МАНЦИН Лучано (Luciano Manzin) – оперски певач, тенор (Пула, 6. X 1930 – Осијек, 4. I 1998). Основну и индустријску школу и 2 разреда ниже музичке школе завршио је у Пули. Средњу музичку школу похађао је 2 г. у Згбу (проф. З. Шир), а завршио у Љубљани, где је две сезоне радио и у Оперском студију (проф. К. Цветко, Б. Фишер, К. Новак-Кушеј). Певање је усавршавао код проф. Ђузепа Базана у Павији (Италија). Од 1954. до 1958. био је запослен као механичар. Први ангажман као оперски солист потписао је у Ријечкој опери, у којој је провео сезону 1963/64. Од 1964. до 1965. је био солист Опере у Осијеку. Од 1. IX 1965. до 31. VIII 1969. био је ангажован у Опери СНП. Од 1. IX 1969. до 31. VIII 1972. поново је деловао у Осијечкој опери, а потом је прешао у статус слободног уметника. Гостовао је на свим оперским сценама у нашој земљи. Глас му је био светао, типично лирски, којим је владао лако и неусиљено у целом регистру.

УЛОГЕ: Родолфо (Боеми), Алфред (Травијата), Војвода од Мантове (Риголето), Гроф Алмавива (Севиљски берберин), Вертер (Вертер), Исмаил (Набуко), Амандус (Чаробна виолина), Лоренцо, Глас гондолијера (Кнез од Зете), Белмонте (Отмица из сераја), Сицилијанац (Париски живот), Неморино (Љубавни напитак).

ЛИТ: В. П(оповић), Лучано Манцин (1930-1998), Алманах позоришта Војводине, 1999, бр. 32, с. 129.

В. П.

МАЊИЈЕ Клод (Claude Magnier) – француски драмски писац (Париз, 20. I 1920 – Париз, 21. VI 1983). Рођен је у породици књиговесца. После средње школе, похађао је наставу у Високој националној трговачкој школи, али је на крају одлучио да постане глумац. После неколико г. жеља му се и остварила, а играо је са Симон Сињоре, Лиз Деламар и Брижит Бардо. Међутим, бављење том професијом омогућило му је да открије свој истински позив – каријеру драмског писца је успешно почео: прва комедија Господин Мазир освојила је 1955. Гран при Ангијена за драмску књижевност, док је представа постављена 1956. у позоришту „Комеди Ваграм“ (које је касније уништено). Комад је преведен и игран скоро у свим земљама света. Комедијама је давао наслове по именима ликова, тако да су следећа два комада, Оскар (1958) и Блез (1959), наставила исту комедиографску линију и постигла исти успех. Успех његових комедија лежи у ангажману једног глумца, посебног темперамента, који се својом личношћу наметнуо одређеном лику (на пр. Оскар се везује за бесмртну интерпретацију Луја де Фина и један је од француских најпродаванијих филмова у иностранству). Написао је нешто више од десет комада, од којих нису сви ни објављени (Бог је невин, Господин Мазир, Леон или добра формула, Оскар, Блез, Хермин…). Опробао се и као филмски редитељ, адаптирао је и режирао Господина Мазира. Био је ожењен глумицом Клод Лари, са којом је имао сина Пјера (1948). Био је велемајстор у изналажењу механизма смеха. Сахрањен је на гробљу на Монпарнасу. У СНП је играна његова комедија Оскар (1968).

БИБЛ: Клод Мањије, Оскар, комедија у 3 чина, прев. са француског Драгослав Андрић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1073.

ЛИТ: В. Миросављевић, Ватромет смеха, Дневник, 12. XI 1968; М. Кујунџић, Добра булеварска комедија, Дневник, 14. XI 1968; L. Gerold, „Oszkár“, Magyar Szó, 19. XI 1968; Д. Клаић, Гости и домаћи, Индекс, 22. XI 1968; Д. Бућан, Мањије и „Оскар“, Дневник, 22. XII 1968; А-м, „Оскар“, Дневник, 20. III 1969; В. Миросављевић, Једно питање, шест одговора. Пун погодак, Дневник, 9. IV 1969.

М. Л.

