ДУПЛА ПУНИЦА (Les surprises du divorce / Madame Bonivard) – комедија у три чина. Написали Александар Бисон и Антони Марс. Прво извођење у Паризу, 2. III 1888, у нашој земљи 12. X 1890. у ХНК Згб под насловом Посљедице распита.

Прво извођење у СНП 3. III 1900. у НСаду. Превео: Душан Л. Ђокић. – Рд. М. Хаџи-Динић; Ј. Тодосић (Анри Дивал), М. Хаџи-Динић (Бурганев), А. Стојановић (Шампо), К. Васиљевић (Корбијон), В. Хорват (Сељак), М. Тодосићка (Госпођа Бонивар), Д. Спасићка (Дијана), З. Добриновићка (Габријела), Л. Вујичићева (Викторија), М. Радошевићева (Маријета). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 14. XI 1922. у Старом Бечеју (под насловом Два пута разведена). Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Петровићева (Госпођа Бонивар), Д. Павићевићка (Дијана), Р. Павићевић (Бурганев), М. Орловић, Б. Ђорђевић, М. Аћимовић, Л. Радосављевићева. – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 27. XI 1923. у Великој Кикинди. – Рд. Р. Павићевић; М. Петровићева (Госпођа Бонивар), Д. Павићевићка (Дијана),  Ж. Станисављевић (Анри),  Б. Ђорђевић (Шампо), М. Аћимовић (Корбијон), Р. Павићевић (Бурганеф), Гђица Поповић (Габријела), В. Јелић (Маријета), М. Вукомановићка (Викторија), П. Спајић (Први сељак), xxx (Други сељак). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Дупла пуница, Позориште, НСад 1900, бр. 41, с. 162, А-м, У петак је приказана први пут: „Дупла пуница“, Застава, 1900, бр. 51, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј 1922, бр. 48, с. 2.

Л. Д.

ДУТИНА-СРЕМАЦ Јулијана – в. СРЕМАЦ-ДУТИНА Јулијана

ДУХ НАШИХ ДЕДОВА – драмска трилогија. Написао: Риста Одавић. Прво извођење 1. XII 1926. у НП Бгд.

Прво извођење у НП у НСаду 28. VI 1927. – Рд. Д. Спасић. Хеј, Словени!, епизода из српско-аустријског рата. – М. Живановић (Фердинанд фон Мах), Стеван Јовановић (Вјећеслав Свјетли), Б. Врачаревић (Симон Зденчић), М. Васић (Златко Турковић), М. Хаџи-Динић (Иштван Карољи), Д. Спасић (Јаша Иришки), Љ. Стојчевић (Слободан), Д. Матејићка (Јула); Под крстом, драмска епизода из српско-аустријског рата. – Љ. Јовановићева (Марија Ранковић), И. Прегарц (Иванка), В. Веблеова (Драгослав), Л. Лазаревић (Поп Јова), М. Васић (Милован), Д. Кранчевић (Карл Берг); После ослобођења, драмска епизода из послератног живота Срба, Хрвата и Словенаца. – Љ. Стојчевић (Слободан Ивановић), М. Подхрадска (Лела), М. Васић (Златко Турковић), Б. Врачаревић (Симон Зденчић), Стеван Јовановић (Томљен Борковић), Д. Кранчевић (Драгутин Бреговски), Д. Спасић (Јаша Иришки), М. Летић (Вилко). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у СНП 21. IX 1927. у Вршцу. – Рд. Н. Динић. Хеј, Словени!. – Р. Павићевић (Фердинанд фон Мах), П. Матић (Вјећеслав Свјетли), С. Писек (Симон Зденчић), С. Душановић (Златко Турковић), Ж. Котрошан (Иштван Карољи), С. Савић (Јаша Иришки), М. Динићка (Слободан), Л. Јосиповићка (Јула); Под крстом. – Д. Павићевићка (Марија Ранковић), Х. Харитоновићка (Иванка), Љ. Драгићка (Драгослав), С. Никачевић (Поп Јова), Н. Динић (Милован), Ј. Харитоновић (Карл Берг); После ослобођења. – С. Јовановић (Слободан Ивановић), Ј. Матићка (Лела), С. Душановић (Златко Турковић), С. Писек (Симон Зденчић), П. Матић (Томљен Борковић), Ј. Харитоновић (Драгутин Бреговски), С. Савић (Јаша Иришки), В. Милин (Вилко). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, „Дух наших дедова“, драмска трилогија  од Ристе Одавића – премијера, Нови Сад, 1927,  бр. 24, с. 1; К. Николић, Свечана представа, Нови Сад, 1927, бр. 31, с. 6; А-м, „Дух наших дедова“ од Р. Ј. Одавића, Застава, 1927, бр. 207, с. 3.

