МАРКОВИЋ Милка – глумица, редитељ (Панчево, 17/29. IV 1869 – Нови Сад, 16. V 1930). Крштено име јој је било Милица Максимовић. Отац Аксентије Максимовић (в) био је композитор и капелник СНП, а мати Софија Поповић-Максимовић-Вујић (в) глумица СНП. Основну школу је похађала у местима у којима је СНП гостовало. Вишу девојачку школу завршила је 1883. у Сомбору. Први пут је на сцену ступила као дете, 3. XII 1874. у улози Вилхелма у Вилхелму Телу. После завршене школе, у НП Бгд је као глумица приправница остварила дведесетак улога. У СНП се вратила 13. VII 1885. и у њему остала до смрти. Са глумцем Михајлом М., за којег се удала 21. V 1888, имала је два сина: Стевана, који је рано преминуо не завршивши студије композиције на Париском конзерваторијуму, и Димитрија-Митицу (в), глумца и редитеља СНП. Почетком XX века је због усавршавања глуме и режије обилазила европске театре (Беч, Минхен, Праг, Дрезден, Берлин, Келн, Мајнц, Париз, Милано, Рим, Напуљ, Венеција), у којима је гледала најпознатије глумце тога доба. Прву режију, Љубав И. Н. Потапенка, поставила је 2/15. XI 1911. у СНП, а као наша прва жена редитељ на сцени је остварила 16 комада. Први светски рат ју је, са осталим члановима СНП, затекао у Старој Пазови, одакле су угарске власти и њу и супруга и синове одмах интернирале у Мађарску, у Јасберењ. После 2 г. отишла је у Женеву, где је радила у Црвеном крсту и доживела мужево самоубиство. После рата вратила се у СНП и наставила да игра и да режира. Из пензије је неко време путовала са Трупом ДСНП по Војводини пратећи на пијанину представе са музиком и певањем. После распуштања оркестра, јер је Друштво остало без државне субвенције, као корепетитор је увежбавала глумце за певачке улоге. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославила је 21. I 1910. насловном улогом у Тоски, а 40-огодишњицу као Магда у Завичају. Одликована је орденом Светог Саве V реда. Уз врхунски глумачки дар и завидни музички таленат, била је свестрано образована, говорила је француски, немачки и мађарски језик и са тих језика преводила драмску литературу: Госпођица Жозета, моја жена П. Гавоа и Р. Шервеја, Летовање Милоа и Алевија, Фернанда В. Сардуа, Чергаршки живот Баријера и Миржеа, Мале руке Е. Лабиша и Е. Мартена, Неисписани лист Е. фон Волцогена, Јеврејин из Пољске Е. Шатријана. На почетку богате и успешне каријере (у СНП је остварила око 225 улога) играла је наивке, да би касније преко мушких и комичних рола дошла до најсложенијих драмских и психолошких улога и тако временом постала трагеткиња највишег уметничког нивоа. Пријатне и елегантне појаве, стасита, витка и лепог лика, бујне црне косе, тамно обојеног баршунастог гласа са беспрекорном дикцијом, развијеним смислом за реалистичко грађење ликова, сугестивно је изражавала сва психичка стања и расположења, те је спадала је међу најмаркантније српске глумице свога доба. Сахрањена је на Алмашком гробљу, у гробници породице Ружић.

РЕЖИЈЕ: Авети, Голгота, Дивљуша, Заједнички живот, Карлова тетка, Крадљивац, Љубав, Мамон, Морски гребен, О туђем хлебу, Покојни Тупинел, Сеоска лола, Смрт мајке Југовића, У новој кожи, Уријел Акоста, Хасанагиница.