МАР Хајнрих (Heinrich Mar/Mahr – ?) – немачки драмски писац. Позоришну игру Ежена Скриба Bertrand et Raton, ou L’Art de conspirer (1833) прерадио је за извођење у Хамбургу 1834: Der Minister und der Seidenhändler – која је, у преводу Јована Ђорђевића са немачког, извођена 24. V 1874. у НП Бгд, а 28. XI 1874. у СНП под насловом Министар и свилар.

ЛИТ: ?, Министар и свилар, Позориште, НСад 1874, бр. 49, с. 203.

В. В.

МАРАИНИ Дача (Maraini Dacia) – књижевница (Фјезоле, Италија, 13. XI 1936 – ). Рођена je у породици сликарке сицилијанског порекла и етнолога енглеско-италијанског порекла. У раном детињству живела је у иностранству, њен отац Фоско Мараини је учествовао на једном међународном конкурсу и добио стипендију у Јапану, где је отишао да живи са породицом од 1938. до 1947. Породица Мараини је од 1943. до 1946. интернирана у концентрациони логор, јер није хтела званично да призна јапанску владу. Тај период живота о ужасним лишавањима и патњама она је описала у збирци поезије Поједи ме ако хоћеш (1978). По повратаку у Италију породица се раздвојила, отац је отишао да живи у Рим, где му се Д. придружила као 18-годишњакиња. Убрзо је са групом младих основала књижевни часопис „Време литературе“. У Риму је упознала Алберта Моравију са којим је била до 1983. Почетком 60-их г. објавила је прве романе: Летовање 1962. и Доба незадовољства 1963. за које је добила међународну награду издавача „Форментор“ 1963. Убрзо почиње да пише драмске текстове који се изводе у позориштима (Марија Стуарт доживела је међународни успех, затим Чудновитост и др.) Током 70-их г. почела је да се бави театром, па је са групом писаца основала „Театар бодљикавог прасета“ (Teatro del Porkospino), у којем су се постављала дела нове књижевности. Нека њена дела су: Вероника, подводачица и списатељица, Камила, Дуги живот Маријане Укрије (преведен на српски под насловом Војвоткиња из Палерма), Гласови, Мрак и др.). Огледала се у различитим књижевним жанровима: поезија, проза, театар, мемоари, аутобиографија, новинарство, књижевност за децу, а теме којима се бавила често су везане за борбу жена и њихову самосталност у савременом свету. Добитница је многих награда и признања: награда Суперкампијело, награда „Књига године 1990”, Награда града Падове 1997; Међународна награда за прозу Флајано 1997, награда Стрега 1999. и многе друге. У СНП изведена драма Три жене 1985.
ЛИТ: www.daciamaraini.com

М. Л.

М. Л.

МАРДЕШИЋ Шиме – оперски певач (Комижа, острво Вис, 5. IX 1930 – ). Завршио је Економски техникум 1949. и од 1949. до 1959. радио као књиговођа. Паралелно је ишао у Средњу музичку школу у Сплиту, где је учио соло певање. Када га је чуо како на једном концерту хора „Јединство” пева за хрватске исељенике у Белгији, диригент Силвијо Бомбардели га је одмах ангажовао у сплитској Опери. Студирао је на Музичкој академији у Згбу у класи професора Златка Шира. Похађао је и Оперски студио при Опери ХНК код педагога и диригента Милана Сакса. Три г. је провео на усавршавању у Парми. Дебитовао је као солиста 1958. у Опери ХНК у Сплиту као Адел у опери Адел и Мара Јосипа Хацеа. У ХНК у Сплиту био је солиста од 1. III 1959. до 1. III 1960, затим је наступао у ХНК у Згбу до 31. VII 1961, а до 30. IX 1970. је био члан загребачког казалишта „Комедија”. Солиста Опере СНП био је од 1. X 1970. до пензионисања, 31. VIII 1984. Као гостујући солиста певао је у свим југословенским позоришним центрима и учествовао на многим фестивалима: Сплитско лето, Мајске оперске вечери у Скопљу, Дани музике на Светом Стефану – Будви, Љетњи фестивал у Љубљани. Гостовао је и у Белгији, Швајцарској, Румунији, Мађарској, Италији и Египту. Његов глас медитеранског сензибилитета омогућио му је да оствари велик број водећих тенорских улога. Поред вокалне, поседовао је и драмску сигурност, тако да је био подједнако убедљив и у лирским и у драмским моментима. Пленио је чистотом вердијевског и белкантистичког стила, па су га неки критичари сматрали „најбољим тумачем тенорских партија у италијанским операма” у Југославији. Поред оперског репертоара неговао је и концертну вокалну литературу. Снимао је за радијске куће у Бгду, Загбу и НСаду. После пензионисања одселио се у Згб, где је повремено наступао.

