ДИНУЛОВИЋ-МИКИЋ-ВЕЛИЧКОВИЋ Мила – драмска глумица (Београд, 25. XI 1910 – погинула у селу Добра код Голупца крајем 1943). Кћерка је редитеља Радивоја Динуловића (в) и глумице Славе Марковић-Динуловић (в). Завршила је нижу гимназију школујући се нередовно, уз родитеље често на путу. Уз њих је учила глуму од раног детињства, када је и наступала на сцени – од 1920. до 1923. у НП Сарајево. Доцније је професионално играла у позориштима: у Битољу 1924/25, у Суботици од 1925. до 1926, поново у Битољу од 1926. до 1930, у Нишу од 1930. до 1933, у НСаду (НП Бгд, Секција за Дб) од 1934. до 1935, у НПДб у сезони 1935/36, у Скопљу од 1937. до 1938, у Сарајеву од 1938. до 1939, у Уметничком позоришту у Бгду од 1939. до 1940. и у сезони 1940/41. у НП Бгд. Г. 1943. побегла је из Бгда са супругом Милорадом Величковићем (в) у село, где су обоје погинули. У почетку је играла с много неодољивог шарма, љупкости и срдачне непосредности наивке и сентименталке, које су тада одговарале и њеном малом и нежном узрасту, па постепено и успешно прелазила на психолошки врло сложене драмске и карактерне улоге показујући притом високу интелигенцију, лепоту, чистоту, тананост и разноврсност глумачког израза, искрено емотивна у доживљавању. Својим духовитим стваралачким поступцима спадала је међу модерне младе снаге.

УЛОГЕ: Пег (Пег, срце моје), Стела (Свети пламен), Жералдина (Зар Жералдина није анђео?), Сесил Прентис (Дорис решава питање брака), Дина Бираги (Мала Бираги).

ЛИТ: Г. Р., „Пег, срце моје“, Југословенски дневник, 1934, бр. 241, с. 4; С. Д., „Свети пламен“ од В. С. Мома, Југословенски дневник, 1935, бр. 19, с. 6; А-м, „Зар Жералдина није анђео?“, Југословенски дневник, 1935,  бр. 24, с. 10; А-м, Премијера комедије „Дорис решава питање брака“, Југословенски дневник, 1935, бр. 25, с. 6, бр. 27, с. 10, бр. 28, с. 9.

Б. С. С.

ДИНЧИЋ Светозар – публициста, позоришни критичар. Редовно је пратио рад СНП и писао приказе његових представа у новосадским листовима: у сезони 1934/35. у „Југословенском дневнику“ (потписујући се углавном као Сведин) и у сезони 1936/37. у „Дану“.

БИБЛ: Дунавска бановина добиће једну уметнички јаку позоришну трупу, Југословенски дневник, 1934, бр. 151, с. 3; „Коштана“ од Боре Станковића, Југословенски дневник, 1934, бр. 179, с. 5; Премијера „Зулумћара“ од Светозара Ћоровића, Југословенски дневник, 1934, бр. 185, с. 4; „Бог освете“ од Ш. Аша, Југословенски дневник, 1934, бр. 220, с. 4; Премијера „Париске сиротиње“ од Бризбера и Ниса, Југословенски дневник, 1934, бр. 224, с. 5; Бановинско позориште отвара сезону, Југословенски дневник, 1935, бр. 11, с. 6; Нар. поз. Дунавске бановине отпочеће сезону 3. X у Крагујевцу са Нушићевим „Др“ Дан, 1936, бр. 222, с. 3; Корупција на сцени, Дан, 1936, бр. 227, с. 6; Нар. поз. Дунавске бановине носиће, по највишем одобрењу, назив „Нар. поз. Дунавске бановине Кнеза Намесника Павла“, Дан, 1936, бр. 235, с. 3; Класично извођење комедије „Волпоне“ од Бен Џонсона, Дан, 1936, бр. 289, с. 6; Глембајевска „живчана логика“, Дан, 1936, бр. 293, с. 8; Оживљавање Нушићевог репертоара, Дан, 1936, бр. 296, с. 6; Лакрдија о друштву које је рат помешао, Дан, 1936, бр. 298, с. 4; Искупљивање људског достојанства револверским мецима, Дан, 1936, бр. 304, с. 4; Младост пред професорском инквизицијом, Дан, 1937, бр. 7, с. 8; Ропство груди земље и званичној правди, Дан, 1937, бр. 13, с. 6; Ликвидација глембајевских трансакција, Дан, 1937, бр. 19, с. 4; Гђа Греч и г. Павлов сећају се живо изгореле позоришне зграде и лепих дана гостовања художественика у Новом Саду, Дан, 1937, бр. 20, с. 6; Тријумф художествене глуме у Гогољевој „Женидби“, Дан, 1937, бр. 21, с. 4.