В. В.

ДУШАНОВИЋ Бисерка – глумица, секретар Опере (Бела Црква, 9. III 1930 – Футог, 27. VII 2004). Потиче из познате глумачке породице: глумци СНП су јој били деда Јевто и бака Љубица и родитељи Илинка и Станоје, а брат Јевто је био члан новосадског Позоришта младих. Д. је, одрастајући у трупи, заиграла још као дете: тумачила је дечје улоге у СНП и НПДб од 1936. до априлског рата 1941. и потом у ДНП до 1944. Гимназију је завршила 1949. у НСаду и одмах после матуре добила ангажман у НП у Мостару (од 1. IX 1949. до 31. VII 1952), ванредно студирајући на Позоришној академији у Сарајеву. Чланица СНП у НСаду била је од 1. VIII 1952. до 6. XII 1956. Са супругом Франком Пазелом, који је као музичар свирао у оркестру СНП (обоа и хорна), 12 г. је боравила у Бразилу (у градовима Сао Паоло и Бело Хоризонте). По повратку у Југославију наступала је у Пионирском позоришту (касније: Позориште за младе) у Сарајеву од 1. IX 1968. до 15. I 1970. Потом се вратила у НСад и 16. I 1970. ступила на дужност секретара Опере са балетом СНП. Као зналац шест језика била је ангажована и као преводилац у међународним контактима СНП. Пензиониса­на је 9. III 1985. и као пензионер до смрти живела у Футогу.

УЛОГЕ: Ахмед (Хасанагиница), Даница (Граничари), Лујзица (Уображени болесник), Ранко (Два наредника), Дечак (Девојачка клетва), Перица (Несуђени зетови), Предраг (Оде воз), Шегрт Наце (Пут око света), Анђа (Мећава), Матурина (Дон Жуан), Милица (Ка новим обалама), Љубица (Ђидо), Анита (На западним котама), Клара (Др), Марица (Сумњиво лице), Хана (Живот у гробу), Лула (Љубав је свему крива), Мица (Путујуће друштво), Прва девојка (Крвава свадба), Беатрича (Лек за жене), Клер (Велика Катарина), Мирна жена (Догађај у месту Гоги), Галина Шанц (Шарена лопта), Мамица (Скендербег), Хелен Шермен (Седам година зазубица).

ЛИТ: Св. С., Трећа драмска премијера – „Живот у гробу“, Дневник, 16. X 1954; А-м, Данас премијера комедије „Путујуће друштво“, Дневник, 23. XII 1954; М. Милошевић, Торкарова „Шарена лопта“, Дневник, 2. I 1956; В. Дубравчић, Охрабрење за даље, Дневник, 15. I 1956; Д. Поповић, Игор Торкар: Шарена лопта, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 136.

Ј. М.

