АВЕРЧЕНКО Аркадиј Тимофејевич (Аркадий Тимофеевич Аверченко)

АВЕРЧЕНКО Аркадиј Тимофејевич (Аркадий Тимофеевич Аверченко) – руски писац (Севастопољ, 30. III 1881 – Праг, Чехословачка, 13. III 1925). Потекао је из сиромашне породице, није се школовао, али се, захваљући природној интелигенцији и радозналости, сам образовао веома темељно. Већ као петнаестогодишњак се запослио у родном граду; убрзо (1897) отишао је у Брјанске руднике у Донбасу, где је остао до 1900, када је прешао у Харков и тамо 1903. у часопису „Южный край“ објавио прву приповетку. У часописима „Штык“ и „Меч“ почео је да, под разним псеудонимима, објављује сатиричне чланке (1906-1907). У јануару 1908. преселио се у Петроград, где је као писац хумористичких приповедака и фељтона за лист „Стрекоза“ са групом сарадника основао и уређивао либералне часописе „Сатирикон“ и „Новый сатирикон“. Г. 1911-1912. путовао је по Европи и потом објавио књигу Экспедиция сатириконцев в Западную Европу, која је била веома популарна. Октобарску револуцију је дочекао непријатељски. Вративши се у родни Севастопољ, покушао је да настави са својим сатиричним часописом. Како то није било изводљиво, емигрирао је најпре у Константинопољ (1920), па у Париз (1921), Софију и Бгд (1922), да би се коначно настанио у Прагу, где је до смрти писао за „Prager Presse“. У емиграцији је штампао збирку приповедака „Туце ножева у леђа револуције“ („Дюжина ножей в спину революции“, Париз 1921). Чувена је Лењинова оцена ове збирке као књиге даровитог писца који иступа са идејних позиција „сулудог белогардејца“; А. је објавио одговор под насловом „Пријатељско писмо Лењину“. Писао је и минијатурне хумористичко-сатиричне драме – једночинке. Дела су му радо штампана и извођена код нас, посебно у двадесетим и тридесетим г. 20. века. На сцени СНП играни су његови комади: 1924. четири једночинке под заједничким насловом „Књижевно вече Аркадија Аверченка“ (Дон Жуан, Ђорђе, Јака нарав и Тежак случај), Игра смрћу (1925) и Напуштена (1929).

БИБЛ.: Жена достојна поштовања, Скопље 1928; Лепа жена и Витез индустрије, Скопље 1938; На леп начин, Скопље 1938; Подховцев и другови, Скопље 1938; Прави момци, Скопље 1938; Старци, Скопље 1938; Телефон бр. 720-19, Скопље 1938; Ускрс о новој години, Скопље 1938; Четири путника, Скопље 1938; Крв није вода, Скопље 1940; Самоубица, Скопље 1941; Три монолога, Тајанствени гост, Кобни чешаљ, Загонетна депеша, Скопље 1941.

ЛИТ.: С. М., Представа комада Арк. Аверченка „Игра смрћу“, с рус. Љуб. Максимовић, на Београдској позорници 1923. г., Нови живот, XVI, 1923, с. 199; Мил. И. Марковић, Представа комада Арк. Аверченка „Игра смрћу“ на Београдској позорници 1923. г., Венац, IX, 1923, с. 362; С. Пандуровић, Представа комада А. Аверченка „Игра смрћу“ на Београдској позорници 1923. г., Мисао, XIV, 1924, с. 79; Д. Крунић, Аверченко А. – „Игра смрћу“. Премијера, Правда XVIII, 1922, бр. 148; А-м, Подховцев и другови (приказ), Венац, XI, 1925, с. 381; Аркадије Аверченко са трупом у Београду, Позоришни годишњак 1918-1922, с. 35; Д. Крунић, Аверченково вече (приказ), Правда, XVIII, 1922, бр. 148.

Б. К-ћ