МАС Владимир Захарович (Владимир Захарович Масс) – совјетски драмски писац и песник (Москва, 18. II 1896  – Москва, 30. XI 1979). Студирао је на Филолошком факултету у Москви. Био је један од главних организитора експерименталног позоришта „Мастфор“ (1920), познатог по првим извођењима „буфонада“ Мајаковског (Добар однос према коњима – Хорошее отношение к лошадям, 1921. и друге). Доцније је и сâм писао сатиричне позоришне комаде, водвиље, скечеве, конферансу за естраду и сл. Од 1944. писао је у коауторству са Михаилом Абрамовичем Червинским – комедије: Негде у Москви (Где-то в Москве, 1944), О друговима, пријатељима (О друзьях, товарищах, 1947). Аутор је либрета за оперете: Трембита (Трембита), Најдраже (Самое заветное), Бели багрем (Белая акация), Москва, Черјомушки (Москва, Черёмушки). У коауторству са Николајем Ердманом написао је сценариј за филм Весели момци (Весёлые ребята). На сцени СНП у НСаду извођена је комедија Негде у Москви 1946.

БИБЛ: В. Мас и М. Червински, Негде у Москви, позоришна игра у 2 чина (8 слика), с руског прев. Миливој Соколовић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 166.

ЛИТ: А-м, „Негде у Москви“ од В. Маса и М. Червинског. Премијера, СВ, 6, 7. и 8. I 1946; А-м, В. Мас и М. Червински: „Негде у Москви“, СВ, 10. I 1946.

Б. К-ћ

МАСЕ Виктор (Victor Massé) – француски композитор (Лоријан, Француска, 7. III 1822 – Париз, 5. VII 1884). Право му је име било Феликс-Мари (Felix-Marie). Студирао је на париском Конзерваторијуму код Ф. Алевија. Престижну награду Prix de Rome освојио је 1844. Од 1860. до 1866. био је корепетитор париске Опере, а од 1866. до 1883. деловао је као професор Контрапункта на париском Конзерваторијуму. Његове опере постизале су велик успех првенствено због допадљивих кратких и једноставних романси. Написао је 15 опера и више вокалних дела. Најпознатије опере су му: Готска соба (La Chambre gothique), Галатеја (Galathée), Госпођица Фовета (Miss Fauvette), Цвеће за Алису (Fior d’Aliza), Пол и Вирџинија (Paul et Virginie), а нарочито Јованчини сватови (Les Noces de Jeannette), његово најуспелије дело, које му је обезбедило велику популарност код публике. У СНП је извођена његова најуспелија опера Јованчини сватови.

М. Х.

МАСКАЊИ Пјетро (Pietro Mascagni) – италијански композитор и диригент (Ливорно, 7. XII 1863 – Рим, 2. VIII 1945). Музику је учио у родном граду и на Конзерваторијуму у Милану. После завршетка студија обилазио је италијанске градове у својству диригента једне путујуће оперске дружине. Стичући животна искуства и увиђајући колико се прави живот разликује од онога што је романтизам у музици привидно прикривао, сасвим јасно је уочио перспективу, пут музичке драме и њен даљи развој. Ослобађајући се постепено Вагнеровог утицаја, он је, стојећи на позицијама веризма, успео да напише своје најбоље дело – оперу Кавалерија рустикана (Cavalleria rusticana), којом је као двадесетседмогодишњак освојио прву награду, у великој конкуренцији од 73 дела, на конкурсу за најбољу оперу у једном чину. Својом музиком пуном колоризма и белкантистичке распеваности, мелодијског богатства и занимљиво коришћених хармонских ефеката и музички широко донетим градацијама са успешним наглашавањем обележја појединих карактера, М. је отворио нов период италијанске оперске музике. Иако је написао 14 опера, 3 оперете и више вокалних дела, кантата и соло песама, ни једна опера му се није винула до висина које је достигла Кавалерија. Од осталих његових опера чешће су извођене: Ирис, Пријатељ Фриц (L’amico Fritz), Лодолета и Мали Мара (Il piccolo Marat). Кавалерија је имала огроман утицај на савременике, који су настојали да пишу у стилу дела чији се аутор у историји музике сматра зачетником натуралистичког смера у оперском стваралаштву и најрепрезентативнијом личношћу италијанске веристичке музике. У СНП је Кавалерија рустикана више пута премијерно извођена: 1910, 1920, 1952, 1955, 1961, 1964. и 1977.

