ЗАВЕТ – драма у 4 чина. Написао: Симо Матавуљ. Праизведба у НП у Бгду 24. IX 1896.

Прво извођење у СНП 1897. у Земуну. Подела узета са плаката представе одржане 23. VIII / 4. IX 1897. у Руми. – Рд. А. Лукић; А. Лукић (Кнез Ђорђе), С. Вујићка (Јелена), Ј. Тодосић (Влахо), Д. Спасић (Иво), К.  Васиљевић (Др Џиве), Ј. Весићева, Д. Васиљевићка (Силвија), Т. Лукићка (Роза), С. Бакаловићка (Милица), Д. Весићева, Д. Симићева (Клара), М. Хаџи-Динић (Виченцо), М. Николић (Јаков), М. Станковић, Р. Павићевић (Мато), Д. Туцаковићева (Ката), Д. Васиљевићка, Љ. Душановићка (Ана). – Изведено 6 пута.

БИБЛ: Завјет, Бгд 1897.

ЛИТ: Др К. Суботић, Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 22. XI 1897; А-м, Из позоришта, Ново време, Земун 1897, бр. 27, с. 1; Ј. Хр(аниловић), Завет, Позориште, НСад 1898, бр. 12, с. 58-59; А-м, Српско народно позориште, Српство, Вршац 1898, бр. 89, с. 2; А-м, Народно позориште у Вршцу, Будућност, 1898, бр. 52, с. 3-4.

М. М.

ЗАВИЧАЈ (Heimat) – позоришна игра у 4 чина. Написао: Херман Зудерман. Прво извођење у Берлину, 7. I 1893, у нашој земљи 31. V 1894. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 23. IX 1912. у Великом Бечкереку. Превео: Михаило Р. Поповић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – М. Марковићка, М. Тодосићка, М. Ђорђевићка, М. Матејић, Д. Спасић, К. Васиљевић. – Изведено 8 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 5. XI 1923. (поводом 40-огодишњице уметничког рада Милке Марковићке). – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Шварце), М. Марковићка (Магда), Р. Кранчевићка (Марија), С. Стојчевићка (Августа), М. Тодосићка (Франциска Вандловска), В. Ивановић (Макс Вандловски), К. Васиљевић (Хефтердинк), Стеван Јовановић (Др Келер), Д. Кременовић (Бекман), В. Виловац (Клебе), Љ. Јовановићева (Госпођа Клебе), К. Виловчевица (Госпођа Емрих), М. Авировићева (Тереза). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, Szerb szinészet, Torontal, 1912, бр. 218, с. 3; -р-, Прослава четрдесетогодишњице уметничког деловања Милке Марковићке, Јединство, 1923, бр. 1306, с. 3; О. Суботић, Прослава М. Марковић, Застава, 1923, бр. 255, с. 2; А-м, Јубилеји, Comoedia, 1923, бр. 1, с. 21.

В. В.

ЗАГОН Иштван (István Zágon) – мађарски писац (Тисаселеш, 30. X 1893 – Будимпешта, 10. I 1975). Средњу школу завршио је у Сенти, а универзитет у Будимпешти. Мада са инжењерском дипломом, он се целог живота бавио позориштем и новинарством. Био је драматург у разним будимпештанским позориштима, те уредник културних рубрика у водећим новинама. Писац је већег броја драмских текстова, махом кабаретског типа. Писао је и хумористичку прозу, те сценарија за филмове од којих су неки имали знатан успех између два рата. Велик број оперетских и комедиографских текстова превео је на мађарски. Двадесетих и тридесетих г. био је на мађарским сценама веома популаран. Његов успешан, лаки комад Џимби (Dzsimbi) изведен је у Н-Оп премијерно 10. I 1934, у преводу Калмана Месарића.

БИБЛ: Паметни Ћира, бурлеска у једном чину, Скопље 1939.

Б. Кв.

ЗАГОНЕТКА (L’Enigme) – комад у 2 чина. Написао: Пол Ервије. Прво извођење у Паризу, 5. XI 1901, у нашој земљи 17. II 1905. у НП Бгд.

