ДВОРСКА МИЛОШТА (Hofgunst) – шаљива игра у 4 чина. Написао: Тило фон Трота.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 27. I 1903. у Панчеву. Превео: Милан А. Јовановић. Подела узета са плаката представе одржане 15. XI 1904. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Кнез), С. Вујићка (Мати), Д. Матејићка (Кнегињица Јелисавета), М. Стефановић (Екселенција Малтн), М. Тодосићка (Екселенција Ешен), К. Васиљевић (Роди), С. Стефановић (Екселенција Бухен), С. Лијанка (Хелмут), Т. Лукићка (Грофица Биркенфелдова), М. Николић (Барон Хохенштајн), М. Марковићка (Вики), Д. Васиљевићка (Баронеса Берта Валбергова), М. Матејић (Лео Халдн), Д. Николићка (Госпођица Штемова), Ј. Душановић (Штабл), В. Турински (Лакеј), М. Козловићева (Собарица). – Изведено 19 пута.

ЛИТ: А-м, Успешно гостовање С. Н. П. у Панчеву, Браник, 1903, бр. 15, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1904, бр. 112, с. 3, бр. 114, с. 4, бр. 125, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Дворска милошта, Позориште, НСад 1904, бр. 11, с. 78-79.

В. В.

ДВОСТРУКО ЛИЦЕ (Double Image) – комедија у 3 чина. По Роју Викерсу написали: Роџер Макдугал и Тед Алан. Прво извођење 1956. у Лондону, у нашој земљи 28. IX 1962. у НП Сарајево.

Прво извођење у СНП 9. VI 1963. у НСаду. Превео: Драгослав Андрић. – Рд. Д. Мијач, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; В. Животић (Џулијан Фаншо, Давид Фаншо), З. Ђуришић (Елза Фаншо), М. Бањац (Едита Билингели), В. Љубичић (Ернест Фаншо), Ф. Живни (Секретар Твејтс), Ф. Тапавички (Инспектор Гордон). – Изведено 9 пута, глед. 3638.

БИБЛ: Двоструко лице (Гог и Магог), превео Драгослав Андрић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1034.

А. К.

ДЕАК Ференц – књижевник, новинар, драматург (Нови Итебеј 1. I 1938 – Суботица, 23. X 2011). Школовао се у Суботици, Зрењанину и НСаду. Новинарством је почео да се бави у НСаду у омладинском листу “Ifjúság”. Касније је постао заменик главног уредника у часопису “Képes Ifjúság”. У РТВ НСад запослио се 1969, прво као драматург, затим као уредник петојезичког драмског програма Радија, а потом и као главни уредник. Једно време је био покрајински секретар за културу АП Војводине, а у периоду 1982-1986. био је амбасадор СФРЈ у Западној Африци (покривао је Гвинеју, Гвинеју Бисао, Сијеру Леоне, Зеленортску Републику и кратко Обалу Слоноваче). По повратку у земљу био је уредник и главни уредник  драмских програма ТВ НСад до пензионисања 1999. Пажњу јавности на себе је скренуо издавањем збирки новела Реквијум 1961. и Корени сунца 1965. Писао је песме, драме, новеле, романе, сценарија, текстове за дечје књиге и разне пригодне текстове. Међу најпознатије свакако спадају драме: Дућан (1961), Пословни потхват (1961), У кривини (1965), Боровнице (1968), Ћопави кадрил (1969), Слепи трио (1969), Бреме (1970), Грабанцијаш (1970), Жеђ за ваздухом (1971), Апотеоза (1972), Интерурбан (1972), Непрегледна вода (1973), Даћа (1974), Киднапер (1975), Безгранично (1977), Звездана времена (1977), Мангуп (1979), Апотеоза-41 (1979), Граница (1980), Нирвана (1981), Време расних паса (1983), Породични ручак (1989, 1990), Дављење (1996), Безгранично (1997), Гушење (1998), Мијазна (1999), Човекотрагедија (1999), Југ (2000), Свађалице (2002). Након приказивања драме Жеђ за зраком на Стеријином позорју 1971, интегрални текст, заједно с документацијом из тог доба, из политичких разлога комисијски је уништен, а његово поновно објављивање уследило је 2009. Његова дела преведена су на скоро све европске језике, као и на арапски и кинески (мандарински) језик. Његове драме приказиване су у мађарским позориштима у Војводини, а по његовим драмама снимљено је и неколико филмова, међу којима су најпознатији Трофеј и Граница. Био је члан друштава књижевника Војводине, Србије и Мађарске. Добитник је многобројних награда и признања, међу којима су и Стеријина награда за драму Боровнице 1969, две Златне арене у Пули: као косценариста за филм Трофеј 1979. и за сценариј филма Граница 1990; Велика награда Европске радиодифузне уније 1981. и многе друге. Био је члан жирија за доделу награде „Борислав Михајловић Михиз“ 2011. Проглашен је за почасног грађанина Града Суботице 2010. СНП је извело његову драму Даћа и ораторијумску фреску по његовим стиховима Апотеоза-41 на музику Ивана Ковача.

