ДИМОВИЋ Милан – књижевник и преводилац (Параћин, 22. I 1879 – Београд, 14. VII 1962). Рођен је у трговачкој породици; основну школу завршио је у Параћину, а гимназију 1898. у НСаду, где је становао код Јована Грчића (в). Тада је стекао и музичко образовање и приватно учио француски. На Лингвистички одсек Велике школе у Бгду уписао се 1901, али је ове студије прекинуо и посветио се новинарству. Дипломирао је 1930. на Филозофском факултету у Бгду. Од 1920. до пензионисања, 1938, радио је у Министарству просвете у Бгду на разним дужностима. Писао је приповетке, објављивао чланке и приказе у београдским листовима и часописима и преводио и препевавао са француског и немачког језика оперска либрета и драмска дела. У СНП су изведени његови преводи: 1900. Вилењак (заједно са Ј. Грчићем и Б. Бранчићем), 1907. Слепи миш, 1911. Продана невеста, 1921. Сирано де Бержерак, 1921. Трубадур, 1922. Пајаци, 1922. Травијата, 1923. Риголето и 1965. Холанђанин луталица. Његови преводи оперских либрета одликују се глатким, ритмички пријатним стихом, лепим, правилним и мелодиозним језиком и нарочито су складно саображени музичко-певачкој евокацији у којој оперски певачи немају изражене сметње. Превод Ростановог Сирана од Бержерака сигурно је једна од најлепших песничко-преводилачких творевина на српскохрватском језику којом се знатно уздигао до високог уметничког израза француског оригинала.

БИБЛ: Вилењак. Романтична опера. Текст од Кинда, НСад 1900; Трубадур. Опера. Написао С. Камарано. Музика од Ђ. Вердиа, Бгд 1913; Тоска. Музичка драма. По Сардуовој драми написали Л. Илика и Ђ. Ђакоза. Музика од Ђ. Пучиниа, Бгд 1913; Е. Ростан: Сирано де Бержерак, Бгд 1914; Риголето. Опера. Речи написао Ф. М. Пјаве. Музику написао Ђ. Верди, Бгд 1920; Травиата. Опера. Написао Ф. М. Пјаве. Музика од Ђ. Вердиа, Бгд 1921; Продана невеста. Комична опера од К. Сабине. Музика од Б. Сметане, Бгд 1922; Холанђанин луталица. Романтична опера. Од Р. Вагнера, Бгд 1923; Слепи миш. Оперета. Написао Р. Жене. Музика од Ј. Штрауса, Бгд б. г.

ЛИТ: А-м, „Сирано де Бержерак“ од Е. Ростана, Застава, 7. IV 1925; А-м, „Риголето“, ВС, 1948, бр. 14, с. 35; А., Умро преводилац Милан Димовић, Политика, 16. VII 1962.

Б. С. С.

ДИНИЋ Љубица – глумица (Кикинда, 28. IV 1861 – Нови Сад, 2. III 1937). Девојачким презименом Ђуришић – кћи Јована и Софије рођ. Марић, сестра Зорке Добриновић (в) и супруга Милоша Хаџи-Динића (в). Учила је Вишу женску школу; 15. III 1877. ступила је у путујуће позориште Ђорђа Пелеша приликом њеног бављења у Сремској Митровици. Г. 1881. је ангажована у СНП, у којем је, са малим прекидом од септембра до децембра 1885, остала до 1. VII 1886. Трупи Ђорђа Протића прикључила се 1. VII 1886. Затим је била члан дружине свога супруга до 30. VIII 1894, када су се заједно понудили новосадском СНП; како нису примљени у ангажман, поново су глумили код Ђ. Протића, а онда су непуну сезону, од 13. IV 1895. до 27. I 1896. били у ХНК у Згбу и потом кратко у трупи Петра Зорића у Сарајеву. У СНП су ангажовани од 16. III 1896. и у њему су остали до 20. VIII 1904. Трећи пут су код Ђ. Протића (у Сарајеву и Мостару), а потом у позоришном друштву „Драгош“, да би од 15. IX 1907. до јуна 1908. припадали ансамблу осјечког ХНК. У СНП се враћају 15. IX 1908. и остају до почетка Првог светског рата; по ослобођењу, од 1. I 1919. настављају рад у СНП, касније НП у НСаду, до маја 1925, када су обоје пензионисани. Као већина младих глумица у малом ансамблу, и Д. је у почетку по потреби наступала у мањим улогама свих жанрова, рано испољивши афинитет према драмским и трагичним ликовима зрелих и старих жена. Повремено, када је карактер улоге одговарао њеној природи, била је веома запажена код критике (Милан Савић је у свом приказу њену Сару Гилднерову у Библиотекару назвао мајсторским ремек-делом). Приликом гостовања СНП у Сарајеву 1912. њена је Мерима у Шантићевој Хасанагиници оцењена савршеном. Овом је креацијом обележила и 40-огодишњицу глумовања у НСаду 22. XI 1920.