Прво извођење у НП у НСаду 26. V 1920. (заједно са једночинком Два лопова). Превео: Душан Л. Ђокић. – Ј. Јеремић (Ремон од Гуржирана), К. Васиљевић (Жерар од Гуржирана), Д. Сотировић (Маркиз од Неста), Ј. Гец (Виварс), П. Рајичићка (Леонора од Гуржирана), С. Ленска (Гизела од Гуржирана), Р. Алмажановић (Лоран), Ј. Силајџић (Слуга). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, „Загонетка“, Застава, 1920, бр. 117, с. 3.

В. В.

ЗАГОРЧИЋ Зијах – драмски глумац (Мостар, 15. I 1933 – Нови Сад, 2. V 2018). Завршио је Академију за позоришну уметност у Бгду, 1957, у класи Јозе Лауренчића, и Правни факултет у НСаду 1963. Кратко време је радио хонорарно у сарајевском Градском позоришту лутака (1952); по завршеној Академији први ангажман је добио у мостарском НП, где је провео четири сезоне (15. VIII 1957 – 15. VIII 1961). У СНП је прешао 16. VIII 1961. и у њему остао до 15. VIII 1963: играо је у девет представа, бавио се рецитаторством и ванредно студирао право. По завршеним студијама посветио се правосудној струци и доспео до дужности заменика јавног тужиоца Војводине у НСаду.

УЛОГЕ: Џони Бојл (Јунона и Паун), Ђока (Сумњиво лице), Волтиманд (Хамлет), Студент-коректор (Вучјак), xxx (Страдија), Ађутант (Смрт губернатора), Гонтран (Господин ловац), Франц (Прљаве руке), Пркосни (Кристифор Колумбо).

ЛИТ: М. Кујунџић, Сумњива вредност „Сумњивог лица“, Дневник, 23. XI 1961; М. Татић, Данас само гледалац, Позориште, НСад 1974, бр. 10, с. 13.

Д. В.

ЗАГРЉАЈ – позоришни комад у 2 чина. Написао: Љубомир Петровић.

Праизвођење у СНП 25. VIII 1952. у Смедереву (заједно са једночинком Честитам). Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. –Изведено 2 пута.