УЛОГЕ: Јованка (Наши сељани), Ренеј од Ломенија (Стрелан), Луиза (Посланички аташе), Доротеја (Наследник), Девојка, Грета (Фауст), Бланша Авојска (Убица), Магда (Црна пега), Гизела (Мехурићи), Женика (Златни паук), Мавилда (Курјак и јагње), Мара (Буњевка), Јулка (Протекција), Корделија (Краљ Лир), Јула (Војнички бегунац), Милка (Подвала), Живана, Павлија (Ђидо), Зулејка (Краљевић Марко и Арапин), Нора (Нора), Криста (Јабука), Јања (Шокица), Јованка (Брачна срећа), Хедвига (Позоришно дело), Марија (Марија), Љубица (Зец), Олга (Психе), Лола (Брбљуша), Милка (Максим), Ела (Корак у страну), Евица, Ружица, Ракила (Циганин), Божана (Прибислав и Божана), Ханела (Ханела), Анђео (Врачара), Катарина (Мадам Сан-Жен), Сидонија (Фромон и Рислер), Матилда (Мрља која чисти), Јудита (Две љубави), Анђелија (Девојачка клетва), Софија (Ретка срећа), Јела (Тако је морало бити), Теодора (Цар проводаџија), Јованка (Пучина), Ђована (Мона Вана), Прециоза (Прециоза), Флорија-Тоска (Тоска), Франсиљон од Риверола (Франсиљон), Паула (Неисписани лист), Комшиница (Посета), Герда (Где је жена), Аспасија (Мраморна срца), Марта (У долини), Адријена (Бабино лето), Леди Маргита (Лепеза), Настја (На дну), Квочковица (Звони трећи пут), Јудита (Уријел Акоста), Јелица (Барон Фрања Тренк), Анђелија, Мајка Југовића (Смрт мајке Југовића), Јела (Повратак), Емина (Зулумћар), Стојанова сестра (Јанковић Стојан), Сафо (Сафо), Грофица Блондина (Кад човек стари), Ирина (Добросретник), Олга (Голгота), Јела (Ускочкиња), Сеја (Сузе), Јулија (Ромео и Јулија), Меланија (Одсудни тренуци), Марија Лујза (Крадљивац), Јованка (Ђаво), Марсељанка (Лепа Марсељанка), Жермена (Трговина је трговина), Дарја (Љубав), Мерима (Омер и Мерима), Хелена (Авети), Госпођица Жувентова (Адријана Лекуврер), Љуба (Београд некад и сад), Сара (Бог освете), Жозета (Госпођица Жозета моја жена), Синђа (Два цванцика), Маја (Душе), Вукосава (Женидба Милоша Обилића), Флорета, Есмералда, Фаншета, Реналда (Звонар Богородичине цркве), Босиљка (Зидање Раванице), Дока (Зона Замфирова), Савета (Избирачица), Јелисавета (Јелисавета, кнегиња црногорска), Делфина (Какав отац такав син), Ана Дембијева (Кин), Ката (Коштана), Пигмалијон (Лепа Галатеја), Адела (Ловудска сиротица), Марија (Марија, кћи пуковније), Марија Стјуарт (Марија Стјуарт), Мила (Мила), Порција (Млетачки трговац), Павка (Народни посланик), Дора (Нарцис), Дездемона (Отело), Антоанета (Париска сиротица), Јелка (Пркос), Шајговица (Риђокоса), Ана (Ричард III), Иродијада (Салома), Милка (Саћурица и шубара), Босиљка, Јелка Чизмићева, Крадићка (Сеоска лола), Анђа (Сумњиво лице), Учитељица (Учитељица), Жоржета (Фернанда), Марија (Француско-пруски рат), Офелија (Хамлет), Хасанагиница, Мерима (Хасанагиница), Алберкромбијева, Ебигаила, Војвоткиња (Чаша воде), Софка (Честитам), Стана (Чучук Стана), Бароница (Шоља теја).

БИБЛ: Успомена са татиног гроба, Позориште, НСад 1906, бр. 10, с. 83; С мога пута, Позориште, НСад 1906. бр. 12, с. 111-118.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Застава, 1892, бр. 1, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Застава, 12. XII 1893; А-м, Српско народно позориште, Застава, 21. XII 1893; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Застава, 1893, бр. 194, с. 2; Почасни чланови „друштва за српско народно позориште” Позориште, НСад 1893, бр. 7, с. 33;  Српско народно позориште у Карловцима, Застава, 13. II 1894; О., У четвртак 30. децембра представља се у Н. Саду „Мадам Сан-Жен”, Застава, 1. I 1900; А-м, У четвртак, 20. јануара први пут „Фромон и Рислер”, Застава, 22. I 1900; А-м, У недељу 20. фебр. приказиван је „Циганин”, Застава, 23. II 1900; Ј. Хр(аниловић), Фромон и Рислер, Позориште, НСад 1901, бр. 38, с. 206-207; А-м, У уторак, 30. новембра гледасмо први пут у Н. Саду: „Неисписан лист”, Застава, 2. XII 1904; А-м, Представе чланова Српске народне позоришне дружине у Новом Саду, Застава, 9. VII 1905; А-м, Чланови С. Н. П. у Н. Саду, Застава, 11. VII 1905; А-м, Концерт госпође Милке Марковић, Застава, 3. VIII 1905; А-м, А-м, Гостовање Милке Марковићке, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 15, с. 59; А-м, Прослава 25 годишњег глумовања Милке Марковић, Застава, 31. XII 1909; Ј. Грчић, Милка Марковићка, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 6, с. 177-179; Г., Тоска, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 8, с. 186; А-м, Свечана представа у прославу двадесетпетогодишњег глумовања М. Марковићке, Застава, 9/22. I 1910; др. С. М., Прослава Милке Марковићке рођ. Максимовић, Браник, 1910, бр. 4, с. 1; др. С. М., Из живота Милке Марковићке рођ. Максимовић, Браник, 1910, бр. 5, с. 1; Д. Бандићка, „Сан” мојој Милици у славу двадесетпетогодишњице глумачког јој рада, Браник, 1910, бр. 6, с. 1; А-м, Сентомашани за г-ђу Милку Марковићку, Браник, 1914, бр. 16, с. 3;  О. Суботић, Прослава М. Марковић, Застава, 7. XI 1923; О. С(уботи)ћ, Смрт мајке Југовић, Застава, 11. XI 1924; Д. К(ириловић), † Милка Марковић, Политика, 18. V 1930; Л. Дотлић, 20 година од смрти Милке Марковић, НС, 1950, бр. 1, с. 4; Т. Манојловић, Милка Марковић, НС, 1952, бр. 39-40, с. 1; Л. Дотлић, Милка Марковић о себи и својој глуми, НС, 1955, бр. 102-103, с. 10; П. Јефтић, Сиротиња Милке Марковић, Позориште, НСад 1970, бр. 3, с. 14.