УЛОГЕ: Удова Добрићка (Бангалоз), Бернерка (Добре сведоџбе), Грофица Ландзберг (Психе), Дона Луција (Карлова тетка), Метелкина (Двеста хиљада), Олга (Лажни цар Димитрије), Васиљка (Јасмина и Ирена), Катарина (Јеврејин из Пољске), Милена (Прибислав и Божена), Ката Милићка (Крајишкиња), Марија (Тако је морало бити), Анђа (Сватови), Стана (Станоје Главаш), Бароница (Бакара), Ана (Сваком своје), Монгоденовица (Мадам Монгоден), Алексићка (Голгота), Јеца (Ускочкиња), Јања (Сузе), Аделаида (Неверни Тома), Роксанда (Јанковић Стојан), Дебела Госпођа (Ђаво), Ема (Звони трећи пут), Мајка (Уријел Акоста), Мајка Југовића (Косовска трагедија), Боја (Кнез Иво од Семберије), Милојка (Народњак), Мира Чобанићка (Дивљуша), Стана (Лазарево васкрсење), Клариса (Код белог коња), Соња (Љубомора), Милеса Миловановић (На угледу), Диран Виктор (Топаз), Мари (Лилиом), Магда Мифтон (Нијоба), Вобержеровица (Роман сиромашног младића), Сајболд (Задушне жене), Јерина (Молитва), Катарина (Анђео поноћи), Госпођа Дироа (У новој кожи), Кулибина (Љубав, Потапенко), Босиљка (Сеоска лола), Хедвига (Наше жене), Сока (Саћурица и шубара), Даринка (Две сиротице).

ЛИТ: П., Стари Бечеј, 19. 3. „Језуита и његов питомац“, слика из француског шаљивог живота, Застава, 1882, бр. 49, с. 3; Милун, Извештај са гостовања СНП у Сомбору, Застава, 1883, бр. 179, с. 1; М. С(ави)ћ, Сеоска лола, Позориште, НСад 1884, бр. 2, с. 7; -р-, Две сиротице, Позориште, НСад 1884, бр. 16, с. 63; (М.) С(авић), „Библиотекар“, шаљива игра од Густава Мозера, превео Б. Галац, Јавор, 1884, бр. 10, с. 315-318; (Б), „Стеван последњи босански краљ“ од М. Поповића, Српско коло, 1884, бр. 9, с. 4; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 45, с. 3; -о-, (Српско народно позориште у Панчеву), Стражилово, 1885, бр. 8, с. 254-255; А-м, Седница артистичког одбора Друштва за Српско народно позориште, Застава, 1886, бр. 33, с. 2; А-м, Извештај привремене управе СНП-а о стању и радњи српске народне позоришне дружине, Браник, 1896, бр. 106, 107, 108, 110, 113, с. 2; Г., Мајчин благослов, Позориште, НСад 1896, бр. 43, с. 170-172; А-м, СНП у Суботици, Суботичке новине, 31. V 1896; Др К. Суботић, Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 29. X 1897; Ј. Хр(аниловић), Јеврејин из Пољске, Позориште, НСад 1898, бр. 28, с. 122-123; А-м, Извештај привремене управе СНП-а о стању и раду српске народне позоришне дружине, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 61, с. 3-4; -а, У недељу 18. новембра гледасмо први пут „Станоје Главаш“, Застава, 21. XI 1901; Г., „Ђидо“, слика из живота у 4 чина с певањем од Јанка Веселиновића, Браник, 1907, бр. 267, с. 4; Л. (Марковић) М(ргу)д, Српско народно позориште, Трговачке новине, 1909, бр. 46, с. 366; Армил, „Народњак“, сатирична игра у три чина, написао Л. Мргуд, Браник, 1910, бр. 7, с. 3; М. П., Летимичан осврт на минулу новосадску сезону од 12. новембра 1909. до 31. јануара 1910, Бранково коло, 1910, бр. 8, с. 123; Ј. Грчић, „Част“, драма у 4 чина од Хермана Зудермана, Браник, 1911, бр. 210, с. 1-2; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 2, с. 3; А-м, Синоћ је у позоришту даван руски комад „Љубав“ од Потапенка, Српска ријеч, Сарајево 14. III 1912; А-м, СНП у Загребу, Застава, 24. V 1913; А-м, „Максим Црнојевић“, трагедија од Лазе Костића, Браник, 1913, бр. 190, с. 3; А-м, Синоћ је приказан чешки шаљиви комад „Звони по трећи пут“, Застава, 30. X 1913; А-м, Косовска трагедија на позорници, Застава, 9. XII 1913; Бајле, Нада (Холандски рибари), Слобода, 1919, бр. 93, с. 3; А-м, Двоструки глумачки јубилеј, Застава, 16. IX 1920; А-м, 40-годишњица глумовања, Застава, 5. XI 1920; А-м, Прослава 40-годишњице Милоша и Љубице Динић, Застава, 25. XI 1920; А-м, „Пера Сегединац“, Застава, 9. VI 1921; А-м, Статистички преглед позоришне сезоне 1923-1924, Застава, 20. VII 1924.

