АВЕРЧЕНКО Аркадиј Тимофејевич (Аркадий Тимофеевич Аверченко) – руски писац (Севастопољ, 30. III 1881 – Праг, Чехословачка, 13. III 1925). Потекао је из сиромашне породице, није се школовао, али се, захваљући природној интелигенцији и радозналости, сам образовао веома темељно. Већ као петнаестогодишњак се запослио у родном граду; убрзо (1897) отишао је у Брјанске руднике у Донбасу, где је остао до 1900, када је прешао у Харков и тамо 1903. у часопису „Южный край“ објавио прву приповетку. У часописима „Штык“ и „Меч“ почео је да, под разним псеудонимима, објављује сатиричне чланке (1906-1907). У јануару 1908. преселио се у Петроград, где је као писац хумористичких приповедака и фељтона за лист „Стрекоза“ са групом сарадника основао и уређивао либералне часописе „Сатирикон“ и „Новый сатирикон“. Г. 1911-1912. путовао је по Европи и потом објавио књигу Экспедиция сатириконцев в Западную Европу, која је била веома популарна. Октобарску револуцију је дочекао непријатељски. Вративши се у родни Севастопољ, покушао је да настави са својим сатиричним часописом. Како то није било изводљиво, емигрирао је најпре у Константинопољ (1920), па у Париз (1921), Софију и Бгд (1922), да би се коначно настанио у Прагу, где је до смрти писао за „Prager Presse“. У емиграцији је штампао збирку приповедака „Туце ножева у леђа револуције“ („Дюжина ножей в спину революции“, Париз 1921). Чувена је Лењинова оцена ове збирке као књиге даровитог писца који иступа са идејних позиција „сулудог белогардејца“; А. је објавио одговор под насловом „Пријатељско писмо Лењину“. Писао је и минијатурне хумористичко-сатиричне драме – једночинке. Дела су му радо штампана и извођена код нас, посебно у двадесетим и тридесетим г. 20. века. На сцени СНП играни су његови комади: 1924. четири једночинке под заједничким насловом „Књижевно вече Аркадија Аверченка“ (Дон Жуан, Ђорђе, Јака нарав и Тежак случај), Игра смрћу (1925) и Напуштена (1929).

БИБЛ: Жена достојна поштовања, Скопље 1928; Лепа жена и Витез индустрије, Скопље 1938; На леп начин, Скопље 1938; Подховцев и другови, Скопље 1938; Прави момци, Скопље 1938; Старци, Скопље 1938; Телефон бр. 720-19, Скопље 1938; Ускрс о новој години, Скопље 1938; Четири путника, Скопље 1938; Крв није вода, Скопље 1940; Самоубица, Скопље 1941; Три монолога, Тајанствени гост, Кобни чешаљ, Загонетна депеша, Скопље 1941.

ЛИТ: С. М., Представа комада Арк. Аверченка „Игра смрћу“, с рус. Љуб. Максимовић, на Београдској позорници 1923. г., Нови живот, XVI, 1923, с. 199; Мил. И. Марковић, Представа комада Арк. Аверченка „Игра смрћу“ на Београдској позорници 1923. г., Венац, IX, 1923, с. 362; С. Пандуровић, Представа комада А. Аверченка „Игра смрћу“ на Београдској позорници 1923. г., Мисао, XIV, 1924, с. 79; Д. Крунић, Аверченко А. – „Игра смрћу“. Премијера, Правда XVIII, 1922, бр. 148; А-м, Подховцев и другови (приказ), Венац, XI, 1925, с. 381; Аркадије Аверченко са трупом у Београду, Позоришни годишњак 1918-1922, с. 35; Д. Крунић, Аверченково вече (приказ), Правда, XVIII, 1922, бр. 148.