ЗАДУЖБИНА ГАВРЕ ЈАНКОВИЋА – Легатор З., Гавра (Гаврило) Ј., рођен је у Иригу око 1792. а умро 18/30. I 1885. у Араду. После завршеног школовања запослио се у Араду у време када су Срби у овом граду давали значајан допринос његовом политичком, друштвеном и културном животу. У варошкој скупштини био је сенатор, а доцније и градски капетан, уз то низ г. председник тамошње Српске православне црквене општине. Он је 1838. и 1847, са још неколико Срба и Мађара, живо радио на оснивању мађарског позоришта у Араду; што до тога није дошло, кривица је до жупанијских власти које, задовољне гостовањима путујућих позоришних дружина, нису у довољној мери подржале ове акције. Тестаментом од 22. V 1882. завештао је ДСНП једноспратну кућу у Араду на Арпадовом тргу бр. 3 и нешто више од четири јутра винограда са зградом у њему, у арадском виногорју Ђорок, с тим да право плодоуживања од некретнина има до краја свог живота његов нећак Ђорђе Лукић, који је 1885. имао 62 г. Лукић је 1889. најпре понудио ДСНП да се Ј. оставина прода и да се на добијени новац њему исплаћује камата, а потом је могућност продаје ограничио само на виноград, с тим да му се на износ добијен продајом исплаћује камата. УО ДСНП прихватио је други предлог, па је виноград 1892. продат на лицитацији за 2820 форинти; од те суме исплаћен је Ј. дуг Српској православној црквеној општини у Араду од 1000 форинти, на колику је суму кућа била интабулисана, па је ДСНП остало 1820 форинти, пошто се Лукић у међувремену одрекао права доживотног плодоужитка од винограда. Тек када је Лукић умро (25. X 1900), ДСНП је од 1. XI 1900. дефинитивно ушло у посед и куће. Зграда има 23 собе, 9 кухиња, 5 остава („шпајзева“), 7 комора за дрва, кухињу за прање веша и подрум, који је подељен на више одељења. На први спрат воде троје степеница. Кућа има водовод и канализацију. УО ДСНП одмах је за надзорника зграде именовао Милоша Станковића, варошког ватрогасног команданта и деловођу Црквене општине. Прилично запуштена кућа  је 1901. темељно оправљена и дотерана према предрачуну и под надзором арх. Емила Табаковића, тако да је врло лепо изгледала. Убрзо се испоставило да ће 1902. кућа од кирије донети приход од 2500 круна, да ће расходи износити 1600 круна и да ће од ње остати нето доходак од 900 круна, што је указивало да тако коришћени објекат није рентабилан. Због тога је на Главној скупштини ДСНП 28. XI / 11. XII 1902. одлучено да се кућа прода, а да најнижа продајна цена буде 22.000 круна. Питање продаје куће повлачиће се затим пуних 8 г.: за то време одржано је неколико неуспелих лицитација и одбијено више неприхватљивих понуда. Тек 3/16. I 1911. на јавној лицитацији у Араду кућа је продата за 28.081 круну. Легатор је тестаментом одредио да се после смрти Ђ. Лукића цело наследство продајом претвори у новац и да се њиме образује посебан Фонд Г. Ј. „ради подмирења потреба СНП у НСаду“. Тестатор је истовремено обавезао наследника да се приходи од главнице „не могу трошити све дотле, док иста не нарасте до 50.000 форинти, а кад то буде, онда се оставља увиђавности Скупштине да одреди на што да се приход троши, камо ће спадати: украшење позоришног покућства, умножење гардеробе и репертоара, награђивање нових позоришних дела, потпомагање марљивих и болешљивих глумаца и глумица… Приходи се не могу употребити на зидање самога позоришта, које народ сам мора подићи својим прилозима“. Стање З. Г. Ј. 31. XII 1911. било је по билансу 42.564,93 круне. Готовина је мањим делом била давана на хипотекарни зајам, а највећим износом на штедионички улог у банци; 31. XII 1912. готовина З. је 43.738,59 круна. После Првог светског рата, 19. IX 1921. из Фонда З. уписано је 50.000 круна на име инвестиционог зајма држави, уз 7% камате; 15. VI 1925, пошто је пре тога дошло до замене крунске валуте динарском у односу 4 : 1, у Фонду З. било је 19.859,50 динара, од тога 12.500 динара на инвестиционом зајму, а 31. VII 1933. укупно 23.016,70 динара. Хортијевски окупатори су сва средства овога и других фондова ДСНП одмах на почетку окупације опљачкали. ДСНП је 1900. набавило  Ј. портрет у уљу, који је бесплатно израдио Урош Предић према једној фотографији добијеној од Ј. нећака Ђ. Лукића. Портрет се налази у СНП.

ЛИТ: А-м, Годишњи извештај начеоников о раду Српског народног позоришта, Позориште, НСад 1885, бр. 6, с. 23; B. Váli, Az aradi színészet története 1774-1889, Budapest, 1889, с. 29-31, 53-54; А-м, Скупштина Друштва за Српско народно позориште у Новом Саду 25. јуна 1890, Позориште, НСад 1890, бр. 48, с. 194; А-м, Главна скупштина ДСНП у Новоме Саду 18 (30) јуна 1892 – Извештај Управног одбора о своме годишњем раду, Позориште, НСад 1892, бр. 21, с. 86; А-м, Извештај Управног одбора ДСНП о своме годишњем раду и стању позоришном за пословну 1899/1900, Позориште, НСад 1900, бр. 51, с. 248; А-м, Записник Главне скупштине Друштва за СНП, држане у Новом Саду 28. XI (11. XII) 1902, Позориште, НСад 1903, бр. 4, с. 34-35; А-м, Извештај Управног одбора ДСНП о своме годишњем раду и стању СНП за пословну годину 1902/03, Позориште, НСад 1903, бр. 12, с. 129; Извештај о раду и стању СНП за пословну годину 1908/09, НСад 1909, с. 11; Извештај о раду и стању СНП за пословну годину 1910/11, НСад 1911, с. 10-11; Извештај о раду и стању за пословну годину 1911/12, НСад 1912, с. 24-25; Извештај о раду и стању СНП за пословну годину 1912/15, НСад 1913, с. 22-23; Друштво за СНП – Извештаји о раду у пословној години 1932/33, НСад 1933, с. 12-13.

