МЕЈАК Анри (Henri Meilhac)

МЕЈАК Анри (Henri Meilhac) – француски драмски писац (Париз, 23. II 1831 – Париз, 6. VII 1897). Један је од најплоднијих и најблиставијих позоришних писаца из друге половине XIX столећа. Игран је са великим успехом не само у Француској него и свугде у свету. Завршио је париски лицеј „Луј Велики“ и запослио као мали службеник у једној књижари. Почео се бавити цртањем у једном листу и писањем позоришних комада, од којих су му два прихваћена за извођење. Комади нису постигли нарочит успех, али су привукли пажњу неких проницљивих критичара. Успех, одиста, није изостао. Сам, или у сарадњи, сачинио је огромно сценско дело у којем се, једно поред другога, преплићу комедија, комедија нарави, комедија карактера, сатира, фарса, пародија, водвиљ, буфонерија, монолог, комична опера, буфо-опера, оперета. Његову огромну продукцију ваљало би поделити у три групе: на комаде које је написао сам, на комаде које је створио у сарадњи са Лидовиком Алевијем (в) и на комаде које је сачинио у сарадњи са разним другим сарадницима. Свака од ових група високог је ранга. Из прве групе СНП је 1870. приказало Посланичког аташеа (L’Attaché d’ambassade, 1861) и 1906. Добио човек орден (Décoré, 1888). Из друге: 1904. Бабје лето (L’Eté de la Saint Martin, 1873); 1907. Слепог миша, прерађеног у оперски либрето (Le reveillon, 1872); 1922. Трикоша и Каколеа (Tricoche et Cacolett, 1871); 1924. Лепу Јелену (La Belle Helène, 1864). Из треће: 1900: Мамзел Нитуш (Mam’zelle Nitouche, 1886, са Албером Милоом) и 1985. његов либрето за Маснеову оперу Манон (Manon, 1884, са Филипом Жијем). Са становишта његовог целокупног дела нарочито је плодна и квалитетна његова двадесетпетогодишња сарадња са Алевијем. Постављало се чак и питање чији је удео значајнији. На плакатама је М. име увек било испред Алевијевог, али је Алеви пре њега изабран за члана Француске академије (1884, а М. 1888). Меродавнији је први аргумент: Алеви за ранији улазак у Академију дугује и својим радовима друге врсте. М., међутим, сем нешто чланака објављених под псеудонимом, није никада излазио из области по којој се суверено кретао и која га је начинила једним од најаутентичнијих представника булеварског духа.

БИБЛ: Песме из Лепе Јелене, буфо-опере А. М. и Л. Алевија, Скопље б. г.

ЛИТ: -ша, 9. 1. „Последњи аташе“, шаљива игра у 3 чина од Хенриха Мелака, превео М. Х. С., Застава, 1886, бр. 6, с. 2-3; М. Ш. М., „Посланички аташе“, шаљива игра у 3 чина од Хенрија Мелака, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац, 1901, бр. 2, с. 2; А-м, Мамзел Нитуш, Позоришни лист, Бгд, 1901, бр. 32, с. 170; -а, У недељу 16. децембра приказан је „Нитуш“, Застава, 20. XII 1901; M. Thivars, Meilhac i Halévy, Нови лист, 1902, бр. 22; У., Лепа оперета „Нитуш“, Народност, Панчево, 1903, бр. 13, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Нитуш“, шаљива оперета у три чина, написали А. Мељак и А. Мило, превео Душан Л. Ђокић, музика од Хервеа, Браник, 1904, бр. 266, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Нитуш, Позориште, НСад, 1904, бр. 21, с. 118-119; Ђ. М., Српско народно позориште, Трговачке новине, 1904, бр. 48, с. 2; Ј. Хр(аниловић), Бабино лето, Позориште, НСад, 1905, бр. 13, с. 50-51; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар, 1905, бр. 69, с. 3; А-м, У уторак 7. марта дата је шала у 1 чину „Бабино лето“, Слога, Сомбор, 1906, бр. 11, с. 5; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Добио човек орден“, шаљива игра од Андрије Мелака, Браник, 1808, бр. 21, с. 2; Ст., Пријатно смо се позабавили у вторник увече гледајући Мељакову шаљиву игру „Добио човек орден“, Слога, Сомбор, 1908, бр. 11, с. 4; Т., „Слепи миш“, комична оперета у три чина, по „Ревељону“ Мељака и Халевија, слободно прерадили Хафнер и Жене, превео Ј. Грчић, музика Ј. Штрауса, Браник, 1908, бр. 32, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Слепи миш, Ново Позориште, НСад, 1909, бр. 28, с. 110; А-м, Синоћ смо у нашем народном позоришту гледали стару познаницу новосадске публике „Нитуш“, Застава, 23. XII 1911; Хр., „Трикош и Каколе“, Јединство, 20. IX 1922; А. Ш., „Трикош и Каколе“ од Мелака и Халеви, Радикалски гласнлк, Велики Бечкерек, 1924, бр. 36, с. 3; А-м, „Мамзел Нитуш“ на нашој сцени, ВС, 1946, бр. 5, с. 8-9.

С. А. Ј.