Б. К-ћ

АВЕТИ (Gengangere) – породична драма у 3 чина. Написао: Хенрик Ибзен. Прво извођење 22. VIII 1883, у Хелсингборгу, у нашој земљи 5. VI 1904. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 17. II 1925. у НСаду. Превео: Павле Мијатовић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да је представу режирао Р. Веснић и да су у њој учествовали: К. Васиљевић (Мандерс), М. Душановић (Освалд), М. Марковићка (Хелена Алвинг), М. Васић (Енгштранд), Ј. Кучера (Регина Енгштранд). – Изведено 11 пута.

Премијера у Н-Оп 17. IV 1928. у Сомбору. Превео: Милан (?) Ђокић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 13 пута.

Премијера у НПДб 29. X 1940. у Сомбoру. Превео: Јосип Кулунџић. – Рд. Ј. Путник, сц. М. Шербан; Љ. Драгић (Хелена Алвинг), Г. Николић (Освалд), М. Андрић (Мандерс), Н. Стојановић (Енгштранд), Р. Петровић (Регина Енгштранд), доцније наизменично и К.Шербан. – Изведено 4 пута.

БИБЛ: Сабласти, превео Јосип  Кулунџић, Згб 1922; Авети, превео П. Мијатовић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1426.

ЛИТ: О. С(уботи)-ћ, „Авети“ – Премијера 17. II о. г., Застава, 1925, бр. 33, с. 3; С. Зубац, Хенрих Ибзен: „Авети“, драма у 3 чина, премијера 17. о. м., режија г. Веснић, Видовдан, НСад 1925, бр. 8, с. 3; Ст.: С. Н. П., Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 21, с. 1; Л. Дотлић, Хенрих Ибзен и његове „Авети“, Дан, 1940, бр. 296, с. 5, бр. 297, с. 2; А-м: Хенрик Ибзен  „Авети“ – Реприза у суботу 25 јануара, Дан, 1941, бр. 22, с. 9.

А. К.

АВИРОВИЋ Милица – глумица и оперска певачица (Мол, 1898 – Сента, 1926). Завршила је Учитељску школу у Сомбору, Филозофски факултет и Конзерваторијум у Бечу. У НП у НСаду од 1921. до 1924, у СНП у сезони 1925/26. Позориште је напустила након удаје, а убрзо потом је и умрла. Истицала се својим образовањем, а савременици је описују као талентовану, емотивну глумицу, која је умела да пронађе праву меру у тумачењу како драмских тако и певачких улога.

УЛОГЕ: Лујза (Лилиом), Љубица (Ђидо), Милица (Избирачица), Офелија (Хамлет), Марица (Сумњиво лице), Цецилија (Заштита морала), Ањушка (Царство мрака), Коштана (Коштана), Лепосава (Добра жена или Џандрљив муж), Резл (Бог освете), Ружа (Девојачка клетва), Никлаус (Хофманове приче), Стази (Кнегиња чардаша), Малеш (Два цванцика), Једна бака и Снаха (Смрт мајке Југовића), Жозефина (Покојни Тупинел), Марија (Пучина), Бокетовица (Трикош и Каколе), Мејра (Зулумћар), Лидија (Фаун), Ката (Голгота), Стана (Подвала), Јелка (Сеоска лола), Дивљуша (Дивљуша), Ката (Горопад), Хатиџа (Хасанагиница, Шантић), Посковаја (О туђем хлебу), Милка (На угледу), Олга (Игра смрћу), Босја (Бог освете), Јулија (Заједнички живот), Мишлина (Буриданов магарац).

ЛИТ: З. П., Гостовање СНП у Перлезу, Застава, 17. X 1925; А-м, Новосадско народнопозориште, Comoedia, 1925, бр. 3, с. 23-27; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица 1926, бр. 33, с. 4.

С. Ј. Д.

