ЛЕСИНГ Готхолд Ефраим (Gotthold Ephraim Lessing) – немачки писац (Каменц, Горња Лужичка, Немачка, 22. I 1729 – Брауншвајг, Немачка, 15. II 1781). Велики представник немачког и европског просветитељства и борац за слободну мисао, син пастора, у родном месту је похађао основну и латинску школу, а средњу у Мајсену. Још као студент у Лајпцигу приближио се позоришној трупи госпође Нојбер (Neuber), која је већ 1748. извела његову комедију Млади научник (Der junge Gelehrte, штампана 1754). У седмогодишњем рату (1756-1763), у којем је учествовао и Матија Антун Рељковић (1732-1798), био је секретар генерала Тауенцина, главнокомандујућег пруске војске. Убрзо потом је био драматург у Хамбургу, у позоришту које представља први покушај оснивања националног позоришта код Немаца (1767-1769), а од 1770. је био библиотекар код наследног кнеза од Брауншвајга. Истакнути је критичар и теоретичар књижевности и уметности уопште (Briefe, die neueste Literatur betreffend, 1759-1765; Laokoon, 1766), а као драматург позоришта у Хамбургу он је Хамбуршком драматургијом (Hamburgische Dramaturgie, 1767-1769), збирком приказа 52 комада која су извођена током две сезоне у Хамбургу, у знатној мери, и задуго, утицао на развој позоришта и позоришне уметности у Немачкој и изван ње, па и код нас. Ослањајући се на Аристотела третирао је знатан број теоретских питања глуме и позоришне уметности уопште. У нашој културној прошлости и баштини Л. има своје место. Један део његових басни код нас је превео и адаптирао Доситеј Обрадовић, који је превео и Л. младалачку драму Дамон, која је код нас давана и као „телевизическоје сочиненије“. Доситеј је иначе за немачког писца имао само речи похвале: „оштроумни и премудри“, „велики премудрејши у нацији својој“, „просвештене Германије велики просветитељ“ итд. Када је код нас кренуо интензивнији позоришни живот, Л. мисли о театру често су цитиране, а у позоришним рецензијама било је позивања нарочито на Хамбуршку драматургију. „Ко хоће судијом књига да постане… нека Лесингову Драматургију на изуст научи“ – писао је 1839. Јован Стерија Поповић. Од Л. великих и познатих драма (Miß Sara Sampson, 1755; Minna von Barnhelm, 1767; Nathan der Weise, 1779. и других), приказиваних на немачкој језичкој територији и изван ње, у СНП је изведена само Емилија Галоти (Emilia Galotti, праизведба 18. III 1772. у Брауншвајгу): први пут у уторак, 10/22. III 1870. и потом 14. III 1872, „у славу стогодишњег дана прве представе у Брауншвајгу“, у преводу Владана Арсенијевића (1848-1900), професора реалке у НСаду, члана ПО ДСНП, а касније професора Учитељске школе у Карловцу. Иначе, знатан број Л. дела превођен је код нас по неколико пута, а међу преводиоцима се налазе Змај, Васа Живковић итд.

БИБЛ: Емилија Галоти, Панчево б. г. (1882. или 1883), преводилац непознат, 52. св. Народне библиотеке Браће Јовановића.

ЛИТ: Ј. (др М. Јовановић), Емилија Галоти, Позориште, НСад 1872, бр. 43; A. Schmaus, Lessings Fabeln bei Dositej Obradović, Zeitschrift für slavische Philologie, Leipzig 1951, с. 1-47; С. К. Костић, Лесингова „Емилија Галоти“ код Срба, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, 1960, књ. V, с. 301-318; С. К. Костић, Готхолд Ефраим Лесинг и његова трагедија Емилија Галоти, НС, фебруар-март 1960; С. К. Костић, Немачки класици на сцени СНП у Новом Саду, у: Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 193-228; С. К. Костић, Deutschsprachige Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn, Wien 8. Jahrgang 1962, Heft 3-4, с. 247-284.

С. К. К.

ЛЕСКОВА-МЕДВЈЕДОВА Александра – драмска глумица и редитељ (Москва, 27. X 1895 – Бела Црква, 13. II 1933). После завршене велике матуре дебитовала је као глумица у Москви 1911. Затим је наступала на мањим позорницама јужне Русије. После Револуције емигрирала је у Југославију. У сезонама 1919/20. и 1920/21. била је члан НП у Скопљу, 1921/22. и 1922/23. у НП у Сарајеву, 1923/24. у НК у Осијеку, 1924/25. у НП у НСаду, где је почела и да режира. Поново је била  у НП у Скопљу у сезони 1925/26, у сезонама 1926/27. и 1927/28. у НП у Бгду, други пут у НП у Сарајеву 1928/29. и од сезоне 1929/30. до пред смрт у Н-Оп. Пред крај живота остала је без ангажмана и у нервној растројености извршила је самоубиство. Никад није савладала српскохрватски језик, што ју је веома ометало у глумачком раду и ограничавало је готово искључиво на руски репертоар.

РЕЖИЈЕ: Љубомора, Васкрсење, Жена и њена играчка, Богојављенска ноћ, Змија девојка, Лаж.

УЛОГЕ: Јелена Николајевна (Љубомора), Конча Перес (Жена и њена играчка), Мадам Сан-Жен (Мадам Сан-Жен), Салома (Салома), Антигона (Антигона), Катарина Маслова (Васкрсење), Кири (Змија девојка), Марија (Богојављенска ноћ).

ЛИТ: Вој. М-ћ, „Љубомора“ од Арцибашева, Застава, 20. IX 1924; О. С(уботи)ћ, „Љубомора“ – Лескова на нашој позорници, Застава, 23. IX 1924; В. Спасић, Премијера „Саломе“ од Оскара Уајлда у Новом Саду, Јединство, 14. I 1925; Б. Ј., Виниченко: „Лаж“, режија г-ђе Лескове, Јединство, 7. II 1925; Ст. З(убац), „Богојављенска ноћ“, комедија у 5 чинова од Шекспира, редитељ г-ђа Лескова, Јединство, 22. III 1925; А-м, Г-ђа Лескова одлази из Новог Сада, Нови Сад, 1925, бр. 8, с. 2.

В. В.

