ЛОРКА Федерико Гарсија (Federico García Lorca) – шпански песник и драмски писац (Фуентевакерос, Гранада, 5. VI 1898 – Виснар, Гранада, 19. VIII 1936). Био је син богатог сељака и учитељице. Студирао је у Гранади, Мадриду и Њујорку филозофију, књижевност и право. Музику је учио код Мануела де Фаље. Пријатељство са славним композитором, надреалистичким сликаром Салвадором Далијем и популарном глумицом Маргаритом Ксиргу битно је утицало на развој његове уметничке личности. Прву књигу у прози Утисци и пејзажи објавио је 1918, прву збирку песама 1921, другу 1927. Огромну популарност у шпанском народу постигао је објављивањем модерних циганских романси (1924-1928). Своје лирске књиге сâм је илустровао, а за позоришне комаде сâм писао музику. По повратку из Америке организовао је и водио студентску позоришну групу „Ла Барака“ (1931). Режирао је и на аргентинским позорницама. Песник и љубитељ слободе, страдао је од куршума шпанске Фаланге. Драмско стваралаштво започео је 1921. комадом за луткарско позориште. Његова елементарна драматургија надахнута је сукобима између осећања људске природе и конвенција морала. Шпански фолклор, лирски елементи, суреалистички описи, пантомимска игра комедије дел᾽арте и луткарског позоришта прожимају његово драмско дело. У СНП су изведена његова најпознатија дела: 1952. и 1981. Дом Бернарде Албе (La casa de Bernarda Alba, 1936), 1955. Крвава свадба (Bodas de sangre, 1933), 1957. Љубав дон Перлимплина (Amor de don Perlimplín con Belisa en su jardín, 1931), 1963. Дона Росита или Говор цвећа (Doña Rozita la soltera, 1935) и 1967. Јерма (Yerma, 1934).

БИБЛ: Крваве свадбе, превео Р. Николић, Бгд 1954; Јерма, прев. М. Гардић, Бгд-Цетиње 1954; Целокупна дела, приредио В. Р. Кошутић, Сарајево 1971, Бгд 1974.

ЛИТ: В. Р. Кошутић, Лиричар с вилењаком, у: Целокупна дела, Сарајево 1971, Бгд 1974; О. Бихаљи Мерин, Федерико Гарсија Лорка, песник шпанског народа, Књижевност, 1959, књ. 29, с. 108-111; Н. Милићевић, Федерико Гарсија Лорка, Република, 1956, бр. 5, с. 8-9; А. Стипчевић, На отвореној позорници, Сплит 1971, с. 181-188.

Д. Р.

ЛОРЦИНГ Густав Алберт (Gustav Albert Lortzing) – немачки композитор, певач, капелник и либретист (Берлин, 23. X 1801 – Берлин, 21. I 1851). Био је син путујућих глумаца, па је мењање места боравка ометало редовно музичко образовање даровитог дечака. Свирао је клавир, виолину, виолончело и био члан путујуће оперске дружине. Наступао је у дечјим улогама, а доцније и као певач. Од 1823. био је и ожењен глумицом. Као глумац Градског позоришта у Лајпцигу почео је да компонује, а од 1844. до 1845.  се бавио и дириговањем. Од 1846.  је био капелник у бечком позоришту; од 1848. поново је био ангажован у Лајпцигу, а од 1849. до смрти у Градском позоришту у Берлину. Компоновао је ораторијуме, опере и оркестарску музику. Заслужан је за развој немачког музичког игроказа – „зингшпила“ (Singspiel), у који је унео елементе француске комичне опере и који му је донео нарочиту популарност у Бечу. Касније је, полазећи са основе овог типа музичко-сценског дела, а служећи се елементима Веберове и Маршнерове опере, написао неколико изворних, свежих дела, пуних малограђанске комике и духовитих сценских ситуација. Познате су му опере: Цар и дрводеља (1837), Регина (1846), Велики адмирал (1847),  Проба за оперу (1851)  и ораторијум Христово вазнесење (1828). Као искусан позоришни човек, редовно је бирао ефектна либрета која су, поред успеле музике, сачувала живот поменутим делима па се она и данас радо слушају у Немачкој и ван ње. У СНП је 1902. премијерно приказана његова Проба за оперу.

