ЛАМЕР Жак – немачки драмски писац (вероватно из елзашко-лотарингијских = алзашко-лоренских крајева, где су домаћа имена и француска и немачка, каткад и комбинације попут: Ларонж, Адолф). Са Паулом Шурманом и Франсоа Биркешом драматизовао је роман Елизе-Френсис Хоџсон-Барнет Little lord Fauntleroy. У преводу Адама Мандровића ова немачка драматизација је у НП у НСаду, под насловом Мали лорд, премијерно изведена 3. IV 1920.

ЛАНГЕР Франтишек (František Langer)  – чешки драмски и прозни писац (Винохради код Прага, 3. III 1888 – Праг, 2. VIII 1965). Био је лекар у аустријској и чешкој војсци и позоришни драматург. Писао је под утицајем руске књижевности, нарочито Достојевског. Добро је познавао прашку улицу, њене ленштине, ситне лупеже, тврдице… У драмама Периферија (Periferie,1925), Препород Фердише Пиштора (Obráceni Ferdiše Pištory, 1937) и другима бавио се питањем психологије злочина, а у комедији Камила кроз иглене уши (Velbloud uchem jehly, 1929) подсмевао се представницима ситне буржоазије. Окупацију Чехословачке провео је у Француској и Енглеској. После рата је издао неколико књига приповедака и мемоаре под насловом Били су и било је (Byli a bylo, 1963). За децу је написао лепу књигу Побратим белог кључа (Bratstvi bíleho kliče, 1949). Народни уметник је постао 1947. У СНП су играна два његова комада: 1932. Периферија и 1951. Број 72 (Dvaasedmdesátka, 1937).

В. Љ.

ЛАНЕР-БАКАЛОВИЋ Мара – драмска глумица (Сремски Карловци, 21. VIII 1898 – Крагујевац, 10. IX 1959). Била је друга супруга глумца Петра Ланера, а затим се удала за Ђуру Бакаловића (в). Рођена је у сиромашној чиновничкој породици Петровић; још као дете прешла је у Земун, где је видела представе гостујућих трупа, у првом реду новосадског Позоришта. Завршила је два разреда гимназије. Први пут је ступила на сцену као Марија Антоновна у Гогољевом Ревизору 1913. у нишком позоришту „Синђелић“, за управе Симе Бунића, и у њему играла до Првог светског рата. После рата, од 1918. до 1920, била је члан новог путујућег позоришта „Гундулић“ у београдском хотелу „Таково“ под управом Љубомира Рајичића Чврге. Од 1921. до 1923. је била у СНП у НСаду, од 1923. до 1928. у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића, у којем је играла значајне драмске и карактерне улоге, затим кратко у трупи Николе Јоксимовића, 1929. у београдском позоришту код „Боровог парка“, од 1929. до 1930. поново у СНП, од 1930. до 1934. у позориштима у Пожаревцу, Шапцу и Лесковцу и у трупи свог првог мужа П. Ланера; од 1935. до 1937. је опет код Душана Животића; 1937. је, кратко време, трећи пут у СНП, од 1937. до 1941. у НП на Цетињу и од 1942. у позоришту Удружења глумаца у Бгду. Од 1. IV 1945. до пензионисања, 1953, била је чланица НП у Крагујевцу. Била је глумица завидне стваралачке снаге, богате осећајности и јаког темперамента, са смислом за стварање лепих сценских ефеката у игри. Њене драмске партије биле су снажно надахнуте и врло емотивне, а карактерне и комичне изразито реалистичне и у свему одмерене у изразу. О њеној креацији Мајке Југовића у Крагујевцу рецензент је написао: „Мада по мало декларативна, претерано патетична и местимично напрегнутог тона, који није увек изражавао небески бол једне мајке-хероине, дала је углавном врло добру игру, налазила дирљиве и херојске акценте, нарочито у клетви у I чину и приликом сусрета са Дамјановом руком на крају.“ Одликована је Орденом заслуга за народ III степена.

УЛОГЕ: Сојка (Др), Госпођа Веринол (Топаз), Милица (Ослобођење Косте Шљуке).

ЛИТ: В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 190, с. 1; Р. Стојадиновић, Крагујевачко позориште 1835-1951, Крагујевац 1975, с. 205.

Б. С. С.

