БАРАЊИКОВ Андреј – члан оперског хора и солист (рођен у Русији, 28. XI 1896 – Београд, крајем 1944). Завршио је војну академију у Русији, а први пут је ступио на сцену 1920. у СНП у НСаду, где се кратко задржао. Затим је ангажован у Опери НП у Бгду као члан Хора, а од 1938. као оперски сценариста и солиста. Током каријере тумачио је низ епизодних солистичких улога. Непосредно по ослобођењу Бгда осуђен је на смрт због сарадње са окупатором.

УЛОГЕ: Јован (Вертер).

С. Ј.

БАРАЧКОВ Маргита – шаптач  у Опери (Нови Врбас, 5. III 1914 – Нови Сад, 12. IV 1999). Потекла је из немачке учитељске породице Волф; отац јој је био оргуљаш. Завршила је Учитељску и Средњу музичку школу у НСаду. Радила је као учитељица у Шајкашу и у Николајевској школи у НСаду. Од 1. VI 1949. до 30. IV 1950. била је запослена као шаптач у Опери СНП. Пошто је завршила течај за наставницу хармонике, предавала је у Музичкој школи „Исидор Бајић“ од 1955. до пензионисања, 1966. Г. 1950. је са ђацима Основне школе „Васа Стајић“ основала први оркестар хармоника, компоновала музику за њега и 1959. организовала први фестивал оркестара хармоника у НСаду. Била је и секретар Друштва пријатеља хармонике и уредник његовог гласила „Хармоника“ (1959-1964).

В. В.

БАРБАРИЋ Мила – драмска глумица и певачица. Чланица СНП неколико месеци 1884. У ХНК у Згбу је од 31. X 1895. до краја 1900. била ангажована као члан збора.

БАРБАРИЋ Миливој – драмски глумац (Нештин, Срем, 14. X 1861 – Осијек, 26. III 1925). Отац му је био општински бележник. Основну школу завршио је у Нештину, а гимназију и певање почео учити у Бгду. Школовање прекида ступивши 1875. за хонорарног члана Хора НП Бгд, у којем је 1877. ангажован за привременог члана; прва његова самостална улога била је један од Југовића у Цару Лазару М. Бана. Затим је, као члан путујућих позоришта Ђуре Протића и Ђорђа Пелеша (в), пропутовао Србију, Славонију, БиХ и Војводину. Од 1. X 1879. до лета 1880. члан је ХНК у Згбу, а оданде одлази у путујуће позориште Ф. Иличића (в). Од 1881. до краја јуна 1884. члан је СНП; после тога до марта 1887. је у НП Бгд, а од тада до 1889. ради у Позоришту „Синђелић“ у Нишу и у дружини Ђ. Протића. Од 1889. до 1892. води властито путујуће позориште по Хрватској, Славонији, Далмацији и БиХ. Трећи пут је у НП Бгд од септембра 1892. до јесени 1895, а затим, од 31. X 1895. до 28. VI 1916, када је пензионисан, члан је ХНК Згб. Сезону 1911/12. провео је у филијалној трупи ХНК, Хрватском народном покрајинском казалишту, које, под управом М. Марковића (в), путује по БиХ и Далмацији. После пензионисања, до 18. VIII 1918, наступа у Згбу хонорарно, затим прелази у ХНК у Осијеку, у којем до смрти ради у хонорарном својству као глумац и редитељ, а извесно време врши и дужност равнатеља Драме. У ХНК у Згбу прославио је два јубилеја:16. V 1907. 30-огодишњицу насловном улогом у Дон Цезару од Базана, а 19. V 1917. 40-огодишњицу улогом Пјера у Црвеном талару. У Осијеку је, 1922, прославио 45-огодишњицу уметничког рада улогом Ирода у Саломи. Б. је био даровит глумац, лепе појаве и пријатног органа, развијених способности за тумачење разноврсних ликова и карактера. У СНП је наступао у комадима из народног живота, претежно у певачким улогама, тумачио улоге љубавника, бонвиване и карактерне роле у драмском репертоару и класичним комадима. Иако није био носилац главних улога, поверавани су му одговорнији уметнички задаци које је извршавао савесно, понекад претерујући у пренаглашеној тежњи за реалистичким сценским изражавањем. Доцније се сврстао у ред истакнутих југословенских глумаца.