ДУШАНОВИЋ Даринка-Дора – сценограф (Београд, 27. I 1929 – Београд, 8. VII 2019). Дипломирала је на Академији за примењену уметност у Бгду, одсек сценографије, у класи Миленка Шербана 1954. Од 1. IX 1954. до 31. VIII 1956. радила је као стални, а од 1. IX 1956. до 28. II 1957. као хонорарни сценограф у Београдској комедији. Као стипендиста Министарства културе боравила је једно време у Паризу на усавршавању. У СНП је била ангажована од 1. IX 1957. као хонорарни, а од 1. III 1958. до 31. VIII 1959. као стални сценограф. У периоду 1958-1959. радила је и као дизајнер модне одеће у фабрици „Новитет“ у НСаду.  Након тога радила је у многим позориштима (у Бгду, НСаду, Нишу, Тузли, Сомбору, Ужицу…) креирајући сценографије у оперским, оперетским и драмским представама. Радила је са еминентним редитељима, а представе у којима је била сценограф гостовале су по позориштима широм Југославије. Већ као афирмисани уметник, 1963, постала је стални сценограф Телевизије Бгд (касније РТС), где је радила све до 1999. Она је прва жена у тадашњој Југославији која се професионално бавила сценографијом. Члан је Удружења ликовних уметника примењене уметности и дизајнера Србије од самог оснивања. Излагала је на многим значајним изложбама: Стеријино позорје 1958, 1959. и 1988; више пута на Прашком квадријеналу сценографије и костимографије; Изложба сценографа и костимографа – фестивал „Уметност у служби човека“, Зрењанин 1958; Сценографија и костим на телевизији – тв фестивал, Блед 1970. и 1978; Сценографија и костим у Србији, Бгд  1978; више пута на Мајским изложбама УЛУПУДС-а; Колективне изложбе Секције сценографа и костимографа УЛУПУДС-а; Изложба Удружења тв-сценографа и костимографа Србије, Бгд 1980; Друго бијенале сценског дизајна, МПУ Бгд 1998. Одржала је и неколико предавања из области моде: Како да се укусно одевамо 1958. у Зрењанину и циклус предавања о моди и одевању у фабрици одеће „Клуз“ у Бгду 1958-1959. За свој рад вишеструко је награђивана: Диплома за костимографију на Фестивалу „Уметност у служби човека“, Зрењанин 1958; Годишња плакета за изузетна остварења, ТВ Бгд 1978. и 1984; Златна плакета Удружења телевизијских сценографа и костимографа Србије, 1980; Годишња награда за стваралачке резултате, УЛУПУДС 1986. и 1991; Награда за животно дело Удружења ликовних уметника примењене уметности и дизајнера Србије 2011. Њене скице костима чувају се у Музеју позоришне уметности Србије у Бгду. У оквиру ТВ-серијала Трезор снимљена је троделна емисија под називом Портрет сценографа Доре Душановић. Током своје позоришне каријере урадила је преко четрдесет сценографија, а на телевизији је аутор 75 сценографија за ТВ драме и 17 серија (међу којима су и: Код судије за прекршаје 1965; Самци 1968; Рођаци 1969; Љубав на сеоски начин 1970; Хроника паланачког гробља 1971; Вага за тачно мерење 1976; Коларићу–панићу (и костим) 1986. и многе друге). Мати Зора Д. била је члан Оркестра СНП, а супруг редитељ Миленко Шуваковић (в).

СЦЕНОГРАФИЈЕ: За Лукрецију, Осврни се у гневу, Кула вавилонска, Понижени и увређени, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Турандот.

КОСТИМОГРАФИЈЕ: Турандот, За Лукрецију, Осврни се у гневу, Кула вавилонска, Понижени и увређени, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Турандот.

ЛИТ: А. Корен, Опера „Турандот“ – Српско народно позориште Нови Сад, Вечерње новости, 25. IV 1958; Ј. Виловац, „Понижени и увређени“ – Српско народно позориште Нови Сад, Дневник, 22. III 1959; М. Логар, Опера „Турандот“ – СНП, гостовање у Народном позоришту Београд, Политика, 28. I 1968; Обликовање у Србији, Бгд 1973, с. 54; П. Васић, Примењена уметност у Србији 1900-1978, Бгд 1981, с. 63; Б. Андрић, Водич кроз продукцију драмског програма тв-Београд од 1958. до 1995, Бгд 1998.

Б. Ш.

ДУШАНОВИЋ Загорка – глумица (Шабац, 1. X 1901 – Београд, 3. XII 1972). Девојачко презиме јој је Милошић. Основну школу завршила је у Земуну, два разреда гимназије у Бгду, а Вишу девојачку школу у НСаду. Четири г. је провела у једном пансионату у Бечу. Удавши се, 20. I 1920, за глумца Милорада Душановића (в), ускоро и сама постаје глумица. У НП у НСаду ангажована је од 1. IX 1920. до 31. VIII 1926. Потом, заједно са мужем, прелази у НП у Бгду, у којем делује све до пензионисања, 1951. Веома лепе појаве, одмерене, ненаметљиве глуме, одиграла је у новосадском позоришту са запаженим успехом велик број улога младих девојака и жена. Наступала је и у оперети.

УЛОГЕ: Драгиња (Протекција), Милка (Подвала), Зона (Зона Замфирова), Соња (Злочин и казна), Регина (Авети), Клавдија (Љубомора), Ленка (Сеоска лола), Риђокоса (Васкрсење), Сара (Два цванцика), Косовка девојка (Смрт мајке Југовића), Вивијер (Фаун), Жаклина (Какав отац такав син), Петра (Ђидо), Стана (Коштана), Даница (Народни посланик), Анжела (Покојни Тупинел), Лела (Душе), Реза (Бог освете), Цезарина (Годенове кћери), Маргарита (Анђео поноћи), Ана (Карлова тетка).