АВРАМОВИЋ Миодраг – глумац и редитељ (Чачак, 14. V 1901 – Петровац на мору, 19. VI 1974). Основну школу и обућарски занат завршио је у Чачку. Накнадно је завршио и четири разреда гимназије. Уметничку каријеру почео је као аматер глумац и редитељ у „Абрашевићу“. Као професионални глумац ангажован је у једној путујућој позоришној трупи 1921. Радио је у многим театрима: Животићевом, у позориштима у Скопљу, Бањој Луци, Сарајеву, Осијеку, Цетињу, Пожаревцу, Крагујевцу, Нишу, Панчеву, Загребу, Вршцу, Ријеци, Шапцу. У СНП је био ангажован у сезони 1930/31, у НПДб 1936/37, а у Секцији НПДб 1939/40. У многим позориштима бавио се и режијом. Био је темпераментан и студиозан глумац.

УЛОГЕ: Џенаро (Лукреција Борџија), Жандарм, Сима Сокић (Народни посланик), Јован Капетан (Максим Црнојевић), Мак Грев (Кнегиња чардаша), Господин, Авдо (Путем искушења), Први Циганин (Сеоска лола), Инж. Зденко Јунек (Нови људи), Јошко Пучик (Каријера Јошка Пучика), Петрушнов, Феђа (Живи леш), Медведјев (На дну), М. Лованди (На трећем спрату), Доктор (Растанак на мосту), Иван (Браћа Карамазови), Тома Улрих (Црквени миш), Хигинс (Пигмалион), Марић (Покојник), Митке (Коштана), Игнац Глембај (Господа Глембајеви), Раскољников (Злочин и казна), Самуел Леви (Трипут венчани), Пастор (Отац), Земљичка, Апотекар, И-ли-ја (Пут око света), Драгић Распоповић (Силе), Раде (Ослобођење Косте Шљуке), Поповић (Школски надзорник), Виторио Аботи (Јунак), Мија (Дивљуша), Живан Јевтић (Дукат на главу), Председник суда (Луда Велинка), Михаљ Кесег (Риђокоса), Професор Хорн (Ја сам невин), Алекса Виторовић  (Смучање на суву), Барон фон Пасарџе (Стари Хајделберг), Марко Симић (Угашено огњиште), Шаланж (Љубав), Мајор од Шато Жиби (Мамзел Нитуш), Кмет Јовица (Потера), Петар (Вечна младост), Гал (Игра у дворцу), Саша Павловић (Грађанска комедија), Леонид Јурјевич Шервински (Бела гарда), Вековић (Песма).

РЕЖИЈЕ: Београд некад и сад, Женидба, Госпођа министарка, Коштана, Сумњиво лице, Неки, Вода са планине.

ЛИТ: А-м, „Трипут венчани“, комедија од А. Николсона – премијера, Нови Сад, 1930, бр. 41, с. 4; А-м, „Комедија са бисером“ драма од Бр. Франка, Нови Сад, 1930, бр. 30, с. 3; А-м, Прво Југословенско коморно позориште отпочело је рад, Дан, 1936, бр. 109, с.  4; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд, 1939, бр. 6388, с. 9.

С. Ј. Д.

АГОСТИНО (Agostino) – балет у 2 чина. Музика: Рафаело де Банфилд. Либрето: Рафаело де Банфилд  по роману Алберта Моравије. Први пут изведено у Белгији (Шарлроа).

Прво извођење у нашој земљи у СНП 12. XII 1969 (са балетима Жар птица и Пасион). – Рд. и к-граф Б. Тонин, дир. И. Топлак, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић; Б. Тонин (Агостино), Е. Марјаш-Брзић (Мајка), Ж. Л. Фонтаназ  (Ренцо), В. Абад (Црнац), П. Јерант (Саро), Д. Моцић, Р. Вучић, Ж. Новков (Берто, Тортима, Сандро). – Изведено 17 пута, глед. 7625.

ЛИТ: А. Вачић, Новосадски балет припрема се да шокира публику, Вечерње новости, 4. XII 1969; В. М(иросављевић), Нови балетски израз,  Дневник, 12. XII 1969; Д. Гајер, Модеран балет са секси-костимима, Политика експрес, 12. XII 1969; Б. Рушкуц, Поводом премијере новосадског Балета. Уместо аплауза, Дневник, 14. XII 1969; И. Рацков, Гостовање Балета СНП-а из Новог  Сада, Руковет, Суботица 1970, св. 1-2, с. 147-8.