УЛОГЕ: Алфредо (Травијата), Војвода од Мантове (Риголето), Макдаф (Магбет), Фауст (Фауст), Дон Карлос (Дон Карлос), Радамес (Аида), Пинкертон (Мадам Батерфлај), Родолфо (Боеми), Каварадоси (Тоска), Калаф (Турандот), Едгардо (Лучија од Ламермура), Дон Хосе (Кармен), Ензо (Ђоконда), Туриду (Кавалерија рустикана), Канио (Пајаци), Мића (Еро с онога свијета), Адел (Адел и Мара), Јовица (Мачак у чизмама), Владимир (Кнез Игор), Манрико (Трубадур), Исмаил (Набуко), Рикардо (Бал под маскама).

ЛИТ: М. П., Шиме Мардешић, Дневник, 12. XI 1970; М. Хаднађев, „Мадам Батерфлај“ Ђакома Пучинија, Позориште, НСад 1973, бр. 4, с. 4; В. Стефановић, Премијера „Боема” у новосадској Опери. Прича или сам живот на сцени?, Политика, 6. II 1975; Б. Радовић, Прва оперска представа на новој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду: успех у свим детаљима, Политика, 12. V 1981.

М. Л.

МАРЕНИЋ Владимир – сценограф (Чаглин, код Славонске Пожеге, 13. IX 1921 – Београд, 20. II 2010). Школу за примењене уметности у Бгду, где му је сценографију предавао Миленко Шербан, завршио је 1941. По завршетку школе се уписао на Академију ликовних уметности у класи Мила Милуновића, али ју је због ратних услова напустио 1942. и запослио се у НП у Бгду као сликар-извођач. После рата, 1946. је постао стални сценограф НП у Бгду. У СНП је прешао у јануару 1950. и у њему остао до краја 1954, када се вратио у НП у Бгду, у којем је радио до пензионисања, 1. XII 1985. Од 1954. до средине 1957. у СНП је радио као хонорарни сценограф, а касније повремено. Као гостујући сценограф радио је у скоро свим југословенским театрима. У СНП је остварио преко шездесет сценографија најширег спектра домаће и светске литературе. За свој сценографски рад је рекао: „У сценографском решењу тражим оно што је битно, текст мора да се осети визуелно, простор мора да оживи драмски, иако је глумац централна личност на сцени…. Сценограф није више само сликар, ликовни уметник или архитект – он је истински творац, градитељ, саучесник, саговорник, полемичар, сарадник, композитор, коредитељ, проналазач, енигматичар, мађионичар, маштар… Сценографија је игра с простором и временом, историјом и људима, архитектуром и свим другим облицима који је окружују или испуњавају… У тој игри маште и визије, сценографија тера на размишљање, на откривање нових садржаја и могућности”. Поред рада у позоришту, једно време се бавио и педагошким радом. За време боравка у НСаду предавао је сценографију и позоришно сликарство у Школи за примењену уметност и извео је три генерације ученика. Своје богато искуство преносио је и на студенте режије и глуме на Академији уметности у НСаду, где је од 1979. до 1985, предавао сценографију као професор по позиву. Паралелно са радом у позориштима бавио се и сликарством. „У његовом сликарству одразили су се утицаји европског импресионизма и експресионизма, на почетку, и сви други облици модерне уметности у току његовог развоја, као што су енформел или апстрактни експресионизам, сликарство новог симбола и многи нови облици фигурације и реализма, укључујући и поп-арт.” Прву изложбу слика имао је у Сарајеву 1946, а од тада је приредио више самосталних изложаба и излагао у земљи и иностранству на многим групним изложбама. За свој уметнички рад вишеструко је награђиван: Стеријина награда за костимографију за представу Небески одред 1957; Златна плакета на IV међународном тријаналу сценографије за сценографско решење Магбета 1957; Стеријина награда за сценографију за представу Женидба и удадба 1976; Награда на Октобарском салону Бгда за представу Мајстор Хануш 1966; награда на мајском салону за Посмртно звоно 1981; Награда на Сусрету „Јоаким Вујић” за Дервиша и смрт 1981; Октобарска награда Бгда 1982; Златна плакета НП у Бгду за животно дело 1985. На Прашком квадријеналу 1979. и 1983. био је генерални секретар Југословенске секције за сценографију и костимографију. Својим прилозима у часопису „Сцена” дао је значајан допринос теорији савремене сценографије код нас. Душан Миловановић је урадио његов портрет (уље на платну) 1979.

