МАЈЗЛ Карл (Karl Meisel) – аустријски драмски писац. Његов једночини комад Он и она (Er und sie, Беч 1816) изведен је у СНП 1862.

МАЈИЋ Милорад-Крка – драмски глумац и певач (Нови Бечеј, 6. IX 1906 – Београд, 6. XII 1974). Завршио је Учитељску школу у Сомбору, затим је једну г. пратио наставу на Сликарској академији у Згбу, па се посветио сцени ступивши у Градско повлашћено позориште у Нишу током његовог гостовања у Новом Бечеју, маја 1930. Члан СНП у НСаду био је 1931/32. и 1936/37, НПДб 1937/38, а између 1938. и 1941. глумио је у неколико београдских и путујућих дружина под управама Р. Матијевића, П. Милосављевића и Б. Данитија. Током рата се повукао у Нови Бечеј, а крајем 1944. ступио је у ДНП у Панчеву. По ослобођењу је наступао у позориштима Вршца (1945-1947), Бање Луке (1947/48), Ниша (1948-1951), Панчева (1951-1954), Цетиња (1954/55), Титограда (1955-1957), па се посветио глуми на филму остваривши низ карактерних ликова, међу осталима и Опијоа у филму Четири километра на сат (Златна арена у Пули за епизодну мушку улогу). Захваљујући школованом бас-баритону, на новосадској сцени је носио прве улоге у музичко-драмском репертоару и епизодне карактерне роле у оперети, а у драми значајније, углавном позитивне ликове. Током целог живота бавио се сликањем портрета и цртежом.

УЛОГЕ: Др Рајсер (Др), Управник тамнице (Слепи прозор), Ђорђе Хорват (Једна жена лаже), Неша Зелембаћ (Подвала), Кир Дима (Тврдица), Љубомир Протић (Покојник), Сигелијус (Бела болест), Жером Ролан (Пјер и Жан), Божо (Шокица), Петар (Ђидо), Иван (Браћа Карамазови), Др Вилфингер (Матура), Фогл (Три девојчице), Стева Драгић (Сеоска лола), Андраш (Риђокоса), Глиша (На поселу).

ЛИТ: А-м, „Сеоска лола“, Ново време, Стари Бечеј 1931, бр. 42, с. 3; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине Кнеза намесника Павла у Сенти, Дан, 1937, бр. 256, с. 4; А-м, Позориште, Глас народа, Сомбор 1936, бр. 42, с. 3, бр. 43, с. 3, бр. 44, с. 3.

С. Ј.

МАЈКА (A nagymamma) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Гергељ Чики. Прво извођење у Будимпешти, 1891.

Прво извођење у нашој земљи 17. III 1894. у Сремским Карловцима. Превео: Стеван Дескашев. Подела узета са плаката представе одржане 27. II 1895. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; С. Вујићка (Грофица Сремска), Д. Спасић (Емил), А. Лукић (Барон Виљем Еркењи), М. Марковић (Коломан), С. Бакаловићка (Ружица), Т. Лукићка (Каролина Тимар), М. Марковићка (Марта), П. Добриновић (Константин Тодорка), М. Тодосићка (Серафина Штруцова), М. Николић (Коста), Д. Весићева (Флора Балшаји), З. Ђуришићева (Јованка Кенеди), Љ. Душановићка (Вилма Ерши), Ј. Весићева (Берта Вилкаји), Д. Васиљевићка (Маргита Аба), Д. Туцаковићева (Катица Керестури), К. Жикићка (Галамбошка), С. Стефановић (Собар). –Изведено 19 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Руми, Застава, 1895, бр. 88, с. 4; А-м, О приказаном комаду „Мајка“, Стража, 1895, бр. 14, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Мајка, Позориште, НСад 1895, бр. 10, с. 38-39; С., Српско народно позориште – „Мајка“, Застава, 1895, бр. 9, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Мајка, Позориште, НСад 1896, бр. 8, с. 30-31; А-м, У суботу, 9. марта, давана је „Мајка“, Слога, 1906, бр. 11, с. 4-5.

В. В.

