ЈАКОБСОН Леополд (Leopold Jacobson) – аустријски либретиста јеврејског порекла (Черновиц, Буковина, Украјина, 30. VI 1878 – концентрациони логор Терезијенштат, Чешка, 23. II 1943). Његова преписка са композитором Леом Фалом (из 1912) и драмским писцем Херманом Баром (из 1915) чува се у Националној библиотеци Аустрије у Бечу. У СНП је, у преводу Ђуре Девића, 1909. изведена оперета Оскара Штрауса Чар валцера (Ein Walzertraum, 1907), за коју је Ј. написао либрето заједно са Феликсом Дерманом; исти комад је 1923. извођен и у новосадском НП, које је 1925, у преводу Симе Матавуља, приказало још једну оперету по његовом либрету (са Рудолфом Естерајхером) – Играчица Каћа (Katja die Tänzerin, 1923) са музиком Жана Жилбера.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Чар валцера, Ново Позориште, 1909, бр. 21, с. 82-83; Ш. Ј(осин), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1910, бр. 6, с. 43; -Л-, „Чар валцера“, оперета од Штрауса, Браник, 1913, бр. 225, с. 3; Memphis, „Чар валцера“ – Нар. позориште, Застава, 11. I 1923; (m), Ein Walzertraum, Deutsches Wolksblatt, 13. I 1923; О. С(уботи)ћ, „Играчица Каћа“ (премијера 13. XI), Застава, 15. XI 1925.

В. В.

ЈАКОВЉЕВИЋ – глумац и оперетски певач. У сезони 1925/26. као волонтер је наступао у НП у НСаду у сасвим малим епизодним улогама.

УЛОГЕ: Ламанеш (Деведесет трећа), Браун (Орлов), Лабински (Последњи валцер), Келнер (Лесковчани у Паризу).

ЛИТ: А-м, Свршетак позоришне сезоне, Нови Сад, 1926, бр. 26, с. 5.

В. В.

ЈАКОВЉЕВИЋ Злата – глумица (Александрово код Ниша, 30. VII 1942 – ).  Завршила је Академију за позоришну уметност у Бгду 1965. Исте г. ангажована је  у НП у Нишу и у њему остала до 30. VI 1966. Од 1. VII 1966. до 31. VIII 1970. је члан СНП, а затим одлази у Бгд. На сцени СНП је са успехом остварила низ разноврсних улога младих жена, испољивши жив сценски темперамент и интелигентно проницање у карактер ликова које је тумачила. За улогу Ирис у Викторији додељена јој је Стеријина награда. Супруга је драмског писца Ђорђа Лебовића (в).

УЛОГЕ: Девојка са крином (Слово светлости), Ивета (Мајка Храброст), Белинда (Приватно и јавно), Ирис (Викторија), Персида (Зла жена), Рози Редмонд (Плуг и звезде), Калина (Зона Замфирова), Виола (Богојављенска ноћ), Клеа (Мрачна комедија), Жена (Клопка за беспомоћног човека).

ЛИТ: И. Рацков, „Зла жена“ Јована Стерије Поповића у режији Димитрија Ђурковића, Руковет, Суботица април-мај 1969, с. 305; М. Петковић, Шекспир као наш суграђанин, Позориште, НСад 1969, бр. 1, с. 4; К. Савић, Мрак и људи у комедији, Позориште, НСад 1970, бр. 4, с. 12.

В. В.

ЈАКОВЉЕВИЋ Срета – глумац, тачније статиста. Познато је само да је у НПДбС 1938. одиграо улогу Поднаредника у представи На леђима јежа С. и М. Игњачевића  по Српској трилогији Стевана Јаковљевића.

В. В.