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), „Годенове кћери“, Јединство, 1. X 1922; Л., „Анђео поноћи“, Застава, 16. XII 1922; А-м, „Главна ствар“, Застава, 10. X 1923; А-м, „Нови“, Застава, 13. II 1924; В., У уторак 9. марта о. г. приказана је „Љубомора“ од Арцибашева…, Ново време, Стари Бечеј 14. III 1926; А-м, Mamon, Torontal, Велики Бечкерек 29. IV 1926; Ст., „О туђем хлебу“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 27. V 1926; А-м, Загорка М. Душановић, Позориште, НСад 1972, бр. 4, с. 14.

В. П.

ДУШАНОВИЋ Илинка – глумица (Требиње, 27. VI 1910 – Нови Сад, 21. II 1997). Отац јој је био официр а мати домаћица; девојачко презиме јој је било Дуганџија а глумачку каријеру је започела под уметничким презименом Дубравчић (које јој је наденуо редитељ Жарко Васиљевић, касније њен венчани кум). Завршила је три разреда гимназије у Белој Цркви (1923). Почела је да глуми као аматер (1926-1928). Удајом за глумца Станоја Душановића, 1929, постала је професионална глумица у СНП. Пратила је свог супруга и била ангажована у свим позориштима где је и он наступао – након СНП у Бањој Луци (1931-1933) и у Бгду (Мало позориште, 1934/35), те у СНП и НПДб до 1941. После експлозије у Смедереву придружила се преживелим члановима и са њима наступала у Пожаревцу, Ковину и Панчеву. Као глумица у културно-уметничкој групи Седме војођанске бригаде (супруг јој је тада био у заробљеништву у Немачкој) учествовала је у завршним борбама за ослобођење земље. После рата била је чланица Драме СНП од августа 1945. до пензионисања, 15. VIII 1961, с тим што је једну сезону (1951/52), заједно са мужем, провела у НП у Сарајеву. На почетку каријере играла је младе девојке, а касније је врло ефектно доносила карактерне улоге. Лепог гласа и стаса, била је идеална за драмске улоге с певањем. И насловну улогу у Коштани изградила је емотивно и топло са беспрекорно изведеним певачким нумерама. У глуми се одликовала пријатном непосредношћу и једноставношћу. Ћерка Бисерка и син Јевто такође су били глумци.

УЛОГЕ: Атена (Господар ковница), Џим (Американска јахта у сплитској луци), Мара (Девојачка клетва), Смиља (Дукат на главу), Тетка Ајша (Хасанагиница), Марија (Покојник), Петра, Живана (Ђидо), Стана (Подвала), Тетка Савка (Госпођа министарка), Агнија (Чикина кућа), Поља (Путем цвећа), Томићка (Свет), Сика (Ивкова слава), Настасја (Оклопни воз), Кречарка, Проводаџика (Вечити младожења), Христина (Љубав је свему крива), Ђузепина (Тетовирана ружа), Јелка Чизмићева (Сеоскa лола), Дока, Зона, Перса (Зона Замфирова), Др Силва Премк (Свет без мржње), Нина Коринкова (Без кривице криви), Титишна (Понижени и увређени), Марија од посте (Еквиноцио), Ката Тимић (Избирачица), Виржинија (Позабави се Амелијом), Дебела жена (Нисам Ајфелова кула), Госпођа Гицан (Адам и берберин), Госпођа Липари (Поглед с моста).

ЛИТ: А-м, Илинка Душановић, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 8; Б. Чиплић, „Свет без мржње“, СВ, 18. II 1946; В. Поповић, „Ожалошћена породица“ од Нушића, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 370; Ј. Виловац, Војновићев „Еквиноцио“, Дневник, 1. III 1953; Св. С., „Љубав је свему крива“, Дневник, 18. XI 1954; К. Савић, Верни пратилац свога супруга, у: Глумцима, с љубављу, НСад 1980, с. 17-19; В. Ћ., Илинка Душановић (1910-1997). Алманах позоришта Војводине, 1998, бр. 31, с. 138.

Ј. М.