Л. Д.

ЗАДУЖБИНА ЂЕНЕ И ИДЕ БРАНОВАЧКИ рођ. ВУЈИЋ – Легатор Ђена (Евгеније) Б., син Стевана Б. (в), рођен је 11. IX 1841. у Сенти, где је и умро 23. VIII 1882. Учио је неколико разреда гимназије и, вероватно, економску школу. Бавио се економијом на своме имању. Његова жена Ида (Персида), из угледне сенћанске куће Вујића, такође је рођена у Сенти 30. XII 1853, а умрла, пре Ђене, у своме родном месту 1. VI 1882. пред смрт обавезавши мужа да њену имовину донету у мираз „ужива док је жив, а после његове смрти да припадне СНП“. Ђена је тестаментом од 8. VII 1882. и накнадном опоруком (кодицилом) од 21. VIII 1882. целокупну имовину којом је располагао оставио у добротворне сврхе. Она се састојала од 151 ½ дистриктског ланца земље и једне куће. У тестаменту је СНП наведено као наследник 20 дистриктских ланаца (1 ланац = 2200 кв. хв.) под условом да земљу не сме продати, него да се од прихода који ће доносити образује Задужбина Ђене Брановачког и жене му Иде рођ. Вујићеве. Српска православна црквена општина у Сенти, као извршилац тестамента, штампала је 1900. Основно писмо о овој задужбини., у чијем се § 1, у алинеји 3. и 4, наводи да се СНП завештање оставља „ради усавршавања народне позоришне вештине, с тим ограничењем да се земља не сме продати; ако би СНП престало с радом, оставина прелази на МС да располаже приходом од ове земље“. Тек после објављивања Основног писма, од 1. VI 1901. ДСНП књиговодствено води легат Брановачких као засебан Фонд Ђене Брановачког и жене му Иде рођ. Вујић. Од 1906. реч Фонд у називу замењена је речју З. ДСНП није могло одмах ући у посед земље јер у тестаменту није било наведено која земља припада СНП. Рођаци завештачеви изјавили су да имају његово одобрење да себи задрже стару земљу а у замену за њу да завештани део другим наследницима накнаде куповином нове пашњачке земље. УО ДСНП је 16/28. VII 1884. прихватио ову солуцију и добио нову земљу у два комада од по 10 дистриктских ланаца. До 1904. земљу је сваке г. ДСНП на јавној лицитацији у Сенти издавало интересентима у аренду, а Главна скупштина ДСНП одлучила је 16/29. XII 1904. да се издавање земље у закуп убудуће повери Српској православној црквеној општини у Сенти, која је то ревносно и чинила. ДСНП је на име закупнине у економској 1883/84. имало приход од ове земље 546 форинти; за 1891/92 и 1892/93. по 650 форинти; од 1883. до 1896. земља је донела Друштву укупно 5584,65 форинти; 1900. само 560 форинти, а 1901, када се у Угарској прешло са форинте на круну, свега 1200 круна. За 1903/04. добијено је 1404, а за 1905/06. 1440 круна. З. је, даље, у билансима исказивала ове приходе: 31. XII 1908. бруто 1284,66 круна; 31. XII 1909. бруто 1255,30 круна; 31. XII 1911. бруто 1611,40 круна; 31. XII 1912. 1602,76 круна. Нето приходи З. књижени су у корист Фонда ДСНП. Од 1914. до 1921. земља је Друштву доносила годишњи приход од око 2000 круна. Већ 1923. од аренде је добијено 53.400 динара, а у 1925. само 31.000 динара. Због тога је УО ДСНП 10. VIII 1926. решио да земљу прода; она је, међутим, до 6. IV 1941. остала у поседу Друштва, што доказује да од продаје није било ништа. Због нестабилних цена аренде ДСНП је 1926. издало у закуп на 10 г. 27 катастарских јутара ове задужбинске земље једном закупцу, а цена закупнине утврђена је у натури: за половину земље по 4,50 м. ц. (метарска цента) пшенице за сваки ланац, а за другу половину по 5,50 м. ц. кукуруза, такође за сваки ланац; вредност укупних количина житарица арендатор је био обавезан да исплати ДСНП у новцу, према њиховој берзанској вредности, и то пшенице сваке г. на дан 1. VI, а кукуруза на дан 1. VII. Фонд ДСНП могао је на овај начин од З. остварити максималан годишњи приход од 40.000-42.000 динара, али је у већини г. био испод овог износа. У 1932. г. земља се исказује са 27 катастарских јутара и 262 кв. хв. а њена вредност процењена је на 160.000 динара; приход З. се у билансу не саопштава засебно него се садржи у глобалним средствима Друштва и троши одмах чим се прими; СНП тада једва саставља крај с крајем. У 1933. г. ситуација је иста. Било је то у време највеће аграрне кризе у Југославији, када су и земља и њени производи продавани у бесцење. Не зна се ко је земљу обрађивао за време фашистичке окупације 1941-1944. Друштво за време Другог светског рата није постојало, а после рата, када је земља коју су поседовале установе национализована, није обновљено. Позоришту, о којем је преузела бригу друштвена заједница, некректнине, као извор прихода и једна од могућности за егзистенцију, нису биле више потребне. СНП је још крајем прошлог века постало власник двају портрета у уљу Ђене и Иде Брановачки, радова Новака Радонића; обе слике налазе се у СНП.

