ГУБАНИЋ Славица, рођ. Шинко – члан оперског хора (Бјеловар, 30. III 1916 – Нови Сад, 26. IX 1994). Завршила је четири разреда гимназије у Згбу 1930. Певање је учила 1943. приватно.  Од 4. I 1936. до 1. II 1941. била је запослена код разних приватних мајстора кројача и истовремено је певала у хору НПДб од 1939. до 1941. После рата похађала је Државну музичку школу у НСаду. Члан хора Опере СНП била је од 1. VI 1948. до пензионисања, 31. VIII 1979. Пријатног гласа, музикална, природне, ненаметљиве глуме, у дугом низу г. била је успешни тумач епизодних улога.

УЛОГЕ: Паучина (Сан летње ноћи), Хедица (Три девојчице), Жена (Два идола), Друга дама (Шева), Ђована (Риголето), Прва собарица (Амелија иде на бал), Дадиља Јарославне (Кнез Игор), Анина (Травијата).

ЛИТ: А-м, „Риголето“, ВС, 1948, бр. 14, с. 35.

В. П. и В. В.

ГУБО Проспер-Парфе (Prosper-Parfait Goubaux) – француски драмски писац (Париз,  10. VI 1795 – Париз, 31. VII 1859). Поред више других псеудонима, служио се и псеудонимом Проспер Дино (Prosper Dinaux) – овим последњим за позоришне комаде које је писао у заједници са Жаком Беденом (Jacques Beudin). Њихова сарадња је изродила укупно пет драмских комада. Први по реду изласка пред париску публику била је, за оно време веома успела, мелодрама Живот једног коцкара (La Vie d’un joueur, 1827), коју је дотерао Виктор Диканж (Victor Ducange) и коју је, под насловом Карташи, СНП приказало 1874. Писао је и књижевне подлистке које је потписивао као Пјер Обри (Pierre Aubry).

ЛИТ: ст-, „Карташи“, Позориште, НСад 1874, бр. 56, с. 230-231.

С. А. Ј.

ГУКАСОВ Нерцес – оперски певач. Руски емигрант, бивши члан Опере у Тифлису (Тбилиси). У НП у НСаду ангажован је 1. VIII 1924. Званично му је, због укидања новосадске Опере, ангажман престао 1. XI 1924, али је као хонорарни гост наступао још до 31. III 1925. Од 1. XI 1924. до 31. VII 1925. био је редован члан Опере у НП у Бгду.

УЛОГЕ: Ленски (Евгеније Оњегин), Каварадоси (Тоска), Војвода од Мантове (Риголето), Пинкертон (Мадам Батерфлај), Елеазар (Јеврејка), Дон Хосе (Кармен), Де Грије (Манон).

ЛИТ: А-м, Toska, Bácsmegyei Napló, 16. II 1924; А-м, Попова, Јурењев, Гукасов, Délbácska, 2. VII 1924; А-м, Zeneestély, Délbácska, 25. IX 1924; О. С(уботи)ћ, „Евгеније Оњегин“, Застава, 10. X 1924; А-м, „Евгеније Оњегин“, Délbácska, 10. X 1924; С. Зубац, Биланс гостовања новосадске опере, Нова пошта, Суботица 1924, бр. 195, с. 3; (В. Спасић), Друго оперско вече у Народном позоришту, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 19, с. 6; А-м, Rigolettó, Délbácska, 8. VII 1925.

В. В.

ГУМБЕРТ Фердинанд (Ferdinand Gumbert) – немачки певач- баритон и композитор (Берлин, 21. IV 1818 – Берлин, 6. IV 1896). Спремао се за књижара, али се 1839. нашао у Зондерхаузену и у ондашњем позоришту започео певачку каријеру. Од 1840. до 1842. је певач у Келну, где је сарађивао са Конрадином Кројцером (в), по чијем је наговору почео да делује и као композитор, музички писац и учитељ музике. Од 1881. живи у Берлину, ради као музички референт у једној новинској кући и сарађује са многим музичким часописима. Веома солидно је преводио француске оперске текстове, између осталих Мејерберову Африканку, Томаову Мињон, Мајарово Пустињаково звоно. Био је изузетно популаран по стотинама својих песама у духу народне музике. Његова песма На зеленим обалама Рајне послужила је као основ за Лорцингову Ундину. Написао је и неколико шаљивих комада с певањем. Објавио је књигу под насловом Музика (Берлин 1860). У СНП је 1902. изведена његова адаптација комичне опере Пустињаково звоно Луј-Емеа Мајара.