М. Л.

МАРКОВИЋ Мирко  – преводилац. Његов превод комада Јеврејин из Пољске Еркмана и Шатријана изведен је у СНП 1887.

МАРКОВИЋ Михаило – глумац, певач и редитељ (Гроцка код Београда, 1860 – Женева, Швајцарска, 20. VIII 1917). Рано је остао без родитеља па га је усвојио ујак у Смедереву, где је завршио два разреда гимназије, помагао у ујаковој трговини и у целом граду био познат као изврстан певач народних мелодија. Глуми се посветио у путујућим позориштима Ђуре Протића (1880-1881) и Фотија Иличића (1883), а од 1883. био је члан СНП у НСаду, где се оженио глумицом Милком Максимовић и у којем је остао до краја каријере (до Првог светског рата). У СНП је 20. I 1905. обележио 25-огодишњицу уметничког рада. Обдарен лепом појавом и топлим, меким, милозвучним гласом, постао је један од стубова новосадске сцене, на којем је деценијама почивао цео музички репертоар. Играо је претежно улоге јунака, љубавника и заводника у домаћим и посрбљеним комадима с певањем, у оперети и у првим оперским покушајима. Знатан део његове каријере протекао је у концертним програмима СНП и других подијума, на којима је наступао солистички или у вокалним саставима, популаришући на уметничком нивоу српску народну песму и композиције Аксентија Максимовића, Даворина Јенка, Јосифа Маринковића и других, пре свега домаћих аутора. Као певач уживао је ретку популарност широм Војводине, али је упоредо, са мање успеха, наступао и као глумац у драмским улогама. Изгубивши, са старијим животним добом, репертоар и улоге које су га у младости славиле, од почетка столећа се јављао у карактерним ролама, нарочито у новијем, салонском и конверзационом репертоару. Са доста смисла повремено се бавио и режијом, пре свега музичког репертоара. Почетком рата интерниран је са породицом у Јазберењ (Мађарска), одакле је прешао у Женеву и тамо окончао живот самоубиством пошто је остао без средстава за издржавање породице.

РЕЖИЈЕ: Кад човек стари, Сваком своје, Врачара (Мило), Ксенија, На дну, Ускочкиња, Чар валцера, Наши сељани, Народњак, Чучук Стана, Фауст, Земља.

УЛОГЕ: Рада (Наши сељани), Херман (Разбојници), Родриго (Отело), Богдан (Добрила и Миленко), Ђак (Фауст), Душан (Смрт Стефана Дечанског), Ровел (Федора), Латинин (Милош у Латинима), Џон Саливен (Пут око Земље за 80 дана), Милутин (Ајдук Вељко), Маћа (Буњевка), Младен Ђурић (Протекција), Кнез од Албаније (Краљ Лир), Учитељ Ранко (Подвала), Абри Берније (Париска сиротиња), Тодор (Ђаволове стене), Вилфор (Гроф Монте Кристо), Никола Банфи (Дојчин Петар), Раде Неимар (Задужбина цара Лазара), Завид (Немања), Милић (Ђидо), Белак (Досадан свет), Лоренцо (Млетачки трговац), Ибрахим-ага (Балканска царица), Симероз (Женски пријатељ), Хорације (Хамлет), Принц Роденберг (Психе), Капетан Љубинковић (Максим), Одовалски (Лажни цар Димитрије), Доктор Милан Стајић (Јасмина и Ирена), Председник суда (Јеврејин из Пољске), Петко (Циганин), Ратибор (Прибислав и Божана), Готвалд (Ханела), Станко (Крајишкиња), Ласку (Врачара, Мило), Гроф Најперт (Мадам Сан-Жен), Андрија Кинин (Самртна замка), Фромон (Фромон и Рислер), Ваш (Две љубави), Милан (Ретка срећа), Перић (Добре воље), Макс (Вилењак), Аријака (Васантасена), Силвен (Пустињаково звоно), Миле (Душан Силни), Хилмар Торлид (Где је жена), Горгија (Мраморна срца), Хоретер (Народни непријатељ), Фрања Тренк (Барун Фрања Тренк), Мата (Ракија), Милутин (Ајдук Вељко).

