ДИМИТРИЈЕВИЋ Миша К. – глумац, редитељ и драмски писац (Шабац, 26. X 1854 – Загреб, 4. I 1909). – Право име му је Михаило. Основну школу учи у родном месту а нижу гимназију у Бгду, у који су му родитељи прешли да би средили свој тешко угрожени материјални положај. Био је добар цртач и, уместо да се посвети сликарству, завршио је молерски занат. Бавио се глумом у дилетантским позоришним дружинама. У Убу 1870. ступа у путујуће позориште Стевана Велића, у којем игра већином женске улоге. Затим с позоришном дружином Лазе Поповића (в) путује по Војводини, а после тога ради у путујућем позоришту Ђуре С. Протића; 1873. члан је НП у Бгду, у којем остаје кратко време. Потом ће с путујућим позоришним дружинама Михаила Димића, Ђорђа Пелеша (в) и поново Ђ. С. Протића гостовати у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини. У међувремену се жени глумицом Саветом рођ. Рашић (в. Димитријевић Савета). Почетком октобра 1879, за време гостовања у Темишвару, ангажује га Д. Ружић (в) у СНП за глумца и сликара кулиса, с тим да му се „за бојадисање плаћа посебно“; заједно с њим ангажована је и Савета, која је за време боравка у СНП умрла (28. VI 1885). Почетком августа 1885. напушта СНП и краће време проводи у путујућој позоришној трупи Гавре Милорадовића, с којим долази на гостовање у хрватске крајеве. Члан ХНК у Згбу постаје крајем октобра 1885, а крајем новембра исте г. венчава се са глумицом Маријом Рајковић (в), која после четрнаест месеци брака умире (19. I 1887). После тога се поново нуди Позоришном одсеку ДСНП наводећи у молби да га је пок. Марија „на самрти заклела да се врати у СНП одмах после њене смрти кад се већ обоје нису могли заједно вратити“. Почетком марта 1887. поново је у СНП и у њему остаје до средине јула 1890, када трећи пут одлази, за глумца и редитеља, у путујуће позориште Ђ. С. Протића, којем помаже и у вођењу трупе. Затим је поново ангажован у ХНК у Згбу, где непрекидно наступа на сцени од 14. II 1892. до 21. XII 1907, а после тога се дефинитивно повлачи са позорнице због тежег обољења, наступивши у последњој представи у улози Бриканвија у Бабјем лету Мејака и Алевија. У Згбу почетком септембра 1894. склапа свој трећи брак – са глумицом Милом Јовановић, која ће га за више од шест деценија надживети. У Драматској школи, коју је 1896. основао интендант ХНК Стјепан Милетић, био је наставник глуме, маскирања и костима до краја маја 1898, када је Школа, после Милетићевог одласка из ХНК, била затворена. Потом извесно време држи у Згбу своју приватну глумачку школу. Од 1. IX 1907. стални је редатељ ХНК. У СНП је наступао у широком и разноврсном репертоару и био је међу најзапосленијим члановима ансамбла, иако је имао лакше хронично обољење грла и мало храпав глас. Тумачио је драмске и карактерне улоге, играо млађе и средовечне отмене људе, а огледао се и у ролама комичарског фаха. Са успехом је креирао и млађе хероје и психолошке улоге. У оно време мало је било сценских уметника тако широког глумачког дијапазона. Улоге које су му у СНП додељиване биле су средње по обиму али важне за целину представе. Још за његовог боравка у новосадском Позоришту запажена је његова тежња за једноставношћу и непосредним и природним сценским изразом. У Згбу је дуго чекао да заузме место које му је према таленту и глумачким способностима припадало: низ година у загребачком ансамблу „се је слабо цијенио и употребљавао свуда гдје није било никога другога за коју улогу“. Тек га је Стјепан Милетић усмерио на драмске и карактерне улоге посвећујући му посебну пажњу, што га је убрзо сврстало међу најзначајније глумачке снаге загребачке сцене. Милетић му је поверио да у Драматској школи предаје глумачке предмете и поред глумаца неупоредиво већег угледа као што су били А. Мандровић (в), П. Брани (в), А. Фијан или М. Ружичка-Строци, објашњавајући доцније ову одлуку у своме Хрватском глумишту: „Да је мој избор пао управо на госп. Димитријевића, зацијело неће читаоце ове књиге изненадити. Господин је Димитријевић, никнуо из народа, свакако најприроднији глумац хрватске позорнице. Његова је игра увијек природна, и највише одговара народном стилу, уз то му је изговор чист и правилан. Свака афектација и претјеривање туђи су његову природному таленту. Бољега учитеља не бих био могао препоручити младим хрватским глумцима“. У ХНК је прославио 25-огодишњицу уметничког рада 3. XII 1900. улогом Фалстафа у Шекспировом Хенрију IV (први део) и том приликом одликован црногорским Даниловим орденом V степена. Свој књижевни рад је започео објављујући у новосадском „Позоришту“ (1887) песму-жалопојку На гробу, посвећену прерано умрлој супрузи М. Рајковић-Димитријевић. Затим је у „Стражилову“ (1888) штампао приповетку из глумачког живота Чика Зоран, а у Друштву хрватских књижевника читао свој драмски спев Сан Црногорке. Највише је, међутим, радио на драми: 1888. СНП му је извело у Сомбору шаљиву игру у три чина Љубав их измирила, а 1889. Матица српска му је наградила са 120 форината, из Накиног фонда, позоришну игру у три чина с певањем Кобан спомен, коју је СНП приказало 1890. у НСаду. У ХНК су му изведени: комедија У добар час (1893), коју је написао заједно са А. Фијаном, затим једночинка Јадац (1897), комедија у пет чинова Образ пред свијетом (1901) и шала у три чина Домаћи производ (1904), за коју је делио трећу награду (са Адалбертом Кузмановићем) на драмском конкурсу ХНК. Написао је, превео или прерадио још три краћа позоришна комада. У листовима и часописима објавио је још неколико приповедака и цртица.