Љ. М.

АДАМ Адолф-Шарл (Adolphe-Charles Adam) – француски композитор (Париз, Француска, 24. VII 1803 – Париз, Француска, 3. V 1856). Студирао је на Конзерваторијуму у Паризу. Убрзо постаје познат по својим сценским делима која компонује за париска позоришта, а од 1832. и за Лондон. Г. 1847. оснива у Паризу сопствено позориште (Théâtre national), које пропада већ следеће г. за време револуционарних борби. Изгубивши у том подухвату цео свој иметак, А. наредне г. прима место наставника клавира на Конзерваторијуму. Написао је 53 оперска и балетска дела и спада у ону категорију оперских стваралаца који су у своје време представљали значајне и угледне личности у свету музичког театра. Нарочито су му били значајни балет и зато што заправо инаугуришу развој француског романтичног балета, који ће Делиб касније усавршити и довести до врхунца. И поред очигледне стваралачке плодности и дела од којих су нека уживала знатну популарност, као што је то случај са операма Поштар из Лонжимоа (Le Postillon de Lonjumeau, 1863) и Кад бих био краљ (Si j´etais roi, 1852), у ризници трајних вредности остао је једино балет Жизела (Giselle ou les Villes), захваљујући којем композиторово име и данас живи на позорницама широм света. Мелодика му је допадљива и лака, тематика занимљива, карактеризација ликова пластична, а инструментација звучна и ненаметљива. Цењен не само као композитор и пијанист него и као критичар, А. се убраја у истакнуте представнике француске романтичне комичне опере и балета. У СНП је балет Жизела више пута премијерно извођен (1962, 1967, 1971, 1973, 1982, 1996).

М. Х.

АДАМ И БЕРБЕРИН ПРВИ ЉУДИ – шаљива игра у 4 радње. Написао: Јаков Игњатовић. Прво извођење негде у Славонији, у Дружини Фотија Иличића, око 1882; у Сремским Карловцима око 1883. у извођењу Дружине Марка Суботића.

Прво извођење у професионалном позоришту у СНП 18. XI 1969. у НСаду. – Рд. Ж. Орешковић, к. г., сц. П. Пашић, к. г., муз. сарадник В. Костић, к. г., ас. рд. И. Хајтл; С. Шалајић (Ђока Глађеновић), Д. Колесар (Жарковић), И. Хајтл (Макса), Ј. Бјели (Фема), М. Шијачки-Булатовић (Милева), Ф. Тапавички (Гавра), В. Животић, М. Петковић, В. Вртипрашки (Емил), З. Панић, Ж. Илић (Љуба), П. Петковић (Доктор Поливка), М. Петковић (Предраг), М. Јанковић (Барон), С. Јовановић (Принципал), В. Љубичић (Ринглбах), М. Кљаић-Радаковић (Шпицидерка), А. Веснић-Васиљевић (Салика), Драгиша Шокица (Гицан), И. Душановић (Госпођа Гицан), Т. Плескоњић (Болесник), М. Анђелковић (Болесникова жена). – Изведено 27 пута, глед. 10.179.

БИБЛ: Јаша Игњатовић, Адам и берберин први људи, НСад 1881.