С. Ј.

ДИНИЋ Милица – драмска глумица (Сремски Карловци, 28. VIII 1891 – Ниш, 1947). Супруга глумца Николе (в). Завршила је три разреда гимназије. Први пут је ступила на сцену 23. XII 1909. у путујућој дружини Јована Харитоновића у Алексинцу. Од 1910. до 1911. је у трупи Љубомира Рајичића Чврге, од јула до децембра 1911. код Петра Ћирића, 1912. у „Гундулићу“, од 1912. до 1914. у Повлашћеном позоришту „Тоша Јовановић“ под управом Михаила Лазића Чичка; од 1919. до 1922. је у НП у Скопљу, од 1923. до 1933. је у СНП у НСаду, с прекидом од једне сезоне (1924/25, када је у НК у Сплиту); од 1933. до 1934. је у Повлашћеном путујућем позоришту под управом Николе Динића, Станоја Душановића и Добривоја Раденковића, од 1934. до 1935. у путујућој дружини свога супруга и од 1935. је стално у НПМб у Нишу. Двадесетпетогодишњицу глумачког рада прославила је у Нишу 8. IV 1938. као Тоанета у Молијеровом Уображеном болеснику. Одликована је Орденом Св. Саве V степена. У младости је тумачила наивке, сентименталке и драмске улоге, па је постепено прелазила на карактерне. У почетку њена игра је била осећајна и непосредна, доцније врло брижљиво студиозна, када је текст учила напамет јер је изгубила слух. Упркос томе играла је врло коректно, управљајући се по своме непогрешивом глумачком нагону.

УЛОГЕ: Соња (Љубомора), Брамецбергер (Три девојчице), Марица (Сумњиво лице), Евица (Покондирена тиква), Мара (Два цванцика), Босиљка (Сеоска лола), Љубица (Ђидо), Алмаша (Он).

ЛИТ: В., У суботу је давано „Сумњиво лице“ од Бранислава Нушића, Ново време, Стари Бечеј 2. III 1924; А-м, „Три девојчице“, музика Франца Шуберта у облику оперете, у преради Вертера, Нови Сад, 1930, бр. 48, с. 2; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Сенти, Слога, Сента 1931, бр. 16, с. 2; А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Великој Кикинди, Кикиндска недеља, 1932, бр. 8, с. 1; М. И. Д. П., Српско народно позориште из Новог Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 13, с. 2; А. П., Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1933, бр. 28, с. 1; С. Душановић, О једном штрајку у СНП, НС, 1951, бр. 31-32, с. 10.

Б. С. С.