УЛОГЕ: Мирко (Шумска ружа), Градислав (Крвави престо), Секула Витковић (Пера Сегединац), Милан (Сеоска лола), Упор (Стеван, последњи босански краљ), Кинол (Адријена Лекуврер), Мелхтал (Виљем Тел), Иван Косанчић (Милош Обилић, Суботић), Белијевр (Марија Стјуарт), Мерсленд (Библиотекар), Ђорђе, Петко (Циганин), Бенволио, Меркуцио (Ромео и Јулија), Васа Петровић (Граничари), Ђорђе (Максим Црнојевић), Леополд (Очина маза), Владислав Хуњади (Ђурађ Бранковић), Лоренцо (Млетачки трговац), Капетан (Дон Цезар од Базана), Краљевић Шарл (Лудвиг XI).

ЛИТ: -е-, Шумска ружа, Позориште, НСад 1881, бр. 9, с. 34-35; М. Д(имитријевић), Крвави престо, Позориште, НСад 1881, бр. 13, с. 50; М. Д(имитријевић), Пера Сегединац, Српске илустроване новине, 1882, бр. 20, с. 119-123; А-м, Szerb szinészet, Bácskai Ellenör, Szabadka, 5. I 1884; Поменик о двадесетпетогодишњици Краљевског српског народног позоришта, Бгд 1894, с. 9; А-м, Тридесетогодишњица Миливоја Барбарића, Позориште, НСад 1907, бр. 5, с. 51-52; Ј. Бенешић, Годишњак Народног казалишта у Загребу за сезоне 1914/15-1924/25, Згб 1926; С. Батушић, Барбарић Миливој, Хрватско народно казалиште 1894-1969, Згб 1969, с. 191.

Л. Д.

БАРБАРИЋ Младен – драмски глумац (Кичево, 6. III 1953 – ). Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Бгду 1977. Први професионални ангажман у СНП (од 1. XI 1977. до 31. VIII 1979) споразумно је раскинут, а затим обновљен 1. IV 1980; непуних месец дана касније (27. IV 1980) отишао је на одслужење војног рока, после којег се вратио у СНП (28. III 1981). Радни однос у СНП је окончао 31. I 1992. и преселио се у Сплит. Недовољно искоришћен у репертоару матичне куће, био је чест гост у телевизијским серијама и на филму. За улогу Павела у драми Коме откуцава часовник похваљен је на 29. сусрету војвођанских позоришта (Вршац 1979).

УЛОГЕ: Учитељ (Поп Ћира и поп Спира), Миле (Покојник), Тихомир Мали Новак (Даћа), Павел Јасенски (Коме откуцава часовник), Обешењак (Обешењак), Гали Геј (Човек је човек), Дане Нежења (Свети Георгије убива аждаху).

ЛИТ: М. Кујунџић, Премијера у Веселом театру „Бен Акиба“. Ефекти без ослонца. „Покојник“ Бранислава Нушића у режији Горана Цветковића, Дневник, 12. X 1978; В. Мићуновић, Премијера у Српском народном позоришту. Агонија једне породице, Политика, 26. X 1978; М. Кујунџић, Премијера у Српском народном позоришту. Лифт-бој и остали. „Коме откуцава часовник“ Освалда Захрадника, Дневник, 18. I 1979.

Д. В.