ЛИТ: Р. Поповић, Касни позоришни „ред вожње“. Две нове премијере, Политика, 8. IX 1969; Х. Радивојевић, У новосадском Народном позоришту „деби“ Јаше Игњатовића, Политика експрес, 15. IX 1969; Р. Поповић, Заборављено дело Јаше Игњатовића на сцени, Политика, 17. IX 1969; В. Миросављевић, Судбина лепе Милеве, Дневник, 16. XI 1969; Ж. Бошков, „Адам и берберин“, Позориште, НСад, 18. XI 1969; К. Савић, Глумци о комедији Јаше Игњатовића, Позориште, НСад, 18. XI 1969; М. Кујунџић, Фигаро из српског Париза, Дневник, 20. XI 1969; М. Мирковић, Бербери су први људи, Политика експрес, 20. XI 1969; М. Мишић, Берберски шеретлуци, Борба, 21. XI 1969; Р. Поповић, Успела премијера комедије „Адам и берберин“, Политика, 26. XI 1969; Ж. Јовановић, Глумачке мајсторије, Вечерње новости, 26. XI 1969; К. Савић, Гледаоци о „Адаму и берберину“, Позориште, НСад, 23. XII 1969; Д. Поповић, Јаков Игњатовић: Адам и берберин, ЛМС, 1970, књ. 405, св. 1, с. 103-108; А-м, СНП из Новог Сада у Београду – са „Адамом и берберином“ Ј. Игњатовића, Политика, 11. III 1970; А-м, Јаша Игњатовић на сцени, Борба, 11. III 1970; М. Милорадовић, Поезија у наивном, Политика, 17. III 1970; Д. Ј., Најбоља представа „Адам и берберин“, Дневник, 14. V 1970; Б. Савовић, Завршен 20. сусрет војвођанских позоришта. Најбоља представа „Адам и берберин“, Борба, 14. V 1970; Б. Савовић, За најбољу представу проглашен „Адам и берберин“ у извођењу СНП-а из Новог Сада, а за најуспешнијег редитеља Желимир Орешковић, Вечерње новости, 15. V 1970; А-м, Потврђена репутација, Сомборске новине, 22. V 1970; А-м, „Адам и берберин“ на телевизији, Дневник, 24. VI 1971; Д. Поповић, У позоришту, НСад 1973, с. 199-206.

Ј. М.

АДАМ Олга – глумица (Банатско Аранђелово, 25. V 1925 – Нови Сад, 17. X 2012). Потекла је из породице јеврејског трговца Марцела Унгара. Основну школу је завршила у родном месту а гимназију похађала у Великој Кикинди до 1941, када јој је отац убијен у Јајинцима, а она са остатком породице провела ратно време у илегали у Свилајнцу. Пре школовања у Државној позоришној школи у НСаду (код Ј. Љ. Ракитина и Б. Ханауске), где је дипломирала 1949, била је запослена као службеник и глумац-аматер у Омладинском културно-уметничком друштву „Ђорђе Зличић“ у НСаду, а затим као спикер у Радио НСаду. У СНП је, као члан Драме, радила  од 1. II 1952. до 31. VIII 1954. У сезони 1954/55. била је запослена у новосадском Луткарском позоришту, а потом је, до пензионисања (1984),  била члан Драме Радио НСада на мађарском језику, одакле је као гост наступала и у представама Новосадског позоришта (Noviszádi színház). Врсна комичарка, омиљена међу сарадницима и код публике, те као билингвиста од рођења беспрекорне дикције и акцентуације

УЛОГЕ: Латинка (Ивкова слава), Госпођа Хил (Пигмалион), Служавка (Дом Бернарде Албе), Ана (Дорћолска посла), Проститутка (Живи леш), Мартина (Учене жене), Софија (Покојник), Катарина (Јунаци Павлове улице), Врањка (Мећава), Јеле и Прва женица (Еквиноцио), Матилда (Људи без вида), Елвира (Музички пајаци), Павлија (Ђидо), Мара (Др), Џени (Насловна страна), Удовица Амелија (Над попом попа).

ЛИТ: А-м, Молијерова комедија „Учене жене“, СВ, 23. V 1952; О. Новаковић, „Мећава“ на сцени у Н. Саду, НС, 1953, бр. 53, с. 2; Ј. Путник, Зилахијеви „Музички пајаци“ у СНП, НС, 1953, бр. 67, с. 3; Р. М., „Насловна страна“ – нова премијера Драме СНП-а, Дневник, 22. I 1954.