ЈАКОВЉЕВИЋ Стеван – књижевник (Крушевац, 7. XII 1890 – Београд, 2. XI 1962). Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу, а студије биологије у Бгду 1913. Био је суплент гимназије у Крагујевцу 1919-1921. и одборник општине изабран на листи КПЈ; затим је суплент у Бгду 1921/22. Од 1922. је на београдском Филозофском факултету асистент, па од 1929. доцент, од 1934. ванредни, а редовни професор од 1938, када је примљен и за дописног члана САНУ (редовни је постао 1960). Докторирао је 1925. У Првом светском рату борио се као резервни официр, а Други светски рат је провео у заробљеништву у Немачкој и Италији. После рата до пензионисања, 1961, поново је запослен на факултету (од 1945. до 1950. је ректор Београдског универзитета). Био је члан Президијума Савезне народне скупштине. Његово најзначајније дело је, несумњиво, уметничка ратно-историјска хроника Српска трилогија (1937), врло потресно сведочење о херојским подвизима, патњама и ратничким доживљајима и искушењима људи и српског народа у току Првог светског рата. Дело сачињавају три књиге, а свака обухвата посебну животну и историјску етапу: Деветсточетрнаеста (1934), Под крстом (1935) и Капија слободе  (1936), писане тако да свака једна из друге проистичу, једна у другу се сливају и чине складну уметничку целину. У првој књизи су приказани почеци рата с променљивом срећом, у другој су трагични тренуци напуштања земље под притиском моћнијег непријатеља и мукотрпни пут преко Албаније, у трећој ослобођење и тријумфални повратак у отаџбину. Он прича о великим догађајима и дирљиво лепим подвизима храбрих људи природно, просто и једноставно, са много крепког реализма. У таквом излагању главни носиоци ратних збивања нису појединци, ма колико били храбри и велелепни у родољубивим изливима, него цео српски народ који стреми да казни насиље и поврати слободу. Оваква узбудљива и веродостојна грађа о рату и животу била је подесна за драматизацију: браћа Никачевићи, драмски писац Милутин (в) и глумац Светолик (в), извукли су из дела можда најпотресније тренутке и најзанимљивије ликове, нарочито наредника Драгана, и вешто компоновали драму-драматизацију у три чина, а седам слика, и назвали је На леђима јежа према имену једног истуреног и непријатељским нападима опасно изложеног положаја на фронту на којем су се осећали заиста нелагодно као да су стварно почивали на бодљама јежа. Драматизација је извођена 1938. у НПДб. Његов роман о београдском друштву између два рата Смена генерација (1939) и мемоарска проза, иако су били популарни, по вредности знатно заостају за Српском трилогијом. Велика забуна (1952) је романсирана хроника о драматичним збивањима од 27. III 1941, односно од једнодушне побуне народа против срамног пакта и обарања вероломне владе до државног слома и капитулације. Дело Ликови у сенци (1956) је документарни роман о тегобном животу у заробљеништву у Италији и у Немачкој и о жестокој борби између „назадних“ и „напредних“ снага које су сматрале да је њиихова борба део народноослободилачке борбе у земљи. Остала дела: Крвава авлија, роман (1958), Сузе и осмеси, приповетке (1959), Земља у пламену, романсирана хроника (1961).

БИБЛ: Стеван Ј. Јаковљевић, Српска трилогија, Бгд 1952.

ЛИТ: А-м, „На леђима јежа“ Стевана Јаковљевића, Југословен, Кикинда 1939, бр. 503, с. 3; С Пауновић, Стеван Јаковљевић. Писци изблиза, Бгд 1958; Б. Ковачевић, Стеван Јаковљевић (1890-1962), Савременик, март 1963, с. 197-205.

Б. С. С.

ЈАКШИЋ Душан – драмски глумац (Карловац, 5. VI 1927 – Београд, 18. XII 2009). Завршио је гимназију у Бгду, где је похађао и Музичку школу од 1946. до 1948. Студирао је глуму на Позоришној академији у Бгду од 1948. до 1952. у класи Виктора Старчића. Аматерски се бавио глумом у гимназији, затим у КУД „Иво Лола Рибар“. Члан је ЈДП у Бгду 1951/52, СНП у НСаду од 1. VIII 1952. до 31. VIII 1954, где је кратко време и предавао драмску књижевност у Средњој позоришној школи; затим је члан Београдског драмског позоришта од 1954. до 1957, Савременог позоришта у Бгду од 1957. до 1964. и 1968. У НП у Бгду ангажован је од 1971. Остварио је низ карактерних улога у драмском и музичком репертоару, наступајући у току скоро три деценије и као естрадни певач. Писао је сценску музику за Театар поезије у Бгду (Брехт, Кад би ајкуле биле људи, 1973). Одликован је Орденом рада са златним венцем и добитник је више награда.

