МАРКОВИЋ Лаза

МАРКОВИЋ Лаза – лекар, драмски писац (Томашевац, Банат, 4. III 1876 – Нови Сад, 22. VII 1935). Надимак и псеудоним му је био „Мргуд“. Основну школу је завршио у Чуругу, у који су му родитељи прешли и стално се настанили. Гимназијско школовање (VII и VIII разред с великом матуром) као одличан ђак довршио је 1893. и 1894. у Српској великој гимназији у НСаду, а на Медицинском факултету у Будимпешти дипломирао је 1900. Од 1900. до 1904. радио је најпре у Државној болници у Будимпешти, а потом у болничким одељењима у неколико градова у Немачкој. Од 1904. до 1918. био је приватни лекар у НСаду. За време балканског рата (1912-1913) добровољно је отишао у Србију и радио у болницама Црвеног крста, а за време Првог светског рата најдуже је био управник и лекар болнице Женске задруге Српкиња Новосаткиња и Црвеног крста, смештене у згради Учитељског конвикта у НСаду. По ослобођењу НСада, 1918, Велика народна скупштина Војводине именовала га је 27. XI 1918. за повереника за народно здравље, а нешто доцније га је ресорно министарство Државе СХС поставило за шефа Здравственог одсека за Банат, Бачку и Барању; од 1924. до 1929. био је инспектор и шеф Инспектората Министарства народног здравља, са седиштем у НСаду. Формирањем бановина, 1929, постао је први начелник Одељења за социјалну политику и народно здравље Банске управе Дунавске бановине. Оснивач је Српског друштва Црвеног крста за Банат, Бачку и Барању (основано 1. XII 1918) и организатор и први председник Подмлатка Црвеног крста у Војводини (основан 1924), а доцније и председник Бановинске секције Подмлатка. Од 1923. је сарађивао у Одбору Црвеног крста као потпредседник Обласног а од 1929. Бановинског одбора. Оснивач је Лекарског друштва и Лекарске коморе у НСаду. Био је, уза све то, и председник Обласног одбора Антитуберкулозне лиге и истакнути национални и културни радник. Од почетка XX века био је један од најистакнутијих и најзначајнијих југословенских радника у области здравственог просвећивања и превентивне службе у социјалној медицини. Знао је и обилато користио сва тадашња страна и домаћа средства здравственог просвећивања. Обрадио је све научне методе чувања здравља, поготову превентивне гране. У ту сврху написао је велик број књига, брошура, чланака, плаката и летака здравствено-пропагандне садржине. Држао је предавања из ових области у градовима, селима, засеоцима и насељима не само у затвореном простору него, због великог броја слушалаца, и у двориштима, па чак и на улици, служећи се притом дијапозитивима и филмовима које је сам израђивао у својој радионици. За његово време подигнуто је у Војводини педесет пет превентивно-здравствених установа „које су постале жаришта рада на чувању и подизању народног здравља“. Упорно се борио, када је реч о здрављу, против декадентних народних веровања и „убитачних народних обичаја и несавремених навика“. У том циљу организовао је 1920. и Државну школу за здравствено просвећивање, у чијој Књижници је објавио велик број својих радова из ове области и радова других аутора. Још 1913. писао је у „Летопису Матице српске“ о сексуалном питању, а 1928. о праву жене на материнство путем вештачке оплодње (једночинка Мати). Радове из области здравственог просвећивања објављивао је, углавном, још и у часописима „Здравље“, „Гласник Министарства народног здравља“ (Бгд) и у другим стручним листовима и публикацијама. Остали радови, из области позоришта или драмске књижевности, штампани су му у „Застави“, „Бранику“, „Бранковом колу“, сомборској „Слози“, „Привреднику“, „Трговачким новинама“, новосадском „Позоришту“ и другде. У „Бранику“ је 1904, почетком 1905, 1907. и 1908, а у „Трговачким новинама“ 1909. објављивао критике о представама СНП. Радове је потписивао пуним именом, псеудонимом „Л. Мргуд“ и скраћеницом „Л. М-д“. Био је активан позоришни радник. Члан Друштва за СНП постао је 1904. и већ исте г. био изабран за заменика члана Позоришног одсека ДСНП, у којем својству ће остати до 1/14. X 1909, када је поднео оставку на ту функцију; за члана Позоришног одсека поново је изабран 1911. и у његовом раду учествовао до избијања Првог светског рата, 1914. После рата је у Управном одбору ДСНП био активан још само 1918. и 1919. Заједно са Исидором Бајићем, Тихомиром Остојићем и Браниславом Ђ. Нушићем, био је 1905. у Одбору који је Друштву за СНП поднео четири предлога: за побољшање материјалног стања особља СНП, о репертоару, нова Правила за српску народну позоришну дружину и предлог Правила о њиховом Пензионом фонду; у другом Одбору, у којем су били још и др Жарко Миладиновић, Илија Новаковић и Коста Бугарски, учествовао је у изради предлога за реорганизацију и успешан рад СНП. Од 1906. је био и рецензент позоришних комада које су аутори и преводиоци подносили Позоришном одсеку ДСНП ради приказивања. Он се на Главној скупштини ДСНП 30. XI 1919. изјаснио за подржављење СНП без резерве, што није прихваћено него је одлучено да се Позориште преда држави уз извесне услове, а нарочито да се у што ширем обиму сачува његова аутономија. Као позоришни критичар, М. је у драмском тексту испитивао вредности које је и сам истицао у први план у властитој драматургији, у првом реду етику и дидактичност. Оцени представе и глумачким улогама посвећивао је довољно пажње. У целокупном свом драмском опусу, претежно усмереном на теме из народног живота, заступао је идеје и ангажовања која су чинила окосницу његовог здравствено-просветног рада: борба против предрасуда, застарелих схватања, за чисте рачуне и здраве односе, за физичко и ментално здравље. Иако у својим већим комадима није непосредно у служби здравственог просвећивања но духовног освешћивања, у већини својих једночинки он то јесте. М. је први наш лекар који је позориште ставио у службу здравства. У СНП су му извођени: Ђула, слика из шајкашког живота у 2 дела (у НСаду, 1904); Под новим слеменом, у ствари Ђула проширена на три чина (у Сентомашу, 1906); Страшан дан, лакрдија у 3 чина с прологом (у Белој Цркви, 1907); Ускочкиња, слика из шајкашког живота у 3 дела с певањем и музиком Исидора Бајића (у Сомбору, 1908); Милка, позоришна игра у 4 чина (у НСаду, 1908); Народњак (у НСаду, 1910); На врзином колу, чаробна бајка у 4 чина (у НСаду, 1912); У запари, шаљива игра у 3 чина (у НСаду, 1914), и Гаван, шаљива игра у 3 чина (у НСаду, 1919). Од неизвођених драма у рукопису му је остао комад Само не скандала, весела игра из друштвеног живота. Што се тиче његових једночинки намењених здравственој пропаганди, може се слободно тврдити да су све извођене од професионалних глумаца, чланова дилетантских друштава, чланова Подмлатка Црвеног крста или Савеза трезвене младежи и то увек неком пригодом, после уводног предавања или у оквиру неког здравственог скупа који је М. организовао. Представе су, широм Војводине, биле намењене школској омладини, радницима или сеоском становништву. Тако је монолог Јадно дете извела омладинка Јулка Душановић, Мију Сукалова приказали су 1922. глумци Лаза Лазаревић и Милорад Душановић, а слику у једном чину Мати такође глумци – Каја Цветковић, Димитрије Спасић и Милош Хаџи-Динић. Зна се, поред многих заборављених, и за један његов филм – Трагедија наше деце – за који је 1921. написао сценарио и уз помоћ сарадника исте г. га снимио. Приликом припреме сценарија помогао му је Пера Добриновић, који је у филму играо улогу сеоског паразита, беспосличара и алкохоличара. На згради Црвеног крста у НСаду маја 2015. откривена је спомен-плоча са његовим ликом у рељефу, на којој је текст: „1870-1935. Л. М., лекар, хуманиста, писац и оснивач Друштва ЦК за Војводину ДЛВ – СЛД“.

