МАТИ И СИН (Mutter und Sohn) – позоришна игра у пет чинова а два одељења. По немачком преводу романа Суседи (Grannarna, 1837, у преводу на немачки Die Nachbarn) шведске књижевнице Фредрике Бремер драматизовала: Шарлота (Каролина) Бирх-Пфајфер. Прво извођење у Берлину, око 1850, у нашој земљи 9. XII 1865. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 25. III 1872. у НСаду (прво одељење Мати и син у два чина, друго одељење Сусед у три чина). Превео: Јован Ђорђевић. –  Ј. Маринковићка (Мансфелдова), П. Брани, В. Марковић (Бруно), Ђ. Лесковић, А. Лукић (Андрија), Н. Недељковић (Стеван), Н. Зорић (Палм), А. Пешић (Штромер), А. Лукић, П. Степић (Свећеник), Ђ. Соколовић (Кајетан), Ј. Поповићева (Гундула), К. Живковић, Ј.  Бунић (Јован), Л. Маринковићева (Анка), К. Савићева, Л. Хаџићева (Селма), М. Савићева (Госпођа Пиро; ову улогу је, као мушку – Господин Пиро, 1873. играо М. Станчић), М. Недељковићка (Евелина), Л. Хаџићева (Љубица), М. Станчић, Ђ. Соколовић (Стрелау), К. Хаџић, Ј. Божовић (Хорнтал). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: К. Т(рифковић), Мати и син, Позориште, НСад 1872, бр. 48, с. 195,  бр. 49, с. 198-199; Б., „Мати и син“, Позориште, НСад 1873, бр. 10, с. 39.

Л. Д.

МАТИ СЕ МОРА УДАТИ – позоришна игра у 1 чину. Написала: Марија Пинтер. Прво извођење у нашој земљи 7. VI 1879. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 9. II 1884. у НСаду (са једночинком Гренгоар). Превео: Живко А. Радивојевић. – А. Лукић (Валдау), М. Димитријевић (Оскар), М. Рајковићка (Хедвига), Д. Ружићка (Лангенауевица), М. Хаџи-Динић (Стајн), А. Милосављевић (Професор), Л. Петровићева (Ернестина). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: С., „Мати се мора удати“, шаљива игра од М. Гинтерове, превео Ж. А. Радивојевић, Јавор, 1884, бр. 10, с. 315-318; (Ј.) Г(рчић), Мати се мора удати, Позориште, НСад 1884, бр. 16, с. 63.

В. В.

МАТИЈА ГУБЕЦ – хисторијска драма у 5 чинова (11 слика). Написао: Мирко Боговић. Прво извођење 13. V 1878. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 8. XI 1928. у Сомбору. Подела узета са плаката представе одржане 29. XI 1931. у Сплиту. – Рд. А. Гавриловић, сц. Ђ. Петровић; Ј. Мартинчевић (Кнез Тахи), А. Лескова (Јелена), М. Ганза (Кнез Кеглевић), Ј. Ракуша (Кнез Алапић), А. Алигер (Пловдин), А. Гавриловић (Матија Губец), П. Кокотовић (Грегорић), Т. Танхофер (Пасанец), В. Веселиновић (Позебец), М. Ајваз (Лепоић, Први грађанин загребачки), Стојан Јовановић (Гозетић, Други грађанин загребачки), М. Аћимовић (Марко), М. Гавриловићка (Стана), А. Аћимовићка (Дора), Ј. Вујићка (Мара), Т. Стојковић (Шкањец), И. Ракарић (Тамничар), И. Лајтнер (Писар), Е. Петровић (Трећи грађанин загребачки), И. Веселиновићка (Прва грађанка). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: А-м, Последња недеља, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 29, с. 3.

В. В.

МАТИЈАШЕВИЋ-ГОЈКИЋ Милена-Мила – в. ГОЈКИЋ-МАТИЈАШЕВИЋ Милена-Мила

МАТИЈЕВИЋ Роберт – драмски глумац и казалишни организатор (Вребац, Госпић, 15. VIII 1887 – Загреб, 28. X 1947). Свој сценски вијек провео је углавном организирајући путујуће казалишне дружине у којима је тумачио главне улоге, понајвише херојске, трагичне и салонске. Врло је  кратко вријеме провео у сталном глумачком ангажману: Суботица, Згб, Ниш, Сплит, НСад (1921/22), Сарајево, Битола (као управитељ казалишта). Последњи траг о његовој дјелатности налазимо у загребачкој и карловачкој штампи 1932-1934, када је давао приредбе по гостионицама.

РЕЖИЈЕ: Част, Барон Тренк.

УЛОГЕ: Др Толозан (Присни пријатељи), Фрања Тренк (Барон Тренк), Карло Мор (Разбојници), Ронжибо (Нервозне жене), Хасанага (Хасанагиница, Огризовић), Глиша (Циганин), Марић (Рушка).