УЛОГЕ: Педант Криста (Манде), Павле Марић (Покојник), Јуре (Мећава), Гроф Трифић (Зла жена), Влахо слијепи (Еквиноцио), Господин Пахељ (Музички пајаци), Саша (Ка новим обалама), Учитељ (Ђидо), Јосип (На западним котама), Бенсингер (Насловна страна), Лице у прологу, Харамбаша Срећко (Хајдук Станко), Господин Милер (Дубоко плаво море).

ЛИТ: О. Н(оваковић), Држићева „Манде“, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; Ј. Виловац, Стеријина „Зла жена“ на новосадској позорници, Дневник, 23. I 1953; Ј. Путник, Зилахијеви „Музички пајаци“ у СНП, НС, 1953, бр. 67, с. 3; Р. М., „Насловна страна“ – нова премијера драме СНП-а, Дневник, 22. I 1954; М. Т., „Заједнички стан“ – прво извођење Добричанинове комедије у Н. Саду, Дневник, 10. VII 1954; М. Татић, Први ангажман Душана Јакшића, Позориште, НСад 1973, бр. 2, с. 17.

С. Ј.

ЈАКШИЋ Ђура – књижевник, сликар (Српска Црња, 27. VII / 8. VIII 1832 – Београд, 16/28. XI 1878). Прво је дете од деветоро деце оца Дионисија, свештеника, и матере Христине. Основну школу је започео у родном месту, а наставио на немачком језику у Хацфелду (данашњи Жомбољ у Румунији) и у Сегедину (1842), где је завршио и три разреда гимназије 1843-1846. Како није био баш успешан ђак, отац је узалудно покушавао да га усмери да буде трговац. Његова склоност ка цртању превагнула је па је у трећем разреду гимназије почео да учи цртање у приватној школи, да би га отац у јесен 1846. послао у темишварску школу цртања код Словака Агоста Дунајског, а 1847. у Пешту у школу италијанског сликара Ђакома Марастонија. У обема школама показао се као најбољи ученик. По повратку у Српску Црњу 1848, због избијања револуције у Пешти, отишао је у добровољце и учествовао у биткама против Мађара. Током 1850-1851. учио је сликање у Великом Бечкереку код сликара Константина Данила. Намеравао је, али због недостатка новца није успео, да се 1851. упише на ликовну академију у Бечу, где се дружио са Змајем и сликарима Стевом Тодоровићем и Новаком Радоњићем, преводио мађарске пенике, писао своје песме и сликао. Крајем 1852. се разболео и вратио кући да слика композиције за иконостас месне цркве.  Почетком 1853. отац га је плативши таксу ослободио служења војске. Прве песме објавио је у ЛМС 1853. Једно време (1853-1854) похађао је минхенску сликарску академију. Од 1855. до лета 1856. боравио је у Кикинди где је писао песме, али се услед недостатка новца вратио кући и наставио да слика. Крајем 1856. дошао је у НСад, где је сликао портрете, али и боемски живео. Био је запослен као учитељ у Подгорцу и Сумраковцу (1857-1858), у Заводу Леополда и Кларе Шпачек у Бгду (од јула 1858) и у Пожаревцу (од августа 1860). У јуну 1861. оженио се Христином Николић из Пожаревца са којом је имао синове Милоша и Белуша и ћерке Тијану и Милеву. Уз материјалну помоћ оца од октобра 1861. до јула 1862. похађао је ликовну академију у Бечу, где је настао циклус песама „Љубав”, али је ту написао и друге песме, приповетке и трагедију Сеоба Србаља, за коју га је МС наградила са 100 дуката. Ова драма била је извођена у Бгду, НСаду, Панчеву и другде, а његове песме често су рецитоване. Живео је веома немирним животом, учитељујући по селима и паланкама (Пожаревац 1863, 1866-1868, гимназија у Крагујевцу 1863-1865, Сабанта 1865-1866, Рача 1868-1869); у реалци у Јагодини предавао је краснопис и цртање (1869), а септембра 1864. радио је и у галерији слика у манастиру Враћевшница и као коректор у Државној штампарији у Бгду 1872. За почасног члана ДСНП изабран је 1862. и поново 20. XI 1865. Живео је разуздано, у дуговима, у оптужбама звог честог пијанства, због немара у послу, због сукоба, често је хапшен и осуђиван. Стално одбијан због немања уредног занимања, српско држављанство је добио тек 1870. Сарађивао је у листовима: „Ласта”, „Седмица”, ЛМС, „Српске новине”, „Подунавка”, „Словенка”, „Даница”, „Јавор”, „Вила”, „Србија”, „Млада Србадија”, „Враголан”, „Отаџбина”, „Исток” и др. Дела су му превођена на руски, чешки, француски, италијански, бугарски, немачки, мађарски, словачки, енглески, пољски, македонски, словеначки, турски и албански. Рано је оболео од туберкулозе, а пред смрт уз њега је стално био лекар и пријатељ Ј. Ј. Змај. У СНП су изведене његове драме: Станоје Главаш 1921, Јелисавета 18. XI 1869. и Сеоба Србаља 18. VI 1863. Поводом 150. годишњице од његовог рођења драматург СНП Јасмина Њаради је приредила представу А трње је за човека (1982).