ЛЕСКОВАР Деана – драмски писац (Београд, 14. XII 1950 – ). Основну школу („Сава Ковачевић“) и гимназију (VIII, VI, V и VIII београдска) завршила је 1970. у Бгду. Дипломирала је 1975. на катедри за драматургију на Факултету драмских уметности у Бгду. Књижевношћу се бави од 1971, када је објавила први текст: радио-драму У средини Џексон, а около гробље, што јој је и први текст изведен у позоришту (Омладинско културно-уметничко друштво „Градимир“, Бгд, режија М. Берић, 1974. На годишњем конкурсу Радио Бгда ова њена драма добила је прву награду 1971, а на истом конкурсу касније је добила још три друге награде за: Авантуре Џека Трбосека (1977), Моја се тетка убола на кактус (1978) и Припусти ме к себи, Милунка, ко бога те молим (1979). У својим радио-драмама, од којих су четири преведене на немачки језик и емитоване на немачким радио-станицама (Süddeutscher Rundfunk Stuttgart, Norddeutscher Rundfunk), Л. се, с наглашено савременим сензибилитетом, најчешће бави тинејџерима млађег узраста (11-16 г.). Трилогија Слике жалосних доживљаја објављена је 1979. у часопису „Сцена“ у НСаду, а као најбољи драмски текст добила је Гавелину награду 1980. и Стеријину награду 1981. Прво извођење ове трилогије било је у Атељеу 212 у Бгду, 23. XII 1980, у режији З. Ратковића. Исти комад СНП је извело 23. I 1981, у режији С. Унковског, а ХНК у Осијеку 19. XI 1981. у  режији М. Ојданић. Трилогија, која се жанровски може означити као хроника, приказује, у распону од пола века, животе трију генерација славонске породице Кромберг. Прва два дела драме трагања су за узроцима који су условили да последњи изданци Кромбергових, које у наше време срећемо у трећем делу, дотрајавају живот без смисла и без  потомства, у отуђеним условима урбане средине. Овом драмом Л. је у драматуршком, стилском и језичком погледу остварила значајан резултат. Велик број лица успела је да индивидуализује на убедљив начин, мада је због њихове многобројности и замршених породичних веза гледаоцу отежано њихово прецизно идентификовање. С истанчаним слухом и познавањем лексике и поузданим осећањем за ритам сцене служила се сочним народним славонским ијекавским говором, мајсторски, користећи и понеки, ретки икавизам.

БИБЛ: Слике жалосних доживљаја, Сцена, 1979, бр. 3-4; Слике жалосних доживљаја, НСад 1981.

ЛИТ: А. Мујчиновић, Хроника, Политика експрес, 30. XII 1980; Д. Клаић, Породичне митологеме, НИН, 11. I 1981; А. Мујчиновић, Трећа – срећа?, Политика експрес, 26. I 1981; М. Митић, Што даље то боље, Вечерње новости, 26. I 1981; П. Марјановић, Једва чекам да ми живот прође, Политика, 6. II 1981; Д. Кујунџић, Живот у сопственој кожи, Студент, 24. II 1981; В. Јанковић, Родоскрвнилачка страдања, Књижевне новине, 5. III 1981; С. Јованов, Жудња, мит, историја, Књижевна реч, 25. III 1981; Џ. Карахасан, Три модела. „Слике жалосних доживљаја“ у СНП, Одјек, Сарајево 1. IV 1981; Б. Свилокос, Тамно у човекову бићу, Глас омладине, НСад 18. V 1981; Д. Поповић, Стеријино позорје у новој згради Српског народног позоришта, Сцена, 1981, бр. 4-5, с. 4-16.

П. М.

ЛЕСКОВАЦ Милета – сценограф (Лалић, Бачка, 21. VIII 1924 – Нови Сад, 4. X 2014). Завршио је Школу за примењену уметност у НСаду 1953, где му је сценографију предавао Владимир Маренић (в). Један је од ретких стваралаца који је цео радни век провео у истом позоришту: одмах по завршетку школовања постао је члан СНП, прво као сликар-извођач, а потом као сценограф. У два маха је обављао и дужност техничког директора (1978-1980. и 1982). Бавио се сликарством, колективно излагао на ликовним изложбама, учествовао на прашком Квадријеналу и изложбама Стеријиног позорја; у НСаду је 1972. отворио самосталну изложбу сценографских радова. Гостовао је на многим сценама, успешно радио за загребачку и сплитску оперу, у Новосадском позоришту и у Позоришту младих. Бавио се и филмском сценографијом (Избирачица). Носилац је Медаље заслуга за народ (1945), Октобарске награде НСада (1973. за Награжденије и наказаније) и Златне медаље „Јован Ђорђевић“ (1988). У матичном позоришту извео је преко 120 сценографија (и три костимографије). У Драми је са изузетним успехом радио војвођански репертоар – класику, сценске панораме поезије и савремену драмску литературу. У тражењу сценског израза прибегавао је и апстракцији. Иако превасходно лирских расположења, меког цртежа и пастелног колорита, успешно је дао снажна, импресивна, чврста и пуна драматског набоја сценографска решења за неколико драмских и оперских представа. Одличан сликар-извођач, проникао у све закономерности и тајне позоришног сликарства, радознао за примену нових материјала и технологије, примерно је сарађивао са редитељима. СНП и Стеријино позорје су 1997. заједно издали монографију о њему под насловом Милета Лесковац сценограф аутора Драгослава Васиљевића.

СЦЕНОГРАФИЈЕ: Војводина, Покондирена тиква, Парастос у белом, Избирачица, Лаждипажди, Трактат о слушкињама, Џандрљиви муж, Новосадска променада, Награжденије и наказаније, Да ли је овуда прошао млади човек?, Дорица плеше, Заљубљен у три наранџе, Кармен, Јеретик, Месечина за несрећне, Велики Мак, Четири грубијана, Мадам Батерфлај, На дну, Кревет за три особе, Јама, Самсон и Далила, Нора, Тетовирана ружа, Оптимистичка трагедија, Смрт губернатора, Кир Јања, Љубав, Богојављенска ноћ, Флора господина Флоријана.

КОСТИМОГРАФИЈЕ: Иркутска прича, Анђео на станици, Ваљевска подвала.

ЛИТ: О. Новаковић, Покондирена тиква у Новом Саду, НС, 1954, бр. 77; С. Лањи, „Љубав је свему крива“, НС, 1954, бр. 90-91; О. Новаковић, Коме припада жена, НС, 1955, бр. 94-95, с. 5; Ј. Виловац, Тетовирана ружа, Дневник, 2. XI 1958; О. Новаковић, „Власт“ и „Покондирена тиква“ на новосадској сцени, НС, 1958, бр. 128; О. Новаковић, Атрактивни почеци, НС, 1958, бр. 137-138; Д. Поповић, Павел Хануш: „Да ли је овуда прошао млади човек?“, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 125; М. Кујунџић, „Парастос у белом“ Мирослава Антића у режији Боре Ханауске, Дневник, 6. X 1959; О. Новаковић, „Дванаест гневних људи“, НС, 1959, бр. 146; А. Ежев, Успешната манифестациа на стил и укус, Нова Македонија, 16. VI 1961; М. Кујунџић, Губернатор – човек и власт, Дневник, 9. X 1962; М. Логар, Хофманове приче, Дневник, 10. IV 1959; И. Рацков, Петнаести сусрет војвођанских позоришта, Руковет, Суботица 1965, јун, с. 332-335; М. Кујунџић, Као слике старих мајстора, Дневник, 28. X 1965; Ђ. Ђурђевић, На несигурним ногама, Борба, 28. X 1965; П. Матеовић, Благородни Змајев стих, Ослобођење, 7. IV 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; С. Фетахагић, Мајстори Стеријине комедије, Ослобођење, 25. V 1969; М. Кујунџић, Што год хоћете, Дневник, 27. XI 1969; М. Хаџић, Скице модерног сценографа, Позориште, НСад 1972, бр. 6, с. 13; К. Савић, Од замисли до реализације, Позориште, НСад 1972, бр. 6; М. Кујунџић, Синемаскоп за Мрдушу, Дневник, 25. V 1972; С. Божовић, Провинција у човеку, Вечерње новости, 26. V 1972; Д. Поповић, Ерих Кош: Велики Мак, У позоришту, НСад 1973, с. 181-182; А-м, Награжденија сценографу, Вечерње новости, 3. XI 1973; А-м, Високо признање члановима СНП, Позориште, НСад 1973, бр. 3; А-м, Велики успех „Јаме“ у Загребу, Позориште, НСад 1976, бр. 8; Н. П-ј (Пејчић), In memoriam. Милета Лесковац (1924-2014), Дневник, 7. X 2014; Д. Миладиновић, Лет на Месец, Политика, 11. X 2014; А-м, In memoriam. Милета Лесковац 1924-2014). Цео радни век у Српском народном позоришту, Позориште, НСад 2014, октобар-новембар, с. 40.