ДИЊАШКИ Теодор – вокални педагог (Србобран, 1. III 1912 – Темерин, 3. III 1994). После завршене гимназије (у Србобрану и Бачком Петровцу) студирао је право у Бгду. Певање и вокалну педагогију студирао је у Италији (Милано). Био је дугогодишњи професор певања и шеф Певачког одсека у Музичкој школи „Исидор Бајић“ у НСаду. У Опери СНП био је ангажован као хонорарни педагог од 1. IX 1958. до 31. XII 1959. Његови ученици, у школи и приватно, били су истакнути солисти СНП: Данка Фирфова, Олга Бручи, Димитри Мариновски, Влада Поповић, Бранислав Јатић, Бранислав Вукасовић и други. Био је добар познавалац италијанског белканта, а нарочито је разумевање и пажњу полагао на правилну гласовну импостацију својих ученика.

В. П.

ДИПЛОМА ДРУШТВА ЗА СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ – Још пре но што је Устав ДСНП био одобрен од власти (1865), сматрало се да би чланови ДСНП требало да добију специјално израђену диплому као доказ о чланству у Друштву. Први пут је то питање разматрано 17. VII 1864. на седници Управљајућег одбора СНП, које тада још увек функционише у саставу Српске читаонице у НСаду. Била је образована и комисија која је требало да УО предложи изглед и текст дипломе. На седници УО 26. IX 1864. о томе је реферисао Ђорђе Радић (в), члан УО, предложио текст и известио да би штампање 500 примерака дипломе у новосадској штампарији Игњата Фукса коштало 105 форината. УО је сматрао да би тај издатак био превелик за тадашње материјалне могућности Друштва, које, уз то, још није било ни легализовано, па се од штампања одустало док се не нађе јефтиније решење. Ј. Ђорђевић, међутим, настоји да се то питање што пре реши, па на седници УО 28. III 1865. реферише да му је, на његову молбу, септемвир др Јован Суботић (в) писао из Згба да је он тамо „погађао диплому за основатеље нашег позоришта“. Отада ће ово питање чекати на дефинитивно решење више од три деценије. Тек на Главној скупштини ДСНП 5. XI 1897. донета је нова одлука да се изради диплома и изда свим члановима који су у целости исплатили чланарину од 50 форината (доцније: 100 круна) и свим почасним члановима Друштва. Спроводећи скупштинску одлуку, УО ДСНП је 3. I 1898. решио да се изради „што простија и јевтинија диплома“. Даље је, на седници УО под бројем 116 из 1899, усвојен био нацрт дипломе који је бесплатно израдио сликар Урош Предић. Био је тада изабран и пододбор, који је требало да води бригу о изради клишеа по Предићевом цртежу, али пододбор ни после дужег времена није успео да тај задатак изврши. Била је, додуше, преко новосадског штампара и књижара Арсе Пајевића добијена понуда фирме Синсел и комп. из Лајпцига, али је, и овога пута због високе цене, УО ДСНП није могао прихватити. У међувремену је и У. Предић био обећао да ће се са својим братом вајаром споразумети о изради клишеа, али због заузетости обојице то није било урађено. На крају је УО 24. IX 1900. поверио књижевнику др Милану Савићу (в) и књижару Ђоки М. Поповићу да нађу неку фирму у Будимпешти или Бечу која би израдила клише, с тим да диплома буде истог формата као и Матичина и да не буде скупа. Савић је путем преписке успео да за тај посао ангажује уметнички резачки завод C. Angerer und Göschl у Бечу, који је задатак успешно обавио и 31. XII 1900. клише послао у НСад. Тако је начелник ДСНП др Лаза Станојевић могао на седници УО 3. V 1901. известити да је диплома готова: врло је лепа, штампана је у 1000 примерака и цео тираж кошта 898 круна и 79 потура. Биће одмах послата члановима који