ДИНИЋ Никола – драмски глумац, редитељ и управник позоришта (Параћин, 12. XII 1884 – Ниш, 8. X 1945). Завршио је основну школу и учио пиварски и ћевабџијски занат. Први пут је ступио на сцену 31. I 1901. као Потишон (Стари каплар) у путујућој дружини „Србадија“ Димитрија Нишлића у Крушевцу. Од 1901. до 1902. је у „Светом Сави“ Миливоја Мике Стојковића, од 1903. до 1904. у „Слози“ Јована Јоце Стојчевића, 1904. у нишком „Синђелићу“, од 1905. до 1906. у комичном позоришту Бране Цветковића у Бгду, од 1907. до 1908. код Љубомира Рајичића Чврге, од 1909. до 1911. код Петра Ћирића, 1912. у „Гундулићу“, од 1912. до 1914. у Повлашћеном позоришту „Тоша Јовановић“ под управом Михаила Лазића  Чичка – с овим позориштем је 1915. прешао у избеглиштво и наставио да игра у току рата у Солуну и Водену. Од 1918. до 1919. је у Градском позоришту у Битољу, од 1920. до 1922. у НП у Скопљу, од 1922. до 1923. у НП у Бгду, од 1923. до 1924. у СНП у НСаду, од 1924. до 1925. у НК у Сплиту, од 1925. до 1. VIII 1933. поново у СНП (1925/26. као члан, редитељ и в. д. управника, а од 1926/27. као управник СНП); у сезони 1933/34. је са Станојем Душановићем и Добривојем Раденковићем водио путујуће позориште основано у Бгду; 1934/35. је управник у сопственом путујућем позоришту, а од 1935. до смрти члан и редитељ НПМб у Нишу. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 12. I 1933. у Вршцу као Аргон у Молијеровом Уображеном болеснику. Одликован је Медаљом за храброст. Био је глумац изразите стваралачке снаге, неуморан и неисцрпан, јаког темперамента, наглашено реалистичан у карактеризацији ликова, нарочито цинцарских, зеленаша, ћифта, трговчића или моћних газда, силника и господара, лукавих, препредених Нушићевих среских начелника и корупционаша. Из таквог разноврсног карактерног фаха често је прелазио на изразито драмски у којем је долазила до изражаја његова бујнија природа. Његова дикција је била чиста и правилна, гласовно чак сувише јака. То је био глумац који је до дубље старости увек учио напамет своје улоге и зато је играо са лакоћом и говорио природно. У СНП је тумачио велик број улога најразноврснијих по карактеру и сценској вредности. Није био само рутинерско-педагошки редитељ, него је радознало трагао по драмском тексту и имао способности и знања да то уметнички оживотвори на сцени. Нарочито је брижљиво обрађивао ликове. Волео је лепу декоративну опрему сцене. Показао се и као прилично вешт управник у погледу репертоарске политике коју је прилагођавао захтевима публике и у повећавању броја премијера (сезона 1926/27), али је био крут у персоналној политици и долазио у сукобе са глумцима.

РЕЖИЈЕ: Зец, Коштана, Микета и њена мати, Сумњиво лице, Код белог коња, Дух наших дедова, Војвода Брана, Покондирена тиква, Љубомора, Преко мртвих, Пут од два до једног света, Протекција, Шокица, Сеоска лола, Ђидо, Ивкова слава, Каплар Милоје, Народни посланик.

УЛОГЕ: Јован (Сеоска лола), Пфеферман (Наше жене), Бертел (Сиротињски адвокат), Јефта Пурић (Саћурица и шубара), Момчило (Стеван, последњи босански краљ), Поасон (Адријена Лекуврерова), Фришарт (Виљем Тел), Милан Топлица (Милош Обилић), Пикар (Две сиротице), Стајн (Мати се мора удати), Окељ (Марија Стјуартова), Осман (Светислав и Милева), Коста Звекић (Еј, људи, што се не жените), Ханибал Молвиц (Наши робови), Роберт (Библиотекар), Кум (Циганин), Јоца Бочић (Граничари), Илија Ликовић (Максим Црнојевић), Грацијано (Млетачки трговац), Пјер (Марки Вилмер), Вертилак (Поштењаци), Милан (Удадба по морању), Хаз (Ултимо), Шаранац (Две цедуље).