Д. В.

ЛЕСКОВАЦ Младен – историчар књижевности, књижевник и преводилац (Стари Сивац, Бачка, 1. I 1904  – Нови Сад, 23. XII 1991). Гимназију је похађао у НСаду и Сомбору. Студирао је на Филозофском факултету у Бгду, где је дипломирао јуна 1930. на групи за историју југословенске књижевности. Као суплент службовао је у гимназијама у Сомбору и НСаду, да би, бриљантно положивши професорски испит (тезом о Михајлу Витковићу, која се и данас много цитира), наставио, 1933, професуру у НСаду до отпуштања из службе, априла 1941. Од 1923. објављује песме, књижевне критике, преводе поезије са мађарског и француског, есеје и књижевноисторијске радове. За време рата одбија ласкаве понуде окупационих власти, па незапослен сиротује с породицом у НСаду. По ослобођењу додељен је на рад Градском народноослободилачком одбору у НСаду, ради у комисији за реституцију културних добара Југославије из Мађарске, а септембра 1945. постављен је за управника Библиотеке МС, коју је водио безмало пуну деценију и претворио је од полуприватне музејске збирке књига у модерну јавну књижницу, једну од националних библиотека наше земље. У првим послератним данима успешно учествује у напорима око преображаја МС у прворазредну културну институцију новога друштва. Од 1953. до 1964. био је главни уредник ЛМС, који је тада био у уском кругу најбољих југословенских књижевних часописа врсноћом сарадника, чистом, зналачком уређивачком концепцијом и вредношћу објављених прилога. Покренуо је 1953. „Зборник за књижевност и језик Матице српске“, часопис који ће уређивати четврт века и створити од њега један од најугледнијих периодика наше хуманистичке науке. Штампао је безмало педесет свезака часописа са преко хиљаду ауторских табака текста, окупио 190 сарадника из целе земље и иностранства. Његов часопис је књижевноисторијски, оријентисан махом на изучавање културних збивања у XVIII и XIX веку, са много прилога који осветљавају и прошлост позоришног живота. Десет г. (1969-1979) био је председник МС, у време када она делује у пуном научном размаху, у време прославе њене 150-огодишњице, када ју је високим одличјем одликовао председник Тито. Када се, 1954, зачињала високошколска настава у Војводини, Л. је био један од стожерних људи. Уз његово учешће у Матичној комисији, оснива се Филозофски факултет у НСаду, чији је он први редовни професор и декан и шеф Катедре за књижевност, која смишљеном научном и кадровском политиком ускоро постаје једна од најбољих у земљи. Његова брига о развоју Новосадског универзитета не престаје ни одласком у пензију 1970. Г. 1974. он је председник Матичне комисије за оснивање Академије уметности (в), која је данас међу најугледнијим факултетима ове врсте у Југославији. Његов допринос нашем духовном развитку највећи је, ипак, у домену научног рада. За тај рад најважнија признања су му избори за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности (1961) и за дописног (1963) те редовног (1970) члана Српске академије наука и уметности. Од осталих високих признања треба поменути Награду Владе НР Србије (1949), Награду Савеза књижевника Југославије (1954), Октобарску награду НСада (1962) и Седмојулску награду СР Србије (1976). Л. библиографија је данас голем списак од преко петсто јединица, али то је само спољни и мање битан симптом његове научне успешности. Много је битнија чињеница да сваки од његових књижевноисторијских радова представља нов, ма и мали, допринос фонду спознаја наше науке, помак у научном перципирању књижевних, уметничких вредности. Читав низ његових књига, множина студија, чланака, ситнијих прилога акумулирали су импозантан волумен научних сазнања битних за откривање, разумевање и тумачење наше културне баштине. Полазећи од добре школе предратног београдског књижевноисторијског круга, развија ерудицију, усавршава знање језика, овладава минуциозном техником архивског и библиографског рада, стиче предуслове који ће му помоћи да изгради сопствену методологију, до тада неупотребљавану, касније често подражавану, али недосегнуту. Јер никоме, ваљда, није успело да толико интегрално уоквири књижевне феномене у општи културни, историјски и животни контекст, у време у којем они настају. „Он је међу првима, ако не и први, осетио и разумео сву сложеност наше књижевности… чудо од изукрштаности књижевних смерова, спој анахроничних и савремених тенденција, скоковит, ћудљив развитак књижевних школа и праваца“ (Драгиша Живковић, ЛМС, књ.  414, св.  4, с. 326). Управо стога Л. анализе су дубље, а ширега дијапазона од других. Он уме да нађе вредности тамо где их пре њега нису тражили (бећарци, девојачке споменице) или се сматрало да их нема (књижевност у Војводини до Велике сеобе, предвуковска поезија, анонимна грађанска поезија XIII века). Резултати таквих истраживања су у студијама, али и у зналачки сачињеним изборима текстова, антологијама, без којих је данас крње свако читање наше књижевности прошлих векова. Најлепше и највредније странице у Л. научном делу треба тражити у његовим проучавањима српског романтизма, посебно двојице песника: Змаја и Лазе Костића. У неким од радова ове врсте досегао је врхунац оног идеалног споја науке и есејистике по којем је општепознат у научним и књижевним круговима. У тим радовима бриљира његов особен смисао за профињен, исцизелиран стилски израз, какав није имао ни један од наших историчара књижевности и културе. Јер сваки одломак из његове научне и есејистичке прозе, ма колико случајно био истргнут из контекста, одмах је препознатљив и сместа открива свог аутора. Таквим степеном индивидуализације стила Л. је постигао да га данас сматрамо, готово подједнако, и научником и књижевником. Његове везе са СНП и позоришним животом уопште датирају још из предратног периода. Прву позоришну критику објавио је 15. XII 1936. у листу „Дан“, о новосадској премијери Крлежине драме У агонији. У јануарском броју „Културно-привредног прегледа“ (Бгд 1937) објавио је осврт поводом оснивања НПДб. Пред представу Покојника 3. XI 1938. говорио је о Нушићу, који је те г. умро. Следеће г., 5. XII, пред премијеру Покондирене тикве прочитао је у позоришту текст О Јовану Стерији Поповићу, поводом његове „Покондирене тикве“ (штампано у „Културно-привредном прегледу“ 1940, бр. 2-3 и као сепарат). Његов превод са француског шаљиве игре Трипут отац Едуарда Чајлда Карпентера игран је у НПДб (премијера 21. XII 1937). Управнику позоришта М. Малетину (в) поднео је писани елаборат о потреби драматизација прозних дела наше књижевне прошлости, па је тај посао и започет драматизацијама Два идола Богобоја Атанацковића (в) и Вечитог младожење Јакова Игњатовића. У послератном периоду, схватајући значај позоришног живота за нову културу, даје му и свој допринос – већ 1945. члан је жирија за оцену дела на конкурсу за дилетантске позорнице са Ж. Васиљевићем, Л. Дотлићем, С. Јатићем, Б. Петровићем, В. Поповићем, Б. Ханауском, Б. Чиплићем и М. Шербаном. Написао је неколико критика позоришних дела: Мати Карла Чапека (СВ, 14. IV 1945); Молијер и његов „Тартиф“ (ВС, 29. VI 1946); Гогољев „Ревизор“ (ВС, 24. VII 1946). О гостовању Македонског народног театра у НСаду писао је у „Књижевним новинама“ 13. IV 1948. (прештампано у ВС 25. V 1948). О Стеријином драмском делу писао је у три маха (ЛМС, 1949, књ. 364, с. 5 и с. 6, 1950, књ. 366, св. 2). Из 1951. су два његова написа о СНП, један поводом деведесетогодишњице („Књижевне новине“, 8. XII), други о учешћу на Петом фестивалу војвођанских позоришта у Сомбору (НС, 15. XII). У новосадском „Дневнику“ објавио је занимљив прилог из историје СНП, о ђачким улазницама (27. X 1968), те мали есеј Вера у позориште – поверење у људе (19. IX 1971). У књигама Из српске књижевности (НСад 1968) поново је штампао, између осталога, и свој чланак о Јовану Ђорђевићу (књ. I), изузетно значајну студију Позоришне критике Лазе Костића и два рада посвећена Жарку Васиљевићу (књ. II). У Драмском студију Војводине, који је почео да ради 1947,  Л. је предавао теорију и историју књижевности. У неколико махова био је члан жирија на Сусретима војвођанских позоришта, а председник жирија на Петом и Шестом фестивалу у Сомбору. Л. је међу оснивачима Стеријиног позорја, члан је Главног одбора од 1956. до 1982, а био је и члан Квалификационе комисије Стеријиног позорја. Позорје га је 1982. одликовало златном значком, повељом и плакетом. Био је и члан првог Одбора за изградњу нове позоришне зграде. СНП је, сем поменутог Карпентеровог комада, играло у Л. преводу и следеће драме: Молијер, Жорж Данден или Рогоња – премијера 22. VIII 1945; Молијер, Дон Жуан – премијере 20. III 1953. и 30. X 1984; Гастон Бати – Анатол Франс, Госпођа Бовари – премијера 16. XII 1967. Сем ових, Л. је превео са француског још и следећа драмска дела: Молијер, Грађанин племић; Рашел Кротерс, Жене причају, и Оскар Вајлд, Салома.