су исплатили целу чланарину и почасним члановима ДСНП. Уз диплому ће им се послати и Опис и тумачење дипломе Друштва за Српско народно позориште, који је написао У. Предић а штампало га Друштво у виду брошуре. Формат хартије на којој је штампана диплома ДСНП величине је 42,2 x 57 цм, а величина њеног цртежа 35,3 x 51,2 цм. Клише је израђен по систему фото-литографије, а диплома је штампана на белом 200-грамском картону, у црно-белој техници. „Ова диплома – наводи Предић у њеном Опису и тумачењу – показује нам у алегорији језгру свега онога, што нам драматска поезија посредством позоришта пружа. Да би се алегорија што лакше разумела, добила је свака фигура своју етикету са натписом, шта која особа треба да значи“. У средини дипломе, као централна фигура, стоји млада жена обнажена у горњем делу тела, која симболизује Истину. Она испред своје главе, уздигнутим рукама, држи округло огледало које јој потпуно заклања лице. Средњи део њеног тела обавија туником крилата женска фигура – Поезија. На траци, лево од главе Истине, односно огледала, исписане су речи „Тат тбам аси“, што на староиндијском значи „То ти јеси“, а десно старогрчка филозофска изрека „Γνωθι σε αύτον“ – „Познај самога себе“. Обе изреке садрже основни задатак и суштину, смисао позоришне уметности. Тиме што је Истини заклонио лице огледалом аутор је хтео да подсети да „Позориште приказује само слике и појаве иза којих се крије истина, а никад сушту, нагу истину, него истину у поетском руву, уметничку истину“. На левој страни дипломе, у тамној одећи, са мафорионом на глави, налази се крупна женска фигура која симболизује Морал, а изнад ње такође женска фигура, обнаженог десног рамена и десне стране груди, са пехаром који левом руком приноси уснама, док у десној, опуштеној, држи нож; та фигура представља Страст. Крај ногу фигуре која симболизује Морал седи младић чија је лева страна тела, од рамена до ноге, покривена лаким, светлим прекривачем; он симболизује Мир. Његову главу благо додирује левом руком Морал. Поред ових главних ликовних елемената које садржи диплома, у њеном десном, горњем углу налази се глава Харлекина, а испод ње, у складној композицији, разни музички инструменти: виолончело, гусле, тимпан, тријангл, трубе, даире и др. Око тих фигура, на левој и десној страни дипломе, празнине попуњавају средњевековно оружје, шлем, винова лоза, лишће, разни орнаменти, глава Сатира итд. На њеној десној половини остављен је празан простор, уоквирен споменутим фигурама и орнаментима, за уписивање текста дипломе. У горњем делу тог простора је у три реда крупним словима исписан наслов: Друштво за Српско народно позориште, а испод њега је текст: … даје ову Диплому свом… члану… У Новом Саду… Секретар: / Председник:. У своме Опису и објашњењу У. Предић напомиње да диплома скоро и нема српско обележје. „Позориште – каже он – није само сре(д)ство за буђење народне свести, него је у много већој мери културна установа, коју смо од туђих народа примили, и њим проширили хоризонат наших посматрања“. Уосталом, и без специфично српских атрибута (вила, гуслар, сељак у гуњу и опанцима и сл.) „ипак се јасно види да је ова диплома српска: види се из српског текста…“ Диплома у оригиналном цртежу, испуњена и снабдевена потписима и печатом ДСНП, издата је аутору У. Предићу као правоваљана чланска диплома. У записницима Управног одбора ДСНП из периода 1918-1927. налазе се трагови да је диплома издавана и члановима који су стекли право на њу после Првог светског рата, двадесетих г.

