ЛАЈНЕР Лајош – главни реквизитар (Нови Сад, 1904 – умро у логору у СССР као мађарски логораш, 1943). У СНП је радио у сезони 1935/36, а у НПДб од 1. VIII 1936. до 31. VIII 1939. Био је изванредно способан и одан свом послу и као такав од управе јавно похваљиван за свој рад и организационе способности.

Р. Б.

ЛАЈНЕР Сима – електротехничар-расветљивач (Нови Сад, 1905 – Нови Сад, јануара 1942. убијен у рацији). Завршио је електротехничку школу у НСаду. У СНП је дошао из приватног сектора 1. VIII 1936. и у њему остао до 31. VIII 1937. Као главни мајстор светла и тона похваљиван је и награђиван од управе Позоришта.

Р. Б.

ЛАЈТНЕР Едмунд Александер (Edmund Alexander Leitner) – драмски писац. Његов комад Отелов успех извођен је у СНП у сезони 1924/25.

ЛАЈТНЕР Славко – редитељ и глумац (Рајсавац крај Славонске Пожеге, 21. III 1903 – убијен у Осијеку априла 1941). Позоришну глуму и режију студирао је у Немачкој код М. Рајнхарта и од 1918. до 1934. играо у немачким позориштима. У осјечком позоришту је први пут наступио 27. IX 1934. у насловној улози у Стодолином комаду Каријера Јошка Пучика. У НК Осијек и потом у НК Вараждин био је до 1937, затим једну сезону у НП у Сарајеву (1937/38) и у НПДб у НСаду од 1. VIII 1939. до  31. VII 1940. Као Јеврејин убијен је у првим данима по установљењу Независне државе Хрватске.

РЕЖИЈЕ: Каријера Јошка Пучика, Сплетка и љубав, Јунак, Три бекрије, Сан летње ноћи, Вечна младост.

УЛОГЕ: Јошко Пучик (Каријера Јошка Пучика), Фон Калб (Сплетка и љубав).

ЛИТ: Д. М., „Јунак“ од Сергеја Пуљеза, Дан, 1939, бр. 39, с. 3; А-м, Премијера „Јунака“ од Сергија Пуљеза у Новом Саду, Правда, 17. II 1939; А-м, Фридрих Шилер: „Сплетка и љубав“, Дан, 1939, бр. 290, с. 8; А-м, Örök ifjuság, Napló, 13. IX 1939; Н. С., Премијера „Вечне младости“, Ми и ви, 11. XI 1939; А-м, „Вечна младост“, комедија у три чина од Павла Шебешћена, Нови Сад, 1940, бр. 853-854, с. 6; -s, Armány és szerelem, Napló, 16. IV 1940; М. Тодоровић, После завршене сезоне у Новом Саду, Правда, 5. V 1940; И. Флод, In memoriam. Slavko Leitner, Казалиште, Осијек 1968, бр. 22-25, с. 6.

В. В.

ЛАКИЋ Мара – секретар Техничке службе СНП (Тутњевац-Угљевик, БиХ, 16. VIII 1952 -). Завршила је средњу економску школу у Брчком, а потом се уписала на Правни факултет у НСаду. У СНП је дошла из Туристичког предузећа „Путник“ 2. X 1978. и у њему остала до 4. VI 1984, када се удала и одселила у Црну Гору.

Р. Б.

ЛАКМЕ (Lakmè) – опера у 3 чина. Музика: Лео Делиб. Либрето: Едмон Гондине и Филип Жиј. Прво извођење у Паризу, 14. IV 1883, у нашој земљи 20. III 1912. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 22. III 1963. у НСаду Превео: Милан Димовић. – Рд. Е. Фрелих, дир. И. Топлак, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, к-граф Г. Македонски; В. Поповић (Нилаканта), О. Бручи (Лакме), Р. Грујић (Жерал), Д. Балтић (Фредерик), Ф. Пухар (Хаџија), А. Херћан (Малика), А. Марушевић, И. Давосир-Матановић (Елен), А. Животић (Роза), Ј. Јечменица (Гувернанта), К. Марцикић (Врач), Ф. Кнебл (Кинески трговац), В. Нецков (Крадљивац), М. Месаровић, Н. Маринковић, Ј. Андрејев (Свештенице), А. Баранковски, С. Илијћ, Ј. Хајек, Љ. Кишпредилов, Ј. Прокић (Бајадере), Е. Марјаш, В. Филиповић (Змија), Н. Хелмут, П. Сардоч (Факир). – Изведено 5 пута, глед. 2016.

БИБЛ: Лакме, либрето опере, прев. М. Димовић, Бгд 1921.

ЛИТ: Ј. Шулхоф, Привлачна представа, Дневник, 27. III 1963.

В. П.