СЦЕНОГРАФИЈЕ: Коштана, Кир Јања, Зла жена, Ивкова слава, Без трећег, Манде, Ка новим обалама, Небески одред, Халелуја, Викторија, Мандрагола, Живи леш, Дон Жуан, Филип и Јона, Сан летње ноћи, Пајаци, Трубадур, Бал под маскама, Аида, Мадам Батерфлај, Слепи миш, Орфеј, Кармен, Кавалерија рустикана, Лучија ди Ламермур, Дон Пасквале, Фауст, Евегеније Оњегин, Продана невеста, Андре Шеније, Морана, Шехерезада, Ноћ на голом брду, Бахчисарајска фонтана, Ромео и Јулија, Рајмонда, Концерт за клавир и оркестар у а-молу, Каваљер с ружом, Франческа да Римини, Лабудово језеро, Копелија, Охридска легенда.

ЛИТ:  Р. Суботић, Он ствара куле и градове, СВ, 3. IV 1952, с. 4; Н. Грба, Жорж Бизе „Кармен”, СВ, 22. XI 1952; М. Бабинка, Викенд–представе, Дневник, 20. V 1956; Д. Поповић, Небески одред, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 65–72; Л. Дотлић, Изложба сценографија Владимира Маренића (Поводом изложбе сценографских радова Владимира Маренића на Трибини младих у Новом Саду), Позориште, НСад 1970, бр. 8–9, с. 17; И. Млађеновић, 11 истакнутих примењених уметника Југославије, Бгд 1986, с. 25–28; О. Милановић, Владимир Маренић, сценограф и костимограф, Бгд 1991; зборник Владимир Маренић. Позоришно сликарство. Сцена и костим, НСад 2005; Р. Лазић, Маренићев сценографски театар, Бгд 2008; Ј. Стевановић, Владимир Маренић (1921–2010), ЛУДУС, 2010, бр. 161, с. 21; Ф. Пашић, In memoriam. Владимир Маренић (1921–2010), Театрон, 2010, бр. 160–151, с. 126–129.

М. Л.

МАРЕТИЋ Томо – филолог и преводилац (Вировитица, 13. XII 1854 – Загреб, 15. I 1938). Гимназију је полазио у Вараждину и Славонској Пожеги а завршио 1875. у Згбу. Славенску и класичну филологију студирао је у Згбу и Лајпцигу. Као средњошколски наставник службовао је 1879-1881. у Славонској Пожеги и 1881-1885. у Згбу. На Филозофском факултету у Згбу постао је 1885. приватни доцент, 1886. изванредни а 1888. редовни професор славонске филологије. Пензиониран је 1914; предавао је 1919-1924. поредбену граматику индоевропских језика. Од 1907. до краја живота уређивао је Рјечник хрватског или српског језика у издању Југославенске академије знаности и умјетности, обрадивши 6 свезака са 6000 страница. Од 1915. до 1918. био је предсједник ЈАЗУ. М. је код Хрвата зачетник новога правца у проучавању књижевног језика; залагао се за Караџићеве назоре, фонетички правопис и књижевни језик заснован на новоштокавском говору. У том духу дао је Граматику и стилистику хрватског или српског језика (Згб 1899), која представља темељно дјело у овој струци на које се надовезала цијела школа новијих хрватских филолога. Од једнаког је значења и његов Језични савјетник (Згб 1924) у којем је приказао законитости новоштокавског књижевног језика. Написао је веома велик број опсежних и мањих радова с подручја лингвистике и филологије, а напосе је проучавао епску народну поезију. Преводећи староиндијска, грчка, латинска и славенска дјела у стиху и прози створио је вјерне и језично узорне препјеве. За ХНК је превео дјела Молијера (Тартиф), Волтера (Танкред), Грибоједова (Тешко паметном), Грилпарцера (Сафо), Невског (Данишеви), а остали су му пријеводи: Расин, Британик, Згб 1877; Хомер, Одисеја, Згб 1882; Илијада, Згб 1883; Вергилије, Енеида, Згб 1896; Овидије, Метаморфозе, Згб 1907; Староиндијски еп Пјесма о краљу Налу, Згб 1924; Мицкјевич, Господин Тадија, Згб 1893. У СНП је 1911. изведена Грилпарцерова Сафо у његовом пријеводу.