БИБЛ: Иванка Веселинов, Библиографија радова Младена Лесковца, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Бгд 1974, књ. XL, св. 3-4.

Б. Кв.

ЛЕСКОВИЋ Ђорђе – драмски глумац (рођен 1840). Први пут је ступио на сцену 1862. у ХНК у Згбу, где је играо епизодне и карактерне улоге до краја септембра 1868, када је прешао у СНП у НСаду и у њему остао до лета 1871. Од 1871. до 1875. је поново био члан ХНК у Згбу, потом најпре у путујућем позоришту Ђорђа Пелеша а затим код Фотија Иличића. После тога му се губи сваки траг. У хрватским листовима је објављивао своје преводе чланака о позоришту немачких аутора. Успешно је тумачио карактерне улоге. Више пута је преводио позоришне чланке за новосадски лист „Позориште“.

УЛОГЕ: Звездочатац, Милош Обилић, Хрват (Демон), Штуцер (Саћурица и шубара), Илија Ликовић (Максим Црнојевић), Јоца Боцић (Граничари), Бошко Орловић (Јелисавета, кнегиња црногорска), Бајазит (Милош Обилић), Гроф Серни (Ђаволови записници), Витез Палет (Марија Стјуартова), Филип Долнеј (Нелска кула), Тихомир (Добрила и Миленко), Марсељ (Париски кочијаш), Петар Берније (Париска сиротиња), Спајија (Низ бисера), Сељак (Шаран), Шпигелберг (Разбојници), Север (Нови племић), Смаил-ага (Потурица), Лечник (Крст и круна), Гроф Апијапија (Емилија Галотијева), Басанио (Млетачки трговац), Сен-Мар (Гвоздена образина), Лобемен (Роман сиромашног младића), Андрија Мансфелд (Мати и син), Емил (Париски колотер).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Застава, 1868, бр. 85, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 5, с. 3.

Б. С. С.

ЛЕСКОВЧАНИ У ПАРИЗУ – шала у 6 слика с певањем. Написала: Наталија Арсеновић.

Прво извођење у НП у НСаду 21. V 1926. – Рд. Р. Веснић, дир. Ј. Рајхенић Раха; М. Васић (Копе), Љ. Јовановићка (Санда), Л. Лазаревић (Благоје), К. Колашинац (Зојче), Ј. Матићка (Кевче), Д. Врачаревићка (Марика, Мадам Жан Папен), Ј. Гец (Дина, Мика), Н. Дивјак (Тира, Тодоровић), С. Колашинац (Жика), Г. Миковић (Горча), Д. Петровићка (Тале), Р. Кранчевићка (Мадам Ивон Еро, Станија), Ј. Матићева (Маргарита, Ружа, Верица), Р. Веснић (Влада, Гугуче), Н. Динић (Цака), Т. Хаџић (Блажић), Ј. Равскаја (Лулу), К. Муравцева (Ненет), М. Степановић (Лека), И. Прегарц (Зезет), Д. Матејићка (Лепа). – Изведено 12 пута.

ЛИТ: А-м, „Лесковчани у Паризу“ – (Премијера 21. V), Застава, 23. V 1926; А-м,  „Лесковчани у Паризу“, шала, Нови Сад, 1926, бр. 20, с. 8.

В. В.

– шала у 6 слика с певањем. Написала: Наталија Арсеновић.

Прво извођење у НП у НСаду 21. V 1926. – Рд. Р. Веснић, дир. Ј. Рајхенић-Раха; М. Васић (Копе), Љ. Јовановићка (Санда), Л. Лазаревић (Благоје), К. Колашинац (Зојче), Ј. Матићка (Кевче), Д. Врачаревићка (Марика, Мадам Жан Папен), Ј. Гец (Дина, Мика), Н. Дивјак (Тира, Тодоровић), С. Колашинац (Жика), Г. Миковић (Горча), Д. Петровићка (Тале), Р. Кранчевићка (Мадам Ивон Еро, Станија), Ј. Матићева (Маргарита, Ружа, Верица), Р. Веснић (Влада, Гугуче), Н. Динић (Цака), Т. Хаџић (Блажић), Ј. Равскаја (Лулу), К. Муравцева (Ненет), М. Степановић (Лека), И. Прегарц (Зезет), Д. Матејићка (Лепа). – Изведено 12 пута.

ЛИТ: А-м, „Лесковчани у Паризу“ – (Премијера 21. V), Застава, 23. V 1926; А-м,  „Лесковчани у Паризу“, шала, Нови Сад, 1926, бр. 20, с.. 8.

В. В.