УЛОГЕ: Гргур (Ђурађ Бранковић), Бернд Ротентурнски (Марија и Магдалена), Марко (Крвави престо), Басанио (Млетачки трговац), Ружичић (Покондирена тиква), Милан Текелија (Пера Сегединац), Дмитрић, Теофил (Смрт Стефана Дечанског), Каваљер Димон (Распикућа), Де Сирије (Федора), Еркибелд Керзики (Пут око земље за 80 дана), Морис, Гроф саксонски (Адријена Лекуврер), Гавра Максић (Еј, људи, што се не жените), Лотар Мекдоналд (Библиотекар), Милош Обренбеговић (Максим Црнојевић), Херцег Немурски (Лудвик XI), Ђ. Ранцављев (Завађена браћа), Макс Боден (Доктор Клаус), Октав (Господар ковница), Луј (Фуршамболови), Милан (Сеоска лола), Ролф (Фабрицијусова ћерка), Стева Грабић (Честитам), Балинт (Риђокоса), Некљужев (Наш пријатељ Некљужев), Едмунд (Краљ Лир).

БИБЛ: Јадац, породична шала из босанског живота у једном чину, Нада Сарајево, 1893, бр. 5-7, с. 74, 91-93, 107-110; Дилетанти, четири позоришна комада удешена за поједина дилетантска друштва, Згб 1901: Јадац, с. 1-39; Србинове гусле, алегоријска сцена, написала Анка Николић-Минобек, за дилетантску позорницу удесио М. К. Д., с. 41-48; У глухо доба, шала у једном чину, написао Хенрик Лаубе, превео М. К. Д., с. 49-71; Пијаница и пас, шаљиви монолог (по причи Нушићевој) саставио М. К. Д., с. 73-78.