ЛИТ: А-м, Народно позориште у Новом Саду, Comoedia, 1924, бр. 16, с. 7; А-м, Нов управник СНП, Застава, 27. VIII 1925; В., У суботу 20. марта приказан је комад „Сви су невини“ од Коцебуа, Ново време, Стари Бечеј 27. III 1926; О. С(уботи)ћ, „Војвода Дечански“, трагедија у 5 чинова од Н. Т. Ђурића, премијера 3. II  о. г., Застава, 5. II 1927; А-м, В. Бечкерек,  27. V 1931. „Топаз“, Северна стража, Велики Бечкерек 1931, бр. 139, с. 3; П. Радивојевић, Новосадско позориште у Вршцу, Југословенски нови лист, Вршац 1931, бр. 17, с. 3; А-м, Јубилеј г. Николе Динића, Нови  Сад, 1933, бр. 3, с. 4; М. В. И., Српско народно позориште  из Новог Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 14, с. 2; А-м, Премијера „Каплара Милоја“ од Бр. Нушића доживела је сјајан успех, Покрет, НСад 1933, бр. 11, с. 6; А. П., Сплетка и љубав, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1933, бр. 24, с. 2.

Б. С. С.

ДИНО Проспер (Prosper Dinaux) – заједнички псеудоним два француска драмска писца: Жака Бедена (Jacques Beudin) и Проспера-Парфеа Губоа (Prosper-Parfait Goubaux), (в) БЕДЕН Жак и ГУБО Проспер-Парфе.

ДИНУЛОВИЋ Иван – драмски глумац и оперетски певач (Београд, 25. VII 1884 – Београд, 1952). Син је глумца Светислава (в). Спада међу прве српске оперетске глумце, али је успешно тумачио и карактерно-комичне улоге у драми. Први пут је ступио на сцену 11. XI 1900. у НП у Бгду и у њему играо с малим прекидима (1906. је глумац и редитељ у трупи Петра Ћирића) све до 1. XII 1910. У сезони 1910/11. певао је у Опери на Булевару Жарка Савића у Бгду, од 1911. до 1913. је био у СНП у НСаду. Од 1914. до 1916. је као борац учествовао у Првом светском рату. После рата, у два маха, од 1919. до 1924. и од 1926. до 1929, привремено је напуштао позориште и радио као службеник у Речном бродарству у Бгду. Од 1925. до 1926. је играо и певао у београдском Слободном позоришту Војина Туринског, од 1929. до 1931. у Београдској оперети Р. Веснића и Ј. Србуља, од 1931. до 1941. играо је у неколико путујућих трупа, а највише код Љубомира Рајичића Чврге и Николе Јоксимовића. Највише успеха имао је као оперетски глумац са пријатним и јаким баритоном. „Он пева лепо и много је бољи у оперети него у драми“ („Мали журнал“, Бгд 1906). Лепе појаве, динамичне природе, правилне дикције и занимљив у карактеризацији ликова, а са сцене је деловао врло ефектно. Као певач био је разноврсно ангажован у репертоару СНП у НСаду.

УЛОГЕ: Пфеферкон (Дротар), Стари кнез Васиљевић (Луксембуршки гроф), Вурцбахер (Барун Тренк), Кудер (Доларска принцеза), Валерштајн (Јесењи маневар), Директор путујућег позоришта (Продана невеста), Реџеп (На уранку), Никелман (Утопљено звоно), Краварев син (Крајишкиња), Професор (Отмица Сабињанака).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 22, с. 2; А-м, Иван Динуловић, Трговачке новине, 1912, бр. 1, с. 4; А-м, Синоћ је давана „Продана невеста“ од Сметане, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 59, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1912, бр. 20, с. 2.

Б. С. С.

ДИНУЛОВИЋ Предраг – редитељ (Нови Сад, 23. XII 1917 – Београд, 4. VIII 1991). Потиче из глумачке породице, отац Радивој (в), редитељ и управник свог путујућег позоришта, мајка Слава (в), глумица, и сестра Мила удата Величковић (в), глумица. Рођен је на једном од гостовања очевог путујућег позоришта. Због очевих честих путовања и мењања посла, школовао се у различитим местима Југославије. Драмски студио на Музичкој академији у Бгду завршио је непосредно пред Други светски рат. Почетком 1941. је мобилисан, али је убрзо заробљен и одведен у логор у Нирнбергу. Са групом истомишљеника у логору Офлаг XIII Б и у Хамелбергу оснива позориште, припрема представе и игра у њима све до ослобођења. Од 1946. до 1949. био је управник и редитељ у НП у Нишу, а потом краће време радио као редитељ у НП у Бгду. Од 1950. до 1962. био је директор Београдског драмског позоришта у којем је режирао низ значајних предсава (једна од најзначајнијих је Смрт трговачког путника А. Милера). Залагао се за постављање савремених светских драмских текстова у Београдском драмском позоришту. Од 1968. до 1972. био је на челу НП Босанске Крајине у Бањој Луци, где је радио и као редитељ и доживео свој најзрелији уметнички рад. Овај театар је успео да обнови и модернизује после катастрофалног земљотреса. Од 1974. до 1979. радио је као директор Драме НП у Бгду. Као гост режирао је у Пољској и Бугарској, а сарађивао је и са позоришним аматерима. На сахрани Јурија Ракитина (в) опростио се у име Удружења драмских уметника. Учествовао је на прослави 90 година од оснивања СНП.