БИБЛ: Ференц Деак, Даћа, Сцена, НСад 1974, бр. 4, с. 178.

ЛИТ: А-м, Преминуо Ференц Деак, Дневник, 24. X 2011.

М. Л.

ДЕБЕВЦ Цирил – глумац, драмски и оперски редитељ, публицист, преводилац, позоришни педагог (Љубљана, 2. IV 1903 – Љубљана, 11. XII 1973). Студирао је на Филозофском факултету у Љубљани и Прагу и на прашком Конзерваторијуму, а драматургију усавршавао по градовима западне Европе. Био је члан СНГ у Љубљани од 1925, најпре као глумац, па драмски редитељ, а пред рат и одмах после рата и оперски редитељ. У сезони 1945/46. радио је у СНГ у Марибору, затим се вратио у љубљанско СНГ и у њему остао до пензионисања, 1965. У међуратном периоду предавао је глуму, режију, драматургију и сценски говор у средњим и високим музичким школама у Љубљани. У СНП је к. г. режирао опере Трубадур (28. I 1951) и Фауст (10. X 1953).

ЛИТ: Н. Херцигоња, Вердијев „Трубадур“, НС, 1951, бр. 4, с. 1; А-м, Разговор са редитељем „Фауста“, НС, 1953, бр. 66, с. 3; Ј. Путник, Драма о вечно људском, Дневник, 16. X 1953; Н. Петин, „Фауст“ у Новосадској опери, НС, 1953, бр. 67, с. 4.

В. П. и В. В.

ДЕБЕЉАК Маргарета-Маргита – балетски педагог, кореограф, фолклориста (Сарајево, 25. I 1905 – Нови Сад, 18. IV 1989). Девојачко презиме јој је било Курат. Завршила је Учитељску школу у Сарајеву. Од 1919. до 1923. учила је балет код А. Петровић и О. Соловјеве, а често је одлазила и у Грац на часове балета. Истовремено је похађала и приватну Музичку школу проф. Сузина. За модерну игру, ритмику и гимнастику одлазила је у иностранство, на краће специјализације: у Салцбургу је похађала часове К. Кројцберга у Моцарт-академији (Mocarteum) 1935. Следеће г. је била у Школи модерног балета Мери Вигман у Берлину, а затим у Школи Рудолфа фон Лабана у Дартингхолу у Енглеској током 1937-1938. (R. von Laban, K. Jooss). У међувремену, 1938, похађала је часове класичног балета у студију Олге Преображенске у Паризу, а 1940. у Школи класичног и модерног балета Радмиле Цајић-Живковић у Бгду. Од 1930. до 1947. је са децом и омладином радила у својим приватним студијима. У Сарајеву је водила Студио за ритмику и балет (1930-1932); Балетски студио је отворила у Бањој Луци (1934-1941) и Карловцу (1941-1947). Педагошки рад су пратили и кореографски подухвати: Д. је приређивала концерте, и сама је играла, држала предавања о балету, о модерној игри и фолклору. Сарађивала је са позориштем. На бањалучкој сцени поставила је кореографије за три представе: Мала Флорами (Тијардовић) 1934/35, Босанска љубав (Худоба, Пордес) и Из нашег вилајета (1935/36). Августа 1946. је са својом групом из Карловца посетила и НСад, што је било део турнеје (Ријека, Опатија, Задар, Сплит, Дубровник, Сарајево, Славонски Брод и пруга Брчко–  Бановићи), а по налогу Министарства просвете Згба. Новосадска публика ју је упознала као представника модерног правца у игри. Д. је прихватила позив да остане у НСаду, најпре стално запослена као наставник фискултуре у Непотпуној мешовитој гимназији, али ангажована за припрему играчког кадра за потребе СНП. При Драмском студију, основаном при овом позоришту, установљен је 1947/48. Балетски одсек, са задатком да се створи балетски подмладак. Д. је била задужена за израду Плана и програма рада. У Драмском студију је са будућим глумцима радила на сценском покрету у оквиру предмета Ритмика и пластика. Залагала се за отварање Балетске школе у НСаду и када је Школа основана 1948. постала је њен први директор и наставник за Класичан балет, Ритмику, Карактерне игре и Фолклор. У пензију је отишла 1962. Као кореограф Д. је радила је за концерте својих ученика, за слетове, гимнастичке приредбе, сарађивала са позориштем. За новосадску сцену била је ангажована као кореограф у оперетским и драмским представама СНП: Силва Е. Калмана (1947), Избирачица К. Трифковића (1960), Иркутска прича А. Н. Арбузова (1961), Доња Росита или Говор цвећа Ф. Г. Лорке (1963) и Вечити младожења Ј. Игњатовића (1963). Отворила је и свој приватни студио у којем је од септембра 1947. почела са течајевима за четворогодишњу и старију децу, као и за мушку и женску омладину и одрасле. Сарађивала је са Омладинским културно-уметничким друштвом „Ђорђе Зличић“ које је отворило и балетску секцију. Д. је, већ као директор Балетске школе, постала руководилац и кореограф и Балетске секције у Пионирском позоришту. Из времена када се о уметничкој игри мало знало и писало, о почецима рада на играчком образовању у НСаду, као о системском решењу за формирање професионалног кадра у оквиру редовног школског система оставила је тридесетак текстова. Дала је значајан допринос изучавању нашег фолклора (члан Удружења фолклориста). Била је позната у области етнокореологије. Њен свестран ангажман, широка култура, посвећеност игри, организационе способности, те изузетна упорност, радиност и стручност омогућили су да се утемељи играчко образовање у Војводини. Школа је постала расадник играчког кадра од ширег значаја. Д. је извела пет генерација дипломираних ученика, међу којима су: М. Матић, Б. Тителац, Љ. Мишић, В. Феле, С. Илијћ, В. Јелкић, С. Савић, Е. Марјаш, Н. Узелац, К. Дињашки, али и други расути по свету, међу којима су Н. Петров и С. Гребелдингер, који су пре окончања школе започели успешну сценску каријеру на домаћој сцени, али су је убрзо и напустили.