БИБЛ: О народним именима и презименима у Хрвата и Срба, Рад ЈАЗУ, 1886, св. 81-82; Везници у славенскијем језицима, Рад ЈАЗУ, 1887, св. 86, 1888, св. 89, 90, 91; Славени у давнини, Згб 1889; Историја хрватског правописа латинскијем словима, Згб 1889; Метрика народних наших пјесама, Рад ЈАЗУ, 1907, св. 168 и 170; Наша народна епика, Згб 1909; Преглед српскохрватске граматичке терминологије XVII, XVIII и XIX вијека, РАД ЈАЗУ, 1932, св. 243; Метрика муслиманске народне епике, Рад ЈАЗУ, 1935, св. 254, 1936, св. 255.

ЛИТ: А. Радић, Маретићева стилистика, Виенац, Згб 1901, бр. 5-11; Р. Врховац, Наша народна епика, написао Др. Т. Маретић, Бранково коло, 1910, бр. 13-14; М. Решетар, Хрватски или српски „Језични савјетник“, Српски књижевни гласник, 1924, књ. 11, бр. 7; В., Наш највећи речник, Политика, 1930, бр. 7955: И. Есих, Томислав Маретић, Обзор, Згб 1934, бр. 284; А-м, (А. Белић), Д-р Томислав Маретић, Годишњак Српске краљевске академије, 1937, св. 47; А-м (Б. Борко), Вуков наследник, Јутро, Љубљана 1938, бр. 16; А. Белић, Др Томислав Маретић, Наш језик, 1939, бр. 3; С. Ившић, Проф. др. Томислав Маретић, Годишњак Хрватског свеучилишта у Загребу 1933-39, Згб 1940.

С. Б.

МАРЖИНЕЦ Хинко – диригент (рођен вероватно 1881. у Чешкој, умро 1947. у Београду). Почетком 20. века доселио се у нашу земљу и радио као хоровођа у осјечком друштву „Нада“, а затим у Сремској Митровици као наставник музике. Од 1907. до 1913. водио је хорове „Станковић и „Обилић“ у Шапцу, Прво певачко друштво у Бгду и, пред сâм Први светски рат, певачко друштво у Скопљу. После рата је у Бгду (1918-1919) био капелник војне музике, у чину капетана прве класе. У НП у НСаду, на иницијативу тадашњег управника Косте Луковића, био је диригент Опере од 1. IX 1920. до 31. VIII 1921. Њему припада заслуга за организовање оперских ансамбла: солиста, чланова хора и чланова оркестра новосадске Опере, а исто тако и за репертоар који је у тој сезони остварен са знатним успехом. Главни помоћник и корепетитор му је тада био будући наш велики диригент Ловро Матачић. Почетком септембра 1923. Министарство просвете именовало га је за директора Опере НП у НСаду и он је на томе положају остао до 1. IX 1924. Потом је поново био у војној служби, као капелник војне музике VII пешадијског пука у НСаду, одакле је, од маја до октобра 1927, наставио да сарађује са Новосадском опером повремено диригујући оперетским представама. Поред тога припремио је у НСаду и извео као диригент један Симфонијски концерт, који су и публика и критика бурно поздравиле и на којем су наступили и сопран К. Дубска (Молитва из Маснеовог Вертера) и бас Евгеније Маријашец (Пролог из Мефистофела). Као пензионер, прве г. окупације провео је у Бгду код своје кћерке, пијанисткиње Љубице Маржинец, тада доцента Музичке академије у Бгду. У сезони 1943/44. био је капелник ДНП у Панчеву, у којем је дириговао једну оперету – Мамзел Нитуш од Л. Алевија – и десетак драмских комада, углавном из народног живота с певањем и музиком. Имао је веома солидно музичко образовање и темељно је познавао своју струку. Као човек био је скроман, уздржан, ненаметљив, углађених манира и одмереног понашања. Из њега су зрачиле доброта, топлина и људскост. На послу је, међутим, тражио уметничку дисциплину и одговорно понашање и није се задовољавао првим решењима и лако досегнутим резултатима, него је музичке ансамбле увежбавао све док нису били оспособљени за максималан уметнички резултат, до крајњих граница њихових могућности. Свима који су с њиме сарађивали остао је у најлепшој успомени. Поводом успешне инсценације опере Вертер рецензент новосадског „Јединства“ (20. X 1920) каже: „Г. Маржинец, окретан и агилан диригент, који потпуно доминира својим ансамблом, може бити потпуно задовољан резултатом свога рада који му је донео лепо признање“.