М. Х.

МАСКАРИЋ (или МАКАРИЋ?) Никола – глумац и певач; био је на пробном ангажману у  СНП од 1. V  до 16. VI 1913.

МАСЛ Валдемар – глумац и певач, чешког порекла. Од 1920. до 1925. био је ангажован у казалиштима у Вараждину и Осијеку. У сезони 1925/26. био је члан суботичког позоришта под управом Јана Коменде и Драге Бихлера, а од јесени 1926. до краја 1927. припадао је Трупи ДСНП, где је играо искључиво у оперетама и драмским комадима с певањем. Од 1927. је наступао у Београдској оперети.

УЛОГЕ: Милић (Ђидо), Стева Драгић (Сеоска лола), Шанплантре (Мамзел Нитуш).

ЛИТ: А-м, Szinház, Torontal, Велики Бечкерек 7. V 1927.

В. В.

МАСЛАРЕВСКИ  Петар – балетски играч (Прилеп, 29. VII 1935 – ). Завршио је гимназију са малом матуром. Од 16. XI 1959. до 15. VIII 1961. припадао је балетском ансамблу СНП у статусу солисте. Играчку каријеру је наставио у иностранству. Елегантна фигура, лак скок и чисте линије, као и савладана техника игре учинили су да постане привлачан тумач лирских улога.

УЛОГЕ: Принц (Лабудово језеро), Сликар (На лепом плавом Дунаву), Марсел (Американац у Паризу).

ЛИТ: С. Ђурић-Клајн, Гостовање Новосадске опере у Београду – „Лабудово језеро“, Политика, 23. I 1961; М. Г., „На лепом плавом Дунаву“ и „Американац у Паризу“. Разговор са кореографом Г. Македонским и носиоцима главних улога, Дневник, 25. III 1961.

Љ. М.

МАСЛОВ Анатолиј – драмски глумац, помоћни редитељ, сценариста и инспицијент (Кијев, 29. VII 1912 – ?). Завршио је кадетску школу 1932, а исте г., 1. IX, први пут је ступио на сцену у руском позоришту у Белој Цркви. Краће време је играо у једном путујућем позоришту. Од 1933. до краја 1937. био је члан СНП, а од 15. I 1938. до 31. VII 1940. НПДб. После Другог светског рата иселио се у Латинску Америку. Радио је успешно као сценарист и помоћни редитељ, али као глумац није остварио вишу уметничку меру. На новосадској сцени био је запажен у епизодним улогама.

УЛОГЕ: Жандарм (Наш попа код богатих), Пацијент (Путем цвећа), Владимиров (Големанов), Други професор (Бела болест), Теодор (У канџама живота), Ежен Атанасов (Милион мука), Валеријан Петрович (Чикина кућа).

ЛИТ: С. З(убац), „Големанов“ од Ст. Костова на новосадској позорници, Нови Сад, 1935, бр. 40, с. 3; А-м, Анатолије Маслов, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 10; А-м, Управа и чланови ансамбла Српског народног позоришта за сезону 1935-36., Дан, 1935, бр. 94, с. 8.

Б. С. С.