М. Х.

ЛОТАР Рудолф в. КАНА Ангело

ЛОТИЋ Љубомир – просветни радник и преводилац (Велика Кикинда, 20. VII 1865 – Нови Сад, 6. IX 1946). Пријатељи су га звали Љупко. Отац Душан, мати Ана рођ. Ненадовић; био је ожењен просветном радницом Даницом рођ. Јорговић. Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у родном граду, а од школске 1880/81. до 1882/83. и троразредну Учитељску школу у Сомбору. Од јесени 1883. до јуна 1904. радио је као учитељ, најпре у Карлову (Ново Милошево), затим у Великој Кикинди, од 1904. до 1908. био је епархијски школски референт у Темишвару, а од 1910. до 1914. такође школски референт, прво Бачке епархије у НСаду а потом Будимске епархије. По избијању Првог светског рата, затечен у Србији, са српском војском је прешао Албанију, а затим отишао у Француску, где је као просветни радник радио на одржавању веза са заробљеним и интернираним Србима. После рата најдуже је боравио у НСаду, где је као школски референт и пензионисан (1925). Спада у просветне раднике који су учитељски позив схватали као непрекидну обавезу не само да у школи изводе наставу него и да марљиво служе народу и његовим практичним потребама разноврсним ваншколским активностима. Као школски референт радио је на уређењу српских школа у Угарској, а као јавни радник са успехом се бавио организовањем земљорадничких задруга и економским освешћивањем Срба у Монархији. Био је присталица Либералне странке угарских Срба, али мање активан у политици а много више у другим друштвеним делатностима. Бавио се публицистичким радом и сарађивао у „Садашњости“ (Велика Кикинда), „Бранику“, ЛМС, „Календару Матице српске“, „Школском одјеку“, „Позоришту“, „Годишњаку Матице српске“, „Новом Саду“ и другде. Писао је песме и приповетке, нарочито за децу, и приказе стручних радова. Објављивао је чланке и веће списе у циљу народног просвећивања, педагошке радове намењене васпитању омладине и родитеља, разматрао питање исељавања нашега народа у Америку и расправљао о условима за напредак нашег трговачког сталежа, сабирао и објављивао грађу о Матичиним добротворима и њиховим задужбинама, оцењивао уџбенике за основне школе (1901), приређивао и објављивао Одабране српске народне и уметничке песме (1909). Матица српска је у својој едицији „Књиге за народ“ штампала два његова рада – Одмор и доколица, у три свеске (1889-1890), који је по мађарском педагогу Иштвану Нађу и другима „прерадио и за наше прилике удесио“, и Занати, занатлије и наш народ, у две свеске (1901-1902). У едицији „Књиге Матице српске“ штампани су му награђени рад Прилози о економском стању у Угарској и у нашем народу (1908) и извештај поднет Српском народном црквеном сабору Наша народна просвета, задаће јој и потребе (1910). Ј. Скерлић је похвално оценио његов рад О оцу Бранкову Тодору Радичевићу (1909) као леп прилог потпунијем осветљавању околности у којима је растао и васпитавао се будући велики наш песник. Његовим настојањима подигнут је споменик Т. Радичевићу на гробљу у Темишвару. После Првог светског рата издао је и два буквара, за основне школе и неписмене (један за буњевачке и шокачке основне школе) и две читанке за основне школе. Уређивао је „Српски великокикиндски календар“, који је излазио од 1883. до 1902. и уредио Споменицу Новосадске трговачке омладине (1933, с. 427). Изабран је за члана Књижевног одељења МС 1894, а за члана његовог Одбора биран је 1911-1913. Од 1910. до 16. IX 1920. био је заменик члана ПО ДСНП, а од тада до 1924. УО Друштва. СНП је 1896. приказало Сиглигетијеву Женску владу у његовом преводу.