ЛИТ: А-м, Извештај о стању Фонда ДСНП за годину 1890, Позориште, НСад, 1891, бр. 6, с. 21; А-м, Српско народно позориште – Извештај Управног одбора ДСНП о своме раду, Позориште, НСад, 1891, бр. 7, с. 30; Др Л. Станојевић, Извештај о стању и радњи СНП од 1881/2. до 1895/6, Позориште, НСад, 1897, бр. 1, с. 2 и 6; А-м, Извештај Управнога одбора ДСНП о своме раду и стању позоришном за пословну годину 1897/8, Позориште, НСад, 1898, бр. 45, с. 211-212; А-м, Извештај Управнога одбора ДСНП о своме раду и стању позоришном за пословну годину 1899/1900, Позориште, НСад, 1900, бр. 51, с. 248; Извештај о раду и стању СНП за пословну годину 1908/09, НСад 1909, с. 32-33; Извештај о раду и стању СНП за пословну годину 1909/10, НСад 1910, с. 66-67; Извештај о раду и стању СНП за пословну годину 1911/12, НСад 1912, с. 26-27; Извештај о раду и стању СНП за пословну годину 1912/15, НСад 1913, с. 24-25; Љ. Лотић, Добротвори Матице српске и њихове задужбине, МС 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 584; ДСНП у Новом Саду – Извешта.ј о раду у пословној години 1931/32, НСад 1932, с. 10-11; ДСНП у Новом Саду – Извештај о раду у пословној години 1932/33, НСад 1935, с. 12-13; В. Стајић, Новосадске биографије, I , НСад 1956, с. 101-102.

Л. Д.