ЛИТ: С., „Сеоска лола“, позоришна игра с певањем, написао Е. Тот, превео и за српску позорницу удесио С. Дескашев, Јавор, 1884, бр. 7, с. 218-219; А-м, Венчање Мих. Марковића и гђице М. Максимовићеве, Јавор, 1888, бр. 20, с. 318; Т. О(стојић), „Разбојници“ од Шилера, Браник, 1891, бр. 133, с. 4; Ј. Хр(аниловић), „Париска сиротиња“, драма у 5 чинова, Браник, 1891, бр. 136, с. 4; Ј. Хр(аниловић), „Дојчин Петар“, драмски спев у три одељка, написао Милан Савић, Браник, 1892, бр. 7, с. 4; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Застава, 1893, бр. 194, с. 2; Нил, Српско народно позориште у Карловцима, Застава, 1894, бр. 31, с. 3; -о-, Српско народно позориште, Застава, 1895, бр. 125, с. 2-3; Ј. Грчић, „Млетачки трговац“ од Шекспира, Браник, 1895, бр. 24, с. 1; А-м, „Прибислав и Божана“, историјска драма у пет чинова, с певањем, од Драг. Ј. Илијћа, Браник, 1898, бр. 78, с. 3; М., „Задужбина цара Лазара“, слика из српске прошлости, Застава, 1900, бр. 6, с. 3; А-м, Уторак, 7. марта, први пут: „Вилењак“, Застава, 1900, бр. 54, с. 3; А-м, „Вилењак“, романтична опера у три чина од Вебера, Браник, 1900, бр. 30, с. 3; А-м, „Врачара“, шаљива оперета у 3 чина од Милоа, Браник, 1901, бр. 138, с. 3; -а, У суботу, 24. новембра, први пут: „Васантасена“, Застава, 1901, бр. 265, с. 3; а, У петак, 4. о. м. гледасмо: „Максим Црнојевић“, Застава, 1902, бр. 5, с. 3; А-м, У четвртак, 2. децембра гледасмо: „Отело“, Застава, 1904, бр. 274, с. 3; А-м, 25-годишњица глумовања, Браник, 1905, бр. 4, с. 3; Г., „Народни непријатељ“, позоришна игра у 5 чинова од Хенрика Ибзена, Браник, 1907, бр. 263, с. 3; Л. (Марковић) М(ргуд), „Ракија“, позоришна игра у три чина од П. Крстоношића, музика И. Бајића, Браник, 1907, бр. 279, с. 3; А-м, Уметничка тридесетогодишњица, Браник, 1909, бр. 204, с. 3.

С. Ј.

МАРКОВИЋ Михаило млађи – драмски глумац (Ужице, 25. XII 1869 – Загреб, 2. V 1946). Од 1885. је наступао у путујућим дружинама М. Пешића, Ђ. Протића, М. Лазића, Ф. Иличића и П. Ћирића. Од 1889. до 1894. је био члан СНП, али у њему није успео да се пробије међу водеће глумце. Интендант ХНК у Згбу С. Милетић га је ангажовао 1894, да би му допустио да из Згба 1897. води путујућу дружину Покрајинско казалиште. За време Фијанове управе (1907-1908) на исти начин је водио Хрватско приморско казалиште, а док је интендант био Трешчец (1911-1912) поново је у аранжману загребачког ХНК са филијалом давао представе по Босни и Херцеговини, Далмацији и Истри. У периоду између два рата организовао је гостовања ХНК (Трст, Бгд, Сплит, Дубровник), радио је у театрима у Сарајеву, Осијеку, Сплиту, Цетињу и Дубровнику, руководио Концертном пословницом Хрватског глазбеног завода у Згбу и обављао дужност председника Удружења глумаца. Био је врхунски комичар, а нарочито се истицао као тумач Стеријиних и Нушићевих ликова. Након пензионисања наставио је да наступа на сцени ХНК све до 76. г. живота.