ЛИТ: Gy., Kebelbarátok, Torontál, 20. V 1922; Gy., Báró Trenk Ferenc, Torontál, 7. VI 1922; А-м, Новосадска позоришна дружина под управом Петра Крстоношића, Панчевац, 3. IX 1922; А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 5. X 1922; Д. Хаднађев, Истину морамо рећи да смо зебли у срцу пре но што је позориште дошло у наше место, Ново време, Стари Бечеј 24. XII 1922; С. Душановић, Анегдоте о глумцима, Позориште, НСад 15. IX 1973.

П. Ц.

МАТИЋ Владислав-Влада – глумац, позоришни радник (Крагујевац, 4. IX 1925 – Ириг, 21. X 2007). Гимназију је завршио у Јагодини 1944. Учествовао је у народноослободилачкој борби. Студирао је глуму на Позоришној академији у Бгду у првој генерацији (1948/49), истовремено наступајући у као глумац у Југословенском драмском позоришту (1. III 1949 – 30. IX 1949). После четири семестра напустио је студије и од 1. VII 1950. се запослио у НП у Нишу. Заједно са тадашњом супругом Живком Стојановић (в), такође глумицом, прешао је 1. IX 1954. у СНП, у којем је остао до пензионисања, 17. I 1989, остваривши око 80 улога. Маркантне појаве, лепог стаса и гласа, пленио је са сцене. На Сусрету војвођанских позоришта у Вршцу 1971. похваљен је за улогу у Нашем граду. У СНП је обављао и многе друге послове: био је на дужности помоћника директора Драме, шефа Техничке и Оперативне службе, помоћника директора Драмског и Музичког центра. Учествовао је у многим пригодним приредбама, био успешан интерпретатор поезије, редитељ у аматерским позориштима, члан оцењивачких комисија и др. Пензионерске дане је проводио у својој „викендици“ у Иригу, где је и умро и сахрањен на иришком гробљу Турско Брдо.

УЛОГЕ: Судија (Филип и Јона), Торвалд Хелмер (Нора), Дугоња (Три угурсуза), Бановић Страхиња (Бановић Страхиња), Дане (Клупко), Лисандар (Сан летње ноћи), Господин Веб (Наш град), Штурмбанфирер (Небески одред), Бранко (Избирачица), Чеда (Госпођа министарка), Јоца Бецуљ (Сакуљани, а о капиталу), Хибнер (Ревизор), те неименоване улоге у представама: Војводина, Новосадска променада, Страдија, Велики Мак, Туга и опомена.

ЛИТ: Св. С., Трећа драмска премијера, Дневник, 16. X 1954; В. Дубравчић, Охрабрење за даље, Дневник, 15. I 1956; М. Бабинка, Национална и интимна драма у рукама савесног редитеља, Дневник, 4. V 1956; М. Кујунџић, „Небески одред“ Лебовића и Обреновића, Дневник, 23. III 1957; М. Кујунџић, Порота на испиту савести, Дневник, 13. X 1959; М. Шуваковић, Михизова драма „Бановић Страхиња“, Дневник, 8. X 1963; Д. Божиновић, Лирска панорама, Вечерње новине Сарајево, 6. IV 1966; В. Љубичић, Глумци о „Јони“ и својим улогама, Позориште, НСад 1969, бр. 5, с. 5 и 7; К. Савић, Глумци на годишњем одмору, Позориште, НСад 1970, бр. 1, с. 12; А-м, Награде на XXI Сусрету, Позориште, НСад 1971, бр. 9, с. 1; Д. Николић, Јубиларне представе у Драми СНП-а, Позориште, НСад 1974, бр. 6, с. 8.

Ј. М.

МАТИЋ Јулијана-Јула-Јулка – драмска глумица (Мол, код Аде, 2. XII 1894 – ?). Први пут је ступила на сцену 1919. у НП у НСаду и у њему остала до 1920. Од 1920. до 1923. је била ангажована у НП у Сарајеву, а од 1923. поново у НП у НСаду до 1926, када је због удаје потпуно напустила позориште. Она је свој лепи глас школовала и на страни. Играла је младе, ведре девојке и љубавнице, али је највише успеха постигла у певачким партијама у комадима с певањем и у оперетама јер јој је глас био веома великог изражајног волумена и врло пријатне боје. У улогама љубавница испољавала је темперамент и женственост.

УЛОГЕ: Собарица (Гардист), Маргарита (Лесковчани у Паризу), Десанка (Дивљуша), Франка (Скамполо), Љубица (Ђидо), Ленка (Сеоска лола), Катарина (Вукодлак), Госпођа Божић (Пировање), Милица (Идеали), Фефе (Бајадера), Бароница (Кнегиња чардаша), Принцеза (Вереница његовог величанства), Лиза (Корневилска звона), Клариса (Диран и Диран), Ана Иванова (Дани нашег живота), Сара (Кин), Труди (Игра у срећу).

