ДВОРНИКОВИЋ-ЈОВАНОВИЋ Јованка в. ЈОВАНОВИЋ-ДВОРНИКОВИЋ Јованка

МЕЉНИКОВ Николај – члан хора, шаптач и епизодни глумац (Кировгород, 1899 – ?). Члан новосадског НП био је од 1924. до 1927, а потом је напустио сцену и запослио се у железничкој струци.

УЛОГЕ: Певач (Грађанин племић), Дебељко (Стари Хајделберг), Гидеон (Карневалска вила).

В. П.

СТРАДИВАРИЈУС (Stradivarius) – комедија у 1 чину. Написао: Макс Мореј. Прво извођење у Паризу, 1909.

Прво извођење у нашој земљи у НП у НСаду 22. X 1925. (са једночинкама Постављено за двоје и Три маске). Превео: Михаило Ковачевић. – Рд. М. Ковачевић; М. Хаџи-Динић (Господин Флак), Л. Лазаревић (Господин Флур), Д. Билуш (Гроф од Краба), Н. Дивјак (Један купац). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, „Постављено за двоје“ од Саше Гитриа, „Три маске“ од Шарл Мера, „Страдиваријус“ од Макса Мореја, Застава, 1925, бр. 242, с. 1.

В. В.

E = mc² – модеран балет у једном делу. Музика: неконвенционална, конкретна и електронска (без именованог аутора). Прво извођење 5. V 1962. у СНГ Марибор.

Прво извођење у СНП 16. VI 1963. у оквиру Три модерна балета (в). – К-граф, рд. и сц. И. Отрин,  дир. И. Топлак, к. М. Јарчева, к. г.; учествују: М. Поповић-Сенаши, Е. Марјаш, А. Баранковски, С. Илијћ, Ф. Хајек, Х. Неделко, В. Јелкић, М. Јанковић. – Изведено 5 пута, глед. 1972.

Љ. М.

А ТРЊЕ ЈЕ  ЗА ЧОВЕКА – представа са рециталом и одломцима из драма Ђуре Јакшића – у част 150-огодишњице његовог рођења. Написала: Јасмина Њаради.

Праизвођење у СНП 28. X 1982. у НСаду. – Рд. Д. Миладиновић, муз. сарадник Е. Гвоздановић, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич; М. Петковић (Ђура Јакшић), М. Шијачки-Булатовић (Исидора Секулић), А. Ђорђевић (Милош Поповић, Владан Ђорђевић, Љубиша, Станоје Главаш), Т. Кнежевић (Директор гимназије, Судија, Глумац, Римски посланик, Леонардо), Д. Пешић (Ђорђе Поповић, Васа Вукосављевић), Р. Чупић (Шапчанин, Наум Петрушевић, Исак), А. Плескоњић (Јелисавета), Љ. Ракић, М. Остојић (Ђурине стихове говоре), И. Топлак (Клавирски пратилац), А. Марушевић (Сопран), С. Дракулић (Бас), Музички квинтет „Новосадске бекрије“. – Изведено 7 пута, глед. 3268.

ЛИТ: Н. Т., Ђури за рођендан, Вечерње новости, 28. X 1982; Ј. Њаради, Ђурино време – наше време, Позориште, НСад 1982, бр. 8-9, с. 5.

Ј. М.

АБАД Винсент – балетски играч (Каракас, Венецуела, 22. II 1940 –  ). Завршио је Балетску школу. Од 27. VIII 1969. до 22. IX 1969. припадао је балетском ансамблу СНП у звању солисте.

УЛОГЕ: Црнац (Агостино), ххх (Пасион), Плава птица (Успавана лепотица), xxx (Калеидоскоп), Adagio ружа (Зачарана лепотица).

Љ. М.

