МАРКОВИЋ-ШУКУЉЕВИЋ Ксенија – в. ШУКУЉЕВИЋ-МАРКОВИЋ Ксенија

МАРС Антони (Antony Mars) – француски драмски писац (Ванс, 22. X 1861 – Париз, 17. II 1915). Почео је као писар у канцеларији једног бележника. Затим се запослио у Француским источним жељезницама. Успут је сарађивао у разним листовима и приказивао мање драмске текстове у кружоцима или уметничким удружењима. Пред ширу публику је изашао 1888. Дуплом пуницом (Les Surprises du divorce), комадом који је написао у сарадњи са Александром Бисоном и који је доживео 300 узастопних представа. СНП га је приказало 1900. Писао је водвиље и оперете буфонске веселости. Сâм или у сарадњи (са Иполитом Рејмоном, Пјером Декурселом, Максимом Бушроном, Полом Феријеом, Морисом Анкеном и другима) сачинио је приличан број текстова од којих су неки имали великог успеха. Посебно ваља забележити његову сарадњу са Морисом Девалијером, са којим је написао више комада. Један од њих је Какав отац такав син (Le fils à papa, 1906), који је СНП извело 1922. Бавио се и адаптацијама романа за сцену. Писао је и приповетке.

ЛИТ: А-м, У петак је приказана први пут: „Дупла пуница“, Застава, 5. III 1900; (m), „Wie der Vater, so der Sohn“, Deutsches Volksblatt, 2. IV 1922.

С. А. Ј.

МАРСЕЛ (Marcel) – шаљива игра у 1 чину. Написали: Жил Сандо и Шарл Декурсел. Прво извођење у Паризу, 18. V 1872.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 13. XI 1872. у Вршцу (са једночинком Пркос). Преводилац непознат. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да је у представи учествовао Д. Ружић (Гастон). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879, бр. 186, с. 2.

В. В.

МАРСО Фелисијен (Félicien Marceau) – белгијски романсијер, критичар и драмски писац (Кортенберг, 16. IX 1913 – Париз, 7. III 2012). Право му је име било Луј Албер Карет (Louis Albert Carette). Студирао је права на Католичком универзитету у Лувену. До 1942. био је запослен на белгијској државној Радио станици. Због спорне природе неких од његових активности у току Другог светског рата накратко се, после ослобођења, био склонио у Италију. У позоришту се јавио 1948. једночинком Школа за мрзовољне (L’école des moroses), која је изведена заједно са Монтерлановим комадом Господар Сантјага. У први план је избио нешто касније комадом Јаје (L’oeuf, 1956). Овај комад, проистекао из његовог романа Месо и кожа, оштра је сатира савременог друштвеног морала. Друштво штити оне који пристају да живе у сагласности са његовим моралним нормама. Ако жели срећу, новац, положај и углед, појединац мора да им се повинује. У супротном, биће одбачен и прегажен. Од осталих његових комада поменимо Катарину (Caterina, 1954), Добру супу (La bonne soupe, 1958), Камичке (Les cailloux, 1962), Госпођу принцезу (Madame Princesse, 1965), Срео сам једног дана истину (Un jour j’ai rencontré la verité, 1967), Отварач за конзерве (L’ouvre-boîte, 1972) и Човек у питању (L’homme en question, 1973). Његови се комади, не само по тону него и по облику, одликују неспорном оригиналношћу. У њима се мешају болна  иронија и свирепа анализа савременог друштва и остварује бурлескна слика нашег времена и наших нарави. Служећи се познатим клишеима и готовим реченицама, и додајући нешто апсурдности, М. успева да постигне снажне комичне ефекте. Дијалог му је жив и драмски густ. Успевајући да превазиђе Андреа Русена, настављач је Марсела Ашара и Ежена Јонеска. Аутор је и десетак романа. Један од њих (Creezy) донео му је 1969. Гонкурову награду. Као есејист, писац је Казанове или анти-Дон Жуана (Casanova ou l’anti-Don-Juan, 1948) и Балзака и његовог света (Balzac et son monde, 1955), а као меморијалист – Кратких година (Les années courtes, 1968). У СНП је 1964. приказан његов комад Јаје.