ДУШАНОВИЋ Јевто – драмски глумац и управитељ позоришне дружине (Стари Мајдан, код Санског Моста, 15. VI 1861 – Нови Сад, 24. X 1917). Потиче из трговачке породице. Отац Никола презивао се Дошеновић, мати Милица рођ. Гошић из Бање Луке. Супруга Љубица (в) драмска глумица, а глумци су му и синови Милорад (в) и Станоје (в), као и кћи Јулка (в) и снахе Загорка (в) и Илинка (в), те унуци (Станојева деца) Бисерка удата Пазело (в) и Јевто (в). По завршеној основној школи похађао је трговачку школу. Школовање је прекинуо због устанка у Босанској Крајини 1876, у којем је учествовао. После аустроугарске окупације БиХ побегао је у Истанбул и у њему остао до 1880. Као емигрант у Турској бавио се „свим и свачим“, па је вероватно посећивао и позоришне представе, јер се одмах по повратку у земљу, већ 1881, обрео у Позоришној дружини Фотија Иличића. Непознати критичар у сарајевској „Просвјети“ је 1888. о младом глумцу забележио: „Играо је с вољом и жаром, глас му је пријатан, а запажено је да се увијек добро маскира, сходно свакој улози“. Затим је неко време био у Позоришној дружини Петра Ћирића. У СНП долази 1891. и у њему остаје до 1902, од када води сопствено позориште, с којим обилази Срем, Славонију и Босну. Од 1904. до 1906. поново је у СНП, а затим опет води своју путујућу трупу до 1911. и држи кафане у Руми, Србобрану и НСаду. Од 1911. до почетка рата 1914. је у СНП. Трагично је завршио живот, тешко болестан, током Првог светског рата у НСаду. Бавио се проналазаштвом и имао је десетину званично патентираних изума и био сувласник (са Шоманом) радионице за њихову израду у НСаду. Један његов изум помиње Стеван Сремац у својој приповеци У трамвају. Био је међу најистакнутијим глумцима СНП друге генерације. Играо је карактерне и комичне улоге. Врло даровит реалистички тумач, духовит у типизацији ликова, нарочито из народног живота, о себи је рекао (1902): „Глумио сам улоге разног жанра, али сам већином изнашао на позорницу доброћудне старце и типове нашег народа из разних крајева“. Ј. Грчић га је 1893. овако окарактерисао: „Особитом верношћу и до најмање ситнице погођено приказати оригиналне типове из српског сељачког света уме најбоље у свој дружини Душановић… Ту је он просто ненадмашан“. На сцени СНП приказао је преко седамдесет ликова, обезбедивши некима од њих веома дуг и успешан сценски живот. Најласкавију оцену његове глумачке уметности дао је Ј. Грчић 1909. у приказу Наших сељана Мите Поповића када, говорећи о поставци овог дела, пет г. после премијере, истиче: „Но наксиноћ сам се лично уверио, да није претерао онај, који ми је рекао, да је Душановић од Давида чинио позоришну фигуру, коју од јаве, од живота не раставља ни педаљ. Тако се уживети у улогу, тако с њом срасти да крај мајсторски верно приказана лика сасвим заборавиш на приказивача те ти се учини, као да ниси у гледалишту, него посред бујнога, живога живота у спољашњем свету, тако се уживети у улогу може само уметник од главе до пете. Не претерујем, кад кажем, да је овако, као наксиноћ Душановић, на мене утицао Коклен млађи, кад сам га године 1904. у Француској комедији гледао… Душановић као крчмар Давид ни гласом, ни покретом, ни ходом ни за час се не ода да је Душановић. Од првога крока на позорницу па док са ње не оде последњи пут тога вечера, он је само онај којег даје, донесавши га на позорницу готова. За такав је дар црна штета, што сад лежи на вечитој угâри… јер видимо своју сиротињу, која се испречила те с позорнице тера и такве којима би се она могла у свако доба подичити“. То је била уједно тугованка истакнутог позоришног критичара за глумачким талентом Д., који се управо у то време морао одавати другим животним занимањима да би прехранио своју многочлану породицу. Његову глуму карактерисале су упечатљива реалистичност, самониклост талента и сјајна способност маскирања још од младих дана. Можда је ту мајсторију научио гледајући у Истамбулу источњачко позориште. Одмалена задојен народним епосом, спадао је међу глумце с одличном дикцијом и акцентом, особито се трудећи да што реалистичније и уверљивије на сцени представи типове из народа са свом раскошном гестикулацијом и пробраним типским карактеристикама.

УЛОГЕ: Марко (Краљевић Марко и Арапин), Гинтер (Нора), Квазимодо (Звонар Богородичине цркве), Осип (Ревизор), Браца Тома (Јабука), Крчмар Давид (Наши сељани), Матија Оморац (Поп Добросав), Градић (Циганин), Живко Хомољац (Задужбина цара Лазара), Јован (Сеоска лола), Петар (Кир Јања), Миша Лукић (Еманципована), Труљон (Кћи пука), Иван Бег Црнојевић (Балканска царица), Дух (Хамлет), Владика Данило (Слободарка), Андрија (Ђидо), Јеврејин (Јеврејин из Пољске), Мата пропалица (Шокица), Џексон (Доктор Робин), Мијат (Максим), Ђука (Крајишкиња), Ведио (Мона Вана), Цар Душан (Апотеоза).