БИБЛ: Сеоба Србаља, НСад 1863; Јелисавета кнегиња црногорска, Бгд 1868; На гробу кнеза Михаила, Бгд 1868; Кнезу српском Милану Обреновићу IV, Бгд 1872; Песме, Бгд 1873; Своме узвишеном добротвору Његовој светости Кнезу Српском Милану М. Обреновићу IV на дан венчања са светом Кнегињом Наталијом, Бгд 1875; Приповетке, I–III, Бгд 1876; IV, Бгд 1878; Дела, I–X, Бгд 1882-1883; Ратници, Бгд 1886; Песме, I, Бгд 1900; Приповетке, I, Бгд 1902; Дела Ђуре Јакшића, I–IV, Бгд, Земун 1911; Две приповетке, Оксфорд 1919; Изабране песме, Бгд 1920; Антологија Ђуре Јакшића, Згб 1924; Целокупна дела, I–IV, Бгд 1928-1931; Станоје Главаш, Згб 1932; Преписка, Бгд 1951; Песме. Јелисавета. Проза, НСад, Бгд 1961; Сабрана дела, I–V, Бгд 1978.

ЛИКОВНА ДЕЛА: Пад Сентомаша, 1849; Богородица, Беч 1852; Богородичин трон, црква у С. Црњи; иконе на дверима, архијерејском трону и соклу Богородичиног трона у цркви у С. Црњи, 1853; Усековање главе св. Јована Крститеља, 1853; Исус Христос, црква у С. Црњи, 1854; Портрет даме, 1855; Девојка с лаутом, 1855; Св. Апостол Павле, 1856; Девојка у плавом, 1856; Цар Душан, 1856; Краљевић Марко, 1857. и 1862; Таковски устанак, 1858; Портрет брата и сестре, 1861; Старина Новак, 1862; Смрт Карађорђа, 1862; Портрет Лазе Костића, 1862; Портрет девојке (Девојка с распуштеном косом), 1863; Аутопортрет, 1866; Кнез Михаило на одру, 1868; Свети Ђорђе на коњу, 1870; Портрет кнеза Милана, 1873; Дете на одру, 1874. и др.