ЛАКУР Жозе-Андре (José-André Lacour) – француско-белгијски драмски писац и романсијер (Жили, Белгија, 27. X 1919 – Париз, 13. XI 2005). Свој први роман (Паника на Западу) и своју прву драму (Тристан) написао је 1943. Париз га је прихватио 1950. Тада је приказана његова мелодрама Наша кожа (Notre peau). Три г. касније изведена је његова црнохуморна комедија О, преци моји…! (O, mes aieux!…). У њој је било изврсних појединости, нарочито речи, али није било ни доброг дијалога ни добро постављених ситуација, тако да је, по мишљењу неких критичара, било боље да је дело остало у фиоци. Његов највећи позоришни успех су Матуранти (L’année du bac, 1958). На помисао да напише овај комад дошао је разговарајући са својом ћерком и њеним другарицама средњошколкама. Иако је на ову тему преко париских позорница прошао приличан број комада, дело је засновано на сукобу генерација, а, вешто и даровито вођено, играно пуне три сезоне (у иностранству је доживело око четири хиљаде представа). Комедија Маскарен (Mascarin, 1959) класична је сатира на рачун лекара и лечења. Средишња личност је собар, којег заљубљена собарица представља газдарици као великог исцелитеља и који – о чуда? – успева да излечи газдарицу и да чак једна глувонема особа проговори. Да није уобичајеног породичног троугла и чешћих вулгарности, комад би, заснован на здравом разуму без претензија, више пленио гледаоце. Он је успели адаптатор драме Хермана Воука Побуна на Кејну (1957). „Дијалог му је пун нерва и прецизан је као добра партија пинг-понга“ – по речима једног приказивача. Ова је адаптација представљала прави тријумф игре и режије, када је први пут остварена на сцени. Добитник Велике награде за драмску уметност коју додељује белгијски град Ангијен (1952), аутор је и знатног броја романа, међу којима су Венеција у октобру и Смрт у овој башти (La mort en ce jardin), од којег је Л. Буњуел направио филм. Посебно је успео његов роман Кажњавање жртава (Le châtiment des victimes). СНП је Матуранте приказало 1959.

С. А. Ј.

ЛАЛИЋ Бранка – преводилац. СНП је 1962. и поново 1971. премијерно извело њен превод са енглеског либрета Ерика Крозајра за дечју оперу Let’s make an Opera – Хајде да стварамо оперу или Мали димничар, на музику Бенџамина Бритна.

ЛАЛИЋ Радован – књижевни историчар и преводилац (Цецун крај Андријевице, 22. III 1908 – Опатија, 1. X 1972). Гимназију је завршио у Призрену 1926. Дипломирао је на групи Југословенска и светска књижевност са теоријом књижевности на Филозофском факултету у Бгду, али је био изразито оријентисан ка славистици. У Прагу је био на двогодишњем последипломском усавршавању, а по повратку је, од 1933, радио паралелно као професор гимназије и као лектор за чешки језик на Филозофском факултету у Скопљу (тај лекторат је од 1939. водио стално). Још на студијама и доцније припадао је напредним друштвеним снагама. Као такав је, у својству члана Пропагандног одељења Врховног штаба, учествовао у НОБ од 1941. Још у току рата, од 1944, уређивао је културну рубрику у листу „Борба“ и на томе наставио да ради и после ослобођења, све до 1946, када је постао ванредни професор за руски језик и шеф Одсека за славистику, односно за источне и западне словенске језике на Филозофском факултету. Био је проректор београдског Универзитета, оснивач и председник врло значајног масовног и активног Славистичког друштва Србије и Савеза славистичких друштава Југославије. Од 1956. је редовни професор, а 1971. додељен му је почасни докторат Београдског универзитета. Истицао се као изврсни познавалац нарочито руске књижевности, о којој је писао више запажених мањих расправа, есеја и чланака, нарочито по стручним часописима и публикацијама, или је са руске књижевности понешто врло успешно и преводио. Л. је за позориште превео: 1938. за НПДб са чешког језика у тематско-идејном погледу врло актуелно и ефектно дело Бела болест, комад у дванаест слика Карела Чапека, и са књижевником Радованом Зоговићем (в) са руског језика Најезду, драму у четири чина Леонида Леонова, која је у СНП изведена 17. III 1945; исти превод је пре тога игран у НП у Бгду (прем. 22. XII 1944).

БИБЛ: Карел Чапек, Бела болест, драма у три чина и четрнаест слика, превео са чешког Радован М. Лалић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 116; Леонид Леонов, Најезда, драма у четири чина, превели с руског Радован Зоговић и Радован Лалић, Бгд 1944.

Б. С. С.

ЛАМБЕР Пјер-Антоан-Огист в. ТИБУ(СТ) Ламбер