ДИРИГОВАЊА: Вертер, Трубадур, Мадам Батерфлај, Арлезијанка, Копелија, Тоска, Хофманове приче, Продана невеста, Травијата, Трубадур, Риголето, Бајадера, Плава мазурка, Барун Тренк.

ЛИТ: А-м, Премијера „Арлезијанке“, Застава, 15. IX 1920; А-м, „Барон Тренк“, Јединство, 5. X 1920; А-м, Свечано вече у позоришту, Јединство, 29. X 1920; А-м, Хинко Маржинец, Јединство, 12. V 1921; Ђ. П., „Мадам Батерфлај“, Застава, 25. III 1925; А-м, Синоћ смо видели иако мало старију ипак изврсну оперету „Мамзел Нитуш“, Србадија, НСад 13. X 1923; О. С(уботи)ћ, „Продана невеста“, Застава, 23. XI 1923; Arbiter, Синоћ је отпочела Новосадска опера своје гостовање, Нова пошта, Суботица 7. II 1924; С. Зубац, Биланс гостовања Новосадске опере, Нова пошта, Суботица 26. II 1924; О. С(уботи)ћ, „Хофманове приче“, Застава, 27. III 1924; О. С(уботи)ћ, Са Симфонијског концерта, Застава, 6. XI 1924; В. Сп(асић), О, Бајадеро, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 2, с. 3.

В. В.

МАРИ Жил (Jules Mary) – француски романсијер и драмски писац (Лоноа, Француска, 20. III 1851 – Париз, 27. VII 1922). Потиче из земљорадничке породице. Средњу школу је завршио у Шарлвилу. Био је добровољац у Француско-пруском рату. Крајем 1871. је отишао у Париз, где се запослио као новинар. Г. 1873. приказани су му један водвиљ и једна комедија, али без успеха. Од 1875. до 1877. био је уредник локалног листа у Шатијону на Сени, а затим је новинарску каријеру наставио у Паризу. Два романа, објављена у подлистку једних новина, убрзо су га избацила у први план, начинивши га главним писцем међу ауторима популарних романа. Једном стечену, он је ову славу само одржавао и увећавао. Знатан је број листова у којима је објављивао романе и још већи број њихових наслова. Писац велике маште, умео је да веже читаоца било сузама било смехом. Мањи је, иако није незнатан, његов прилог позоришту. Сâм или у сарадњи написао је дванаестак комада, од којих су неки имали врло много успеха. Један од њих је написан у сарадњи са Жоржом Гризијеом – Ја сам невин (Roger-la-Rocque, 1888), који је ДНП извело 1944. Није сувишно забележити да је М. био и велики пријатељ нашег народа. Он је 1919. објавио Роман о једном пастиру (Le Roman d’un berger), чији поднаслов гласи: Српска браћа, епизода из рата за ослобођење у Србији (1815).