ЛАНЕР-ЛАЗИЋ Драга – драмска глумица (Београд, 20. VI 1880 – Београд, 16. IV 1923). Прва супруга глумца комичара Петра Ланера. Први пут се појавила на сцени 1897. у путујућој дружини Владе Поповића и у њој се задржала до 1899. а затим је, од 1899. до 1900, играла у путујућем позоришту „Србадија“ Димитрија Нишлића, од 1900. до 1903. код Драгољуба Кече Симића, од 1903. до Првог светског рата у путујућој дружини Михаила Спасића и у „Орфеуму“ Бране Цветковића у Бгду; после Првог светског рата, од 1918. до 1920. била је у тек обновљеном путујућем позоришту „Гундулић“ са седиштем у хотелу „Таково“ у Бгду, под управом Љубомира Рајичића Чврге и од 1921. до 1923. у СНП у НСаду. Сматрана је даровитом и добром карактерном глумицом добре реалистичне школе, врло вештом и занимљивом у карактеризацији ликова. Имала је и узорно правилну дикцију.

Б. С. С.

ЛАЊИ Стеван – редитељ, новинар, писац и преводилац (Суботица, 13. III 1921 – Нови Сад, 31. X 2010). Отац Максо, трговац, и брат Андрија су у Другом светском рату ухваћени као Јевреји и потерани у логор, а мати Царка рођ. Бабић, Српкиња, добровољно је пошла са њима, тако да су све троје живот окончали у гасној комори у Аушвицу. Л. је касније своме презимену додао и мајчино девојачко, те се потписивао као Бабић-Лањи. До почетка рата похађао је Школу за резервне официре у Сарајеву, где је априла 1941. добио чин потпоручника и послат у ратну јединицу. Избегавши заробљавање, вратио се кући и запослио се као шегрт код фотографа И. Тимара и укључио се у диверзантску групу младих комуниста. У јулу 1941. је ухапшен и у затвору „Чилаг“ у Сегедину одслужио је једногодишњу затворску казну. Потом је поново ухапшен и од јула 1942. био је на принудном раду у Сомбору па у Борском руднику, одакле је успео да побегне и придружи се партизанима. После рата уписао се најпре на медицину, а затим је прешао на Високу филмску школу (касније Академију), где је 1951, у првој генерацији, завршио режију у класи Вјекослава Афрића. Учествовао је у оснивању Кинотеке (1952), а затим је радио у Дирекцији за информације Владе ФНРЈ и као новинар у ТАНЈУГ-у и „Борби“. Из Бгда је 1954. прешао у НСад, најпре у Радио (где је радио у редакцијама драмског програма и програма на мађарском језику), да би од 1969. до пензионисања (1984) био запослен у Мађарској редакцији новосадске Телевизије. Режирао је у многим војвођанским позориштима. Писао је радио-драме и романе криминалистичког и научно-фантастичног жанра: Инспектор се преварио, за који је добио прву награду на конкурсу „Дуге“, У канџама гангстера, Жута планета, Обрачун. Осим са мађарског, који је говорио од детињства, преводио је и са француског, италијанског и енглеског. У СНП је к. г. 1960. режирао Гресикерову трагикомедију Хенрих VIII и његових шест жена, а његов превод Шизгалових Дактилографа изведен је 1984.

ЛИТ: Ј. Виловац, На споредном колосеку, Дневник, 26. IV 1960.

В. В.

ЛАРОНЖ Адолф (Adolf L’Arronge)  – немачки музичар и драматичар (Хамбург, 8. III 1838 – Кројцлинген код Констанце, 25. V 1908). Отац Еберхард (умро 1878) био је својевремено веома популаран комичар и касније директор позоришта. У гимназију се уписао у Берлину, а завршио ју је у Ахену, где се посветио музици коју је три г. студирао у Лајпцигу. Као диригент службовао је у Данцигу, Кенигзбергу, Келну, Вирцбургу, Штутгарту, Пешти и Берлину; за време службовања у Берлину написао је лакрдију Das große Los, која је убрзо пожњела велик успех, па је напустио музику и одао се писању драма, радећи и даље у позоришту. Вилхелмштетско позориште у Берлину је реорганизовао и од њега створио „Берлинско позориште“ (Deutsches Theater, 1883), којим је руководио до 1894. Написао је занимљиву књигу Немачко позориште и немачка глума (Deutsches Theater und Deutsche Schauspielkunst, 1896). Дао је већи број драма, био омиљен драмски писац, и његов народни комад Очина маза (Mein Leopold, 1873) изводи се и данас на немачким сценама. У СНП су играни његови комади: 1881. Очина маза у преводу С. Рајковића, 1885. Доктор Клаус (Doktor Klaus, 1879) у преводу С. Петровића и 1896. Задушне жене (Wohltätige Frauen, 1879) у преводу М. Јовановића.

С. К. К.

ЛАТИНЧИЋ Јулка – глумица (Нови Сад, 17. XI 1855 – ?). Каријеру је започела у НП у Бгду 1872. Члан СНП била је 1873. и наступала је у епизодним улогама. Сезону 1874/75. провела је у дружини Ђорђа Пелеша, а од 14. X 1875. до краја 1876. била је ангажована  у ХНК у Згбу.