БИБЛ: Проблеми у уметничком руковођењу наших позоришта, Позоришни живот, Бгд 1962, бр. 18, с. 1-4.

ЛИТ: А-м, СНП прославило је своју 90-годишњицу, НС, 1952, бр. 33, с. 1; А-м, Сахрана посмртних остатака познатог позоришног редитеља Јурија Ракитина, СВ, 24. VII 1952; Т. Танхофер, Једногласно једногласно, НС, 1955, бр. 100-101, с. 1 и 3; Р. Лазић, Редитељ и позоришни аниматор – Предраг Динуловић, Сцена, 1991, бр. 4-5, с.185-186.

М. Л.

ДИНУЛОВИЋ Радивоје – редитељ (Београд, 1. VIII 1880 – Врњци, 3. VIII 1941). Посинак је глумца Светислава (в). Завршио је пет разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену, као глумац, 1895. у путујућој дружини Ђуре Протића у Ваљеву и у њој се задржао до 1897. Од 1897. до 1900. је, најпре помоћни (Михаилу Рисантијевићу), а затим самостални сценариста у НП у Бгду. Од 1900. до 1912. је радио у НК у Осијеку (сем 1906/07, кад је био у путујућој трупи Петра Ћирића); од 1913. до 1914. је био ангажован у Дубровачком позоришту. Један део окупације у току Првог светског рата провео је у заробљеничком логору у Нежидеру, где се бавио и позориштем, а од 1916. је био члан НК у Вараждину. Од 1917. до 1919. је са Николом Хајдушковићем водио путујуће позориште по Босни и довео га у Сарајево, где је од 1920. до 1922. био редитељ, административни секретар и технички шеф НП. Од 1923. до 1925. био је, као један од оснивача, управник и редитељ Суботичког позоришта, од 1925. до 1927. редитељ и артистички управник Градског позоришта у Битољу, 1928. редитељ у Градском позоришту у Лесковцу, од 1928. до 1929. поново редитељ Градског позоришта у Битољу под управом Роберта Матека Матијевића и онда је значајно допринео спајању овог са Градским позориштем у Нишу, при чему је образовано Позориште Моравске бановине. У њему је био главни редитељ и убрзо, после смењивања Роберта Матијевића, и његов по реду други управник до почетка 1932. У Позоришту Моравске бановине радио је као редитељ до 1935, када је пензионисан, али је исте г. реактивиран и постављен за редитеља Градског народног позоришта у Крагујевцу, које је 1936. постало НПДб. Четрдесетогодишњицу свога уметничког рада прославио је 12. II 1935. у Нишу. Одликован је Орденом Светог Саве V степена. Постепено се, од сценаристе који је радознало пратио уметничку делатност у народним позориштима у којима је радио, изграђивао у доброг редитеља. Интелигентан и даровит, стално радећи на свом усавршавању и стицању знања, он се лепо развијао и ослобађао се оне шаблонске рутинерско-практичне глумачке режије и трудио се да у уметничком раду буде инвентивнији и што мање баналан. Са посебном бригом посвећивао се нарочито декоративној опреми сцене, тражећи увек сликовите, ефектне боје и облике. Његове режијске инсценације деловале су складно и за око. Супруга Слава рођ. Марковић и ћерка Мила удата Величковић биле су глумице а син Предраг редитељ.

РЕЖИЈЕ: Слепа богиња, Товаришч, Нечиста крв, Капинера, Ана Карењина, Пољубац пред огледалом, Господски дом, Продавница ваздуха, Пут око света, Зона Замфирова, Госпођа министарка.