МАСНЕ Жил (Jules Émile Frédéric Massennet) – француски композитор (Монто, код Сент-Етјена, 12. V 1842 – Париз, 13. VIII 1912). Студирао је на Конзерваторијуму у Паризу. Г. 1863. добио је награду Grand Prix de Rome, те је отишао у Рим. Вративши се из Италије, убрзо је постао једна од најугледнијих личности у музичком животу Француске. Од 1878. био је професор на париском Конзерваторијуму, где је стекао углед одличног педогога. Из његове класе изашли су многи истакнути француски композитори (Бруно, Пјерне, Леру, Рабо, Хан, Шарпантје, Кехлин и други). Као композитор је први значајнији успех постигао комичном опером Дон Цезар од Базана (Don César de Bazan) и ораторијумом Марија Магдалена. Од тада се посветио искључиво сценском стваралаштву, пишући оперу за опером. У почетку је био близак великој Мајерберовој опери (Краљ од Лахоре, Иродијада), а касније се све више приближио типу интимне лирске опере која ће постати једини облик његовог изражавања. Написао је 25 опера и три балета. Такође је писао ораторијуме, кантате, циклусе соло песама и оркестарска дела – концертне увертире и клавирске композиције. Његове најпознатије опере: Манон, Вертер, Таис, Сафо, Дон Кихот, Клеопатра, Нотрдамски жонглер (Le Jongleur de Nôtre Dame), Сид и Наваркиња (La Navarraise) донеле су му светску славу. Сматра се да му је најуспелије дело опера Манон. Лирик попут Пучинија, М. подсећа на њега лирском елегичношћу мотива и склоношћу ка разрађивању сентименталних љубавних излива. Својим оперским делима знатно је утицао на савременике и следбенике. У СНП су на репертоару биле његове опере Вертер (1920, 1952. и 1968) и Манон (1985).

М. Х.

МАСТИЛОВИЋ Даница – оперска певачица, сопран (Неготин, 7. XI 1933 – ). Завршила је Музичку академију у Бгду у класи Николе Цвејића. Почела је као оперетска певачица у Београдској комедији. Од 1959. је чланица Опере у Франкфурту на Мајни. Редован је гост Вагнерових игара у Бајројту. Гостовала је по немачким оперским сценама, у Швајцарској, САД („Метрополитен“), Мексику, Аргентини, Италији („Скала“), Француској, Енглеској, Шведској, Португалији и другде. „Међународну репутацију М. је стекла захваљујући чистоћи, пуноћи и снази свога драмског сопрана великог волумена, продорности и бљештавила“ (Лексикон југославенске музике, Згб 1984). У СНП је два пута певала Тоску у истоименој Пучинијевој опери: 18. VI 1959, што је био њен деби на оперској сцени и њена аудициона представа после које није примљена у оперски ансамбл јер СНП није тада препознало будућу велику певачицу, и 8. II 1967, као чланица франкфуртске Опере.

В. П.

