ДЕЛАК Фердо – редитељ, писац и преводилац (Горица, 29. VI 1905 – Љубљана, 16. I 1968). Потекао је из чиновничке породице. Основну школу је завршио у Горици, а гимназију је похађао у Цељу, Шентвиду код Љубљане и Марибору, да би 1924. матурирао у Новом Месту. На Филозофском факултету у Љубљани студирао је славистику (1924-1929), завршивши истовремено и двогодишњу драмску школу. Од 1923. до 1929. издржавао се сам као глумац, редитељ и сарадник новина. Г. 1925. је, са А. Чернигојем, основао левичарску позоришну групу „Novi oder“ и руководио њоме али и радио као редитељ, сценограф и глумац и уредник истоимене публикације. Када је полиција 1926. забранила „Novi oder“, Д. и Чернигој су у Трсту и Горици водили разне позоришне дружине, али су 1927. морали побећи и из Горице. Д. је тада у Љубљани покренуо ревију за модерну словеначку уметност „Tank“ (1927), а био је и сарадник часописа „Die literarische Welt“. Исте г. добио је награду за сценске скице Цанкаревог Pohujšanja v dolini šentflorijanski на Позоришној изложби у Љубљани. Пошто је и „Tank“ забрањен, у Берлину је по договору с немачким књижевником Х. Валденом припремио циклус предавања о словеначкој револуционарној уметности и приредио посебан број листа „Der Sturm“ (Берлин 1929) под насловом Die junge slowenische Kunst. Г. 1929. држао је предавања на тему „Moderne Kunst aller Länder“ под окриљем издавачког предузећа „Der Sturm“. Г. 1930. је у Бечу руководио „Prolettheater“-ом и у њему поставио изведбу „Rote Revue 1930, а 1931. у бечком Theater der nationalen Arbeiterhilfe представу Синклерових Pojočih krokara. Његова драматизација Цанкарове новеле Слуга Јернеј и његово право приказивана је 1932. у Љубљани, Згбу, Марибору и Цељу. У сезони 1932/33. радио је као редитељ Љубљанске опере и с напредним студентима словеначких емиграната из Италије уприличио представу Glas od doma, коју је полиција забранила одмах после премијере. Од 1933. био је редитељ, референт за културу и уредник часописа „Naš val“у Радио Љубљани и истовремено студирао и дипломирао (1935) на академији „Моцартеум“ у Салцбургу. У сезони 1937/38. био је ангажован као редитељ НПДб у НСаду, али му је, после премијере Чапекове Беле болести, новосадска полиција наложила да напусти НСад. Потом је радио као редитељ у Скопљу (1938/39) и Згбу (1939-1941). За време рата је био у Хрватској у својству организатора словеначких одбора Освободилне фронте; 1945. је у Згбу био професор Земаљске глумачке школе и руководилац Студија ХНК. У сезони 1945/46. био је управник СНГ у Трсту. Од 1946. до 1950. радио је као редитељ ХНК у Згбу, у којем је изведбом Повлачења М. Божића 21. X 1950. обележио 25. годишњицу редитељског рада. Затим је био уметнички руководилац Загребачког драмског казалишта (1950/51), управник и редитељ НК „Иван Зајц“ на Ријеци (1951-1954), па директор Драме у Бањој Луци (1954-1956), где је 29. VI 1955. прославио 30-огодишњицу уметничког рада. Од 1957. је био директор Местног гледалишча у Љубљани, где је 1961. пензионисан. Поред Цанкаровог Слуге Јернеја драматизовао је Јурчичевог Десетог брата (1936) и Јурчић–Керсникове Rokovnjače (1936), Хашеков роман Dobri vojak Švejk poseže v svetovno vojno (1937). Постављао је и опере, а пред Други светски рат (1939) је режирао и делимично и снимио два филма: Slovenski plesi и Triglavske strmine. За своје режије драма добио је три награде НР Хрватске: за Васу Жељезнову М. Горког, за Повлачење од М. Божића и Долијало А. Н. Островског. За М. Бравничара и К. Фрибеца припремио је оперска либрета на тему Цанкаровог Hlapca Jerneja, за Б. Папандопула либрето Роне, за Д. Савина либрето Дубровачки тројчки, за М. Козину либрето за оперету Мајда. Режирао је преко 250 драма, опера, оперета и ревија. На српскохрватски је превео већи број позоришних комада; његова драматизација Слуге Јернеја преведена је на српскохрватски, немачки, мађарски, албански, есперанто и румунски језик. О стогодишњици СНП је за Споменицу СНП 1861-1961 (НСад 1961, с. 417-420) написао сећање под насловом Чапекова „Бела болест“ у Новом Саду. Уредио је и написао уводник за Delavski oder na Slovenskem (Љубљана 1964). Један је од преводилаца 100 највећих дјела свјетске књижевности (Згб 1962, 1964). Са словеначког на српскохрватски преводио је Цанкара (Слуга Јернеј и његово право, Бгд 1936, 1948, 1950, 1959, Згб 1946, Сплит 1946; Слуге, Згб 1951), М. Пуцову (Огањ и пепео, Згб 1949; Свијет без мржње, Згб 1951), М. Крањеца (Пут злочину, Згб 1949), И. Штандекера (Другови, Згб 1950; Пријевара, Згб 1950), Ф. С. Финжгара (Разрушени живот, Згб 1951) и друге писце. У Скопљу је у сезони 1938/39. играна његова драматуршка прерада комада Магда Алојза Ремеца. За бањалучко позориште адаптирао је Колалтову комедију дел’ арте у два дела Млетачки тројци (1955). Његов превод Голдонијевог Лека за жене (Уображена болесница), заједно са К. Москателом, изведен је у СНП 1955.
РЕЖИЈЕ: Дечја трагедија, Слуга Јернеј, Трипут отац, Бела болест.
БИБЛ: драматизације: Hlapec Jernej in njegova pravica, Љубљана 1932; Deseti brat, Љубљана 1936; Rokovnjači, Љубљана 1936; Dobri vojak Švejk poseže v svetovno vojno, Љубљана 1937; Ујаков сан, по Ф. М. Достојевском, на српскохрватском, Згб 1952.
ЛИТ: М. Магдић, Раднички театар, Социјална мисао, Згб 1932, с. 112-113; Л. Д(отлић), Премијера Шенхерове „Дечје трагедије“, Дан, 1937, бр. 260, с. 8; А-м, Карпентер: „Трипут отац“, Дан, 1937, бр. 287, с. 8; А-м, Американска бурлеска на нашој сцени, Дан, 1937, бр. 289, с. 5; Gor., Jernej a szolga, Napló, 1937, бр. 287, с. 2; У. Чоб(анов), Велики успех Чапекове „Беле болести“ на новосадској сцени, Дан, 27. I 1938; А-м, „Fehér betegség“ – Szenzaciós rendezéseben adták elö Noviszádon Csapek modern drámáját, Reggeli Ujság, 27. I 1938; М. В., Трагедија на петровградској позорници, Банатска пошта, Петровград 1938, бр. 120, с. 4; М. Шербан, Инсценација Чапекове „Беле болести“, Војвођански зборник, НСад 1938, с. 155; К. Георгијевић, Карел Чапек, Српски књижевни гласник, 1938, књ. LIV, с. 258-276.
В. В.
