ОРЕШКОВИЋ Желимир

ОРЕШКОВИЋ Желимир – драмски редитељ (Загреб, 8. I 1938 – ). Основну школу и Четврту мушку гимназију завршио је у родном граду 1956. Студирао је југословенску књижевност и филозофију на Филозофском факултету Свеучилишта у Згбу, где је дипломирао филозофију 1962. Режију, у класи проф. др Хуга Клајна, дипломирао је на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију 9. VI 1964. Током студија режирао је неколико запажених представа у Драмском студију Дома омладине Врачар – ДАДОВ (Славомир Мрожек: Стриптиз, На пучини и Карол). Као драмски редитељ професионалну делатност је започео 1. IX 1963. у НП у Тузли, где је режирао и своју дипломску представу Арсеник и старе чипке Џозефа Кесерлинга. У истом позоришту режирао је и дело Александра Ривемала Резервиста и добио прву награду за режију Удружења драмских уметника Босне и Херцеговине. У Тузли је остао до 31. VIII 1964, а затим прешао у НП у Мостару, у којем је у сталном ангажману био од 1. IX 1964. до 25. IX 1964. и од 7. IX 1965. до 15. V 1967. За режију представе мостарског НП Слуга двају господара Карла Голдонија добио је награду Удружења драмских уметника Босне и Херцеговине (1966). Трећи професионални ангажман засновао је у НП у Сарајеву (од 20. VIII 1967. до 31. VIII 1970), где је остварио запажене представе Смртоносна мотористика Александра Поповића – 30. X 1968 (награда за режију Удружења драмских уметника Босне и Херцеговине) и Освета руске сиротице Анрија Русоа–Цариника – 22. II 1968 (Златни венац за режију на Фестивалу малих и експерименталних сцена Југославије у Сарајеву). У стални ангажман у СНП дошао је 1. IX 1970. и остао до 31. VIII 1974. За представе СНП Адам и берберин Ј. Игњатовића и Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови Ј. Кесара добио је награде за режију на Сусретима војвођанских позоришта 1970. и 1971. У том раздобљу остварио је у СНП успеле представе: Симпозијум или О љубави М. Кундере, Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша И. Брешана, Награжденије и наказаније Ј. Вујића и Вучјак М. Крлеже. У то време режирао је као гост и четири представе у НП у Сомбору и за представу Родољупци  Ј. П. Стерије добио награду за режију на Сусрету војвођанских позоришта и Награду за режију „Бојан Ступица“ (1972). После одласка из СНП добио је стални ангажман у Београдском драмском позоришту – Сцена на Теразијама у Бгду, где је деловао у периоду од 1. IX 1974. до 21. XII  1978. У Бгду је остварио неколико запажених представа: Самубица Н. Ердмана у Југословенском драмском позоришту, Хасанагиница Љ. Симовића и Градитељ Солнес Х. Ибзена у НП, Пуч М. Илића у Београдском драмском позоришту и Шума А. Н. Островског у Позоришту на Теразијама. Од 1978. живи у Згбу,  у статусу слободног уметника, и као гост режира у позориштима у Згбу, Дубровнику, Марибору, Суботици и НСаду. О. се темељно припремио за редитељски позив (опште, филозофско, књижевно и театарско образовање увршћују га у групу најобразованијих редитеља који су у периоду после Другог светског рата стварали у СНП) и изградио препознатљив став у односу на драмску литературу и њену реализацију на сцени. Пробирљив у избору (најрадије се опредељује за текстове у којима је наглашена критичка тенденција или оне који омогућују експерименте на плану театарске форме и жанровских иновација), он клајновски поштује драматуршку структуру пишчевог дела и приликом припремања представе врши на тексту само најнеопходније, најчешће техничке интервенције. Мизансцен у његовим представама одликују зналачко осећање простора, маштовитост, духовитост и низ занимљивих, а каткад и бизарних, редитељско-глумачких гегова. Способне глумце О. води супериорним интуитивним усмеравањем, помаже им низом драгоцених савета и поуздано контролише њихов рад, док слабије глумачке снаге не успева увек да доведе до задовољавајућег резултата. Његова сарадња са сценографима, костимографима и композиторима сценске музике одликује се толеранцијом, култивисаним укусом и, уз сасвим ретке изузетке, осећањем за меру. На сцени СНП његове режије остају значајан уметнички резултат.

РЕЖИЈЕ: Школа за жене, Адам и берберин, Све због баште, Симпозијум или О љубави, Хоризонтално и вертикално, Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови, Представа „Хамлета“ у селу Мрдуша Доња, опћине Блатуша, Награжденије и наказаније, Вучјак, Др, Народни непријатељ, Господа и другови.

ЛИТ: М. Радоњић, Школа ни за кога, Сцена, 1966, бр. 4, с. 121-123;  М. Кујунџић, Фигаро из српског Париза, Дневник, 20. XI 1969; М. Мишић, Берберски шеретлуци, Борба, 21. XI 1969; Ж. Јовановић, Глумачке мајсторије, Вечерње новости, 26. XI  1969; С. Божовић, Лош репертоарски потез, Вечерње новости, 17. X 1970; М. Кујунџић, Како волети ружну болничарку, Дневник, 1. XII 1970; М. Мишић, Симпозијум или О љубави, Борба, 3. III 1970; З. Јовановић, „Хоризонтално и вертикално“ Светислава Рушкуца, Вечерње новости,  11. V 1971; М. Мирковић, Волови и зечеви, Политика експрес, 22. IV 1972; М. Кујунџић, Синемаскоп за Мрдушу, Дневник, 25. V 1972; С. Божовић, Провинција у човеку, Вечерње новости, 26. V 1972; Р. Поповић, Желимиру Орешковићу – награда „Бојан Ступица“, Позориште, НСад, 1973, бр. 5, с. 6-7; Д. Поповић, Четири савремене драме, У позоришту, НСад 1973, с. 145-170; М. Мирковић, Нова поезија старог театра, Политика експрес, 16. I 1973; М. Мирковић, Вучјак није галеб, Политика експрес, 10. I 1974; Л. Геролд, Bálány a farkasok közöt, Magyar Szó, 13. I 1974.

В. П.