ЛИТ: С. Вуловић, Ђура Јакшић, песник и сликар, у: Дела Ђуре Јакшића, Бгд 1883; с. 1-135; Т. С. Виловски, Моје успомене, Сремски Карловци 1907, с. 337-346; Чича Илија, Скадарлија своме Ђури Јакшићу, Comoedia, 17. XII 1923, бр. 5, с. 26-28; Ј. Живановић, Ђура Јакшић: Живот и рад, у: Целокупна дела IV, Бгд 1931; И. Секулић, Судбина и карактер Ђуре Јакшића, Српски књижевни гласник, 1939, бр. 7, с. 410-419; М. Поповић, Ђура Јакшић, Бгд 1961; К. С. Ђурић, Библиографија Ђуре Јакшића, Бгд 1984.

М. Л.

ЈАЛУНЕР Јаков Јонович (Яков Йонович Ялунер) – совјетски драмски писац и филмски сценариста. У СНП је 1945. изведена његова једночинка – скеч из руског живота Свињарка (Свинаря).

ЈАМА (Passio hominis nostri) – сценска визија музичке поеме за солисте, рецитаторе, хор и оркестар. Музика: Никола Херцигоња. Текст: Иван Горан Ковачић.

Праизвођење у СНП 16. V 1975. у НСаду. – Дир. М. Јаноски, рд. Д. Миладиновић, сц. М. Лесковац, к. Ј. Петровић, к-граф Ж. Миленковић, солисти: И. Давосир-Матановић, А. Херћан-Бодрич, Ј. Јечменица, В. Цвејић, Д. Балтић, Р. Немет; рецитатори: З. Ђуришић, М. Петковић, Т. Јовановић. Суделују Хор, Оркестар и Балет СНП. – Изведено 43 пута, глед. 19.197.

БИБЛ: Иван Горан Ковачић, Јама, поема, у: Савремена књижевност Јужних Словена, књ. 1, приредио и предговор написао Иво Фрол, Бгд 1945, с. 53.

ЛИТ: М. Хаднађев, Друга оперска премијера – „Јама“ Николе Херцигоње, Позориште, НСад 1975, бр. 8, с. 10-11; А-м, Bemutató a Szerb Nemzeti Színházban, Magyar Szó, 15. V 1975; Д. Николић, Распевани пркос Горанових стихова, Дневник, 15. V 1975; Б. Мирковић, „Јама“ као ораторијум, Политика експрес, 17. V 1975; П. Анагности, Смрт као сазнање и визија, Борба, 18. V 1975; И. Ковач, Крвљу натопљена фреска Горанове снажне поезије, Дневник, 18. V 1975; М. Хаднађев, Успешан извођачки подухват, Позориште, НСад 1975, бр. 10, с. 8; В. Шале, Светлости и сенке, НИН, 5. X 1975; Д. См., Горанова „Јама“ као балет, Политика експрес, 10. X 1975; А-м, Новосадска „Јама“ на БЕМУС-у, Дневник, 12. X 1975; М. Вукдраговић, Упечатљиво вече, Политика експрес, 13. X 1975; С. Ђурић-Клајн, Потресна људска драма, Политика, 16. X 1975; Ј. Аладић, Председник Тито на представи „Јаме“, Позориште, НСад  1975, бр. 3, с. 1-2; Gy. Bordas, Album és tévéfelvétel a Tömegsírról, Magyar Szó, 13. XI 1975; М. Кујунџић, Дуг Горану и хуманости, Дневник, 14. XI 1975; А-м, Новосадска „Јама“ изведена на Горановом прољећу, Дневник, 23. III 1976; А-м, Велики успех „Јаме“ у Загребу, Позориште, НСад 1976, бр. 8, с. 9; А-м, „Јама“ највећи успех, Позориште, НСад 1976, бр. 10, с. 4.

Ј. М.

ЈАНГ Рида (Rida Johnson Young)  – америчка драмска списатељица (Балтимор, Мериленд, 28. II 1875 – Поинт, Конектикат, 8. V 1926) Кћи је Вилијама А. Џонсона и Еме Стјуарт. Школовала се у Чејмбасбаргу, у Пенсилванији. Удала се за Џејмса Јанга. Написала је око 30 позоришних комада, од којих два у сарадњи са В. Кери-Данканом и Огастасом Бератом. Један од њених комада, слободно преведен под насловом Муж на лутрију, игран је у СНП 1924.

С. А. Ј.