УЛОГЕ: Херман (Разбојници), Де Прел (Две сиротице).

В. В.

МАРКОВИЋ Нада – драмска глумица (Београд, 26. IX 1925 – Београд, 29. VI 1999). Завршила је Академију за позоришну уметност у Бгду. Глумачку каријеру започела је 1952. у НП у Зрењанину, а затим је радила у „Звезда-филму“ и у крагујевачком театру. Члан СНП је била од 1. IX 1956. до 31. VIII 1957, када је отишла у тузланско НП.

УЛОГЕ: Ана (Песма), Друга дама (Пут око света), xxx (Војводина), Хиполита (Сан летње ноћи).

ЛИТ: Д. Поповић, Давичо – Ђурковић: „Песма“, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 73-80.

В. В.

МАРКОВИЋ Оливера – драмска глумица (Београд, 3. V 1925 – Београд, 2. VII 2011). Гимназију је похађала у Бгду, где је и наступала у Академском позоришту од 1942. После рата је студирала глуму на Позоришном одсеку Музичке академије у Бгду, затим на Академији за позоришну уметност у класи Мате Милошевића (1948-1952). У међувремену је била члан београдске Радио драме и Академског позоришта Културно-уметничког друштва „Бранко Крсмановић“ (1945-1948). Потом је била ангажована у Београдском драмском позоришту (1951-1965) и коначно у НП од 1965. Наступала је и на многим естрадним сценама као певач и рецитатор, на радију, телевизији и на филму, где је остварила преко 50 улога. Огледала се у свим драмским родовима класичног и модерног домаћег и страног репертоара са великим могућностима трансформације. На почетку каријере је тумачила наивне, обесне, темпераментне или горопадне девојке, па женствене и заводљиве младе жене, а касније драмске и трагичне јунакиње у делима Достојевског, Толстоја, Чехова, Крлеже и Брехта, али и карактерно-комичне ликове у Нушићевим и комадима других комедиографа. Гостовала је пред публиком широм земље. На сцени СНП у НСаду је као гост играла улогу Амелије (Позабави се Амелијом) од премијере 14. V 1965. на свих 14 реприза. Добитник је две Златне и две Сребрне арене на филмским фестивалима у Пули, републичке Седмојулске награде, те Октобарске награде града Бгда. И први (Раде Марковић) и други муж (Душан Булајић) били су глумци.

ЛИТ: М. Кујунџић, Ласте без пролећа, Дневник, 16. V 1965.

С. Ј.