ЛИТ: А-м, Вршац, 12. III „Адријена Лекуврерова“, Застава, 1883, бр. 45, с. 2; Милун, Извештај са гостовања Српског народног позоришта у Сомбору, Застава, 1883, бр. 179, с. 1; Др. Д., „Ђурађ Бранковић“, Застава, 1885, бр. 120, с. 3; Др. Д., Рума, 23. VII „Библиотекар“, Застава, 1885, бр. 127, с. 2; -Р-, „Доктор Клаус“, Браник, 1887, бр. 143, с. 4; НКО, Српско народно позориште, Застава, 1887, бр. 192, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Завађена браћа, Позориште, НСад 1887, бр. 31, с. 142; К-ћ, Господар ковница, Позориште, НСад 1887, бр. 39, с. 173-179; -Р-, Еј, људи, што се не жените, Позориште, НСад 1887, бр. 40, с. 182; =, Федора, Позориште, НСад 1887, бр. 42, с. 190-191; К-ћ, Распикућа, Позориште, НСад 1887, бр. 44, с. 199; -И-, Пут око земље за 80 дана, Браник, 1888, бр. 3, с. 5; Ј. Грчић, …М. К. Димитријевић – „Кобан спомен“, глума из сеоског живота, ЛМС, 1889, књ. 160, с. 169-177; (Т.) О(стојић), Смрт Стевана Дечанског, Позориште, НСад 1890, бр. 11, с. 42-43, бр. 12, с. 46-47; А-м, Вилбрантова „Фабрицијусова ћерка“, Застава, 1890, бр. 11, с. 3; М. С(ави)ћ, Љубав их измирила, Позориште, НСад 1890, бр. 14, с. 54-55; С., Лудвик XI, Позориште, НСад 1890, бр. 34, с. 134-135; Пр., Наш пријатељ Некљужев, Позориште, НСад 1890, бр. 44, с. 174-175, бр. 45, с. 178-179; Н. Андрић, Спомен-књига Хрватског земаљског казалишта, Згб 1895, с. 65; А-м, Миша Димитријевић, Бранково коло, 1900, бр. 49, с. 1566; Петров (Ст. П. Бешевић), Чика Миши Димитријевићу, Врач погађач, 1900, бр. 23, с. 185; М. Ивић, Двадесетпетогодишњица глумовања Мише Димитријевића, Позориште, НСад 1900, бр. 52, с. 261-264; Р. Врховац, Образ пред свијетом, комедија, ЛМС, 1901, II додатак, с. 53-66; И. Војновић, На гробу Мише Димитријевића, у: Акорди, Згб 1917, с. 165-166; Н. Милан Симеоновић, Моји доживљаји, Згб 1918, с. 77; В. Стајић, Рад Матице српске на развијању књижевности, Споменица Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 98; П. Циндрић, 80 година школовања глумаца у Загребу 1881-1951, Згб 1963, с. 10-13; Б. С. Стојковић, Српска путујућа позоришта од краја 19. века до првог светског рата, Театрон, 1975, бр. 4, с. 13-35; Стј. Милетић, Хрватско глумиште, II издање, Згб 1978, с. 75, 409-418; Н. Батушић, Повијест хрватскога казалишта, Згб 1978, с. 387.

Л. Д.

ДИМИТРИЈЕВИЋ Рашко – професор, историчар књижевности и преводилац (Београд, 15. III 1898 – Београд, 30. VII 1988). Школовао се у Бгду. Матурирао је 1918, а потом студирао медицину у Француској, у Монпељеу (1919-1920). Дипломирао је у Бгду 1922. и постао професор француског језика. Као стипендиста француске владе до 1924. је студирао упоредну књижевност у Француској (у Стразбуру и Паризу). По повратку у земљу, до 1930, шест г. је био професор у земунској гимназији, а до 1940. у Бгду. До 1948. је предавао на Ликовној академији. Потом је све до 1955. уредник у Издавачком предузећу „Просвета“, а затим предавач и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Бгду и у НСаду. Пензионисан је 1968. Писао је песме, приповетке, есеје, студије, критике. Био је један од најбољих предавача које су имала ова два наша универзитета, али је сразмерно мало објавио. Доста је преводио: Молијера (Смешне прециозе), Ануја, Пижеа, В. Бауера (Плаво и црвено у дуги), Хилдесхајмера (Кнегиња Турандот) итд. На сцени СНП је 1940. приказан његов превод комада Срећни дани Анри-Клода Пижеа. После новосадске премијере тај пријатан комад игран је и у Бгду и у другим позориштима широм земље, како до рата тако и после ослобођења.

ЛИТ: Л. Дотлић, Срећни дани, Дан, 10. XII 1940.

Д. М.