ЛИТ: Б., Пустињаково звоно, Позориште, НСад 1902, бр. 12, с. 46-47; С-ц, У четвртак, 17. о. м. гледасмо први пут: „Пустињаково звоно“, Застава, 19. I 1902.

Д. Р.

ГУНДА А. – преводилац, аутор превода комедије Резервистина женидба Анри-Алфреда Дирија и Анри-Шарла Шивоа, која је у СНП изведена 1909.

ГУНО Шарл (Charles-François Gounoud) – француски композитор (Париз, 17. VI 1818 – Сен-Клу, код Париза, 17. X 1893). Потекао је из уметничке породице (отац сликар, мајка пијанисткиња); рано је испољио љубав према музици. На Конзерваторијум у Паризу уписао се 1836. Учитељи су му били Ж. Ф. Алеви и Ф. Паер. Кантатом Фернанд 1839. осваја награду Prix de Rome и право на трогодишњи боравак у Италији. Време проведено у Риму користи за проучавање дела Палестрине, Белинија и Доницетија. После повратка у домовину постаје оргуљаш и диригент црквеног хора „Société missions étrangères“ и наставља са композиторским радом који је започео у Италији. Следећи реформаторску идеју Глука, одриче се конвенционалности и ствара нераскидиву везу између текста и музике, дајући музици не само улогу тумача сложених психолошких стања него и коментатора сценских збивања. Пуну афирмацију доживео је тек опером Фауст (1859), делом које се налази на средини између велике и комичне опере. Његов извор надахнућа је редовно љубав, чиста и несебична, па је то и у Фаусту, писаном према истоименом Гетеовом делу. Последњих г. живота потпуно се посветио компоновању црквене музике. Написао је 12 опера, 2 симфоније, 7 клавирских и већи број вокалних композиција, световних и црквених, као и 17  миса, ораторијума и реквијема. Важнија су му дела: опере Фауст, Сафо, Краљица од Сабе, Ромео и Јулија, Крвава опатица (None sanglante), Силом лекар (Le Médecin malgré lui), Голубица, Заморин данак; ораторијумске трилогије Искушење (La Rédemption), Смрт и живот (Mors et vita); ораторијум Тобија (Tobie); кантате Фернанд и На граници (A la fiontière); Te Deum за два хора (10-огласно), 2 Stabat mater и др. Један је од првих лирика француске опере XIX века, односно први од њених значајнијих представника. У СНП је са успехом у више наврата извођен његов Фауст.

М. Х.

ГУСИНА-МИКУЛИЋ Евка – в. МИКУЛИЋ-ГУСИНА Евка

ГУСКА – комедија у 1 чину. Написао: Јован Протић.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 7. VIII 1904. у Турском Бечеју. Подела узета са плаката представе изведене 10. XII 1904. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; М. Николић (Филип), Ј. Барјактаровићка (Милица), А. Стојановић (Младен), М. Матејић (Милан), Д. Матејићка (Маришка), С. Стефановић (Глиша). – Изведено приближно 9 пута.

БИБЛ: Гуска, комедија у једном чину, Бранково коло, 1904, бр. 40-41.

ЛИТ: А-м, У петак, 10. децембра, приказана је комедија „Гуска“, Застава, 11. XII 1904; (Ј.) Г(рчић), Гуска, Позориште, НСад 1904, бр. 37, с. 208-210; А-м, У четвртак, 23. марта…, Слога, Сомбор 1906, бр. 13, с. 36.

М. М.

ГУЦКО Карл (Karl Gutzkow) – немачки журналист, књижевни критичар, приповедач, романсијер и драматичар (Берлин, 17. III 1811 – Заксенхаузен, код Франкфурта на Мајни, 16. XII 1878). Рођен у чиновничкој породици, студирао је филозофију, теологију и филологију у Берлину и рано показао симпатије према бунтовним буршеншафтлерима, а под утицајем јулске револуције у Француској (1830) посветио се журналистици и актуелним политичким питањима. Био је сарадник и уредник часописа у којима је објављивао слободоумне литерарне радове, што му је донело углед. Роман Wally, die Zweiflerin (1835) власти су оцениле као „повреду јавног морала“, па је у Манхајму осуђен на десет недеља затвора, а савезни немачки парламент је 15. XII 1835. забранио све списе припадника тзв. „Младе Немачке“, не само оне написане него и оне који ће бити написани! У Хамбургу је 1837-1848. издавао лист „Телеграф за Немачку“ („Telegraph für Deutschland“), у којем је сарађивао и млади Енгелс. Живео је извесно време у Француској, био драматург у Дрездену, у Вајмару био секретар Шилерове задужбине (1861), у чијем оснивању је учествовао. Затим је чешће мењао места становања (Вајмар, Франкфурт на Мајни, Берлин итд.). Као једна од водећих личности „Младе Немачке“, учествовао је у бурним дебатама свога доба; поздравио је револуцију 1848/49, али је одатле извукао консеквенце. После револуције није одобравао компромисе са реакцијом, али није сагледавао циљеве борбе пролетаријата, мада је схватао његове невоље. Као романсијер, настојао је да прикаже текуће друштвене проблеме, да покаже еманципацију грађанства; само, ти романи, сувише развучени, нису достигли висок уметнички ниво, али су имали одређен утицај (Die Ritter vom Geiste, 1850-1852, у 9 свезака; Der Zauberer von Rom, 1956-1961, у 9 свезака итд.). Од његових драма истичу се Uriel Acosta (1846), у стиховима, преведена на многе европске језике, која одражава настојања тридесетих и четрдесетих г. XIX века око верске толеранције а против ортодоксије, и комедија Das Urbild des Tartüffe (1844) са оштрицама упереним против стања пред револуцију 1848, посебно против ограничавања слободе и против цензуре. Занимљив је и комад Der Königsleutnant (1849), у којем се јавља млади Гете – комад је и писан о стогодишњици Гетеовог рођења. Сабрана дела су му изишла 1861-1863, у 20 свезака, а њихову популарност показује и то што су 1880. објављена већ у четвртом издању. СНП је 2. XII 1913. извело комад Уријел Акоста у преводу Јована Грчића.

БИБЛ: Уријел Акоста (Uriel Acosta). Жалосна игра у пет чинова. Прев. Јован Грчић, НСад 1911; Uriel Acosta, прев. Јосип Еуген Томић, Згб 1884.

С. К. К.

ГУШЧЕ БУКОВАЧКО (Le Naise de Saint-Flour) – шаљива игра у 1 чину. Написали: Жан Бајар и Гистав Лемоен. Прво извођење у Паризу, у Театру д’ Жимназ, 19. VI 1848, у нашој земљи 15. XII 1872. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 19. I 1873. у НСаду (заједно са једночинком Школски надзорник). Са мађарске прераде Лиле Буљовски под насловом Tiszaháti libácska посрбио: Јован Ђорђевић. – Н. Зорић (Петровић), Ј. Поповићева (Петровићка), Ј. Сајевићка (Милева), Н. Недељковић (Соколовић), А. Сајевић (Кесерић), Н. Рашић (Лука). – Изведено 6 пута.

Премијера у СНП 25. X 1877. у Вршцу (заједно са једночинкама После игранке и Пола вина пола воде). – Н. Зорић (Петровић), Ј. Поповићева (Петровићка), Љ. Зорићева (Милева), Д. Ружић (Соколовић), П. Добриновић (Кесерић), В. Јуришић (Лука). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: М., „Гушче буковачко“, Позориште, НСад 1873,  бр. 11, с. 43; -Л-, „Ноћ уочи Нове године“, „Пркос“, „Гушче буковачко“, Позориште, НСад 1874, бр. 4, с. 15; СС, О успешном постовању СНП-а у Вел. Кикинди, Застава, 1875, бр. 109, с. 4.

В. В.