ЛЕТЕЋЕ ДИЛЕТАНТСКО ПОЗОРИШТЕ – Тридесетих г. XIX века позоришни живот је оснажен до те мере да се јављају и могућност и потреба припреме за стални професионални театар. У том смислу Милован Видаковић пише о позоришту 1836, а следеће г. ЛМС под уредништвом Теодора Павловића (в) објављује чланак Позориште, Народње позориште, Србско народње позориште, којим се уз теоретско излагање апелује на стварање сталних градских театара код Срба. Непосредан одјек овако стваране климе у културној јавности биће оснивање Летећег дилетантског позоришта у НСаду, професионализоване дружине изузетног значаја за позоришни живот и Срба и Хрвата. Према не сасвим сигурном сећању М. Брежовског („Позориште“, 1874, бр. 16, с. 62), г. 1837. Константин Поповић Комораш (в) поново зачиње театарске представе у НСаду. С њим је Максим Брежовски, тада привремени учитељ-заменик у НСаду. Био је син ћурчије Андрије и унук Теодора, такође ћурчије новосадског. У гимназију је ишао у Сегедину, а 1827/28. он је у другом разреду човечности, завршном разреду гимназије у Сремским Карловцима као двадесетогодишњак. После позоришне каријере, постао је 1842. учитељ у Деспот-Сентивану, има кћер Ксенију и синове Саву и Теодора. Био је доцније ђакон, па парох у Сентивану. Г. 1885. новине бележе да га је, свештеника осамдесетогодишњака, напао батином неки учитељ Мацедонић. Умро је 10/22. I 1890. у Деспот-Сентивану. Помоћ у режирању новооснованој трупи пружао је Јован Полит (в), текстилни трговац. Брежовски наводи тадашњи списак дружине који је идентичан ономе на уговору са Илирском читаоницом од 19. V 1840. Брежовски се сећа и репертоара: Паденије српскога царства, Ромео и Јулија, Кир Јања, Пријатељи и Лепа Гркиња. Први комад је или Стеријин Милош Обилић или драма Цар Лазар или Паденије српскога царства (1835) Исидора Николића Србоградског, доцнијег великог жупана у Сомбору. Ромео и Јулија је комад немачког писца Кристијана Фридриха Вајсеа, који је превео земунски учитељ Василије Јовановић (Земун, 1792 – Земун, око 1860), који је највећи део живота провео службујући у Србији. Лепа Гркиња је трагедија у пет чинова мађарског писца К. Кишфалудија у преводу Константина Исаковића (1813-1871), адвоката у НСаду, професора, па и директора новосадске гимназије. Представе су биле редовне јер је закупнина за костиме била месечна код кројача Ј. Димитријевића, који је из Чешке био донео 400 раскошних одела, а 1842. продао их је Театру на ђумруку (в). Јавља се и први мецена, млади богати Опујић из Трста, који дружини омогућује гостовање у Земуну, где су представе биле „Код златног лава“. Одатле трупа иде на гостовање у салу кафане „Код трубача“ у Панчеву, на три месеца. Знамо, међутим, само за једну представу по наслову, за Стеријиног Милоша Обилића изведеног у Земуну. О представама у касно лето 1838. имамо сигурне податке из „Магазина за књижество, художество и моду“ (бр. 78, 87, 88) Антонија Арнота (Сегедин, 1808 – Будим, 1841), песника, прозаисте, преводиоца и уредника, адвоката у Будиму и професора Лицеја у Крагујевцу. Из тих дописа из НСада сазнајемо да је Јоаким Вујић (в), радећи са дилетантима, дао три представе „Код фазана“, 15. и 18. VIII Инкла и Јарику од Коцебу–Вујића, а 1. IX Стеријину драму Невиност или Светислав и Милева са две живе слике у додатку ове четворосатне представе. Захваљујући Арнотовим новинама, знамо за множину глумаца ове трупе. О већини, на жалост, нису се нашли никакви други подаци. Наводимо их азбучним редом: ДИМИТРИЈЕ ГРУЈИЋ играо је Емира, Бајазитовог сердара у Светиславу и Милеви и био најбољи од свих те вечери. Као доцнији члан ЛДП и још доцнији глумац Театра на ђумруку остварио је, колико знамо, следеће улоге: Кнез Лазар (Смрт Уроша V), Бугарски поглавар (Владимир и Косара), Дима (Пријатељи), Педрил (Фернандо и Јарика), Митар (Покондирена тиква), Емир (Светислав и Милева), Бранислав (Стјепко Шубић), Андрија и Мехмет (Јуран и Софија), Негода (Милош Обилић), Леви (Никола Зрињски), Удалрик (Бретислав и Јута), Суканин (Стрелци), Думфрис (Жртвена смрт), Монтеки (Вајсеови Ромео и Јулија), Стјепан (Фридолин), Шериф (Обаларева кћи), Кесегић (Паљежина), Божић (Љубоморна жена), Прудовић (777), Перовић (Познато страшило), Кања (Сплетени), Стражар (Ангело), Радован (Разбојници на гори Кулминској), Перо (Лудост и лудорије), Кривоустић (Дезертирац). Превео је Коцебуов комад Blind geladen који је у Згбу игран под насловом Кучином набијени. После гашења Театра на ђумруку, закалуђерио се у манастиру Раковац, где је живео до смрти. ЈОВАН ГРУЈИЋ играо је две епизодне улоге: Дивјака у комаду Инкле и Јарика и Једног Турчина у Светиславу и Милеви. Био је тада још ђак. Као јурат на једном балу „Код фазана“ 1846. направио је националистички испад, па је имао муке са полицијом. Доцније адвокат у НСаду, НИКОЛА ДАДА, о којем не знамо ништа сем да је из угледне новосадске цинцарске породице, играо је Конселва у Вујићевом а Селимира у Стеријином комаду, доцније и насловну улогу у Стеријином Милошу Обилићу. Био је један од најзапаженијих глумаца 1838/39, али није наставио глумачку каријеру. МИЛОШ ДИМИТРИЈЕВИЋ играо је Педрила у комаду Инкле и Јарика и Светислава у Стеријином комаду доста успешно. Није наставио позоришну каријеру и не треба га идентификовати са истоименим доцнијим председником Матице српске. ЛАЗАР ЈОВАНОВИЋ је играо епизоду, Роба у Светиславу и Милеви. Вероватно је то доцнији (1852) катихета у новосадској гимназији, па парох у Бачкој Паланци. ЈОВАН КАПДЕМОРТ играо је Азора, брата Јарикиног, и Бајазита у Светиславу и Милеви. То су изгледа прве улоге овог доцније веома познатог глумца. Рођен је 1817, завршио је гимназију у НСаду и наставио школовање у Пешти 1835/36, али изгледа само две г., јер му је отац осиромашио. Не знамо чиме се бавио у НСаду до глумовања, нити шта је било са њим после 1842. Његов отац, трговац Василије, потомак казанџија из Мосхопоља досељених средином XVIII века у НСад, умро је 1858. у Сремској Митровици. Том приликом документи не спомињу Јована, што би значило да тада више није жив. Био је можда и најбољи глумац ЛДП и Театра на ђумруку. Његове улоге у Згбу су: Цар Урош В, Самуило (Владимир и Косара), Вук Бранковић (Милош Обилић), Стеван (Зла жена), Ружичић (Покондирена тиква), Хасан (Јуран