БАРБИЈЕ Жил-Пол (Jules-Paul Barbier) – француски драмски писац и либретиста (Париз, Француска, 8. III 1822 – Париз, Француска, 16. I 1901). Дебитовао је у Француској комедији 1847. драмом Молијерова сенка (ова и друга његова драма у стиховима, Песник, сведоче о његовим поетским наклоностима). Након тога следи драма Андре Шеније, па Хофманове приче (заједно са М. Кареом) и друга дела, међу којима је и Јованка Орлеанка, за коју је хорску и сценску музику компоновао Шарл Гуно. Ово је дело 1890. извела Сара Бернар са огромним успехом. Већу и успешнију активност Б. је постигао као либретиста. Написао је око педесет либрета за многобројне композиторе међу којима су Делиб, Гуно, Мајербер, Офенбах, Рубинштајн, Сен-Санс, Тома… Нека од његових оперских и балетских дела остала су забележена као најуспешнија у француском XIX веку: Фауст, Ромео и Јулија, Мињон, Динорах, Хамлет, Хофманове приче. Пошто је Б. писао углавном у сарадњи са М. Кареом, тешко је одредити колики је чији допринос у поједином делу. Једино се са сигурношћу може говорити о ауторству Фауста, за којег је Б. заинтересовао и самог Гуноа. У СНП су извођене опере Хофманове приче и Фауст и балет Силвија.

Б. Р.

БАРБИЈЕ Стефанија-Штефица – глумица-почетница (Панчево, 4. IV 1923 – Смедерево, 5. VI 1941). Отац јој се звао Јакоб и био је машинбравар, а мати се звала Штефанија, рођ. Бах. Завршила је 4 разреда гимназије и једну г. Певачке школе у Бгду. На препоруку старог новосадског глумца,оперског певача и редитеља  Драгомира Кранчевића (в) примљена је у НПДб за глумицу-почетницу 1. IX 1940. Била је врло талентована и пуна шарма.

УЛОГЕ: Девојчица (Госпођа полаже матуру), Пернет Лапрад (Срећни дани), Ханерле (Три девојчице), Собарица (Супруга), Анка (Породица Бло), Служавка (Периферија), Ивилин (Невине).

ЛИТ: Л. Дотлић, Премијера „Породице Бло“ од Љубинке Бобић, Дан, 7. XI 1940; Л. Дотлић, Срећни дани, Дан, 10. XII 1940; А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, Бгд 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећање на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4.

С. Ј. Д.

БАРЕ Албер (Albert Barré) – француски драмски писац (Париз, Француска, 1854 – Париз, Француска, 31. V 1910). Као позоришни писац галског надахнућа, први пут се јавља 1877. У сарадњи са Полом Билоом (Paul Bilhaud) и Максимом Бушроном (Maxime Boucheron) писао је забавне комаде са вештом интригом и ваљаним дијалогом. Г. 1904. удружио се са Анријем Керулом (Henri Kéroul) и са њим написао знатан број успешних комада. Један њихов заједнички комад, Господар из собе бр. 19 (Monsieur du N° 19), имао је посебну судбину. Праизведба тог комада није била у Паризу него у Берлину, и то у  позоришту „Rhezidenz-Theater“, познатом по томе што је играо само француске писце. Комад је на немачки превео Болтен-Бекерс (Bolten-Baeckers), званични преводилац тог позоришта. Улогу Доктора Бродара играо је у оно доба познати глумац Фери Зикл. Посредством овог немачког приказивања комад је стигао и у СНП, у којем је приказан 1922.

С. А. Ј.