ЛИТ: У. Предић, Опис и тумачење дипломе Друштва за Српско народно позориште (са репродукцијом дипломе у смањеном формату), Позориште, НСад 1901, бр. 7, с. 53-57.

Л. Д.

ДИПЛОМАТА (Le Diplomate) – шаљива игра у 2 чина. Написали: Ежен Скриб и Казимир Делавињ. Прво извођење у Паризу, 23. X 1827.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 16. I 1869. у НСаду. Преводилац непознат. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

В. В.

ДИПЛОМАТА СТАРЕ ШКОЛЕ (Der Diplomat der alten Schule) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Хуго Милер. Прво извођење у Немачкој, 1867.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 21. II 1875. у НСаду. Превео: Бранко Мушицки. – Д. Ружић (Гроф Бланкенфелд), А. Сајевић (Гроф Емил Бланкенфелд), Ј. Сајевићка (Елеонора), Д. Ружићка (Бароница Штраловица), П. Добриновић (Јован), Ј. Бунић (Давид). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: Ј., Дипломата старе школе, Позориште, НСад 1875,  бр. 21, с. 82-83; А-м, Српско народно позориште, Фрушка гора, 1878, бр. 15, с. 117; К. Р., „Дипломата старе школе“, Позориште, НСад 1879, бр. 26, с. 103.

В. В.

ДИПЛОМАТЕ (Z kouška státníkova) – шаљива игра у 1 чину. Написао: Емануел Боздјех. Прво извођење у Прагу, 1872.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 24. X 1900. у Великој Кикинди. Превела: Даринка Калићева. Подела узета са плаката представе одржане 22. XII 1901. у НСаду (заједно са једночинком Јованчини сватови). – Рд. М. Х. Динић; С. Вујићка (Марија Терезија), Д. Спасић (Лотриншки), М. Х. Динић (Кауниц), М. Матејић (Хотфор), К. Васиљевић (Подевиг), А. Стојановић (Прохаска), Е. Слука (Лакај). – Изведено 5 пута.

БИБЛ: Државников испит, весела игра у једној радњи, написао Емануел Боздех, са чешког Срет(ен) А. П(оповић), Панчево 1887.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Дипломате, Позориште, НСад 1901, бр. 46, с. 238; А-м, „Дипломате“, шаљива игра у једном чину од Емануела Боздеха, превела Даринка Калићева, Браник, 1902, бр. 2, с. 4.

В. В.

ДИРАН И ДИРАН (Durand et Durand) – шаљива игра у 3 чина. Написали: Албен Валабрег и Морис Ордоно. Прво извођење у Паризу, 1887.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 22. XI 1890. у Вршцу. Превео: Јован Грчић. Подела узета са плаката представе одржане 5. XI 1891. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; П. Добриновић (Кокардје), В. Миљковић (Алберт Диран), С. Бакаловићка (Лујза), В. Марковић (Алберт Диран), Д. Спасић (Жованон), К. Васиљевић (Барбатје), Ј. Добриновићка (Госпођа де ла Турел), С. Миљковићка (Марија), Т. Лукићка (Пакарета), Д. Васиљевићка (Клариса), С. Рајковић (Теодор), Т. Илић (Шарве). – Изведено 25 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 26. VII 1919. Превео: Симо Матавуљ. – Рд. М. Матејић; Ј. Стојчевић (Кокардје), Д. Кранчевић (Алберт Диран), Р. Кранчевићка (Лујза), М. Душановић (Алберт Диран), В. Кустудић (Жованон, Барбатје), К. Виловчевица (Госпођа де ла Турел), З. Петровићка (Марија), П. Рајичићка (Пакарета), М. Филиповићка (Клариса), М. Јосиповић (Теодор), Ј. Силајџић (Шарве). – Изведено 5 пута.