МАРКОВИЋ Светозар – утемељитељ социјалистичке мисли и покрета у Србији (9/21. IX 1846 – Трст, 26. II / 10. III 1875). Иако је сâм сматрао да је рођен у Јагодини, спорно је место његовог рођења. Основну школу је учио у Рековцу и Јагодини, ниже разреде гимназије у Крагујевцу а више у Бгду. У јесен 1863. уписао се на Технички факултет Велике школе. О свом школовању написаће, нешто касније: „…моје јадно васпитање и учење дође ми као рђав сан“. Као стипендист српске владе одлази 1866. на техничке студије у Петроград, где ради у револуционарним кружоцима и пише чланке у којима тумачи друштвене узроке политичких и економских збивања у Србији. Априла 1869. одлази у Цирих да настави студије. Тамо изучава и усваја научни социјализам. Политичку борбу М. је почео с програмским чланком Српске обмане, објављеним 1869. у новосадској „Застави“, због чега губи стипендију, па је принуђен да се 1870. врати у Србију. У Бгду 1871. покреће први социјалистички лист на Балкану „Раденик“ (који у 1872. носи назив „Радник“), чиме почиње јавно организовано ширење социјалистичке мисли и рађање нове револуционарне социјалистичке тенденције у Србији. У том листу су објављени многи његови политички и теоријски чланци. Због такве активности полиција га прогони, па јануара 1872. из Србије емигрира у Војводину. У НСаду је провео нешто више од г. дана, до марта 1873. Ту штампа, јуна 1872, своје најзначајније дело Србија на Истоку. Протеран из НСада, прелази у Сремске Карловце, а у априлу се враћа у Србију и у Крагујевцу 1873. покреће лист за науку и политику „Јавност“, путем којег води борбу против бирократског централизма, антидемократских метода владања и економске експлоатације радних маса. Због тога је прогањан, хапшен и почетком 1874. осуђен на девет месеци затвора, а лист је због репресија престао да излази. После робовања у Пожаревцу живео је још само четири месеца и, тражећи лек тешкој бољци, умро у својој 29. г. у болници у Трсту. Живео је у Србији која је устанком отворила епоху националноослободилачке борбе балканских народа, али је још увек била вазална турска кнежевина. Она ће постати независна тек три г. после његове смрти, Берлинским уговором 1878. Стварање националне државе довело је до укидања феудализма и отварања путева за капиталистички развој Србије. Носилац првобитне акумулације капитала била је државна власт у рукама кнеза Милоша, који је јачао централизовани државни апарат и њиме гушио оружане отпоре патријархалних кнежевских и нахијских главара, разарајући патријархалне односе засноване на натуралном привређивању и стварајући слободне сељаке са самосталним газдинством. Али из Милошевог државног апарата начелника и капетана, пандура и тзв. „момака“ израстао је владајући слој – бирократија, која је економски експлоатисала и политички обесправила сељачке масе. „Бирократска партија“ – написао је – „одржала је победу и над кнезом и над српским народом“. Нова либерална партија, предвођена синовима богате класе, школованим на Западу и васпитаним у духу буржоаског парламентаризма, заменила је сувереност монарха сувереношћу парламента, али је задржала односе које су успоставили њихови претходници и супарници, уставобранитељи и конзервативци. Србија је била пред новом сељачком, Тимочком буном (1883). У таквим приликама појавио се М. са идејама социјализма, самоуправљања, равноправности и братства, које су носиле коренити преображај целокупног живота. На уобличавање његових социјалистичких убеђења највише су деловали Маркс, Чернишевски и руски народњаци. Био је ватрени поборник и пропагатор идеја Прве интернационале, али је сматрао нужним стварање широког социјалистичког програма који би одговарао и заосталој сељачкој стварности Србије. Чланцима у „Раденику“ М. доприноси великом одјеку Париске комуне у Србији. Комуна је нарочито снажно поздрављена у Војводини. Змај јој је посветио две песме: Париз паде... (1871) и Милостивој Европи – На гробљу стрељаних комуниста! (1872); Милетић из затвора објављује у „Застави“ чланке у којима поздравља Комуну као напредни демократски политички покрет; „Панчевац“ Јована Павловића, у којем је М. публиковао низ својих најважнијих чланака, у данима жестоких битака између револуционарног Париза и версајске контрареволуције преводи Манифест Комунистичке партије, преноси из „Раденика“ М. чланак о Комуни и доноси многе дописе, коментаре и чланке, широко пратећи догађаје у Паризу и њихов међународни одјек. И Ђура Јакшић је стиховима поздравио Комуну. Суочен с јазом између закаснелог романтичарског песништва, родољубиве патетике и лажне сентименталности у књижевности, с једне, и друштвене стварности у Србији, живота и потреба човека, као и његовог развоја, са друге стране, М. је у програмским чланцима Певање и мишљење (1868) и Реалност у поезији (1869) критиковао постојећу књижевну ситуацију у Србији и залагао се за њено превазилажење новом књижевношћу. „Живот народни, то је садржина – реалност поезије“, написао је у чланку Реалност у поезији. Та критика се у тадашњим друштвеним условима показала оправданом и одиграла је револуционарну, прекретничку улогу. Под М. утицајем се развија реалистичка књижевност, коју негују чак и конзервативни писци. Преко М. Глишића, Л. Лазаревића, С. Ранковића, В. Илића и многих других тај утицај ће се осећати све до Р. Домановића и Б. Нушића. Знатно раније, мимо тог тока, реализам се јавио у Војводини и достигао врхунац у Стеријиној драматургији и Игњатовићевим приповеткама и романима. Поред узгредних напомена, М.  је о позоришту писао у београдском „Раднику“ у петом  (7. IV 1872) и седмом допису (23. IV 1872) под заједничким насловом Белешке из Н. Сада. У тим белешкама расправљао је о класном карактеру и друштвеној улози позоришта, критиковао је репертоарску политику новосадског СНП и београдског НП, велик број представа рађених према преводима, „водњикаво-лажљиви ћифтински морал“ који се чује са европских и наших позорница, заложио се за „оригиналне позоришне списе“ и за истинит приказ живота у драми и на позорници. У петој Белешки из Н. Сада М. указује на класни карактер уметничких приредаба и установа: „Дворска позоришта, дворске опере, царске конзерваторије, императорске академије вештина, краљевски и царски вештаци итд., једном речју вештина и вештаци везани су за господство и нерад. Људи са најразвијенијим естетичним уживањем… што више желе да задрже своја естетична и телесна осећања – тим су довитљивији у измишљању разних ’система’ да одрже ’поредак’ у којем би маса народа радила за њихово уживање… Данас се проповеда са позорнице данашњи, друштвени морал. Али какав је тај морал? Онакав какво је само оно друштво које оснива позориште, које га као свог слугу плаћа и које га посећује. То је морал владарски, племићски – и ћифтински… У животу је са свим друкче. Морал позоришни је јалов и ништав. Он не износи прави корен зла тј. корен у опште ћифтинства, зато није ни мало опасан… Морал народни са позорнице се не чује. Проповедати народу са позорнице прави значај владарства, племства, и ћифтинства, њихов живот и одношај спрам народа – та то је јавни позив на буну против државног и економског поредка, то је буна против оног поретка, који баш издржава онај скоруп друштвени,  који ужива у позоришту и ради кога се дају позоришне представе!“ При крају М. пише: „Ја најволем обичне лакрдије из живота, оне се сразмерно највише приказују на нашој позорници. И што се оне више приближују правој лакрдији тим су ми милије, јер ту бар човек зна да нема никаквог шкропљења моралном водицом, већ је једина цељ приказивања да изазове смеј код публике…“ У седмој Белешки из Н. Сада М. је писао о демонстрацији гимназијалаца у СНП за време приказивања Суботићеве драме Крст и круна и критиковао школске власти. Он је први у српској позоришној критици устао против писаца који су „чеда данашњег ћифтинског поредка“ и против преживелог грађанског романтизма у драмској књижевности, залагао се за позориште које ће ангажовано говорити о битним питањима свог времена и тиме почео утирати пут новим погледима у домаћој драматургији и у нашој позоришној критици. Живот и дело М. заорали су дубоку бразду на тлу заостале, неписмене и сељачке Србије. Са њиме социјалистичка мисао улази у политички и друштвени живот Србије, рађају се савремени раднички покрет и Српска социјалдемократска партија, чији је баштиник Савез комуниста Југославије. Са М. такође настаје радикална партија, прва грађанска партија у Србији, која се ослонила на сеоске масе, у којој се утицај његових идеја осећао све до Тимочке буне. Са њим је културна свест у Србији седамдесетих и осамдесетих г. начинила пресудан корак напред, ствара се реалистичка књижевност, а то утиче на драмско стваралаштво и позориште.