и Софија), Шубић (Стјепко Шубић), Бајазит (Светислав и Милева), Петар (Пријатељи), Роберт (Фридолин), Цедрик (Гризелда), Солиман (Никола Зрињски), Капулет (Ромео и Јулија), Роберт (Обаларова кћи), Дон Руј (Ернани), Оберлајтнант (Хрватска вијерност), Харингтон (Жртвена смрт), Федор (Стрелци), Преслав (Бретислав и Јута), Добрило (Паљежина), Петковић (Познато страшило), Јакоб (Убоги ђак), Старешина (Ангело), Љубомир (Разбојници на гори Кулминској), Волић (Кучином набијени), Лорић (Сеоска кућа на друму), Федовић (Лудост и лудорије), Петар (Енглеске робе), Кладић (Дезертирац). ПЕТАР МАРКОВИЋ играо је Инклеа у Вујићевој и Ибрајима у Стеријиној драми. Није идентификован. Један П. М. играо је педесетих г. у Бгду, али није вероватно да је реч о истом човеку. МАКСИМ МИОДРАГОВИЋ играо је Једног Турчина у Светиславу и Милеви. Ко је не знамо, али истоимени човек био је члан новосадског градског већа 1869. Не знамо ништа ни о КИРИЛУ МАРКОВИЋУ, који је као глумац много важнији: играо је Фернанда, односно Стефана Лазаревића. Веома је познат у новосадским културним круговима био Димитрије Михајловић, „Мита Барон“ (в). Тада, још млад, статира као Морнар, односно Роб. Неидентификовани су остали ДИМИТРИЈЕ и ЈОВАН (ЈОЦА) НИКОЛИЋ, који су као Дивјаци статирали у Вујићевој, а као Татари у Стеријиној драми. КОНСТАНТИН ПАВЛОВИЋ, кројачки калфа, играо је Везира Османа у Светиславу и Милеви. Ништа не знамо ни о ПЕРСИДИ ПАВЛОВИЋ (није ли то Перса Сузанова из Коморашеве дружине?), мада је играла две насловне улоге – Јарику и Милеву. НАТАЛИЈА ПАУНОВИЋ играла је у представи Јована Милошевића 1836, а 1838. тумачила је улогу Данице, Милевине другарице. АЛЕКСАНДРА ПЕТРОВИЋ, и опет неидентификована аматерка, играла је кнегињу Милицу у Стеријиној драми. Мада су били само статисти, играли су Турке у Светиславу и Милеви, ГАВРИЛ и ДИМИТРИЈЕ ПОЛЗОВИЋИ нису сасвим непознати. Били су синови Георгија Ползовића, Врбашанина, трговца, гимназисти у трећем односно другом разреду. Гаврил (рођен 1824. или 1825, дакле није то потоњи новосадски градоначелник) наследио је очеву земљу и изгледа од ње живео, а Димитрије је радио касапски занат и доцније био имућни закупник градских касапница. Статирали су такође и ГЕОРГИЈ ПОПОВИЋ – играо је Дивјака, односно Татарина, и САВА СТАНКОВИЋ – Роб у Стеријиној драми и ГЕОРГИЈ СТЕФАНОВИЋ – играо Дивјака, односно Селима роба. ЈЕФТИМИЈЕ СТОЈКОВИЋ наступио је у улози Церима, односно Тамерлана. ТОМА ТЕОДОРОВИЋ играо је Штелеја, односно Тамерлановог војводу Аламара. Био је тада ђак, а 1845. стекао је адвокатску диплому. Живео је једно време у Земуну, а изгледа да је више г. провео и у Србији. Код окупаторских власти у БиХ добио је намештење 1879. у Босни је и умро. ДИМИТРИЈЕ ТЕОФАНОВИЋ био је Морнар у комаду Инкле и Јарика. О њему не знамо ништа, али о МИХАИЛУ ШИЛИЋУ, који је као Татарин статирао у Светиславу и Милеви, има доста података. Рођен је 1824. у НСаду, где је завршио гимназију. Као 24-огодишњак он је заклети адвокат и новосадски вице-фишкал, захваљујући своме оцу сенатору Павлу. Посећивао је позориште; на једној немачкој представи 1847. сукобио се у гледалишту са једном дамом. Активан у 1848/49, ипак као адвокат није имао много успеха. Од 13 компетената за звање јавног бележника 1858, када је Милетић изабран, он је, уз још једнога, оцењен као неспособан. Можда је ово изазвало јал према Милетићу; Шилић постаје политички конзервативац „устарабар“. Одселио се у Паланку, а 1878. се иселио у Војну крајину, где је отворио канцеларију и, изгледа, и умро. Мада је Јоаким Вујић био у НСаду целе 1838. и неколико месеци 1839, више нема удела у представама које увелико трају. Октобра 26. и 30. играју се Ромео и Јулија и Кир Јања. Формирано је без њега „Сербско дилетантско содружество“; то је прво име ЛДП. Има доста разлога за претпоставку да нису тачни подаци Максима Брежовског о датуму постанка ЛДП. Од пет играних драма које он помиње у 1837/38. за три знамо да су игране 1838/39. Нема никаквог трага о тромесечном гостовању у Панчеву 1838, али је сачуван текст плаката од 15. VIII 1839, када је „Новосадско дилетант содружество“ извело Пријатеље Л. Лазаревића. Стјепан Марјановић у једном писму каже да га је Вјекослав Бабукић негде у пролеће 1840. писмом питао: „… какво је то илирско театрално друштво које по Новом Саду, Земуну и Панчеву игра…“ (презент!). Новине критикују представе од 26. и 30. X 1838. због слабих костима, па препоручују да се убудуће одећа позајми од грађана. То не би било потребно ако је већ 1837. постојао у НСаду богат позајмни фонд костима кројача Ј. Димитријевића. Наводећи глумце Брежовски помиње само оне који су на списку за Згб 1840; зар би ти одушевљени позориштници пропустили (сем Грујића и Капдеморта) да играју, макар и код Вујића, да су већ пре тога искусили чари позоришног успеха? Брежовски Вујића уопште не спомиње, а не би га ненамерно могао заборавити да су се три Вујићеве представе углавиле између представа ЛДП. Брежовски каже да су своју дружину 1837. звали Летеће дилетантско друштво. Дружина се, међутим, још ни у августу 1839. није тако звала, судећи по панчевачком плакату. Најзад, он каже да су после повратка из Панчева давали представе „за време месојеђа 1838“, а то су први месеци у г., а да су понуду из Згба добили крајем 1839. Немогуће је да је слава дружине трајала г. и по дана без играња. Биће да је Брежовски помешао г. 1837. и 1838. или је намерно оснивање дружине померио за г. дана раније да умањи, елиминише удео Ј. Вујића при обнављању позоришног живота у НСаду. У вријеме оснивања ЛДП у НСаду и Згбу још нема представа на хрватском језику, тек у Сиску дјелује врло активна аматерска трупа која даје у два наврата драму Јуран и Софија Ивана Кукуљевића. О том догађају писао је у „Даници илирској“ Вјекослав Бабукић. Убрзо након тога појављује се у Гајевој „Даници“ чланак О утемељењу илирског народног театра, потписан именом тадашњег закупника старога театра Нијемца Heinricha Börnsteina. Сасвим је јасно да га није потакла на писање тога чланка никаква љубав према хрватском народу или, још мање, жеља да Хрвати добију своје казалиште, него га је на то, као пословна човјека, навела вјеројатно вијест о сјајном успјеху Јурана и Софије у Сиску, па је одлучио