Премијера у СНП 13. V 1922. у Великом Бечкереку. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: – М. Аћимовић (Кокардје), Д. Петровићка (Госпођа де ла Турел), Поповићка (Пакарета), Ј. Харитоновић, Б. Ђорђевић, Л. Радосављевићка. – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 10, с. 2; =, „Диран и Диран“, шала у 3 чина, Браник, 1891, бр. 132, с. 4;□, Српско народно позориште, Застава, 1891, бр. 169, с. 2; Побратим, Српско народно позориште у Суботици, Браник, 1892, бр. 51, с. 3; М. О. гимн., Врањево, у суботу 11(23) јула даван је „Диран и Диран“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 30, с. 3; □, У уторак, 25. августа о. г. давано је на нашој позорници први пут: „Диран и Диран“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 36, с. 3; Ј. Храниловић, „Диран и Диран“, шала у 3 чина; написали: А. Валабрег и М. Ордоно; превео Г., Јавор, 1892, бр. 6, с. 90-91; М. Д., „Диран и Диран“ од Валабрега и Ордоноа; шала у 3 чина, са француског превео Г., Весник, Панчево 1893, бр. 2, с. 2; А-м, Teatar, Die Drau, 21. XI 1897; А-м, У суботу 5. априла приказана је шаљива игра: „Диран и Диран“, Слога, Сомбор 1908,  бр. 15, с. 10; Јосин (Ш. Рајчић), Српско народно позориште, Невен, Суботица 1908, бр. 5, с. 38; Yy, „Dürand es Dürand“, Torontal, Велики Бечкерек 1922, бр. 108,  с. 3; Зд., „Диран и Диран“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1922, бр. 101, с. 1.

В. В.

ДИРЕНМАТ Фридрих (Friedrich Dürrenmatt) – швајцарски књижевник, сликар, илустратор и критичар (Конолфинген код Берна, 5. I 1921 – Нојшатл, 14. XII 1990). Отац му је био протестантски пастор, а деда Урлих политичар конзервативац. Његова породица се преселила 1935. у Берн. Студије филозофије, немачког језика и књижевности и теологије уписује 1941. на универзитету у Цириху, али се после једног семестра преместио на универзитет у Берну. Професионално се бавио писањем од 1947. Велик утицај на њега имали су В. Вајлер и Б. Брехт. У основи његових дела је схватање „да савремени живот карактеришу анонимни бирократски апарати у којима је укинута одговорност појединца. Савремени свет, којим владају парадокс и апсурд, немогуће је више изразити трагедијом, једини адекватан израз јесте гротеска”. Његова прва драма је историјска Стоји писано 1947, а затим следе комедије, трагикомедије, гротеске, криминалистички романи, есеји… Дело које га је уврстило у сам врх савремених драматичара, а бави се корупцијом свести, трагична комедија Посета старе даме, објавио је 1956. Гротеска Физичари, објављена 1962, предочава неке апсурдне појаве које нам прете од новог нуклеарног света. Поред писања успешно се бавио и сликањем. У СНП су изведени његови драмски текстови Физичари (2. XI 1962) и Посета старе даме (17. IX 1972). Остала дела су му: Ромул Велики, Брак господина Мисисипија, Анђео долази у Бабилон, Франк В.,  Метеор, Једне вечери у касну јесен, Незгода, Судија и његов крвник, Сумња, Обећање, Реквијум криминалистичком роману, Судство, Казалишни проблеми.

М. Л.

ДИРИ Алфред (Alfred Duru) – француски драмски писац (Париз, 1829 – Париз, 29. XII 1889). Његово се име не може одвојити од имена Анри-Шарла Шивоа (в). Написали су заједно стотинак комада (комедија, водвиља, буфонских комедија, феерија, оперских и оперетских либрета), од којих је већина играна са великим успехом. Резервистина женидба (Les Noces d’un réserviste, 1885) њихов је заједнички комад који је СНП, у преводу А. Гунде, приказало 1909. Поред Шивоа, сарађивао је нарочито са Еженом Лабишом, али и са Клервилом, Биснаком, Сен-Ањаном Шолером, Иполитом Рејмоном, А. Шабријаом.

ЛИТ:А-м, Резервистина женидба, Ново позориште, НСад 1909, бр. 37, с. 146.

С. А. Ј.