ЗАДУЖБИНА ЂОРЂА Ф. НЕДЕЉКОВИЋА – Легатор Задужбине, Ђорђе Ф. Недељковић (Нови Сад, 1821 – Нови Сад, 18. XII 1899), у своме родном месту учи четири разреда гимназије, пети и шести у Кечкемету, а седми и осми (филозофију) у Пешти. Потом заједно с оцем и братом води трговачку радњу у Пешти и Бечу. Када су са радњом пропали, од 1860. има сам мануфактурну трговину у НСаду, која није ишла понајбоље. Од 1863. не бави се трговином. Био је ожењен Анастасијом рођ. Станковић, синовицом композитора Корнелија Станковића (в). На државној лутрији добија 1899. главни згодитак – 150.000 круна! Од тог износа 126.000 круна завештава родољубиви Ђ. Ф. Н. српском народу у просветне и привредне сврхе – МС за потпомагање српских списатеља, СНП, Српској православној црквеној општини, Добротворној задрузи Српкиња Новосаткиња и Вароши НСаду. Д. Ф. Н. тестаментом од 30. XI 1899. завештава СНП 10.000 круна, с тим да се тим износом образује З. Ђ. Ф. Н., из чијег би прихода сваке г. била додељивана припомоћ члановима српске народне позоришне дружине „као награда заслужним, солидним и напредним глумцима и глумицама“. Тестатор истовремено одређује да ДСНП „мора фондацијом посебно руковати“. Пошто су рођаци Ђ. Ф. Х. напали тестамент, Срески суд у НСаду их 8. VII 1900. упућује на грађанску парницу, коју тужиоци губе, па Суд 7. I 1901. издаје налог да се оставина преда СНП, што атестаторова удовица Анастасија чини на једвите јаде после три позива и уз упозорење од стране СНП на могућност тужбе Суду. Тек 1. III 1903. ДСНП прима легат од 10.000 круна, са 5% камате у износу од 1981 круне и 94 филера, што после исплате пристојбе и трошкова у суми од 1142 круне и 80 филера износи 10.839 круна и 14 филера. Основно писмо З., којим је утврђено њено пословање и располагање њеним приходима, које је израдио фискал Друштва др Стеван Малешевић, усвојио је УО ДСНП 13/26. XII 1904. Министарство унутрашњих послова Угарске одобрило је Основно писмо тек 11. I 1906, пошто је УО ДСНП, на захтев Министарства, унео у њега и одредбе о обавезном издавању главнице под камату на пупиларну сигурност и о преузимању материјалне одговорности за сваку штету која би могла проистећи из руковања З. Од Главне скупштине ДСНП, држане 4/17. XII 1903, средства З., стицана каматом, коришћена су у сврху у коју су тестаментом била одређена. На основу одлука главних скупштина ДСНП биле су додељене глумцима и глумицама СНП припомоћи у виду награде, по правилу унатраг, за претходну г., и то: за 1903: Тинки Лукић, Милки Марковић, Сари Бакаловић – по 100 круна; Драги Спасић, Софији Вујић – по 80 круна; Зорки Добриновић, Даници Матејић – по 60 круна; Даници Васиљевић, Марти Тодосић, Даници Николић – по 50 круна; Катици Виловац, Јелени-Ани Барјактаровић, Јелени Стојановић – по 25 круна; за 1904: Кости Васиљевићу, Јефти Душановићу, Милану Матејићу, Душану Барјактаровићу, Андрији Стојановићу, Ђорђу Бакаловићу, Светиславу Стефановићу, Драгомиру Кранчевићу – по 50 круна; за 1905: Димитрију Ружићу, Пери Добриновићу, Андрији Лукићу, Михаилу Марковићу, Димитрију Спасићу, Милану Николићу и Војиславу Виловцу – по 57 круна; за 1906: Тинки Лукић, Милки Марковић, Драги Спасић, Сари Бакаловић, Марти Тодосић, Даници Васиљевић и Даници Матејић – по 50 круна, а Мицики Козловић, Јелени Стојановић, Матилди Филиповић, Софији Ранковић и Ленки Вујичић – по 30 круна; за 1907: Милки Марковић, Тинки Лукић, Драги Спасић и Даници Матејић – по 100 круна; за 1908: Марти Тодосић – 200 круна, а Даници Васиљевић и Михаилу Марковићу – по 100 круна; за 1909: Милошу Хаџи-Динићу, Ристи Спиридоновићу, Драгомиру Кранчевићу и Петру Филиповићу – по 100 круна; за 1910: Милану Ђ. Матејићу и Јовану Антонијевићу – по 200 круна; за 1911: Димитрију Спасићу и Кости Васиљевићу – по 200 круна; за 1912: Милки Марковић – 400 круна; за 1913: Милану Матејићу, Јоци Цвијановићу, Васи Ивановићу, Николи Гошићу, Милици Хаџићевој, Софији Ленској, Катици Виловац и Ружи Кранчевић – по 50 круна. После 1913. ове припомоћи-награде нису више додељиване. За време Првог светског рата, када СНП није радило, из средстава З. исплаћивана је једноме глумцу припомоћ од 60 круна месечно. После рата, девалвацијом круне и променом крунске валуте у динарску у односу 4:1, З. је изгубила способност да врши своју функцију. На дан 31. VII 1933. на рачуну З. код Филијале Српске банке у НСаду било је 5780 динара и 50 пара. Шта се догодило с њеном готовином пре или после 6. IV 1941. није познато.

