ДИНИЋ Никола

ДИНИЋ Никола – драмски глумац, редитељ и управник позоришта (Параћин, 12. XII 1884 – Ниш, 8. X 1945). Завршио је основну школу и учио пиварски и ћевабџијски занат. Први пут је ступио на сцену 31. I 1901. као Потишон (Стари каплар) у путујућој дружини „Србадија“ Димитрија Нишлића у Крушевцу. Од 1901. до 1902. је у „Светом Сави“ Миливоја-Мике Стојковића, од 1903. до 1904. у „Слози“ Јована-Јоце Стојчевића, 1904. у нишком „Синђелићу“, од 1905. до 1906. у комичном позоришту Бране Цветковића у Бгду, од 1907. до 1908. код Љубомира Рајичића Чврге, од 1909. до 1911. код Петра Ћирића, 1912. у „Гундулићу“, од 1912. до 1914. у Повлашћеном позоришту „Тоша Јовановић“ под управом Михаила Лазића  Чичка – с овим позориштем је 1915. прешао у избеглиштво и наставио да игра у току рата у Солуну и Водену. Од 1918. до 1919. је у Градском позоришту у Битољу, од 1920. до 1922. у НП у Скопљу, од 1922. до 1923. у НП у Бгду, од 1923. до 1924. у СНП у НСаду, од 1924. до 1925. у НК у Сплиту, од 1925. до 1. VIII 1933. поново у СНП (1925/26. као члан, редитељ и в. д. управника, а од 1926/27. као управник СНП); у сезони 1933/34. је са Станојем Душановићем и Добривојем Раденковићем водио путујуће позориште основано у Бгду; 1934/35. је управник у сопственом путујућем позоришту, а од 1935. до смрти члан и редитељ НП Моравске бановине у Нишу. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 12. I 1933. у Вршцу као Аргон у Молијеровом Уображеном болеснику. Одликован је Медаљом за храброст. Био је глумац изразите стваралачке снаге, неуморан и неисцрпан, јаког темперамента, наглашено реалистичан у карактеризацији ликова, нарочито цинцарских, зеленаша, ћифта, трговчића или моћних газда, силника и господара, лукавих, препредених Нушићевих среских начелника и корупционаша. Из таквог разноврсног карактерног фаха често је прелазио на изразито драмски у којем је долазила до изражаја његова бујнија природа. Његова дикција је била чиста и правилна, гласовно чак сувише јака. То је био глумац који је до дубље старости увек учио напамет своје улоге и зато је играо са лакоћом и говорио природно. У СНП је тумачио велик број улога најразноврснијих по карактеру и сценској вредности. Није био само рутинерско-педагошки редитељ, него је радознало трагао по драмском тексту и имао способности и знања да то уметнички оживотвори на сцени. Нарочито је брижљиво обрађивао ликове. Волео је лепу декоративну опрему сцене. Показао се и као прилично вешт управник у погледу репертоарске политике коју је прилагођавао захтевима публике и у повећавању броја премијера (сезона 1926/27), али је био крут у персоналној политици и долазио у сукобе са глумцима.

РЕЖИЈЕ: Зец, Коштана, Микета и њена мати, Сумњиво лице, Код белог коња, Дух наших дедова, Војвода Брана, Покондирена тиква, Љубомора, Преко мртвих, Пут од два до једног света, Протекција, Шокица, Сеоска лола, Ђидо, Ивкова слава, Каплар Милоје, Народни посланик.

УЛОГЕ: Јован (Сеоска лола), Пфеферман (Наше жене), Бертел (Сиротињски адвокат), Јефта Пурић (Саћурица и шубара), Момчило (Стеван, последњи босански краљ), Поасон (Адријена Лекуврерова), Фришарт (Виљем Тел), Милан Топлица (Милош Обилић), Пикар (Две сиротице), Стајн (Мати се мора удати), Окељ (Марија Стјуартова), Осман (Светислав и Милева), Коста Звекић (Еј, људи, што се не жените), Ханибал Молвиц (Наши робови), Роберт (Библиотекар), Кум (Циганин), Јоца Бочић (Граничари), Илија Ликовић (Максим Црнојевић), Грацијано (Млетачки трговац), Пјер (Марки Вилмер), Вертилак (Поштењаци), Милан (Удадба по морању), Хаз (Ултимо), Шаранац (Две цедуље).

ЛИТ: А-м, Народно позориште у Новом Саду, Comoedia, 1924, бр. 16, с. 7; А-м, Нов управник СНП, Застава, 27. VIII 1925; В., У суботу 20. марта приказан је комад „Сви су невини“ од Коцебуа, Ново време, Стари Бечеј, 27. III 1926; О. С(уботи)ћ, Војвода Дечански“, трагедија у 5 чинова од Н. Т. Ђурића, премијера 3. II  о. г., Застава, 5. II 1927; А-м, В. Бечкерек,  27. V 1931. „Топаз“, Северна стража, Велики Бечкерек, 1931, бр. 139, с. 3; П. Радивојевић, Новосадско позориште у Вршцу, Југословенски нови лист, Вршац, 1931, бр. 17, с. 3; А-м, Јубилеј г. Николе Динића, Нови  Сад, 1933, бр. 3, с. 4; М. В. И., Српско народно позориште  из Новог Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 14, с. 2; А-м, Премијера „Каплара Милоја“ од Бр. Нушића доживела је сјајан успех, Покрет, НСад, 1933, бр. 11, с. 6; А. П., Сплетка и љубав, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1933, бр. 24, с. 2.

Б. С. С.