БАРИ Џејмс (Ser James Matthew Barrie) – шкотски романсијер и драмски писац (Киримјуир, Шкотска, 9. V 1860 – Лондон, 19. VI 1937). Потекао је из сиромашне породице; ипак је успео да се упише на Единбуршки универзитет. Од 1883. је радио као новинар „Нотингенског дневника“ („Nottingham Daily Journal“) и часописа „St. James’s Gazette“, да би се 1885. стално настанио у Лондону. Г. 1888. почео је да објављује приповетке и новеле, најпре незапажено, али је драмским делом Професорова љубавна прича (The Professor’s Love Story, 1894) успео да скрене на себе пажњу. Потом следи његов вртоглави успон драмским комадима: Томи и Гризел (Tommy and Grizzel, 1900), Задивљујући Кричтон (The Admirable Crichton, 1902),  Мала бела птица (The Little White Bird, 1902), којом почиње циклус о Петру Пану, који га је прославио широм света, Петар Пан (Peter Pan, 1904), Алиса седи поред ватре (Alice Sit-by-the-fire, 1905), Оно што свака жена зна (What Every Woman knows, 1908), Пољубац за Пепељугу (A Kiss for Cinderella, 1916), Драги Брут (Dear Brutus, 1917), Мери Роуз (Mary Rose, 1920), Храброст (Courage, 1922), Дечак Дејвид (The Boy David, 1936), који је његово последње дело. Називали су га магом дечје сцене, истовремено омиљеним и код одрасле публике. Његов шкотски хумор, питка иронија и допадљив стил у мешавини са изразитом сентименталношћу, искреношћу и психолошким приступом, а кроз бајковиту и фантастичну садржину, чинили су неодољиву комбинацију. Г. 1913. произведен је у барона, а 1922. је доживео највећу почаст: именован је за ректора Универзитета „Сент Ендрју“. На основу његовог истоименог дела Бруно Бјелински је компоновао двочини балет Петар Пан који је у СНП изведен 1974.

В. В.

БАРИЈЕР Теодор (Théodore Barrière) – француски драмски писац (Париз, Француска, 12. IV 1823 – Париз, Француска, 15. X 1877). Отац му је био графичар, па се и он бавио тим занатом. Није прошао кроз нормално школовање. Добро је проучио само Балзаково дело. У позоришту се јавио 1840, али је праву каријеру сценског писца започео две г. касније. Написао је око сто дела. Имао је великог успеха у своме времену. Само су можда Емил Ожије и Александар Дима Син били познатији од њега. Осећао је сцену и њене законитости. Умео је да створи комичне ситуације и да оцрта карактере. Дијалог му је помало храмао. Извесна неуједначеност и повремена силовитост, комбиноване са прозаичношћу, ометале су га да се вине у врхове. Огледао се у многим родовима: трагедији, комедији, водвиљу, комичној опери. Имао је велик број сарадника. Први значајан успех доживео је Чергашким животом (La Vie de Boheme, 1849), написаним по познатом Миржеовом роману; овај комад је у НСаду изведен 1920. Други бриљантни успех постигао је комадом Мраморна срца (Les Filles de marbre, 1853), написаним у сарадњи са Ламбер-Тибустом. Успеху овог комада допринела је и његова намера: био је реакција на романтизам и одговор Госпођи с камелијама Диме Сина. СНП је овај комад приказало 1902. Трећи успех је доживео Назови-поштењацима (Les Faux-Bonshommes, 1856), написаним у сарадњи са Ернестом Капандијем. НСад је овај комад видео 1869. У НСаду су приказана још три његова комада: У сну и на јави (L’Ane mort, 1853, у сарадњи са Адолфом Жем-Сином); Пријатељ из Лиона (Le Chic, 1866, у сарадњи са Ламбер-Тибустом) и Анђео поноћи (L’Ange de minuit, 1861, у сарадњи с Едуаром Плувијеом. Први је приказан 1876, други 1920, а трећи 1922.

ЛИТ: С., Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 35, с. 827-829; С. М., Поштењаци, Позориште, НСад 1884, бр. 30, с. 118; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Мраморно срце“, позоришна игра у пет чинова, написали Баријер и Тибу, превео М. Матејић, Браник, 1904, бр. 297, с. 3; Г., Мраморна срца, Позориште, НСад 1904, бр. 45, с. 242-243.

С. А. Ј.