С. А. Ј.

МАРИВО Пјер Карле де Шамблен де (Pierre Carlet de Chamblain de Marivaux) – француски романописац, драмски писац и есејист (Париз, 4. II 1688 – Париз, 12. II 1763). Право му је име Пјер Карле. Псеудоним Мариво први пут је употребио 1712. Отао му је био финансијски службеник у Риому и Лиможу. Као двадесетдвогодишњак (1710) уписао се на правни факултет у Паризу. Студије никада није завршио, иако се све до 1713. водио у регистрима факултета. Оженио се 1717.  пет г. старијом Коломбом Болоњ (Colombe Bоlogne), са којом је 1719. добио кћер Коломб-Проспер. Исте г. му је у Риому умро отац, следеће је банкротирала банка у којој се налазио позамашан женин мираз, а 1723. му је умрла супруга. Још за њеног живота био се зближио са Силвијом Балети, глумицом која је тумачила главне улоге у његовим комадима, али са њоме није засновао брачну заједницу: од 1744. до смрти становао је са извесном госпођицом Сен-Жан (M-lle Saint-Jean), коју је одредио за извршиоца тестамента и универзалног наследника (ћерка му се 1745. повукла у манастир а 1746. се закалуђерила). У међувремену је, 1743, изабран за члана Француске академије, у којој је 1759, иако већ озбиљно болестан, изабран за директора. Умро је од плућне хидропизије. Почео је да пише још као осамнаестогодишњак. Мудар и правичан отац (Le Père prudent et équitable, 1706) прво је његово дело. Доста је лутао док није нашао свој пут, али се никада није одрекао подједнаког интересовања за позориште, роман и есеј. Највећи је његов допринос на драмском плану. Поред једне друштвене комедије и једне трагедије, створио је посебну драмску врсту уз коју иде непреводив израз мариводаж (marivaudage). Сарађивао је са обе позоришне трупе свога времена – Италијански глумци и Француска комедија. У првој је изведено преко двадесет његових дела, а у другој око десет. Као драматичар био је неједнаке среће. Неки од његових комада одмах су освојили публику, а многи су потпуно потонули. Неки су у међувремену побуђивали занимање па у одређеним историјским раздобљима бивали заборављани. Најтрајнију вредност су имали: Арлекин углађен љубављу (Arlequin poli par l’amour, 1720), Љубавно изненађење (La Surprise de l’amour, 1722), Двострука непостојаност (La Double inconstance, 1723) и Игра љубави и случаја (Le Jeu de l’amour et du hasard, 1730). Био је истраживач људског, посебно женског, срца. Сматрају га Расином XVIII столећа. „Вребао сам“ – говорио је – „у људском срцу све кутове у које се скрива љубав у страху да не буде уочена, а циљ је сваке од мојих комедија да је изгони из сваког од тих кутака“. Његове комедије указују на бескрај тих скривања. Истицано је да у радовима ове врсте има превише онога што се назива „метафизиком срца“ (израз је Волтеров), али му нико није оспоравао дар којим је то остваривао. Запажено је, такође, да оно што ради можда и није за свакога, али му је признавано да ће добри зналци у његовим делима наћи своју духовну насладу. Духовитост, осећајност, финоћа, деликатност, поезија и психолошка уверљивост особине су које се обично истичу уз свако од његових дела; мајсторство конверзације, исто тако. Замерало се да у његовим комадима нема довољно радње а да има сувише духовитости. Мислило се, такође, да је пре живахан и површан но дубок. Сент-Бев је упозорио на нетачност таквог закључка. По њему, М. је био теоретичар и филозоф далеко продорнији него што би се могло закључити на основу његовог кокетног изгледа. Лансон га је сврставао, у оквирима европске књижевности, између Адисона и Ричардсона. Ове су судове потврђивали и његови романи, међу којима је Маријанин живот (La Vie de Marianne) од најзначајнијих. То су потврђивали и његови есеји које је целог живота писао и међу којима је и онај о Расину. Новосадско позориште је 1926. извело његову Игру у срећу (Le Jeu de l’amour et du hasard).

С. А. Ј.