ЛИТ: А-м, Извештај Управног одбора Друштва за Српско народно позориште … за пословну годину 1899/1900, Позориште, НСад, 1900, бр. 51, с. 246-247; А-м, Записник Главне скупштине ДСНП, држане у Новом Саду 4 (17) децембра 1903, Позориште, НСад, 1904, бр. 5, с. 40-41; А-м, Записник Главне скупштине ДСНП, држане у Новом Саду 16 (29) XII 1904, Позориште, НСад, 1905, бр. 24, с. 114; А-м, Записник Главне скупштине Друштва за СНП, држане у Новом Саду 30. XII 1906 (12. I 1907), Позориште, НСад, 1907, бр. 5, с. 48-49; Љ. Лотић, Добротвори Матице српске и њихове задужбине, МС 1826-1926, MCMXXVII, с. 562; Друштво за Српско народно позориште – Извештај о раду у пословној години 1932-1933, НСад 1933, с. 12-13; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, Додатак, НСад 1956, с. 165-167.

Л. Д.

ЗАДУЖБИНА ЈУЛИЈАНЕ КОВАЧИЋ рођ. СМИЉАНОВ И ЈОЦЕ КОВАЧИЋА – Најмање се зна о највећем дародавцу СНП. Рођена је у Сенти око 1841. у породици имућних пољопривредника, па се и сама бавила пољопривредном економијом на своме имању. Богата поседница, удала се „у омању трговачку кућу у Мохолу“ и у брачну заједницу унела сву своју наслеђену и стечену имовину. Умрла је у Молу 14/26. VI 1883. Непосредно пред смрт изразила је жељу „да знатан део свог имања остави на народне просветне цели, не на стипендије него на какву другу народну цел која јој се предложи“. У договору са молским родољубима – Новаком Радонићем, Симом Каракашевићем, Михаилом Деановићем и мужем Јоцом – прихватила је предлог да тај део свог имања завешта СНП „изјавивши да то њеној жељи управо највећма одговара“. Фискал ДСНП др Илија Вучетић саставио је а она 16/28. V 1883. потписала тестамент, према којем оставља СНП 40 дистриктских ланаца обрадиве земље (1 ланац = 2200 кв. хв.), с тим да је њен муж Ј. К. ужива док је жив, а после његове смрти да је користи ДСНП у своје сврхе. Доцније је земља прерачуната на 55 катастарских јутара (1 јутро = 1600 кв. хв.). Тестаторка је на самрти обавезала наследнике да се њен тестамент штампа и пошаље „знаменитијим друштвима српским и признатијим личностима“ као подстицајни пример, што је Ј. К. урадио већ прве г. а ДСНП доцније, у више наврата. Срески суд у Сенти је 16. VII 1883. прогласио К. тестамент пуноважним, а Судбени сто у Суботици је тек 22. VI 1893. грунтовно укњижио њену оставину у корист ДСНП као власника, с правом Ј. К. на доживотни плодоужитак. После тога је ДСНП било у могућности да, према жељи тестаторке, образује Завештај Јулијане Ковачићке рођ. Смиљанов и мужа јој Јоце Ковачића, који, као неактиван, није исказиван у билансима о финансијском пословању ДСНП него је само у годишњим извештајима навођен да постоји. Ј. К. је, пре но што је завештај грунтовно укњижен на ДСНП, 28. VI / 10. VII 1887. понудио ДСНП да откупи свих 