С. А. Ј.

МАРТА – романтична комична опера у 4 чина. Музика: Фридрих Флотов. Либрето: Вилхелм Фридрих. Прво извођење у Бечу, 25. IX 1847, у нашој земљи 1. I 1872. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 17. XИ 1931. у НСаду. Превео: Аугуст Шеноа. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

В. В.

МАРТИН Едуар-Жозеф (Edouard-Joseph Martin) – француски драмски писац (Мелен, департман Сена и Марна, Француска, 19. VII 1825 – Париз, 13. VII 1866). Сâм, или у сарадњи, оставио је за собом преко четрдесет дела. Сарадници су му били: Е. Лабиш, А. Моније, П. Сироден, Е. де Нажак, Е. Мушле, М. Каре, Клервил и други. Осим водвиља у једном чину, који представљају већину у његовом раду и који су имали много успеха, најзначајнија су му дела створена у сарадњи са Лабишем: комедија у три чина Мале руке (Les Petites mains, 1859), комедија у четири чина Путовање господина Перишона (Le Voyage de M. Pérrichon, 1860), комедија у два чина Нашла врећа закрпу (La Poudre aux yeux, 1861), комедија у три чина Несташлуци капетана Тика (Les Vivacités du capitaine Tic, 1861) и комедија у три чина Себичњак (Moi, 1864). Од дела која је написао у сарадњи са Монијеом поменимо Мозелски батаљон (Le Bataillon de la Moselle, 1860) и Другар из кафанице Риш (L’Ami du café Riche, 1862). Ослепео је у 36. г. живота (1861) и убрзо потом умро. СНП је приказало четири његова комада написана у сарадњи са Лабишем: 1871. Нашла врећа закрпу, 1887. Перишонов пут, 1898. Себичњак и 1899. Мале руке. Поред тога СНП је 1927. извело Максимилијана Верног, једну немачку адаптацију чији је коаутор Импековен.

С. А. Ј.

МАРТИН-ФЕХЕР-МИОДРАГОВИЋ Ерика – чланица оперског хора (Вршац, 15. I 1938 – ). Завршила је основну школу у Вршцу 1953. и три разреда Средње музичке школе (Теоретско-наставнички одсек) у НСаду 1957. Од 16. VIII 1959. је ангажована у оперском хору СНП, а повремено наступа и у мањим солистичким улогама до одласка у пензију 18. VIII 1989.

УЛОГЕ: Глас са неба (Дон Карлос), Куварица (Крутњава).

В. В.

МАРТИНОВ-ПАВЛОВИЋ Ксенија – драмска глумица (Нови Сад, 10. IV 1948 – Нови Сад / Институт у Сремској Каменици, 22. I 2015). Основну школу је завршила у НСаду 1964, а Драмски студио СНП 1966, у класи Дејана Мијача. У основној школи била је члан драмске секције, а прве улоге на сцени СНП остварила је као ученица Драмског студија (Жужа – Поп Ћира и поп Спира, Ањеса – Школа за жене, xxx – Лаждипажди). Члан СНП је постала 1. VII 1966. Даровита глумица, изражајног лица и грацилне појаве. Ступивши веома млада у позориште, она се у почетку „уживљавала“ у сваку улогу (што са више или мање успеха може да оствари свако даровито дете), али касније, у сарадњи са истакнутим редитељима-педагозима, она изузетно марљиво почиње истински уметнички рад на стварању све сложенијих драмских ликова. Недостатак општијег образовања и разноврсније лектире није битније утицао на вредност више од педесет ликова девојака, наивки и драмских хероина које је остварила на сцени СНП, али је, вероватно, сузио амплитуду њеног репертоара. Носилац је трију награда на Сусретима војвођанских позоришта: за улогу Емилије (Наш град), за интерпретацију поезије Љ. Ршумовића (Шума која хода) и за улогу Мартирио (Дом Бернарде Албе). Пензионисана је 12. IV 2013.