БИБЛ: Сабрани списи, Бгд 1960; Одабрани списи, НСад–Бгд 1961; Раденик 1871-1872,  Бгд 1976.

ЛИТ: В. Маслеша, Светозар Марковић, Бгд 1945; В. Стајић, Светозар Марковић и социјализам у Новом Саду, ЛМС, 1946, књ. 358, с. 105-125; В. Петровић, „Мати сестара Нинковићевих“,  Дневник, 11. V 1955; К. Милутиновић, Светозар Марковић и Српско народно позориште, Књижевне новине, 20. IX 1957; К. Милутиновић, Први социјалисти у новосадској гимназији, ЛМС, 1957, књ. 380, с. 128-138; Д. Кецић, Светозар Марковић у Новом Саду, Дневник, 26. II 1959; Н. Петровић, Одјеци Париске комуне у српској јавности Војводине и Уједињеној омладини српској, у: Париска комуна 1871-1971, књ. II, Бгд 1971, с. 803-822; Р. В. Јовановић, Светозар Марковић и позориште, Театрон, Бгд 1975, бр. 4, с. 49-54; П. Стамболић, Светозар Марковић у свом времену и данас, Светозарево 1975.

Д. П.

МАРКОВИЋ Слободан-Бода – редитељ (Београд, 8. XII 1935 – Београд, 30. I 2006). Учио је гимназију и средњу текстилно-хемијску школу у Бгду и Лесковцу, а завршио је Средњу музичку школу „Станковић“ у Бгду. Једно време је студирао светску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, а затим режију и глуму на Академији за позоришну уметност у Бгду. Дипломирао је на катедри за глуму 1962. у класи Јосипа Кулунџића. Од 1954. режирао је у Културно-уметничким друштвима „Бранко Крсмановић“ и „Иво-Лола Рибар“ у Бгду. Затим је био редитељ у „Атељеу 212“ и у драмској редакцији Радио Бгда. Као редитељ и драматизатор склон експериментисању, испољио је афинитет претежно за савремене домаће ауторе. Драматизовао је око 150 текстова који су приказивани у југословенским позориштима. Режирао је у свим београдским театрима, на радију је реализовао око 250 драма, а као гост остварио је око 50 режија у театрима широм Југославије. На сцени СНП као гост је поставио Породицу Тот 1969. Објавио је књиге приповедака Жуте приче (Бгд 1966) и Подмићени Прометеј (Крагујевац 1972) и у часописима и новинама публиковао есеје, песме и позоришне критике. Добитник је Стеријине награде за режију Руже ветрова Д. Матића („Атеље 212“) 1963.