БИБЛ: Основан Балетски студио Војводине, ВС, 25. III 1948; Средња балетска школа у Новом Саду, СВ, 27. I 1949.

ЛИТ: А-м, Балетски студио Маргите Дебељак, СВ, 23. VIII 1947; А-м, Вече балетских игара, СВ, 24. VI 1948; А-м, У Новом Саду се отвара Средња балетска скола, СВ, 23. VIII 1948; А-м, Премијера ,,Црвенкапе“ В. Назора у Пионирском позоришту „Чика Јова Змај“, СВ, 4. IV 1949; М. Тодоровић, Јубилеј, 25 година рада наставнице Средње балетске школе у Новом Саду Маргарите Дебељак, НС, 5. IV 1956; С. Грбић-Софтић, Освајање игре, Сарајево 1986, с. 157-171; Љ., Тако је почињало. „Ако у будућности хоћемо добар и велики балет, треба почети с малом децом“, Позориште, НСад 1987, бр. 2, с. 18-19; В. Крчмар, Тренутак балетске прошлости у Новом Саду. Подсећање на име Маргите Дебељак, Позориште, НСад 1997/98, бр. 4/5/6/7/8, с. 75; С. Савић, 55 година Балетске школе у Новом Саду, НСад 2004; Љ. Мишић, Уметнчка игра у Новом Саду од 1919. до 1950. године, I део, НСад 2009, II део, НСад 2011.

Љ. М.