МАЈКА ХРАБРОСТ И ЊЕНА ДЕЦА  (Mutter Courage und ihre Kinder) – хроника из тридесетогодишњег рата у 12 слика. Написао: Бертолт Брехт. Музика: Пол Десау. Прво извођење у Констанцу (Немачка), 1945, у нашој земљи 17. I 1957. у Београдском драмском позоришту.

Прво извођење у СНП 22. X 1967. у НСаду. Превео: Тодор Манојловић. – Рд. П. Бајчетић, к. г., пом. рд. В. Солдатовић, сц. и к. В. Лалицки, к. г., муз. сарадник Д. Стулар, дир. И. Топлак, к-граф И. Отрин; Љ. Раваси (Мајка Храброст), В. Милошевић (Катрин), В. Вртипрашки (Ејлиф), Р. Главина (Швајцарко), В. Љубичић (Кувар), Т. Плескоњић (Пастор), З. Јаковљевић (Ивета), М. Милићевић (Наредник-протестант), Р. Којадиновић (Врбовник), И. Хајтл (Војсковођа), Драгиша Шокица (Интендант), Р. Вучковић (Војник-протестант), М. Петроње (Човек са завојем), Т. Јовановић (Наредник-католик), С. Јовановић (Пуковник), Д. Јанковић Макс (Писар), М. Петковић (Млади војник), Л. Богдановић (Старији војник), Н. Митић (Стари сељак), З. Ђуришић (Млада сељанка), В. Живковић (Војник са бундом), Ф. Тапавички (Коњаник), С. Перић-Нешић (Старица), М. Дробац (Младић), Д. Колесар (Сељак), Добрила Шокица (Сељанка), А. Горанић (Млади сељак), В. Матић (Заставник). – Изведено 11 пута, глед. 5704.

БИБЛ: Бертолт Брехт, Мајка Храброст и њена деца, Бгд 1964.

ЛИТ: Г. Д(ивљак)-А(рок), Брехтов свет у част октобра, Дневник, 1967, бр. 7532, с. 12; М. Мирковић, Јеванђеље по Брехту, Политика експрес, 1967, бр. 1255, с. 9; М. Кујунџић, Драматика светла и боја, Дневник, 1967, бр. 7556, с. 10; С. Селенић, Од страха и сажаљења, Борба, 1967, бр. 297, с. 7; М. Первић, Рационалне емоције, Политика, 1967, бр. 19.425, с. 11.

В. В.

МАЈЛАР Огист (Auguste Maillard) – француски драмски писац (Париз, 15. VI 1864 – Неији на Сени, 19. VIII 1944). Студирао је на Конзерваторијуму у Паризу, где је био ученик Ф. Алевија и Ф. Леборна. Награду Grand prix de Rome освојио је 1841. Био је претежно оперски композитор, али је написао и више кантата и соло песама. У низу комичних опера лаког музичког садржаја, насталих у доба деловања Гуноа, дуго се изводила и била је популарна у Француској и Немачкој његова опера Les Dragons de Villars, која је у СНП извођена 1902. под насловом Пустињаково звоно.

М. Х.

МАЈЦЕНОВИЋ Ана-Анка – глумица (Бјеловар, 7. V 1900 – ?). Завршила је четири разреда гимназије. Петар Волк наводи да је рођена 1903. Глумом је почела да се бави 1919. у путујућој трупи Љубомира Рајичића Чврге, а потом је играла у неколико путујућих и професионалних позоришта: 1925/26. у Битољу, 1928/29. у Нишу, 1935/36. НП у Скопљу, 1939-1941. у НП у Бгду – Секцији за Дб, од 1941. до 1944. у ДНП у Панчеву, а 1944. у СНП Краљевачког округа. После рата, 1945, активно је учествовала у оснивању НП у Шапцу и у њему играла до 1948, али се у то позориште поново враћала још два пута, од 1949. до 1954. и од 1955. до пензионисања. У сезони 1948/49. била је као члан СНП, а 1954/55. позоришта у Светозареву. На почетку каријере успешно је тумачила драмске љубавнице и хероине, да би постепено прелазила на драмске улоге мајки и разне друге карактерне улоге. Њену игру карактерисали су природност и реализам одмереног и непосредног израза. Тридесетогодишњицу уметничког рада прославила је 1. II 1953. у Шабачком позоришту.