БИБЛ: Е. Сиглигети, Женска влада, весела игра у 3 чина, с мађарског превео Љубомир Лотић, Велика Кикинда 1889; А. Берцик, Добротворно женско друштво, шаљива игра у 3 чина, прерадио Љубомир Лотић, Велика Кикинда 1889; Српско народно позориште, Позориште, НСад 1901, бр. 5-6, с. 37-45.

ЛИТ: В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, СКА – Споменик XLV, Други разред 38, Бгд 1907, с. 7, 88; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950, I, НСад 1963, с. 114; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, 1974, бр. 10, с. 49; Ј. Николић, Библиографија Матице српске 1826-1949, I, НСад 1976, с. 245; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791-1914, НСад 1980, с. 290.

Л. Д.

ЛОТКА Фран (Fran Lhotka) – композитор и диригент (Млада Вожице, крај Буђејовица, Чешка, 25. XII 1883 – Загреб, 26. I 1962). Студирао је на Конзерваторијуму у Прагу. Као професор предавао је 1908. на Конзерваторијуму у Јекатеринославу (Дњепропетровск), 1909. се запослио као корепетитор у загребачкој Опери, а од 1910. је био наставник Музичке школе Хрватског глазбеног завода. Од 1920. је непрестано (осим за време Другог светског рата, када је био пензионисан) професор Музичке академије у Згбу, чији је био и ректор (1948-1952). Иако је пореклом Чех, Л. је више од пола столећа био чврсто повезан са развојем средине у којој је живео и радио, делујући у неколиким подручјима – као композитор, педагог, диригент и музички писац. Од пресељења у Згб (1910) усвајао је новије тековине композиционе технике и прихватао општа настојања за тражењем извора стваралаштва у народном певању и игри, о чему сведочи не само тонски материјал његових радова него и избор текстова (особито у његовим сценским делима). Мајстор инструментализације, веома инвентивно је користио колористичке ефекте. Његова се музика испољава пре свега богатством ритмичког покрета, па је и схватљиво што је већи број својих дела посветио балету. Написао је опере Минка и Море, 6 балета, од којих је најпознатији Ђаво у селу, музику за дечје бајке Златокоси краљевић и У царству сања, кантату Мој дом, као и велик број оркестарских, вокалних и клавирских дела. Позната је и његова музика за филмове Живјеће овај народ и Мајор баук. Уз Крешимира Барановића, Л. је пионир савременог балета у Хрватској, један од његових утемељивача и најзначајнијих представника. У СНП је игран његов балет Ђаво у селу.

М. Х.

ЛОТКА-КАЛИНСКИ Иво (Ivo Lhotka-Kalinski) – композитор (Загреб, 30. VII 1913 – Загреб, 30. I 1987). Студирао је композицију и соло певање на Музичкој академији у Згбу. Од 1940. је био запослен као професор музике у гимназији, учитељској и музичкој школи у Згбу. Од 1949. до 1950. био је директор Музичке школе у Сплиту, а од 1951. професор певања на Музичкој академији у Згбу. Компоновањем се почео бавити још пре рата. Тада се још није чвршће ослањао на елементе музичког фолклора. Тек под утицајем темељног проучавања народне музичке уметности и компоновања многобројних обрада народних напева из различитих крајева наше земље, фолклорни елементи су бивали све присутнији у његовим радовима, писаним за вокално-инструменталне саставе. Касније његов музички језик добија нове обрисе, напуштајући донекле везе са фолклором и прихватајући смелије, савременије композиционе поступке који се понекад граниче са атоналношћу. Написао је 8 опера, 2 балета, 1 дечју оперу, 1 музичку причу, као и знатан број оркестарских, камерних и вокалних дела и преко 100 обрада народних песама. Важнија дела су му: опере – Помет мештар од женидбе, Матија Губец, Четири једночинке према Б. Нушићу; балет – Легенда о пјесми; циклуси – По драгом крају, Успаванка у шуми, Дијете и мјесец и списи Техника пјевања (1940) и Умјетност пјевања (1953). У Опери СНП су изведене две од његове Четири једночинке према Б. Нушићу: Власт и Аналфабета.