ДИМИТРИЈЕВИЋ-РАШИћ Савета – в. РАШИЋ-ДИМИТРИЈЕВИЋ Савета

ДИМИТРОВИЋ-КОТАРАНИН Спиро – преводилац (Бенковац, 13. I 1813 – Загреб, 6. II 1868). Као граничарски официр служио је у аустријским гарнизонима у сјев. Италији; у Венецији је 1844. оптужен због учествовања у тајном друштву за „оснивање славјанског царства“. Пензиониран као капетан, живио је у Згбу. Био је одушевљени присташа Илирског покрета и сурађивао је у Гајевој „Даници“, у „Зори далматинској“ и „Позору“; ти су радови без изразитих књижевних вреднота. Драматизирао је роман И. С. Тургењева Руђин; изванредно је био плодан као преводилац претежно с њемачког а нешто и руског. Кад је загребачко казалиште постало 1860. народна установа под управом Димитрија Деметра, био је главни преводилац са сталном годишњом плаћом. У ХНК приказивано је у његовим пријеводима око 60 драмских дјела, а неколико десетака остало је у рукопису. Као преводилац служио се опорим језиком с мноштвом архаизама и локализама. Његови су пријеводи доживјели негативне оцјене А. Шеное. У анонимном некрологу у „Драгољубу“ речено је: „На његово писање викаху њеки… ну он је језик наш боље знао него гдјекој хвалисави учењак наш, кажемо, да је био жив риечник народних риечи и фраза“. По Н. Андрићу: „Часник у миру, а родом из чистога штокавског краја, уметао је, заведен љепотом свога језика, енергичке народне фразе и тамо гдје им није било мјеста, а као војник није могао да се отресе германизама“. Међу мноштвом писаца што их је превео били су Шекспир (прераде), Калдерон, Шилер, Нестрој, Раупах, Скриб, Дима отац и син, Лаубе, Феје, Коцебу, Сарду, Фрајтаг, Бризбар, Мозентал, Бирх-Пфајфер, Бајар, Денери, Диманоар, Бенедикс, Тепфер, Хоп и др. У СНП приказивана су у његовом пријеводу дјела: 1865. Низ бисера (К. Холтај), 1866. Цврчак (Ш. Бирх-Пфајфер), 1869. Виконт Леторијер (А. Бајар и Ф. Диманоар), 1871. Марија Стјуартова (Ф. Шилер), 1872. Кућна капица доктора Фауста (Ф. Хоп), 1873. Сланик (К. А. Гернер), 1873. Сеоска простота (К. Тепфер), 1873. Добросрећница (Ш. Бирх-Пфајфер), 1874. Виљем Тел (Ф. Шилер), 1875. Звонар Павловске цркве у Лондону (А. Хесе), 1877. Посљедње љубавно писмо (В. Сарду), 1881. Несташни ђаци (Ј. Н. Нестрој) и 1888. и Марија, кћи пуковније (А. Бајар и Ж. Сен-Жорж), те посрба Шумска ружа (В. Милер) 1881.

ЛИТ: А. Т(калчевић-Вебер), Суд о Руслану и Лудмили, у преводу Спире Димитровића, Народне новине, Згб 1860, бр. 17, с. 19 и 21; А-м, Спиро Димитровић Котаранин, Славјански југ, Згб 1868, бр. 2; А-м, Шпиро Димитровић Котаранин, Драгољуб, Згб 1868, бр. 6.

С. Б.

ДИМИЋ – драмски писац, чија је драма Женске сузе у НП у НСаду изведена 1926. Можда је ово германиста Ђура Б. Димић, који је писао почетком века. Објавио је 1926. у Бгду књигу Кратка песничка кореспонденција.

ДИМИЋ Мила – револуционар, глумица, драмски писац и драматизатор (Београд, 1902 – „Логор смрти“ на Бањици крај Београда, децембра 1942). Основну школу учила је у Бгду. Наступала је као аматер у Академском позоришту и истовремено радила као дактилограф. У НП у Бгду примљена је 1926. и у њему остала шест сезона. Поново је била члан овог позоришта од 1934. до 1936, када је отпуштена због напредних идеја, односно као политички сумњива, намах после великог успеха њене драматизације другог дела романа Покошено поље Бранимира Ћосића, под називом Силе. Та представа, у зналачкој режији Јосипа Кулунџића – премијера у НП Бгд 5. III 1935 – била је догађај првог реда. По одласку из НП била је управник женског студентског дома до бомбардовања Бгда 6. IV 1941. После окупације земље наставила је још активнији партијски рад на Чукарици и припремала разне акције све до хапшења у децембру 1942, када је исте ноћи умрла од батина у мучионици Специјалне полиције. Посмртно је одликована Орденом заслуга за народ другог реда. На сцени СНП је са запаженим успехом приказана њена драматизација Ћосићевог романа под називом Силе 1936.