УЛОГЕ: Савка (Шаран).

ЛАУБЕ Хајнрих (Heinrich Laube)  – немачки и аустријски писац и управитељ позоришта (Шпротау, Шлезија, 8. IX 1806 – Беч, 1. VIII 1884). Студирао је протестантску теологију у Халеу и Бреслави, али је рано почео да се бави књижевношћу и ушао у политичке борбе свога доба; био је један од водећих писаца „Младе Немачке“. У Лајпцигу је уређивао „Новине за елегантни свет“ („Zeitung für elegente Welt“, 1833) и убрзо је почео његов немирни живот повезан са његовом политичком делатношћу и симпатијама за Јулску револуцију у Француској. Из Саксоније је био изгнан таман када се вратио са пута по Италији (1834), у Берлину је ухапшен, а 1839. се склонио у Француску, у коју је побегао приличан број напредних немачких писаца (међу њима и Хајнрих Хајне); 1842-1844. био је у Алжиру, а у револуцији 1848. био је члан франкфуртског парламента. После револуције постао је директор Бургтеатра у Бечу (1850-1867), а затим Градског позоришта у Лајпцигу, али се већ 1872. вратио у Беч и руководио Градским позориштем, са малим прекидом до 1880, а последњих г. живота бавио се искључиво књижевним радом. Спада у најзначајније драматурге немачког језичког подручја XIX века. Истина, он је био приповедач, есејиста, написао је једну историју немачке књижевности (Geschichte der deutschen Literatur, I-IV, Штутгарт 1839-1840), али је најзначајнији као позоришни писац. Дао је значајну историју Бургтеатра, већи број других радова из историје позоришта, из области драматургије и написао знатан број рецензија и успелих драма (Die Bernsteinhexe, 1846; Struensee, 1847; Gottsched und Gellert, 1847; Die Karsschüler, 1887; Böse Zungen, 1868); драмска дела  – међу њима има прерада и обрада туђих идеја  – у 13 свезака излазила су му од 1845. до 1875. Код нас је био чешће цитиран; навођена су његова мишљења о комадима који су код нас извођени, али је мало шта од његових дела штампано у преводу на наш језик. У СНП су изведени његови комади: 1872. Гроф Есекс (Graf Essex, 1856) у преводу Д. Јоксића; 1888. Монтроз (Montrose, der schwarze Markgraf, 1859) у преводу Ј. Е. Томића; 1896. Лажни цар Димитрије (заправо недовршена, последња, Шилерова драма коју је Л. довршио  – Demetrius, 1872) у преводу Н. Ђорића.

С. К. К.

ЛАУФС Карл (Karl Laufs) – немачки комедиограф (Мајнц, 1858 – Касел 18. VIII 1900). О њему се данас мало зна; живео је у Мајнцу и Гетингену а од 1897. у Каселу. Његове комедије и лакрдије углавном су данас заборављене: Papas F1itterwochen (1883), Im Hochzeitsmorgen (1885), Im goldenen Mainz (1890), Ein toller Einfall (1891), Ein Dummersungenstreich (1900), а неке су му посмртно објављене. Обе код нас објављене комедије написао је у сарадњи са својим нешто старијим пријатељем и земљаком В. Јакобијем (Wilhelm Jacoby, рођ. 1855. у Мајнцу),  који је иначе написао доста шаљивих игара, сâм или у сарадњи са другима (поред Л. сарадници су му били Фр. Дојчингер, Х. Пфајлшмит, А. Липшиц и други). У СНП су изведени: 1905. Шелеров пансионат (Pension Schöller, 1898) у преводу М. Р. Поповића, и 1909. Неверни Тома (Der ungläуbige Thomas) у преводу А. Мандровића.

С. К. К.

ЛАФ (Un perdreau de l’année) – комедија у 3 чина. Написао: Тристан Бернар. Прво извођење у Паризу, 1926.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду  1. III 1927. Преводилац непознат. – Рд. Б. Војиновић; Стеван Јовановић (Тјери Ланион), Љ. Стојчевић (Тибо), М. Живановић (Луи Ланион), И. Прегарц (Алис), Д. Врачаревићка (Лоранс), М. Похрадска (Анријет), Л. Лазаревић (Момак). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м,  „Лаф“ од Тристана Бернара – Премијера, Застава, 1927, бр. 46, с. 2; А-м, „Лаф“ (Un perdreau de l’année) – Премијера 1. III, Застава, 1927, бр. 48, с. 3; К. Николић, „Лаф“, комедија од Тристана Бернара – Премијера, Нови Сад, 1927, бр. 10, с. 10-11.

В. В.