ЛИТ: А-м, Градско позориште, Невен, Суботица 1922, бр. 39, с. 3; С. Фишлер, „Нечиста крв“ у извођењу Бановинског позоришта, Дан, 1934, бр. 130, с. 7; Ј. Лешић, Динуловић Радивој, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 95-96.

Б. С. С.

ДИНУЛОВИЋ Светислав – глумац (Београд, 7. VIII 1855 – Земун, 6. V 1923). Ступио је веома млад у путујуће позориште Фотија Иличића 1871, следеће г. у дружину Ђорђа Пелеша, а 1876. у СНП у НСаду, у којем је остао неколико месеци, па је кратко био у ХЗК у Згбу. Од 1878. до Првог светског рата био је члан НП у Бгду. У два маха је водио своје путујуће позориште по Србији и Војводини: од 1876. до 1878. и од 1880. до 1882. Иако је био певач скромних гласовних могућности, стекао је велик број првих улога и необичну популарност у комадима с певањем, водвиљима и оперетама, а посебно у бечким „чаробним“ комадима с певањем Ф. Рајмунда, захваљујући ликовима весељака и обешењака које је тумачио са много живог темперамента и разигране маште, али и произвољне импровизације, лакрдијашења и гротеске. Његов урођени комичарски дар нашао је одјека у критици када је тумачио ликове из новије домаће комедије, у којој је створио сценске узоре за Максима у Ђиду, Мићу у Два цванцика, Срету Нумеру у Народном посланику и у другима.

УЛОГЕ: Селестен-Флоридор (Мамзел Нитуш), Станиша (Јелисавета, кнегиња црногорска), Васил Васиљевић (Луксембуршки гроф), Пфеферкон (Дротар), Никелман (Утопљено звоно), Пинтер (Саћурица и шубара), Виљем (Женски рај), Максим (Ђидо), Вуле Пупавац (Подвала), Андреј Ореховић (Кућна капица доктора Фауста).

ЛИТ: А-м, Краљевско српско народно позориште у Београду, Позориште, НСад 1887, бр. 19, с. 95-96, бр. 20, с. 99, бр. 21, с. 103, бр. 22, с. 106-107; К. Ст., Српска народна позоришна дружина у Шиду, Браник, 1911, бр. 156, с. 3; Ј. Грчић, „Јелисавета, кнегиња црногорска“, трагедија у 5 чинова од Ђуре Јакшића, Браник, 1911, бр. 215, с. 2-3; Ј. Грчић, „Луксембуршки гроф“ од Лехара, Браник, 1911, бр. 242, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 5, с. 3; А-м, С. Динуловић, Застава, 10. V 1923; Шими, Гостовање г. Динуловића, Застава, 17. X 1923.

С. Ј.

ДИНУЛОВИЋ Слава – глумица (Окучани, Хрватска, 1878 – Качарево, код Панчева, 24. XII 1950). Девојачко презиме јој је Марковић. У Вараждину је завршила Вишу девојачку школу. Већ 1896. у Новој Градишки се прикључила путујућем позоришту Ђуре Протића. Потом је наступала код Михаила Пешића, па код Петра Ћирића (1906/07). Отада је – са супругом, глумцем и редитељем Радивојем Динуловићем (в) –  играла у многим путујућим и професионалним позориштима: од 1907. до 1912. у НК у Осијеку, 1913/14. у НК у Дубровнику, од августа 1918. до 1920. у путујућој дружини, основаној у Старој Пазови, коју је водио њен муж са Николом Хајдушковићем, од 1920. до 1923. у НП у Сарајеву, 1923-1925. у Суботичкој оперети, од 1925. до 1927. и поново 1928/29. у Битољу (у међувремену, 1928, у Лесковцу) и од 1929. до 1935. у НП у Нишу; 1936. је преговарала да са мужем пређе у крагујевачко позориште односно НПДб, али на новосадској сцени није заиграла јер је превремено пензионисана. Подједнако успешно је играла и у драми и у комедији; тумачила је углавном улоге мајки и зрелих жена, поглавито у националном репертоару. Претежно у суботичком, али и у сарајевском позоришту наступала је и певачким улогама у оперетама. Ћерка Мила удата Величковић била је глумица а син Предраг редитељ.

ЛИТ: Ј. Лешић, Динуловић Слава, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 96.

В. В.