УЛОГЕ: Колета (Оскар), xxx (Село Сакуле, а у Банату), Оливија (Богојављенска ноћ), Катарина (Поглед с моста), Емилија (Наш град), Евица (Лажа и паралажа), Нина Михајловна Заречна (Галеб), xxx (Шума која хода), Ана (Фројлајн Ана), Виви (Занат госпође Ворен), Сузана (Подсетник), Наташа (На дну), Надежда (Преноћиште), Мартирио (Дом Бернарде Албе), Аница (Голубњача), Жена Гали Геја (Човек је човек), Госпођа Елвстед (Хеда Габлер), Лота (Велико и мало).

ЛИТ: М. Кујунџић, Безазлена ујдурма, Дневник, 25. V 1967; М. Кујунџић, Сицилијанци у Бруклину, Дневник, 5. II 1970; А. Деспенић, „Поглед с моста“ или мост ка гледаоцима, Индекс, НСад 18. II 1970, бр. 188, с. 8; М. Кујунџић, Живот и умирање у једном Пејтону, Дневник, 27. I 1971; С. Божовић, Успешни „Галебов“ лет, Вечерње новости, 18. I  1973; П. Матеовић, У вртлогу сазревања, Дневник, 23. XII 1973; Д. Николић, Лептирица у кавезу, Дневник, 20. XI 1981; П. Матеовић, О нагону и чежњи, Политика експрес, 4. XII 1981; М. Кујунџић, Безнадежна судбина, Дневник, 9. III 1984; П. Матеовић, „Човек је човек“, Политика експрес, 22. III 1984; М. Кујунџић, Код неспокојне даме, Дневник, 7. XII 1984; Ј. Њаради, Велико и мало, Позориште, НСад 1985, бр. 2-3; А-м, In memoriam. Ксенија Мартинов-Павловић (1948-2015), Дневник, 25. I 2015; Д. Николић, Од наивке до драмске хероине, Дневник, 26. I 2015.

П. М.

МАРТИНОВИЋ Јулијана – оперска певачица, мецосопран (Београд, 21. VIII 1923 – Сарајево, 31. III 1970). Гимназију и средњу музичку школу (клавирски одсек) завршила је у Бгду, а певање је студирала приватно код З. Зикове и М. Поспишил и на Музичкој академији у Згбу код Л. Врбанића. Певачку каријеру је започела 1949. у хору Опере у Бгду, наступајући и у епизодним солистичким улогама. Од 1951. до 1956. је у истом својству ангажована у Опери ХНК у Згбу. Од 1. IX 1956. до 31. VIII 1957. била је солисткиња Опере СНП, а од 1958. до смрти солисткиња Сарајевске опере.

УЛОГЕ: Марта (Фауст), Дома (Еро с онога свијета), Ацучена (Трубадур), Берси (Андре Шеније), Принцеза (Заљубљен у три наранџе), Јага и Цилина мајка (Дорица плеше).

В. П.

МАРТОШ Ференц (Ferenc Martos) – мађарски писац и либретист (Арад, 10. I 1875 – Будимпешта, 24. XI 1938). Завршио је правне науке на Будимпештанском универзитету. Био је секретар, па саветник Министарства за верска питања и просвету од 1896. до 1914. У периоду од 1900. до 1902. обављао је и дужност уредника новина „Престонички листови“ („Fővárosi lapok“). Превасходно песник и романсијер, опробао се и у драмском стваралаштву, али је највише успеха имао као либретист. Писао је либрета за Лехара, Калмана, Хуску, Сирмаија, Јакобија и друге. Калманова оперета Госпођица Жужи (Zsuzsi kisaszony, 1915) са М. либретом (који је написао заједно са М. Бродијем) у СНП је изведена 1973.

В. В.