М. Х.

ЛУБОВСКИ/ЉУБОВСКИ Едвард (Edward Lubowski) – пољски драмски писац, романописац и публициста (Краков, 19. III 1837 – Варшава, 17. III 1923). По образовању је био правник. Учествовао је у јануарском устанку 1863. У позоришту је дебитовао поткрај педесетих. Од 1868. био је уредник и сарадник позитивистичких часописа, између осталог „Biblioteke Warszawske“. Аутор је неколико романа и већег броја сценских дела, у којима на пољски терен калеми достигнућа западноевропске грађанске комедије. У најпопуларнија његова дела спадају: Убоги у салону (Ubodzy w salonie, 1867), Јеврејин (Żyd, 1868), Шишмиши (Nietoperze, 1875), Мали Јацек (Jacuś, 1882). Преводио је Шекспира, Б. Бјернсона, В. Игоа, Е. Ожјеа, А. Диму и друге. Једини његов комад приказан у Југославији био је Помирени са судбином (Pogodzeni z losem), који је у преводу Н. Манојловића Рајка, под насловом Чанколизи, у СНП приказан 1896. Приказивање комедије Пресуде (Przesądy) у преводу Александра Томића, 1879. планирано у ХНК у Згбу, није реализовано.

ЛИТ: W. Kot, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku 1914, Kraków 1962, с. 80-81.

В. Кт

ЛУГУМЕРСКИ  Катица – драмска глумица (Земун, 7. XI 1855 – Крагујевац, 16. XI 1920). Девојачко презиме јој је Рашић. Завршила је основну школу у родном месту, а у ангажман у СНП примљена је за почетницу новембра 1870, као петнаестогодишње девојче, за време гостовања у Панчеву. Од 10. VIII 1871. била је привремени члан београдског НП; у Бгду се, нешто доцније, удала за глумца Лазу Лугумерског (в). Када је 10. VI 1873. НП у Бгду затворено, она и муж су приступили трупи Ђорђа Пелеша, а од 7. III 1874. поново су у ангажману у НП Бгд. Сезону 1875/76. провела је са мужем опет у Пелешовој путујућој позоришној дружини (једанаест месеци), па се у лето 1876. вратила у НП Бгд и у њему остала до краја каријере. Одлазећи у пензију, 6. IV 1902. опростила се од позорнице и публике улогом Стане у Станоју Главашу. Одликована је Орденом св. Саве V степена (1902). Л. је са СНП гостовала још и у Белој Цркви, Вршцу и Великом Бечкереку, тако да се тада није ни појављивала пред новосадском публиком. Била је у оно време почетница и врло млада па у ансамблу и репертоару СНП није могла имати запаженије место. У НП Бгд је, током каријере, заузела угледне позиције и у широком репертоару тумачила разноврсне улоге, нарочито у романтичној драми и националним комадима; у зрелијем добу веома је успешно остварила неколико улога мајки. Није позната поименично ни једна улога коју је играла за кратког свога боравка у СНП.

ЛИТ: Поменик о двадесетпетогодишњици Краљевског српског народног позоришта, Бгд 1894, с. 12; А-м, Краљевско српско народно позориште, Позориште, НСад 1900, бр. 4-5, с. 180; А-м, Катица Лугумерски, Позоришни годишњак НП Бгд 1918-1922, Бгд 1922, с. 44.

Л. Д.