55 кат. јутара земље, али ДСНП није његову понуду ни разматрало јер у њој није навео и земљу која је оставинској земљи припала приликом поделе сенћанског пашњака. Он је умро 1920. у Молу и тек отада ДСНП активира З. и користи оставину у своје сврхе. Ускоро ће се јавити друга жена Ј. К., која се, изгледа, такође звала Јулијана, и молити ДСНП да јој уступа половину аренде од завештане земље. Ванредна скупштина ДСНП, међутим, 16. IX 1920. решава да се земља прода, па је представник Друштва продао земљу на јавној лицитацији у Сенти 10. X 1920. за 1.200.000 круна, али је Министарство унутрашњих послова Државе СХС својим решењем бр.11.470 од 14. IX 1921. поништило купопродајни уговор између ДСНП и купца Николе Борђошког због недовољно постигнуте купопродајне цене. Земља из З. Ј. К. р. С. и Ј. К. издата је 1920. у аренду за 85.000 круна, 1921. за 212.000 круна, 1923. за 122.000 динара, 1924. је за земљу К. добијено од аренде свега 103.000 динара. Пошто је цена аренде стално падала, ДСНП је 1926. издало у закуп на 10 г. 54 (!) катастарска јутра задужбинске земље једном арендатору, с тим да закупнину плаћа у новцу али у уговореној количини пшенице и кукуруза као натуралној вредности закупнине, према берзанској цени пшенице сваке г. на дан 1. VI, а кукуруза на дан 1. VII. Према уговору, за половину земље арендатор је сваке г. плаћао по ланцу по 5 метарских центи жита, а за другу половину, такође по ланцу, по 8 метарских центи кукуруза. У економским г. у којима су ове житарице боље котиране, приход ДСНП од ове задужбине могао је износити између 130.000 и 150.000 динара. У већини г. био је испод првог износа. За време фашистичке окупације ДСНП није постојало, па није могло вршити ни надзор над земљом, којом је окупатор располагао као са конфискованом имовином. Аграрном реформом, после Другог светског рата, установе нису могле имати некретнина, па је и земља СНП подељена тамошњим беземљашима и колонистима, а све потребе Позоришта у целости је подмиривала друштвена заједница. Према одлуци Ванредне скупштине ДСНП, 23. XI 1924. израђени су по фотографијама портрети Ј. и Ј. К. и они се налазе у СНП. Аутор слика је непознат.

ЛИТ: А-м, Скупштина Друштва за Српско народно позориште 20. јуна о. г. – Извештај Управног одбора о своме годишњем раду, Позориште, НСад 1887, бр. 16, с. 83; А-м, Главна скупштина Друштва за Српско народно позориште 31. јула (12. августа) 1893, Позориште, НСад 1893, бр. 8, с. 36; А-м, Записник Главне скупштине Друштва за Српско народно позориште, држане 18 (31) октобра 1900, Позориште, НСад 1901, бр. 1, с. 2; Друштво за СНП у Новом Саду – Извештај о раду у пословној години 1931/ 1932, НСад 1932, с. 10-11; Друштво за СНП у Новом Саду – Извештај о раду у пословној години 1932/1933, НСад 1933, с. 12-13.

Л. Д.