ЛИТ: А-м, Вечите жеље, вечити снови, Нови Сад, 1926, бр. 1, с. 6; А-м, „Лесковчани у Паризу“, шала, Нови Сад, 1926, бр. 20, с. 8.

Б. С. С.

МАТИЋ Мирко – глумац. У сезони 1898/99. кратко време је наступао у СНП у епизодним улогама, од којих је позната само улога Шаптача у Новом комаду.

ЛИТ: А-м, Извештај привремене управе о стању и раду Српске народне позоришне дружине, Позориште, НСад 1899, бр. 11, с. 85-87.

МАТИЋ Петар – драмски глумац и редитељ (Горња Буковица код Ваљева, 21. XII 1894 – Београд, 25. XII 1966). Основну школу завршио је у Ваљеву, четири разреда гимназије у Шапцу, а поштанско-телеграфски курс у Бгду. Радио је краће време као поштански чиновник. У НП у Бгду повремено је статирао и посећивао Глумачко-балетску школу као ванредни ученик. Први пут је ступио на сцену 1921. у Градском позоришту у Суботици под управом Радивоја Динуловића. Од 1922. до 1923. био је у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића, од 1923. до 1925. у НП у НСаду, од 1925. до 1927. у НП у Сарајеву, од 1. IX 1927. до 31. VIII 1928. у СНП у НСаду, 1929. у Градском позоришту у Битољу, од 1929. до 1930. глумац, редитељ и управник НП у Пожаревцу, од 1931. до 1934. поново у СНП, од 1. IX 1934. до 31. VIII 1935. у НП Бгд – Секција за Дб, од 1935. до 1937. у НП у Скопљу, од 1937. до 1938. глумац редитељ и управник Позоришта Централне управе Удружења глумаца, од јула 1938. до 1940. члан и артистички управник „Родиног позоришта“ у Бгду, од 1940. до 1941. у НК у Сплиту и од 1941. до 1943. у Уметничком позоришту у Бгду. После рата, 1945, радио је у Позоришту Моравског војног округа у Светозареву, 1946. у НП у Вршцу, 1946/47. поново у НК у Сплиту, од 1947. до 1948. у НП у Бањој Луци, од 1948. до 1951. у НП у Титовом Ужицу, од 1951. до 1952. у Хумористичком позоришту у Бгду, од 1952. до 1954. у Градском позоришту у Панчеву и од 1. IX 1954. до пензионисања, 31. VIII 1955, у Београдској комедији. Тридесетогодишњицу глумачког и редитељског рада прославио је 1951. у Титовом Ужицу режијом и улогом Шајлока у Шекспировом Млетачком трговцу. Био је одличан карактерни и комични глумац велике стваралачке снаге и врло разноврсних изражајних могућности, са много надахнутости и маштовитости у карактеризацији ликова. У својој смишљеној игри спајао је реалистичну школу са модерном психолошком глумом која тражи слободу и небаналност у изразу. Био је нарочито озбиљан и студиозан позоришни трудбеник и његови ликови су представљали заокругљене и једре целине.

РЕЖИЈЕ: Пег, срце моје, Пут око света, Господин министар, Тајфун, Бог освете, Налив-перо, Топаз, Избирачица, Рокси, У новој кожи, Бура у чаши воде, Последњи лорд, Пред смрћу, Миш, Осма жена.

УЛОГЕ: Рејмон Лагард (Крадљивац), Миливој Костић (На угледу), Сергеј Петрович (Љубомора), Милић (Ђидо), Мита Крадић (Сеоска лола), Барон Шобер (Три девојчице), Човек с ногом (Пут око света), Максим (Максим Црнојевић), Топаз (Топаз), Петар (Путем искушења), Љуштина (Три према један).

ЛИТ: Б. М., Гостовање Трупе Друштва за Српско народно позориште у Вел. Бечкереку, Југословенски дневник, 1931, бр. 223, с. 3; А-м, Комедија од Х. Валена „Последњи лорд“, Нови Сад, 1932, бр. 6, с. 3; М., Фодорова духовита комедија „Налив перо“, Нови Сад, 1932, бр. 7, с. 3; С. Душановић, О једном штрајку у СНП, НС, 1951, бр. 31-32, с. 10; О. Новаковић, Нушићев „Свет“ у Матићевој режији, НС, 1953, бр. 54, с. 3.

Б. С. С.

МАТИЋ-ЈЕВТИЋ Јања – в. ЈЕВТИЋ-МАТИЋ Јања