ДРАГОШИЋ Хигин – књижевник, новинар и политичар (Вараждин, 12. I 1845 – Вараждин, 15. V 1926). Обитељским презименом Reichherzer, стао се већ у младости потписивати Драгошић, под којим је презименом ушао у новинарство, политику и књижевност. Право у Згбу није завршио, будући да је зарана постао новинаром па и покретачем мањих листова, а у политичким опредјељењима везао се уз бана Левина Рауха (Rauch), а затим је прешао политичарима Народне странке Мразовићу и Вончини, окончавши своју каријеру компромитираног агитатора у окриљу Франкове идеологије. Пропутовао је Турску, Бугарску, већи дио Србије и Македоније, а живио је дуже вријеме у Бгду и Сарајеву. Почетком XX стољећа повукао се из јавног живота те је готово посве заборављен умро у Вараждинској убожници. Као књижевник јавио се 1893. у јеку Куеновог терора трагедијом Посљедњи Зрињски, која је изведена г. дана касније након што је цензура уклонила нека одвећ антиаустријска мјеста с њених страница. Извлачећи готово из посвемашњег заборава Петровог сина Ивана Зрињског, који живи у аустријском сужањству и у њему умире, он показује да својим поступком не настоји доћи до драмског сукобљавања повијести и истине, националнога и протународнога на попришту своје визије, него да периферним улажењем у већ добро испитани, до светиње мита доведени одсјечак хрватске повијести, жели тек мелодраматским ефектом привући позорност гледалишта. У драми Сигет (1895) није дошао даље од сличних тематских инспирација, а драматургијски је дјело посве промашено. Скромних је домета и посве сентиментална драма Посљедњи дани Катарине Зрињске (Згб б. г., јамачно 1921), а текст актовке Заклетва у Озаљ граду је изгубљен. Остала је недовршена драма Хабзбуршка невјера те роман К сунцу Зрињски, а све ове теме показују како је он готово искључиво био опсједнут зрињском темом у својим књижевним настојањима. Премда је драма Посљедњи Зрињски доживљавала на размеђу стољећа запажене позорничке успјехе у свим казалишним срединама хрватским, највећу популарност стекао је пучким повијесним романима Црна краљица (1898) и Кроз море јада (1899), који су као подлистак у новинама и као посебна издања утјецали на широке слојеве читатеља што су након Шеноиних повијесних романа били навикли на литераризиране згоде из хрватске повијести. У Н-Оп је 1933. изведен његов комад Последњи Зрињски.
БИБЛ: Посљедњи Зрињски, трагедија у 5 чинова, Згб 1893; Сигет, драма у 5 чинова, Згб 1895; Црна краљица, роман из хрватске повијести, Згб 1898; Кроз море јада, наставак романа Црна краљица, Згб 1899; Посљедњи дани Катарине Зрињске, драматска слика у 5 чинова, Згб б. г. (јамачно 1921); Сибила. Гаталица-бајалица илити Медведградска чаробница са планетском усудницом што је у звијездама записано. По старим и новим врелима за хрватско опћинство приредио Вико Вилењак (тј. Х. Д., оп. Н. Б.), Вараждин б. г.; Посљедњи Зрињски, Згб 1973.
ЛИТ: Ј. Б., Осврт на премијеру драме Сигет, Обзор, Згб 1895, бр. 288; (Миливој Дежман) Иванов, Осврт на изведбу драме Посљедњи Зрињски, Обзор, Згб 1900, бр. 99; А. Брлић, Хигин Драгошић, Вијенац, Згб 1925, бр. 7-8; М. Ројц, Три фалсификатора, Хрват, Згб 1925, бр. 1461; А-м, Некролог, Подравска област, Вараждин, 1926, бр. 35; М. Данко, Посљедњи дани Хигина Драгошића, Јутарњи лист, Згб 1926, бр. 5139; Л. Жимбрек, Над гробом хрватског књижевника, Хрват, Згб 1926, бр. 1914; А. Барац, Хигин Драгошић, Хрватска енциклопедија, св. V, с. 238; С. Батушић, Зринско-франкопанска тема на позорници, Кај, Згб 1971, бр. 9; Н. Батушић, Хигин Драгошић, Повијест српскохрватске књижевности, Згб 1973, књ. 36, с. 197-208.
Н. Б.