ДЕБИСИ Клод (Claude-Achille Debussy) – француски композитор (Сен-Жермен-ан Ле, 22. VIII 1862 – Париз, 25. III 1918). Музику је студирао на Конзерваторијуму у Паризу. Г. 1884. добио је награду Prix de Rome, која му је омогућила трогодишњи боравак у Италији. До своје четрдесете г. живео је у Паризу непознат широј јавности. Дошавши у додир са уметницима који су хтели да обнове француску књижевност и уметност развијајући симболизам и импресионизам, он је тражио нове могућности које би се на исти начин могле применити и у музици. Његово име ушло је у средиште пажње тек  после премијере опере Пелеас и Мелисанда (1902), која му је постепено прибављала светску славу. На  почетку Првог светског рата био је један од најславнијих европских композитора. Написао је две опере од којих је једна  остала недовршена, три балета и многобројна оркестарска, вокална, камерна и клавирска дела од којих су најпознатија: опера Пелеас и Мелисанда, балети Игре (Jeux) и Кама (Khamma), оркестарска – Прелудиј за поподне једног фауна (Prélude à l’Après-midi d’un Faune), Море (La Mer), три ноктурна: Облаци  (Nuages), Празници (Fêtes) и Сирене (Sirènes); Фантазија за клавир и оркестар, Гудачки квинтет у ге-молу, сонате за виолину и клавир, прелудији за клавир и око 50 песама самосталних или у циклусима на текстове Верлена, Малармеа, Банвија, Луиса, Буржеа и других. У делима он транспонује реалност у свет фантазије, слободне маште и халуцинације, а своје објекте посматра као визију одређеног момента коју исказује специфичним музичким језиком као сновиђење једног расположења. Мелодика му је уска, валовита, понекад делује недовршено јер је једва назначена, испрекидана, али веома интензивна, пуна атмосфере и емоција. Нарочито има развијен смисао за тонске боје. Захваљујући новинама у начину обликовања музичке материје, ритмичке мелодијске и хармонијске грађе, као и слагању звучних боја, његов опус означава завршетак неоромантичног музичког периода. Снажан као уметничка личност, открио је све могућности које је импресионизам пружао композитору. Историја музике сматра га једним од најзначајнијих француских композитора и оснивачем музичког импресионизма. У СНП је на музику Прелудија за поподне једног фауна изведен балет под насловом Поподне једног фауна.

М. Х.

ДЕБОРА (Deborah) – позоришна игра у 4 чина. Написао: Саломон Херман фон Мозентал. Прво извођење у Немачкој, 1850, у нашој земљи 19. IV 1874. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 8. XII 1884. у Вршцу. Превео: Никола В. Ђорић. Подела узета са плаката представе одржане 4. I 1886. у НСаду. – Рд. В. Миљковић; А. Милојевић (Лоренц), В. Миљковић (Јосиф), С. Ђурђевић (Учитељ), К. Васиљевић (Поп), Л. Хаџићева (Анка), С. Кестерчанек (Кројач), Н. Петровић (Ситничар), П. Добриновић (Брица), З. Милојевићка (Крчмарица), Ј. Добриновићка (Баба Савка), В. Димитријевић (Јаков), С. Бркићева (Ружица), С. Вујићка (Дебора), А. Десимировић (Аврам), Д. Николићева (Јеврејка), С. Седмакова (Девојчица). – Изведено 8 пута.

Прво извођење у НП 26. X 1922. у НСаду. – Рд. Б. Цветковић; Д. Спасић (Лоренц), Стеван Јовановић (Јосиф), М. Х.-Динић (Учитељ), Р. Алмажановић (Свештеник), В. Јовановићка (Анка), К. Лазићка, к. г. (Дебора), Л. Лазаревић (Ситничар), С. Савић (Пекар), М. Душановић (Кројач), Д. Матејићка (Крчмарица), С. Стојчевићка (Баба Савка), Ј. Стојчевић (Берберин), К. Васиљевић (Аврам), Љ. Јовановићева (Јеврејка), В. Виловац (Пандур), В. Ивановић (Јаков), Ј. Силајџић (Први сељак), Д. Бајић (Други сељак), Р. Кранчевићка (Ружица), А. Верешчагин (Франц), В. Веблеова (Девојчица), М. Авировићева (Прва сељанка), З. Душановићка (Друга сељанка). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: Др Д., Рума 13. 7. „Дебора“, позоришна игра у 4 чина од  Мозентала, Застава, 1885, бр. 120, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Стражилово, 1885, бр. 17, с. 541-543; -ша, 4. 1. „Дебора“, позоришна игра у 4 чина од Мозентала, превео Н. В. Ђорић, Застава, 1886, бр. 4, с. 2; М., „Дебора“, позоришна игра у четири чина, написао Мозентал, превео Н. В. Ђорић, Браник, 1886, бр. 3, с. 4; М. С. М., „Дебора“, позоришна игра у 4 чина од Мозентала, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; -О-, „Дебора“, позоришна игра у 4 чина од С. Х. Мозентала, Браник, 1887, бр. 143, с. 4; Хр., „Дебора“, Јединство, 1922, бр. 1004, с. 3; А-м, По други пут „Дебора“, Видовдан, 1922, бр. 29, с. 3.

В. В.