С. Ј. Д.

АДАМИ Ђузепе (Giuseppe Adami) – италијански писац и либретиста, сценариста и филмски режисер (Верона, Италија, 4. II 1878 – Милано, Италија, 12. X 1946). Веома плодан писац, А. је аутор 30 позоришних дела, више једночинки за одрасле и за децу, 19 оперских и оперетских и седам балетских либрета. Поред тога, написао је и тринаест филмских сценарија, оригиналних или прерада сопствених драмских дела. Либрета је писао за Пучинија – Ластавица (1917) и Плашт (1918) и заједно са Р. Симонијем Турандот (1926), Р. Занденаија – Пут кроз прозор  (1919), као и за балет Р. Пик-Манђагалија Казанова у Венецији (1929). Неговао је и репертоар за децу, а написао је и неколико књига са темама из музичког живота: Ђулио Рикорди и његови музичари, Роман о животу Ђакома Пучинија, Три романа из осамстоте са биографијама Фани Еслер и Маријете Албони… У СНП је извођена опера Турандот по његовом либрету.

Б. Р.

АДАМОВ Марија – музиколог и оперски критичар (Осијек, 18. X 1945 – ). Музикологију је завршила на београдској Музичкој академији а постдипломске студије на Одсеку за новинарство на Факултету политичких наука у Бгду. Предавала је у Музичкој школи „Јосиф Маринковић“ у Зрењанину (1968-1978), истовремено радећи као уредник музичких програма и руководилац Центра за културу Зрењанин. У НСаду је 1978. ангажована за предавача у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“, али је већ 1979. постала уредник а касније и руководилац Одељења за озбиљну музику Радија НСад. Од 1974. континуирано објављује критике и приказе концерата, интервјуе и репортаже у часописима „Улазница“, „Мисао“, „Позориште“, „Pro musica“, „Музички талас“ и у новосадском дневном листу „Дневник“, али редовно прати и оперску продукцију СНП. Прилози су јој емитовани у емисијама Радио Бгда, као и на телевизији. Од 2004. је уметнички директор НОМУС-а. Добитница је награде Удружења композитора Војводине.

БИБЛ: Допадљива музика – духовита представа, Дневник, 30. X 1979; Оперска партитура као концерт, Дневник, 20. IV 1980; Манон наших дана, Дневник, 7. IV 1985; „Турандот“ у Сегедину, Позориште, НСад 1986, бр. 1, с. 1-2; Грандиозна опера, Дневник, 5. XI 1986; Вечне недоумице, Дневник, 13. XII 1987; Високовредни музички догађај, Дневник, 12. VI 1988; Лирика непознатог поднебља, Дневник, 10. XI 1988; Сцена као раскршће личних судбина, Позориште, НСад 1989, бр. 8-9, с. 5; Генерацијска представа, Дневник, 11. II 1990; Неконвенционална поставка, Дневник, 19. III 1991; Нове салве смеха, Дневник, 15. I 1992; Најновија оперска премијера рађена с љубављу, Позориште, НСад 1992, бр. 6, с. 3-4; О Јоланти на радио таласима, Позориште, НСад 1993, бр. 5-7, с. 25; Неговање националне културне баштине, Радио НСад, 7. II 1994; Сутон у Београду, Радио НСад, 14. III 1994; У сенци „Пајаца“, Дневник, 21. IV 1994; Недорађена опера, Дневник, 20. V 1994; Романтични лиризам, Дневник, 29. IV – 2. V 1995; Статична камерна опера, Дневник, 21. X 1995; Откривање тајни душе, Дневник, 2. IV 1996; Истанчане интерпретације, Дневник, 5. XI 1996; Страст и освета, Дневник, 21. XI 1996; Значајан допринос прослави Доницетијевог јубилеја, Позориште, НСад 1997, бр. 8-10, с. 24.

В. В.