УЛОГЕ: Ђудита (Јунак), Покорна (Каријера Јошка Пучика), Анђа (Сумњиво лице), Сара (Покондирена тиква), Персида (Протекција), Госпођа Мери Горска (Прогнани), Акулина (Малограђани), Авдокија (Путем цвећа), Ката (Коштана), Фјокла (Женидба), Мурзавецка (Вуци и овце), Кенда (Два цванцика), Госпа Јула (Вода са планине), Вука (Јубилеј), Баба Милка (Несуђени зетови), Г-ђа Зенден (Медени месец), Олга (Поноћна драма), Шајговица (Риђокоса), Миља (Дукат на главу), Перса (Дивљуша), Софија (Поноћна серенада), Евридика (Антигона), Перса (Београд некад и сад), Фрошарова (Две сиротице), Ранђија (Девојачка клетва), Ташана (Зона Замфирова), Степанија (Кумова клетва), Грофица д’Егизон (Лепа пустоловина), Соса (Моји ђетићи), Зорка (Оде воз), Мајка Јабланова (Породица Бло), Тетка Каја (Свет), Г-ђа Бодор (Рђава девојака), Пела (Сеоска лола), Кристи (Смучање на суву), Г-ђа Арсићка (Ујеж), Милева (Човек снује), Пијада (Потера), Перса (Пут око света).

ЛИТ: А-м, „Јунак” Сергија Пуљезе – Режисер Ал. Верешчагин, Југословен, Кикинда, 24. IX 1939; А-м, Сеоска лола, Југословен, Кикинда 8. X 1939; А-м, Коштана, Југословен, Кикинда 15. X 1939; А-м, Сумњиво лице, Југословен, Кикинда 29. X 1939; С., Позориште, Војводина, Вршац 10. II, 17. II, 2. III, 21. III 1940; Ђ. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 27. XI 1940.

М. Л.

МАЈЧИН БЛАГОСЛОВ (La grâce de Dieu ou La nouvelle Fanchon) – позоришна игра с певањем у 4 чина с предигром. По Адолфу Д’Енерију и Гиставу Лемоену написао: Ф. Е. Линкер. Музика: Адолф Милер. Прво извођење у Паризу, 14. I 1841, у нашој земљи 6. I 1865. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 29. III 1896. у НСаду. Превео: Спиро Димитровић Котаранин. – Рд. П. Добриновић; М. Хаџи-Динић (Боафлери), А. Радовић (Лусталот), Љ. Хаџи-Динићка (Марта), М. Марковићка (Мара), С. Филиповић (Марцел), З. Марковићка (Шоншона), П. Добриновић (Пјер), Ђ. Бакаловић (Жакет), В. Милићевићка (Шарлота), С. Иваштанин (Ларош, Луј), С. Вујићка (Маркиза), Д. Спасић (Артур), С. Бајин (Лафлер), Ј. Весићева (Делбејева), М. Миловановић (Жан). – Изведено 7 пута.

Обновљено као премијера у СНП 19. X 1897. у Осијеку. – Рд. П. Добриновић; М. Хаџи-Динић (Боафлери), М. Николић (Лусталот), Љ. Динићка (Марта), М. Марковићка (Мара), Ј. Душановић (Марцел), Д. Туцаковићева (Шоншона), Ђ. Бакаловић (Пјер), Л. Поповић (Жакет, Жан), Љ. Душановићка (Шарлота), К. Васиљевић (Ларош), С. Вујићка (Маркиза), Д. Спасић (Артур), С. Стефановић (Лафлер), Д. Васиљевићка (Делбејева), М. Станковић (Луј). – Изведено око 20 пута.