ДЕВАЛ Жак (Jacques Deval) – француски драмски писац (Париз, 27. VI 1895 – Париз, 19. XII 1972). Право му је име Жак Буларан. Син је доктора Абела Буларана званог Девал, који је био глумац и директор париског позоришта „Атена“. Средње образовање је стекао у лицејима „Кондорсе“, „Луј Велики“, „Анри IV“ и „Шаптал“ у Паризу и у лицеју „Лаканал“ у Соу. Затим је, иако је у једном британском колеџу спремао испите из медицине, дипломирао књижевност на Сорбони. Суделовао је у Првом светском рату. Пошто се претходно огледао у поезији, прву комедију написао је по демобилизацији. Комедијом Товаришч (Tovarichtch) доживео је невероватан успех. Само у Паризу овај комад је игран 800 пута, а у Европи и у Америци изведен је у 232 града. Написао је око 40 позоришних дела. Производ забавне фантазије, психолошки добро нијансирана и сценски вешто вођена, већина ових комада је доживела светску славу; многи су и филмовани. Добио је Велику награду Удружења француских драмских писаца и композитора 1972. Поред позоришних комада писао је романе и филмска сценарија. Бавио се и адаптацијама и филмском режијом. У СНП су му, поред комедије Товаришч изведене 1934, приказани и комади: Љубљени (Le Bien–Aimé, 1924), Безазлени (Dans sa candeur naive, 1926) и Љубавник у купатилу (L’Amant rêvé, 1925) –  први 1927, други 1928. и трећи 1929.

ЛИТ: К. Николић, „Љубљени“, комад у 3 чина од Жак Девал-а, превео М. Ковачевић, Нови Сад, 1927, бр. 40, с. 3; А-м, „Безазлени“, Застава, 8. XII 1928; П. Жералди, Кад се драмски писци међу собом интимно исповедају, Позориште, 1933-1934, бр. 4, с. 6-7; К. Месарић, Највећи казалишни успјех Париза („Товаришч“), Народне новине, Згб 1934, бр. 21, с. 9: th, „Towarischtsch“ von Jacques Deval, Deutsches Volksblatt, 23. IX 1934.

С. А. Ј.

ДЕВАЛИЈЕР Морис (Maurice Desvallières) – француски драмски писац (Париз, 3. X 1857 – Париз, 23. III 1926). Унук је песника и драмског писца Ернеа Легувеа (в). Пошто је завршио париски лицеј „Кондорсе“, бацио се на писање драмских текстова. Водвиљом Позајми ми своју жену? (Prête-moi ta femme?, 1883) остварио је велик успех (овај комад је СНП приказало 1925). Исте г. Француска комедија прихватила му је један комад који није наишао на повољан одзив. Удруживши се са Фејдоом (в) дао је своја најзначајнија дела. Затим је, у друштву са Антонијем Марсом (в), прешао на оперету. Али, сарадња са Фејдоом му је више „лежала“ и његови најбољи комади производ су сарадње са овим писцем. У СНП је, поред већ поменутог комада, игран 1925. и водвиљ Какав отац такав син (Le fils à papa, 1906).

ЛИТ: (m), „Wie der Vater, so der Sohn“, Deutsches Volksblatt, 2. IV 1922; А-м, „Позајмљена жена“ (премијера 4. VII) од Десвалијера, Застава, 1. VII 1925.

С. А. Ј.

ДЕВЕДЕСЕТ ТРЕЋА (Quatre-Vingt-Treize) – драма у 4 чина. По истоименом роману Виктора Игоа написао: Пол Мерис. Прво извођење у Паризу, 24. XII 1881, у нашој земљи 15. XI 1901. у НП у Бгду.

Прво извођење у НП у НСаду 13. XI 1926. Превео: Ј. Макрадац. – Рд. Ј. Гец; Стеван Јовановић (Симурден), Д. Спасић (Лантењак), Љ. Стојчевић (Говен), М. Живановић (Радуб), Т. Хаџић (Иманус), Л. Лазаревић (Кеманд), Ј. Гец (Дантон), П. Кокотовић (Робеспјер), М. Васић (Мара), Б. Врачаревић (Гешан), Ђ. Јечинац (Халмало), Јаковљевић (Ламанеш), Б. Бесерминов (Парижанин), Јовановић (Шанта-Нивер), М. Душановић (Гран-Франкер), М. Вебле (Хирург), М. Х.-Динић (Жан Матије), Љ. Јовановићева (Флешар), Р. Кранчевићка (Хусарка), Д. Врачаревићка (Доротеа), М. Грујићева (Рене Жан), Н. Замфировићева (Гро Ален), Галилејева (Жоржета). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, „Деведесет трећа“, драма у 4 чина, 12 слика, од В. Иго-а – премијера, Нови Сад, 1926, бр. 44, с. 6.

В. В.