ДУШАНОВИЋ Јевто

ДУШАНОВИЋ Јевто – драмски глумац и управитељ позоришне дружине (Стари Мајдан, код Санског Моста, 15. VI 1861 – Нови Сад, 24. X 1917). Потиче из трговачке породице. Отац Никола презивао се Дошеновић, мати Милица рођ. Гошић из Бање Луке. Супруга Љубица (в) драмска глумица, а глумци су му и синови Милорад (в) и Станоје (в), као и кћи Јулка (в) и снахе Загорка (в) и Илинка (в), те унуци (Станојева деца) Бисерка удата Пазело (в) и Јевто (в). По завршеној основној школи похађао је трговачку школу. Школовање је прекинуо због устанка у Босанској Крајини 1876, у којем је учествовао. После аустроугарске окупације БиХ побегао је у Истамбул и у њему остао до 1880. Као емигрант у Турској бавио се „свим и свачим“, па је вероватно посећивао и позоришне представе, јер се одмах по повратку у земљу, већ 1881, обрео у Позоришној дружини Фотија Иличића. Непознати критичар у сарајевској „Просвјети“ је 1888. о младом глумцу забележио: „Играо је с вољом и жаром, глас му је пријатан, а запажено је да се увијек добро маскира, сходно свакој улози“. Затим је неко време био у Позоришној дружини Петра Ћирића. У СНП долази 1891. и у њему остаје до 1902, од када води сопствено позориште, с којим обилази Срем, Славонију и Босну. Од 1904. до 1906. поново је у СНП, а затим опет води своју путујућу трупу до 1911. и држи кафане у Руми, Србобрану и НСаду. Од 1911. до почетка рата 1914. је у СНП. Трагично је завршио живот, тешко болестан, током Првог светског рата у НСаду. Бавио се проналазаштвом и имао је десетину званично патентираних изума и био сувласник (са Шоманом) радионице за њихову израду у НСаду. Један његов изум помиње Стеван Сремац у својој приповеци У трамвају. Био је међу најистакнутијим глумцима СНП друге генерације. Играо је карактерне и комичне улоге. Врло даровит реалистички тумач, духовит у типизацији ликова, нарочито из народног живота, о себи је рекао (1902): „Глумио сам улоге разног жанра, али сам већином изнашао на позорницу доброћудне старце и типове нашег народа из разних крајева“. Ј. Грчић га је 1893. овако окарактерисао: „Особитом верношћу и до најмање ситнице погођено приказати оригиналне типове из српског сељачког света уме најбоље у свој дружини Душановић… Ту је он просто ненадмашан“. На сцени СНП приказао је преко седамдесет ликова, обезбедивши некима од њих веома дуг и успешан сценски живот. Најласкавију оцену његове глумачке уметности дао је Ј. Грчић 1909. у приказу Наших сељана Мите Поповића када, говорећи о поставци овог дела, пет г. после премијере, истиче: „Но наксиноћ сам се лично уверио, да није претерао онај, који ми је рекао, да је Душановић од Давида чинио позоришну фигуру, коју од јаве, од живота не раставља ни педаљ. Тако се уживети у улогу, тако с њом срасти да крај мајсторски верно приказана лика сасвим заборавиш на приказивача те ти се учини, као да ниси у гледалишту, него посред бујнога, живога живота у спољашњем свету, тако се уживети у улогу може само уметник од главе до пете. Не претерујем, кад кажем, да је овако, као наксиноћ Душановић, на мене утицао Коклен млађи, кад сам га године 1904. у Француској комедији гледао… Душановић као крчмар Давид ни гласом, ни покретом, ни ходом ни за час се не ода да је Душановић. Од првога крока на позорницу па док са ње не оде последњи пут тога вечера, он је само онај којег даје, донесавши га на позорницу готова. За такав је дар црна штета, што сад лежи на вечитој угâри… јер видимо своју сиротињу, која се испречила те с позорнице тера и такве којима би се она могла у свако доба подичити“. То је била уједно тугованка истакнутог позоришног критичара за глумачким талентом Д., који се управо у то време морао одавати другим животним занимањима да би прехранио своју многочлану породицу. Његову глуму карактерисале су упечатљива реалистичност, самониклост талента и сјајна способност маскирања још од младих дана. Можда је ту мајсторију научио гледајући у Истамбулу источњачко позориште. Одмалена задојен народним епосом, спадао је међу глумце с одличном дикцијом и акцентом, особито се трудећи да што реалистичније и уверљивије на сцени представи типове из народа са свом раскошном гестикулацијом и пробраним типским карактеристикама.

УЛОГЕ: Марко (Краљевић Марко и Арапин), Гинтер (Нора), Квазимодо (Звонар Богородичине цркве), Осип (Ревизор), Браца Тома (Јабука), Крчмар Давид (Наши сељани), Матија Оморац (Поп Добросав), Градић (Циганин), Живко Хомољац (Задужбина цара Лазара), Јован (Сеоска лола), Петар (Кир Јања), Миша Лукић (Еманципована), Труљон (Кћи пука), Иван Бег Црнојевић (Балканска царица), Дух (Хамлет), Владика Данило (Слободарка), Андрија (Ђидо), Јеврејин (Јеврејин из Пољске), Мата пропалица (Шокица), Џексон (Доктор Робин), Мијат (Максим), Ђука (Крајишкиња), Ведио (Мона Вана), Цар Душан (Апотеоза).

ЛИТ; Др М. Савић, Задужбина цара Лазара, Позориште, НСад, 1895, бр. 32; Ј. Храниловић, „Нора“ од Ибзена, Позориште, НСад, 1896, бр. 21; Ј. Грчић, „Јабука“ од В. Миљковића, Позориште, НСад, 1898, бр. 13; Ј. Грчић, Сезона СНП године 1898 у Новом Саду, ЛМС, 1898, књ. 195; Ј. Грчић, Црни књаз са Семећа, Позориште, НСад, 26. XII 1901; А-м, Душановићево позориште, Позориште, НСад, 24. III 1902; Ј. Грчић, Звонар Богородичине цркве, Позориште, НСад, јануар 1905; Ј. Грчић, Наши сељани, Ново позориште, НСад, 1909, бр. 30; Ј. Лешић, Путујуће позориште Фотија Иличића у БиХ 1873-1909, Театрон, 1974, бр. 1; B. Garay, Festett világ, Суботица 1977, с. 147-149.

З. Т. Ј.