ЛУГУМЕРСКИ Лаза – драмски глумац (Сомбор, 6. IV 1842 – Београд, 13. VI 1886). Основну школу завршио је у родном месту, пет разреда гимназије у Врбасу и НСаду, а затим је ступио у аустријску војску као добровољац и стекао чин пешадијског фелдвебла (наредника). Учествовао је у ратовима Аустрије против Данске (1864) и Пруске (1866); у овом другом рату био је рањен и заробљен. Вративши се из заробљеништва, службовао је у пуку у Осијеку, где је ревносно посећивао представе СНП. Из љубави према позоришту напустио је војну службу и 27. V 1868. ступио у ангажман у СНП, које се тада налазило на гостовању у Вуковару, где се Л. први пут појавио на сцени 2. VI као Раде Неимар у Зидању Раванице. Почетком априла 1871. прешао је у НП у Бгду, где се, нешто доцније, оженио глумицом Катицом Рашић. У НП је остао док се није затворило, 10. VI 1873, од када је наступао у приватној дружини Ђ. Пелеша у Бгду и Земуну. Од 7. III 1874. поново је постао члан НП у Бгду. У сезони 1875/76. провео је са женом 11 месеци у путујућој позоришној дружини Ђ. Пелеша.  У лето 1876. вратио се у НП Бгд и у њему остао до смрти. Последњи пут је наступио на сцени 22. V 1886. као Роко у Убојици. Био је савестан, способан и свестрано употребљив глумац. После преласка Ј. Ђорђевића и половине новосадске трупе у Бгд, са којом  је требало и сâм да оде али је од тога одустао, у СНП су му повераване веће улоге и одговорнији глумачки задаци: млађи хероји и салонски јунаци и драмске и карактерне улоге. У НП Бгд његов репертоар се кретао од Отела и Дон Бартола у Севиљском берберину (Бомарше), до Клода Пролоа у Звонару Богородичине цркве. Био је  глумац с којим се у свим репертоарским комбинацијама могло рачунати, са уверењем да ће додељену улогу брижљиво и студиозно припремити и добро одиграти.

УЛОГЕ: Сељак (Шаран), Дуждевић, Маска (Максим Црнојевић), Жандарм (Женски рат), Де Рамзеј (Посланички аташе), Раул (Назови поштењаци), Франц Мор (Разбојници), Клод Проло (Звонар Богородичине цркве), Ајзенштајн (Робијашева ћерка).

ЛИТ: -с, Српско народно позориште у Н. Саду, Застава, 1869, бр. 135, с. 3; ов, Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 33,  с. 779-781; Λ, Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 35; А-м, † Лаза Лугумерски, Позориште, НСад 1886, бр. 61, с. 242-243; А-м, Лазар Лугумерски, Нова искра, Бгд 1899, бр. 20-21, с. 351; С. Јанић, Организовање Народног позоришта у Београду, посебан отисак из Годишњака Града Београда, књ. XVIII, Бгд 1971, с. 225.

Л. Д.

ЛУДА ВЕЛИНКА – мелодрама у 3 чина. По Јанку Веселиновићу, написао: Душан Животић. Музика: Стеван Шијачки.

Прво извођење у нашој земљи у ДНП 16. II 1944. у Панчеву. – Рд. Д. Кранчевић, сц. В. Ребезов, дир. Л. Бута; О. Животић (Велинка), М. Симић (Петрија), М. Јелић (Поп), А. Милосављевић (Пава), И. Душановић (Милија), М. Верешчагина (Баба), М. Петровић (Милица), М. Миљковић (Мирка), Љ. Ребезов (Ружица), М. Гојкић (Живана), Р. Гојкић (Филип), Ж. Котрошан (Пера), Р. Шобота (Јовица), В. Ристић (Марко), Ж. Мишчевић (Милан), М. Аврамовић (Алекса), Д. Стојовић (Никола). – Изведено 12 пута.

А. В.