ЛИТ: Др М. Савић, Задужбина цара Лазара, Позориште, НСад 1895, бр. 32; Ј. Храниловић, „Нора“ од Ибзена, Позориште, НСад 1896, бр. 21; Ј. Грчић, „Јабука“ од В. Миљковића, Позориште, НСад 1898, бр. 13; Ј. Грчић, Сезона СНП године 1898 у Новом Саду, ЛМС, 1898, књ. 195; Ј. Грчић, Црни књаз са Семећа, Позориште, НСад 26. XII 1901; А-м, Душановићево позориште, Позориште, НСад 24. III 1902; Ј. Грчић, Звонар Богородичине цркве, Позориште, НСад јануар 1905; Ј. Грчић, Наши сељани, Ново позориште, НСад 1909, бр. 30; Ј. Лешић, Путујуће позориште Фотија Иличића у БиХ 1873-1909, Театрон, 1974, бр. 1; B. Garay, Festett világ, Суботица 1977, с. 147-149.

З. Т. Ј.

ДУШАНОВИЋ Јулка – хонорарна глумица (Нови Сад, 8. X 1908 – Нови Сад, 26. IV 1928). Основну и Женску грађанску школу као и 3 виша разреда гимназије завршила је у НСаду. Рођена у глумачкој породици, у којој су и њен отац Јевто (в), и мати Љубица (в), и браћа Милорад (в) и Станоје (в) били глумци. Још од 1919.  наступа хонорарно у представама СНП, најпре у дечјим, а потом и у улогама младих девојака. По жељи породице запослила се као чиновница у Градској кући у НСаду. Прерана смрт је спречила ову лепу и љупку девојку да развије свој несумњиви глумачки дар.

УЛОГЕ: Зорка (Лазарево васкрсење), Бобов цвет (Сан летње ноћи), Зорина (Хасанагиница), Адријена (Господин Алфонс).

В. П.

ДУШАНОВИЋ Љубица – драмска глумица (Ботош, Банат, 1871– Нови Сад, 27. VI 1933). Отац Ђока био је трговац у Ботошу, а мати Јулијана, рођ. Јанкулов, била је једна од првих српских дилетанткиња (помиње је Ј. Ђорђевић у својој Грађи за историју српског позоришта као Јулијану Пејаковић). Завршила је основну школу и четири разреда грађанске школе. Удајом за глумца Јевту (в) 1891. постаје глумица у Позоришној дружини Петра Ћирића, која је септембра 1891. гостовала у Перлезу. Оба њена сина, Милорад (в) и Станоје (в), као и кћи Јулка (в), постали су глумци. Снахе су јој такође биле глумице – Загорка (в) и Илинка (в), а касније и унуци, Станојева деца, Бисерка удата Пазело (в) и Јевто (в). Глумица јој је била и сестра Савета-Јелисавета-Савка Николић, уд. Вулпе (в). Најпре је играла драмске, а потом карактерне улоге. Имала је смисла за реалистично преображавање. У СНП је била од 1892. до 1902, па опет од 1904. до 1906, и у том периоду остварила је око тридесет улога. У Позоришној дружини свога мужа била је 1902/03. и од 1906. до повлачења из позоришта.

УЛОГЕ: Девојка (Ђидо), Госпођа Линден (Нора), Марга (Шокица), Маргита (Марија кћи пуковније), Ана (За круну), Евица (Љубавно писмо, Трифковић), Клотилда (Господска сиротиња), Ана (Психе), Лиза (Двеста хиљада), Лујза (Јеврејин из Пољске), Евица (Циганин), Љубица (Крајишкиња), Дезире (Фромон и Рислер), Мара (Девојачка клетва), Вера Андрејевна (Окови), Ана (Сеоска лола), Лепа (Немања), Мара (Граничари), Марта (Брачна срећа), Ифигенија (Нервозне жене), Лорика (Вечити закон).

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Нервозне жене, Позориште, НСад 1895, бр. 41; Ј., Стари бака и његов син хусар, Позориште, НСад 1896, бр. 56; С., Циганин, Позориште, НСад 24. II 1900.

З. Т. Ј.