ЛИТ: К. Савић, Глумци о „Тотовима“, Позориште, НСад 1969, бр. 2, с. 10.

С. Ј.

МАРКОВИЋ Тодор – драмски глумац (Тител, 26. II 1841 – ?, 1895). Први пут је ступио на сцену 1860. у трупи Јована Кнежевића и у њој стално играо до августа 1861, када је постао члан прве трупе СНП у НСаду и у њој се задржао до 18. VIII 1862, али се већ 20. I 1863. вратио и остао до почетка 1864; затим је, до 1865, био у Бгду, најпре са Димитријем Марковићем Кикинђанином у покушају да се оснује стални београдски театар, а онда у трупи Адама Мандровића. Од 1869. је био ангажован неколико сезона у београдском НП, а затим у ХНК у Згбу до 1883. У сезони 1883/84. био је у трупи Паје Степића, 1884/85. код Фотија Иличића, од 1885. до 1887. код Милице Сеше Иличићеве-Биберовићке, од 1887. до 1890. је водио сопствену путујућу дружину и од 1891. је био у путујућем позоришту Драгутина Гуте Јовановића. Врло омиљен код публике као добар глумац и пријатан човек, играо је успешно карактерне и комичне улоге изразито реалистички. Супруга му је била такође добра и цењена карактерна и драмска глумица Марија Т. Марковић, коју треба разликовати од истоимене супруге Васе Марковића.

УЛОГЕ: Самуило (Владимир и Косара), Војвода Алтоман (Херцег Владислав), Мажибрадић (Лудница), Адвокат (Опклада), Кнез Крусић (Немања, Суботић), Родриго (Отело), Крчмар (Ђеша, Јеша и Неша), Никица (Стари бака и његов син хусар), Чивутин (Вампир и чизмар), Шпицер (Инкогнито), Пророк (Сеоба Србаља), Свирач (Војнички бегунац), Југ Богдан (Милош Обилић), Живојин (Ајдуци).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 15, с. 251; А-м, У четвртак, 19. децембра, „Херцег Владислав“, Србски дневник, 24. XII 1963.

Б. С. С.

МАРКОВИЋ-АДАМОВ Павле-Паја – професор, књижевник, драмски писац и позоришни критичар (Нови Карловци, 16. IX 1855 – Сремски Карловци, 24. I 1907). Гимназију је учио у Сремским Карловцима и у НСаду, права студирао у Прагу и Грацу, а филозофију у Бечу. Од 1830. био је професор гимназије у Сремским Карловцима. Књижевни рад је почео приповеткама у „Јавору“ (1874) и песмама по угледу на Змајеве (Наданове песме у бечкој „Српској зори“, 1877). По књижевној оријентацији он је касни изданак Уједињене омладине српске и њене литературе. Осамдесетих г. писао је приповетке из сеоског живота (Слике и прилике из сеоског живота, Панчево 1833; На селу и прелу, I–II, НСад 1886. и 1888), романтичне у суштини, а по типу привидног реализма немачке, поготову аустријске „Dorfgeschichte“. Тематски, он је „етнографски приповедач равног Срема“, а његово фабулирање редовно укључује компоненту моралистичког и сентименталног односа према животу. Такав је и његов једини драмски посао, „слика из народног живота“ Поп Доброслав (НСад 1895), са савременом темом о етичким питањима везаним за продор назаренских идеја и религије. Као и у неким приповеткама, и код драме се поводио за немачком литературом, тако да је његова драма заправо само темељна прерада, посрба, дела Лудвига Анценгрубера Der Pharer von Kirchfeld. Играна је, са певањем и музиком Хуга Доубека, 1894. у Суботици, Великој Кикинди и Вршцу, а новосадска премијера била је 18. II 1895; одржала се на репертоару и у следеће две сезоне. Мишљења критике о представи, а поготову о делу, била су подељена. Покренуо је 1895. и до смрти уређивао књижевни недељник „Бранково коло“, око којег је окупио готово све значајније писце свога времена. Часопис је, мада површно, информативно, неговао и позоришну критику, па је у њему објављено и мноштво краћих записа о СНП.

ЛИТ: Г., „Поп Доброслав“, Позориште, НСад 1895, бр. 12; Ј. Грчић, „Поп Доброслав“, Браник, 1895, бр. 21; А-м, О премијери представе „Поп Доброслав“, Стража, 22. II 1895; А-м, „Поп Доброслав“, Ново време, Земун, 6. III 1897; М. Будисављевић, Књижевни рад Павла Адамова, Бранково коло, 1907, бр. 26-27; Ј. Скерлић, На селу и прелу, у: Писци и књиге, V, Бгд 1911.

Б. Кв.