ЛИТ: С. Д(инчић), Искупљивање људског достојанства револверским мецима, Дан, 1936, бр. 304, с. 4; А-м, Премијера „Сила“, Сцена, 1936, бр. 18 и 19, с. 8; А-м, Szinház – „Az evök“, Hiradó, Петровград 1937, бр. 137, с. 3; А-м, Кратак осврт на неколико последњих представа, Покрет, 1937, бр. 1, с. 8.

Д. М.

ДИМИЋ Петар Д. – хоровођа, учитељ и наставник музике (Панчево, 1837 – Београд, 24. I 1898). Изабран је за привременог хоровођу Београдског певачког друштва (6. VII 1881), до доласка Ј. Маринковића, а затим је водио Црквено певачко друштво „Корнелије“. Радио је краће време и као наставник певања и свирања у Првој београдској гимназији. Писао је претежно хорску, духовну и световну музику. Најпознатија му је музика за драму у три чина (Х)ајдук Вељко Јована Драгашевића, један од најпопуларнијих комада 19. века на нашим позорницама. СНП је ово дело први пут приказало у Вуковару 5. XI 1862, а нешто касније и у НСаду (31. XII 1862). Поред познатих песама из неготинског краја Књигу пише Мула-паша, Расло ми је бадем дрво и Болан ми лежи Кара-Мустафа у комаду су певане и две нове песме: апотеоза Вељку Витешки душе, десницо снажна и Јека од гусала, обе на Драгашевићев текст. Ову последњу, коју пева Милоје Гуслар и која је имала и гусларски претпев „Чујте браћо да се послушамо”, касније ће сјајно тумачити С. Дескашев и П. Добриновић, по чијем певању је сачувана и мелодија. Остала дела су му: Бојна труба, за мушки збор („Београдске илустроване новине“, 1866, бр. 11, с. 44); Срећин стан Ј. Драгашевића, компоновао Д., учитељ, за успомену многопоштованим гостима београдског певачког друштва приликом њихове тридесетогодишњице, ради пријатног познанства; Црквено певачко друштво „Корнелије“ (за мушки хор); Убојна труба, песма злопатницима, спевао Ђ. Малетић, а у четири мушка гласа сложио Д.; Благодарење, Венчање (народна); Скажи ми… (народна), за мушки хор; Благословљу Господа (народна), Литургија (како се у Бгду пева), Опело, Причастен, Тропар на Богојављење, све за мешовити хор; Благо нама тицама, Хвала Богу, Јагње малено… (збирка дечијих песама у један и два гласа, приредио М. М. Протић, Бгд 1889).

ЛИТ: А-м, Пера Димић, Бранково коло, 1898, бр. 6; А-м, Пера Димић, Бранково коло, 1897, бр. 36; Д. Ђермеков, Библиографија српских музичких дела, ЛМС, 1874, књ. 1, бр. 16; В. Р. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бгд 1950; В. Р. Ђорђевић, Оглед српске музичке библиографије, Бгд 1969.

М. Д. М.

ДИМИЋ-НОВИЋ Ангелина-Гина – в. НОВИЋ-ДИМИЋ Ангелина-Гина

ДИМИЋ-ПИШКИН Славка – преводилац. Њен превод комедије А. Н. Островског Своји смо – споразумећемо се (Свои люди – сочтёмся) изведен је у НПДб 1940.

ДИМОВ Осип (Осип Исидорович Перельман, псеудоним: Димов) – руски књижевник (Белосток, 4. II 1878 – Њујорк, 1. II 1959). Завршио је шумарство у Петрограду. Књижевним радом почео се бавити још почетком деведесетих г. 19. века. Писао је тзв. безсижејне приче о лепоти природе. У неким прозним делима говори о празном животу руске престоничке интелигенције на размеђу векова. У његовим драмама доминирају две теме – породични живот буржоаске интелигенције (Каин, 1905, Дуг, 1907, Жртва, 1915) и живот понижаваних и прогоњених Јевреја (Слушај,Израелу!, 1907, Певач своје туге, 1914). Од 1913. живео је у Америци. Писао је и на немачком језику. У СНП је 1933. играна његова драма Љубав Ане Александровне.

Б. К-ћ