МАТАВУЉ Симо – приповедач, драмски писац и преводилац (Шибеник, 12. IX 1852 – Београд, 20. II 1908). Потиче из српске трговачке породице, која се из босанских планина доселила у Приморје. У Шибенику је завршио основну школу на италијанском, али паралелно и српску верску школу у православном манастиру. Отац му је рано умро, што је поразно утицало на опстанак породице. Уписао се у тек основану гимназију, али су га после другог разреда мати и очух преместили у „трговачку радњу“, а затим га послали стрицу Серафиму, игуману манастира Свете Богородице у Крупи, где је током четири г. највише времена провео у читању. Видевши да му синовац није „створен за мантију“, стриц га је вратио мајци. Уписао се 1868. у учитељску школу, основану у то време у Арбанасима крај Задра, коју је завршио са одличним успехом. Отада је учитељевао по околним селима: у Ђеврскама (1871), Буковици (1871/72) и у Исламу (1872-1874), у Равним Котарима недалеко од Задра, где је научио француски језик. Књижевним радом почео је да се бави као двадесетдвогодишњак. После двомесечног служења војног рока у Пули 1874. изабран је за наставника италијанског језика у поморској школи „Србина“ у Херцег Новом, где је, током седмогодишњег боравка, учио стране језике и темељно се упознавао са радом Вука Караџића, Ђуре Даничића и осталих наших филолога. За време школског распуста 1877. учестовао је у Херцеговачком устанку и у Никшићу био добровољни болничар у руској болници. Почетком октобра 1881, непосредно пре друге бокељске буне, добио је место професора француског језика у Цетињској гимназији, а затим инспектора школа у Црној Гори и васпитача синова књаза Николе. Г. 1882. је са групом ђака обишао Италију и Француску и задржао се неколико месеци у Паризу. У јесен 1887. прешао је у Србију, у зајечарску гимназију, коју је, незадовољан, напустио после неколико месеци и преко Бгда, НСада, Пеште и Шибеника вратио се у Цетиње. Крајем 1889. коначно му се испунила жеља да се запосли у Бгду: добио је место у нижој теразијској гимназији као учитељ језика прве класе и на тој дужности је остао до марта 1892. Неколико месеци касније је, као добар познавалац романских језика, постављен за шефа Прес-бироа при Министарству иностраних дела. Због „антидинастичарства“ смењен је са овог положаја и до 1900. је био „на расположењу“. Пошто му је прва жена, учитељица Милица Степановић (са којом се оженио 1892), умрла после непуне г. дана брака, оженио се други пут 1900. богатом удовицом из НСада, што му је омогућило да престане са службовањем и посвети се искључиво књижевном раду. За почасног члана Матице српске изабран је 1900; био је први председник Друштва српских књижевника и уметника основаног 1902, а од 1905. до смрти редовно је биран за председника Српског књижевног друштва; 1905. је био у управи Српске књижевне задруге и члан Комисије за израду нацрта о ауторском праву. За редовног члана Краљевске академије наука изабран је 30. I 1904. Умро је и сахрањен у Бгду. Први књижевни рад, песму Ноћ у очи Ивања, објавио му је „Народни лист“ у Задру 1873. Сарађивао је у великом броју часописа и новина: „Црногорац“, „Глас Црногорца“, „Зета“ и „Нова Зета“ (Цетиње), „Српски лист“ и „Српски глас“ (Задар), „Јавор“, „Стражилово“, ЛМС и „Браник“  (НСад), „Виенац“ (Згб), „Коло“, „Дело“, „Мале новине“, „Ново време“ и „Самоуправа“ (Бгд). Објавио је неколико песама, око сто приповедака, два романа, два мемоарска списа, више путописа, једну „етнографску радњу“ и већи број осталих састава (дописа, рецензија, реферата, језичких списа, предавања, превода). Написао је две оригиналне драме: Завјет (1896) и На слави (1904). Превео је комедије: Месалина Пјетра Коса; Брачна срећа А. Валабрега; Диран и Диран Валабрега и Ордоноа; Мизантроп и Грађанин племић Ж. Б. П. Молијера. СНП је изводило М. драму Завет (1897) и његове преводе Брачне среће (1893), Дирана и Дирана (1919) и Грађанина племића (1925, 1949. и 1973).

БИБЛ: Из Црне Горе и Приморја, I-II, Цетиње 1888, 1889; Из приморског живота, Згб 1890; Са Јадрана, Бгд 1891; Из разнијех крајева, Мостар 1893; Бока и Бокељи, НСад 1893; Завјет, Бгд 1897; С мора и с планине, НСад 1901; Београдске приче, Бгд 1902; Немирне душе, Бгд 1908; Биљешке једног писца, Бгд 1923; Сабрана дела, 1-8, Бгд 1953-1956.

ЛИТ: В. Латковић, Симо Матавуљ у Црној Гори, Скопље 1940; В. Латковић, Симо Матавуљ. Живот и рад, предговор у: Сабрана дела, 1, Бгд 1953, с. VII-XLI; В. Глигорић, Симо Матавуљ, у: Српски реалисти, Бгд 1954, с. 304-354; Г. Добрашиновић, Живот и рад Сима Матавуља, Бгд 1965.

Д. Н.