Премијера у СНП 1. VI 1902. у Великом Бечкереку. – Рд. М. Хаџи-Динић; М. Хаџи-Динић (Боафлери), М. Николић (Лусталот), Д. Николићка (Марта), М. Марковићка (Мара), М. Матејић (Марцел), Д. Матејићка (Шоншона), Ђ. Бакаловић (Пјер), А. Ботић (Жакет, Лафлер), Л. Вујичићева (Шарлота), В. Виловац (Ларош), С. Вујићка (Маркиза), А. Стојановић (Артур), Е. Слука (Луј), Д. Васиљевићка (Делбејева), С. Шикопарија (Жан). – Изведено 6 пута.

Премијера у СНП 16. XI 1927. у Вршцу. – Рд. Ј. Харитоновић, музика Д. Јенко, дир. Н. Архипова; Н. Динић (Боафлер), Д. Павићевићка (Маркиза), С. Никачевић (Артур), Ј. Краснићева (Делбејева), Р. Павићевић (Лусталот), Л. Јосиповићка (Марта), Ј. Матићка (Марија), Х. Харитоновићка (Шоншона), П. Матић (Пјер), Ј. Харитоновић (Марцел), С. Јовановић (Жакет), М. Динићка (Шарлота), Љ. Драгићка (Фаншета), С. Савић (Ларош), Ж. Котрошан (Лафлер), С. Душановић (Жан), В. Милин (Луј). – Изведено 10 пута.

ЛИТ:  (Ј.) Г(рчић), „Мајчин благослов“, позоришна игра, с певањем, у четири чина с предигром, написао др Ф. Е. Линкер. Музика од А. Милера, Браник, 1896, бр. 42, с. 1; (Ј.) Г(рчић), Мајчин благослов, Позориште, НСад 1896, бр. 43, с. 170-172; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 40, с. 2; А-м, Гостовање С. Н. П. у Митровици, Браник, 1897, бр. 111, с. 3; А-м, Из позоришта, Ново време, Земун 1897, бр. 24, с. 3; С., Мајчин благослов, Позориште, НСад 1900, бр. 4, с. 14-15.

В. В.

МАКАРТУР Чарлс (Charles MacАrthur) – амерички новинар и драмски писац (Скрентон, Пенсилванија, 5. XI 1895 – Њујорк, 21. IV 1956). Једно је од деветоро деце евангелисте Вилијама Телфера Макартура. По завршеној средњој школи (1912) напустио је родно место и посветио се новинарству. Радио је, све до 1920, у Чикагу као репортер више листова. Ту се, 1920, оженио једном колегиницом (са којом се развео после шест г.). Затим је прешао у Њујорк потпуно се предавши драмском раду. Поново се оженио 1928, овог пута чувеном глумицом Хелен Хејз (Helen Hayes), са којом је имао једну кћер и једног усвојеног дечкића. После рата је неко време уређивао „Theatre Art Magazine“ (1948-1949). Тешко оболео, умро је од хроничног нефритиса. Сем једног, све комаде је писао у сарадњи. Први његов сарадник био је Едвард Шелдон (Edward Sheldon), који му је био и далеки рођак. Са њим је написао мелодраму Лепотица Лулу (Lulu Belle, 1926). Иако се публици свидео, комад није наишао на најбољи пријем код критике. Други сарадник био му је био Сидни Хауард (Sidney Howard), добитник Пулицерове награде (1924). Њихов заједнички комад носи наслов Спасење (Salvation, 1928); ово дело је доживело само 31 извођење. Правог сарадника је нашао у Бену Хехту (Ben Hecht), аутору многобројних романа и позоришних комада, иначе познанику и пријатељу из чикашких репортерских дана. Њихов први и највећи успех био је комад Насловна страна (The Front Page, 1928), написан на основу заједничких новинарских искустава. Дело је добронамерна хумористичка карикатура новинарског живота. Сматра се трајном вредношћу америчке драмске књижевности. Обнављано је на Бродвеју 1946. и 1969. Следећи њихов комад, Експресни воз двадесето столеће А. Д. (Twentieth Century, 1932), заснован је на пријатељском карикирању позоришног света. Иако можда мање атрактиван од претходног, имао је великог успеха. Филмован је 1934, обновљен 1950, а 1978. је доживео и музичку адаптацију. Написао је сценарије и за филмове Злочин без страсти (Crime without Passion) и Хуља (The Scoundrel), а бавио се и филмском режијом. Остали комади нису били исте среће. Вреди ипак забележити да су један од њих, Даме и господа (Ladies and Gentlemen, 1939), написали за М. супругу Хелену Хејз. Критика је, међутим, изразила мишљење да је Хелена могла наћи комад „достојнији свога талента“. Сличне је судбине био и комад Лабудова песма (Swan Song, 1946). Написао је укупно 10 драмских текстова и 9 филмских сценарија (12 од њих у сарадњи са Хехтом). Аутор је и две посебне књиге. Човек пун личног шарма, М. је, крећући од личних искустава, умео да појединачно узвиси до општег и да, уз помоћ сценског смисла, незлобивог хумора и вештих дијалога, оствари дела неоспорне вредности. У СНП је 1954. приказан комад Насловна страна.