БИБЛ: Под новим слеменом, слика из шајкашког живота у три дела, НСад 1905; Ђакон Авакум, други део драмске трилогије „У смрт“, Сремски Карловци 1906; Народњак, сатирична игра у три чина, Сремски Карловци 1909; Шваља, драма у 3 чина, Сремски Карловци 1910; Стана, драма у једном чину, ЛМС, 1923, књ. 301, с. 46-66; Где је срећа, слика у једном чину, НСад 1920, 1922; Погазио заклетву, слика у једном чину, НСад 1920; Народни суд, слика из црногорског живота у једном чину, НСад б. г.; Јадно дете, монолог; Мија Сукалов, слика у једном чину, НСад 1922, нова верзија НСад 1924; У паклу (монолог Пијанчево дете, монолог  Пијанчева жена и слика у једном чину Милица), НСад 1923; Слепи дечак, слика у једном чину, Зашто сам трезвен, монолог; Јунаци, комад у једном чину, Покајник, слика у једном чину, НСад 1925; Растанак, слика у једном чину, НСад б. г.; Мати, слика у једном чину, Где је жена, слика у једном чину, НСад 1928.

ЛИТ: -а-, „Ђула“, слика из шајкашког живота у два дела, Браник, 1904, бр. 282, с. 3; А-м, Предлози Скупштином изасланих одбора, Позориште, НСад, 1905, бр. 33, с. 205-213; М. Савић, Л. Мргуд – Под новим слеменом, сељачка драма у три чина, ЛМС, 1906, књ. 237, с. 113-115; Ј. Живојновић, Л. Мргуд – Ђакон Авакум, други део трилогије „У смрт“, ЛМС, 1906, књ. 240, с. 99-102; Јосин (Ш. Рајчић), Српско народно позориште, Невен, Суботица, 1908. бр. 5, с. 38; А-м, Слика из три дела из шајкашког живота „Ускочкиња“, Застава, 1909, бр. 260, с. 2; Ј. Грчић, „Народњак“ од Л. Мргуда, Браник, 1909, бр. 123, с. 2-3; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Слога, Сомбор, 1910, бр. 9, с. 4; Ј. Грчић, „Шваља“ Л. Мргуда, 1911, бр. 77, с. 2; Ј. Храниловић, Нова изврсна чаробна бајка (Феерија), Просвјета, Згб, 1912, бр. 5-6, с. 270; Др А. Моч, Д-р Лаза Марковић, Глас МС, 1935, бр. 31, с. 114-115; А-м, Д-р Лаза Марковић In memoriam, Извештај Бановинског одбора о раду Друштва Црвеног крста у Дунавској бановини, НСад 1936, с. 1-3; Ј. Грчић, Д-р Лаза Марковић (Л. Мргуд), Годишњак МС – Календар за просту 1937. годину, НСад 1937, с. 78-92; Др Ј. Поповић, Портрет др Лазе Марковића, Зборник радова – I састанак Секције САП Војводине Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, Суботица 1969, с. 132-135.

Л. Д.