АБОЊИ Лајош (Lajos Abonyi) – мађарски књижевник (Киштерењ, Мађарска, 9. I 1833 – Абоњ, Мађарска, 28. IV 1898). Породичним именом Ференц Мартон. Школовао се у Пешти и Кечкемету. Претежан део живота провео је у провинцији, на свом имању. Учествовао је у револуцији 1848/49. иако је био тек у дечачком добу. Био је члан Кишфалудијевог научног и Петефијевог књижевног друштва. Живећи међу сељацима, у народу, своје књижевно дело посветио је махом темама са села. Његове приповетке из сеоског живота су зачетак тог жанра у мађарској књижевности. Спочетка наклоњен идеализацији, доцније открива реалније правце живота, па га сматрају и једним од претходника натурализма. Уместо сладуњавих, лаких „народских“ комада, покушава да успостави драму реалистичког виђења сеоског живота, али његове суморне теме нису освојиле позоришну публику. Написао је десетак позоришних комада који су се изводили у мађарским позориштима, па и престоничким. Међутим, његова литература је брзо потиснута у историју књижевности. Најпопуларнија А. драма Злочинчева марама (A betyár kendője), комад у три чина са певањем и играњем, била је, од премијере 1872, више деценија на репертоару Мађарског народног позоришта у Будимпешти. Премијера у СНП била је 1879. под овим насловом, али је било и извођења под насловом Грозни муж. Српскохрватска прерада Јустина Милана Шимића имала је четири чина.

ЛИТ: К. Р., Злочинчева марама, Позориште, НСад 1879, бр. 20, с. 78-79; K., Szinház, Torontal, Велики Бечкерек 1880, бр. 17, с. 3.

Б. Кв.

АБРАМОВ Јарослав (Jarosław Abramow) – пољски драмски писац (Варшава, Пољска, 17. V 1933 – ). Студије полонистике завршио је на Варшавском универзитету, а са првим текстовима јавио се 1956. Још као студент укључио се у рад варшавског Студентског сатиричног позоришта, за које је написао безброј скечева и сценских песама, а и његов први позоришни комад, Есмералда, изведен је у овом театру (1958). Први је добитник новоустановљене и до данас најугледније пољске књижевне награде Станислава Пјентака за комад Anioł na dworcu (Анђео на железничкој станици, 1965). Био је дугогодишњи уредник Пољског радија у Варшави. Бавио се и компоновањем забавне музике. Аутор je сценских дела (једночинки): Zasada (Принцип, 1962), Licytacja (Лицитација,1962), Śmierć po latach(Смрт након много година, 1962), Wielki kochanek (Велики љубавник, 1962). У коауторству са Анджејем Јароцким написао је комедију у три чина Dyże jasne (Велико јасно или Кригла пива, 1965). Комад Анђео на железничкој станици приказивали су у Југославији у преводу Петра Вујичића НП Титоград (1965) и СНП (1966, под насловом Анђео на станици).

В. Кт

АБРАЊИ Корнел млађи (Kornél Ábrányi ifj.) – мађарски књижевник, критичар и драмски писац (Будимпешта, 31. XII 1849 – Будимпешта, 11. III 1913). Син је композитора истог имена и презимена. Припадао је књижевном кружоку Кишфалудија и Петефија. Писао је романтичне и комичне романе и приповетке, од којих је неке приредио и за сценско извођење: Кратковиди (A rövidlátok, 1872), Мухоловка (A légyott, 1872), Доктор Персивал (Doctor Percival, 1876), Непогрешиви (A csalhatatlan, 1883, у стиховима). Позориштем се бавио највише као дугогодишњи извештач париског листа „Revue de Deux mondes“ о мађарском театарском животу. По једној његовој новели Душан Дима је написао комедију у 3 чина Растављен, коју је СНП извело 2. IX 1897. у Руми.

В. В.

АБРАХАМ Пал (Pál/Paul Abrahám) – мађарски композитор (Апатин, 2. XI 1892 – Хамбург, Немачка, 6. V 1960). Студирао је на Конзерваторијуму у Будимпешти. Компоновао је најпре камерна и симфонијска дела, а затим оперетску музику, по којој је убрзо стекао велику популарност. Од 1931. до 1933. боравио је у Берлину, а затим, доласком нациста на власт, емигрирао је у Беч, па у Париз и најзад у Њујорк. Последње г. живота провео је, болестан и у сиромаштву, поново у Немачкој. Написао је 13 оперета и музику за више од 30 филмова. Важнија дела су му: Господин супруг, Викторија и њен хусар, Прича у Гранд Хотелу, Бал у Савоју, Хавајски цвет и др. У СНП извођене су његове оперете Викторија и њен хусар (Н-Оп 1934) и Бал у Савоју (1970). М. Х.