ЛАУБЕ Хајнрих (Heinrich Laube)  – немачки и аустријски писац и управитељ позоришта (Шпротау, Шлезија, 8. IX 1806 – Беч, 1. VIII 1884). Студирао је протестантску теологију у Халеу и Бреслави, али је рано почео да се бави књижевношћу и ушао у политичке борбе свога доба; био је један од водећих писаца „Младе Немачке“. У Лајпцигу је уређивао „Новине за елегантни свет“ („Zeitung für elegente Welt“, 1833) и убрзо је почео његов немирни живот повезан са његовом политичком делатношћу и симпатијама за Јулску револуцију у Француској. Из Саксоније је био изгнан таман када се вратио са пута по Италији (1834), у Берлину је ухапшен, а 1839. се склонио у Француску, у коју је побегао приличан број напредних немачких писаца (међу њима и Хајнрих Хајне); 1842-1844. био је у Алжиру, а у револуцији 1848. био је члан франкфуртског парламента. После револуције постао је директор Бургтеатра у Бечу (1850-1867), а затим Градског позоришта у Лајпцигу, али се већ 1872. вратио у Беч и руководио Градским позориштем, са малим прекидом до 1880, а последњих г. живота бавио се искључиво књижевним радом. Спада у најзначајније драматурге немачког језичког подручја XIX века. Истина, он је био приповедач, есејиста, написао је једну историју немачке књижевности (Geschichte der deutschen Literatur, I-IV, Штутгарт 1839-1840), али је најзначајнији као позоришни писац. Дао је значајну историју Бургтеатра, већи број других радова из историје позоришта, из области драматургије и написао знатан број рецензија и успелих драма (Die Bernsteinhexe, 1846; Struensee, 1847; Gottsched und Gellert, 1847; Die Karsschüler, 1887; Böse Zungen, 1868); драмска дела  – међу њима има прерада и обрада туђих идеја  – у 13 свезака излазила су му од 1845. до 1875. Код нас је био чешће цитиран; навођена су његова мишљења о комадима који су код нас извођени, али је мало шта од његових дела штампано у преводу на наш језик. У СНП су изведени његови комади: 1872. Гроф Есекс (Graf Essex, 1856) у преводу Д. Јоксића; 1888. Монтроз (Montrose, der schwarze Markgraf, 1859) у преводу Ј. Е. Томића; 1896. Лажни цар Димитрије (заправо недовршена, последња, Шилерова драма коју је Л. довршио  – Demetrius, 1872) у преводу Н. Ђорића.

С. К. К.