ЛИТ: Р. М., „Насловна страна“ – нова премијера Драме СНП-а, Дневник, 22. I 1954; С. Лањи, Насловна страна, НС, 1954, бр. 73-74, с. 2.

С. А. Ј.

МАКДУГАЛ Роџер (Roger MacDougall) – шкотски драмски писац (Берзден, Дамбертоншајр, Шкотска, 2. VIII 1910 – Глазгов, 27. V 1993). Студирао је на Берзденској академији и на Универзитету у Глазгову. Аутор је позоришних комада: МекАдам и Ева (1950), Племенити револвераш (1950), Син за Дороти (1950), Бекство (1952), Животне чињенице (1954), Човек у белом оделу (1954), Делегат (1955), Двоструко лице (по Роју Викерсу, са Тедом Аленом, 1956), Сакривање и тражење (са Стенлијем Хеном, 1957). Писао је и филмске сценарије. У СНП је 1963. изведен његов комад Двоструко лице.

БИБЛ: Роџер Макдугал, Двоструко лице (Гог и Магог), криминална комедија, прев. Драгослав Андрић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1034.

Д. Р.

МАКЕ Огист (Auguste Maquet) – француски драмски писац (Париз, 1813 – Париз, 8. I 1888). Студирао је на париском лицеју Шарлмањ, где је постао професор историје са 18 г. По угледу на Теофила Готјеа почео је да пише историјске романе, а преко Жерара де Нервала упознао се 1838. са чувеним Александром Димом Оцем (в), са којим је отпочео изразито плодну сарадњу: заједно су написали двадесетак романа и два позоришна комада. М. је постављао историјску потку и садржај, а Дима је писао дијалоге и у текст уносио уметнички колорит. Тако су настали романи: 1843. Витез од Арментала (Le Chevalier d’Harmental); 1844. Намесникова кћи (La Fille du Régent), Три мускетара (Les trois mousquetaires) и Гроф Монте Христо (Le comte de Monte-Christo); 1845. После двадесет година (Vingt ans après), Женски рат (La Guerre des femmes), Краљица Маргот (La Reine Margot), Витез од Мезон-Ружа (Le Chevalier de Maison-Rouge), Бетинска крчма (L’Auberge de Béthune) и Госпођа де Монсоро (La dame de Monsoreau), 1847.Четрдесет пет (Les Quarante-Cinq), Молеоново копиле (Le Bâtard de Mauléon), 1848. Мемоари једног лекара: Жозеф Балсамо (Les Mémoires d’un Médecin: Joseph Balsamo), Гроф од Бразелона (Le Vicomte de Bragelonne), 1850. Краљичини окови (Le Verrou de la reine), Црна лала (La tulipe noire), 1853. Анже Питу (Ange Pitou) и Наивко (Ingénue), као и позоришни комади Карневалско вече или Батилд (Soir de carnaval / Bathilde, 1839) и драматизована Краљица Маргот (1847). Г. 1853. М. је био толико имућан да је прекинуо сарадњу са Димом и почео да пише самостално (романе, драмске комаде и оперска и балетска либрета), али више није имао толико успеха. Овенчан је Легијом части (1861) и уз највише почасти сахрањен на париском гробљу Пер Лашез. У СНП су извођени: Гроф Монте-Христо (1891, 1905. и 1928) и Три мускетара (1970).

В. В.