искористити занос илирских родољуба, како би поправио катастрофално стање своје њемачке дружине. У ту је сврху аранжирао у казалишту чак и ревију Bilder aus Croatien, у којој је и сам отпјевао неколико строфа на нашем језику, а приређивао је у казалишту и плесове, само да успостави што тјешњи додир с опћинством. Како у Хрватској у то вријеме није било готово никаквих домаћих казалишних дружина, а у Згбу је опет била сазрела ситуација за приређивање представа на народном језику, одлучила је Илирска читаоница да ни у ком случају не пропусти ту идеалну загребачку казалишну климу, која је могла резултирати чак и потискивањем туђинскога казалишта. У жељи да се загребачком казалишту, „на ком се једнако њемачки приказивало, почне једанпут и хрватски приказивати“, одлучи Илирска читаоница позвати на гостовање ЛДП из НСада које је у то вријеме давало представе у Земуну и Панчеву. Читаоница је о постојању и вриједности тога путујућега казалишног друштва била извијештена од својих чланова Људевита Гаја, Димитрија Деметра и Вјекослава Бабукића. Гај је био у вези с Иваном Шиматовићем, потпоручником у Петроварадину, с којим се познавао вјеројатно још из Згба и чије је пјесме штампао у својој „Даници“. Шиматовић (Синац код Оточца, 29. VIII 1808 – Темишвар, 23. II 1879), службовао је, постепено напредујући до мајора, у Осијеку, Згбу, Петроварадину (1837-1845), Темишвару. Објављивао је пјесме и у „Бачкој вили“ и „Србском народном листу“, потписујући се са „Илир из Срема“. Кад су преговори напокон били завршени и постигнут обострани споразум о увјетима гостовања, новосадски су глумци, њих десеторо (8 мушкараца и 2 жене), потписали 19. V 1840. у Петроварадину уговор с опуномоћеником загребачке Илирске читаонице Иваном Шиматовићем. Занимљиво је да су се сви мушкарци потписали латиницом, и то њемачком ортографијом, а обадвије жене ћирилицом. Потписи су свих потписника ортографски деформирани. Тим је уговором повијест хрватскога казалишта кренула новим путем, док је ЛДП постало „прва професионална театарска дружина код Јужних Славена“. Уговор је писан на њемачком, а садржи обостране обавезе, од којих је најзанимљивија она у точки 9, којом се Илирска читаоница обавезала да ће, ако се глумци „свиде“, основати „стално казалиште у којем ће затим моћи да буду пристојно опскрбљени за цијели живот“. На жалост, та се точка уговора није остварила, премда су се глумци „свидјели“ загребачкој публици. Уговор су потписали: ТОМА ИСАКОВИЋ, којег један латински писан докуменат из 1839. зове „директором дружине представљача“. Отац Јован био је новосадски трговац, брат Нестор професор, а брат Константин адвокат. Рођен је око 1810. У Згбу је остао до 16. II 1842. Пред одлазак добио је уверење са потписом Јанка Драшковића, Људевита Гаја и Димитрија Деметра да је „својом марљивошћу, вјештином и начином представљања особито у струци јуначких задаћах опћениту задовољност и допадност стекао си, кроз цијело тако вријеме својега при нашем домородном казалишту бављења поштено, чедно, мирно, учтиво и уљудно задержавао се“. У марту и јуну 1842. играо је у Театру на ђумруку. Враћа се у НСад, па 1843. опет одлази у Згб, где је доста оскудно живео. Он је највише хваљен у штампи од свих извођача ЛДП. Улоге: Јуран (Јуран и Софија), Капетан (Хрватска вијерност), Милош Обилић, Краљ Бела (Стјепко Шубић), Фернандо (Фернандо и Јарика), Трифић (Зла жена), Малвин (Смрт за своје), Светислав (Светислав и Милева), Петер I (Стрелци), Бретислав (Бретислав и Јута), Рудолф (Фридолин), Норис (Обаларова кћи), Турнек (Паљежина), Уљевић (Љубоморна жена), Драгутин (777), Стрпко (Познато страшило), Персивал (Гризелда), Ангело, Крвоточић (Разбојници на гори Кулминској), Ружевић (Кучином набијени), Никола Зрињски, Вукашин (Смрт цара Уроша), Асен (Владимир и Косара), Јулије (Хедвига), Ромео (Ромео и Јулија). Исаковић је у Згбу и режирао: Пријатеље и Фернанда и Јарику. О ГЕОРГИЈУ (ЂОКИ) АНАСТАСИЈЕВИЋУ не знамо ништа, сем што је познат његов рад у Згбу. Улоге: Тома (Јуран и Софија), Шережан (Хрватска вијерност), Гаја (Пријатељи), Осман (Милош Обилић), Миливој (Стјепко Шубић), Конселво (Фернандо и Јарика). Његова је жена (венчали су се фебруара 1840) СОФИЈА АНАСТАСИЈЕВИЋ рођ. ЈОВАНОВИЋ, која је играла Катарину (Јуран и Софија), Вукосаву (Милош Обилић), Прву госпођу (Стјепко Шубић), Персиду (Зла жена). Њена сестра КАТАРИНА ЈОВАНОВИЋ играла је Софију (Јуран и Софија), Елизабету (Пријатељи), Другу госпођу (Стјепко Шубић), Јарику (Фернандо и Јарика), Пелу (Зла жена). Њих троје су изгледа напустили трупу после гостовања у Карловцу и Сиску, новембра 1840. Њихове улоге од тада преузимају други, а у премијерама касније припремљеним нема их. Катарину Јовановић видећемо нешто доцније међу аматерима, па касније међу професионалним глумцима Театра на ђумруку. О Јовану Капдеморту (писао се у Згбу Kap de Morte), Димитрију Грујићу и Максиму Брежовском, следећим потписницима уговора, већ су речени подаци којима се данас располаже. СТЕВАН КАРАМАТ је из познате земунске породице, али о њему готово ништа не знамо, сем да је 1839. био ђак новосадске гимназије. Б. Стојковић тврди да је гимназиста био 1830-1832, а да је 1834-1837. био учитељ. Камо је отишао из Згба такође не знамо, али тамо није остао дуго, трага му има до јула 1840. Улоге: Клековић (Јуран и Софија), Петар (Пријатељи), Косанчић (Милош Обилић), Доброслав (Стјепко Шубић). ПЕРА КОРОВ се на уговору потписао као Петровић и у Згбу ће задржати то презиме. Био је гостионичар „Код три круне“ пре но што се почео бавити позориштем. Остао је у Згбу до краја лета 1841; шта је с њим потом било не зна се, у Театру на ђумруку није играо. У Згбу је остварио веома велик број улога: Курт (Јуран и Софија), Грађанин (Хрватска вијерност), Стјепан (Пријатељи), Зеир (Милош Обилић), Будимир (Стјепко Шубић), Штелеј (Фернандо и Јарика), Ибрахим (Светислав и Милева), Генерал (Стрелци), Јован (Покондирена тиква), Штибор (Бретислав и Јута), Иван (Фридолин), Филип (Обаларева кћи), Гашо (Љубоморна жена), Службеник (777), Антун (Живи мртваци), Други свједок (Познато страшило), Сенешал (Гризелда), Крчмар (Сплетени), Вратар (Ангело), Невољановић (Разбојници на гори Кулминској), Михаило (Кучином набијени), Живан (Урош V). САВА ПУРЂЕ потписао се на уговору Марковић и под тим презименом играо је у Згбу. Из Згба је прешао у Театар на ђумруку. Више се ништа не зна о његовом животу. Био је такође веома плодан улогама: Јанко (Јуран и Софија), Љекар (Хрватска вијерност), Станислав (Пријатељи), Лазар (Милош Обилић), Инкле (Фернандо и Јарика), Плод (Смрт за своје), Осман (Светислав и Милева), Официр (Стрелци), Конрад (Бретислав и Јута), Круно (Фридолин), Амброз (Обаларева кћи), Штрок (Живи мртваци), Нотар (Познато страшило), Артус (Гризелда), Анафесто (Ангело), Гурсузовић (Разбојници на гори Кулминској), Алапић (Никола Зрињски), Угљеша (Урош V), Звонимир (Владимир и Косара), Каспар (Енглеске робе), Занарето (Хедвига). Уз десеторо потписника уговора у Згбу је било још неколико Новосађана. Најважнији међу њима је МАРКОВИЋ МЛАЂИ, којем ни име не знамо, али знамо да се на сцени појављује доста често, и то од представе Јуран и Софија, у којој игра Тољана. Следе улоге Кућевласника (Смрт за своје), Љубомира и посланика (Бретислав и Јута), Вука (Обаларева кћи), Родолфа (Ангело), Крадљивчића (Разбојници на гори Кулминској), Змаића (Кучином набијени), Мехмеда (Никола Зрињски), Љубисава (Урош V), Страшимира (Владимир и Косара), Лоренца (Хедвига). Има претпоставки да би овај Марковић млађи могао бити син Саве Пурђе Марковића, но за то нема никаквог доказа. Судећи по улогама, реч је о одраслој особи. У две представе јавља се и извесни НАРАНЂА, играо је Рустан-бега у Јурану и Софији и Топлицу Милана у Милошу Обилићу. МАЛА ПЕТРОВИЋЕВА појавила се једном на сцени играјући Дечачића Ивана у Јурану и Софији. Сматра се да је то кћеркица Пере Корова Петровића. Још једно новосадско име треба поменути. То је КАТАРИНА ИСАКОВИЋ, вероватно супруга Томина, чије је име нађено на једном суфлерском рукопису, па се верује да је она суфлирала у позоришту. Поред тих чланова дружине, са Новосађанима су у Згбу, Сиску и Карловцу повремено наступали још и неки Арнолд (вјеројатно члан немачке дружине у Згбу, 1841), Никола Бадлај, кћи њемачког балетног мештра Брауна, син Heinricha и Марије Börnstein, кћи члана њемачке дружине Деминија, затим неки Домољуб, Драгојевић, Георгијевић, Höller, Иванић, Кински, Klausmann, Крајачевић, Лебштекова, Lux, Љубић, М. Радић, Радовић, Роберт, Родољуб, кћи члана њемачке дружине Sauermanna, Schmidt, Славетић, Stahlberg, Јулија Stein-Маретић, Јосип Ткалец, Тољан, Вејац, Фрањица Весел, Влаховски, Josefina Wagi, кћи члана њемачке дружине Weiss-а – Пепи Weiss, Звонаревићева. Како видимо, заиста импозантан број од 47 домаћих и страних професионалних глумаца и аматера који су у осамнаест мјесеци рада продефилирали на позорницама Згба, Карловца и Сиска у представама Домородног театралног друштва. Какав је био успјех њихових глумачких потхвата, то је данас заиста тешко утврдити, али је несумњиво да се на тим представама стварао будући глумачки кадар у Згбу и сазријевала мисао о оснивању сталнога хрватскога казалишта. Börnstein је касније у својим мемоарима бахато писао и блатио Згб и Новосађане, који су му – напокон – ипак донијели добит, спасивши уједно и њега и његову њемачку дружину од сигурне финанцијске пропасти. Какво је расположење заправо владало у редовима њемачких глумаца и подузетника и како се жељно очекивао спасоносни долазак Новосађана најбоље је приказао загребачки казалишни кроничар Х. А. Ферић (Хаф) у својим „Казалишним успоменама“ („Вијенац“, 1884): „Равнатељ Börnstein тро си је међутим длан о длан и увјеравао свакога, који би га хтио да слуша: Wenn die Tataren nicht da wären, bei Gott, ich könnte meine Lumpen nicht zahlen, учтиво називајући Татарима хрватске, а лупежима њемачке глумце“. На гостовању у Згбу, гдје су играли – колико се могло до данас утврдити – од 10. VI 1840. до између 15. и 21. X 1841. (према новинским вијестима), односно 7. X 1841. (према плакатима), новосадска је дружина извела у Згбу, Карловцу и Сиску 45 драмских дјела. Домородно театрално друштво наступало је у Згбу у згради Старога казалишта на Марковом (Радићевом) тргу, али је давало и љетне представе на отвореном, у дворишту или врту „куће господара Фукса у Илици бр. 342“ (сада Илица 33 и 35, гдје је некада стајала родна кућа композитора Ватрослава Лисинског Fuchs-a). Први пут се давала 11. VII 1841. Кукуљевићева драма Јуран и Софија, а затим 25. VII Стеријин Милош Обилић. Прва представа била је безмало народно славље. Пред почетак рецитовао је Јован Капдеморт песму Ивана Мажуранића „Прослов к театралному представљању илирскому по друштву Новосадском у Загребу отвореному 10. липња 1840“, која почиње стиховима: Из долњих страна домовине наше / Ево нас овдје за прокушат оно / Што никад нитко прокушао није / На мјесту овом. Посљедњу вијест о Новосађанима прије њиховог одласка из Згба налазимо у „Croatiji“ од 8. XII 1841. у вези с најавом изведбе Калдероновог игроказа Живот је сан. Након тога дружина се нигдје не спомиње готово два и пол мјесеца. До данас, међутим, није утврђено што су радили за то вријеме и гдје су све боравили. Тек 26. II 1842. доноси „Даница“ вијест да су 16. II „на позив управитељства српског театра београдског“ чланови Домородног театралног друштва отпутовали у Бгд „по страховитом зимском времену“. Тако се завршило загребачко гостовање ове надасве значајне казалишне трупе која је својим дјеловањем иницирала оснивање сталних професионалних народних казалишта у Згбу, НСаду и Бгду. Њихова ће искра народног сценског заноса упалити бакљу будућности која ће се разгорјети пуним пламеном у овој повијесног вечери хрватске Талије – 24. XI 1860.

ЛИТ: В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951; П. Циндрић, Новосадско Летеће дилетантско позориште у Загребу (1840-1842), Зборник прилога историји југословенског позоришта, НСад 1961, с. 131-181; П. Циндрић, Новосадско Летеће дилетантско позориште у Загребу, поглавље 10 у књизи Хрватско народно казалиште 1894-1969, с. 47-68.

Б. Кв. и П. Ц.

ЛЕТИЋ Гордана – глумица-волонтер. Познато је једино да је у СНП волонтерски наступила у улози Вилењака у Шекспировом Сну летње ноћи – премијера 18. IX 1945; ова представа је до лета 1946. имала укупно 8 извођења, у којима је Л. учествовала без новчане накнаде.

ЛЕТИЋ Моја – глумац; у СНП је био 1869. на пробном ангажману.