МАРКОВИЋ Јелисавета

МАРКОВИЋ Јелисавета – преводилац (Београд, 6. IV 1876 – Београд,
7. IV 1966). Основну и Вишу женску школу (1883-1893) завршила је у Бгду. Радила је као учитељица у Бгду (1893-1897, 1903-1904), Нишу (1897-1998) и Крагујевцу (1904-1912), наставница и управитељица Више женске школе у Солуну (1898-1903) и разредна учитељица Више женске школе и Трговачке академије у Бгду (1912-1914). Од 1914. до 1919. је била у пензији па је по завршетку Првог светског рата реактивирана: 1919-1920. као предметна учитељица и 1920-1925. професор Друге женске гимназије у Бгду. Говорила је француски и немачки. Као преводилац се први пут јавила 1898. Превела је велик број дела са француског, енглеског, латинског и норвешког, од којих је већина доживела више издања. Неке од својих превода пропратила је предговорима. За НП у Бгду превела је комад Сукоб Пјера Бретона (1910), а за Омладинско културно-уметничко друштво „Иво Лола Рибар“ Наш град Торнтона Вајлдера (1956). Француска влада ју је одликовала Академским палмама и доделила јој титулу Officier d’Académie (1922). Одликована је орденом Светог Саве IV реда (1926).  За свој преводилачки рад добила је Седмојулску награду НР Србије (1956), а 1962. Октобарску награду града Бгда за најбоље преводилачко остварење (роман Кристина Лаврансова Сигрид Ундсет). Написала је књигу Méthode de lecture française pour les élèves serbes (Бгд 1923). У СНП је 1971. игран њен превод комада Наш град (Our Town) Т. Вајлдера.

ЛИТ: А-м, Преводилац Јелисавета Марковић прославила 45-годишњицу рада, Политика, 17. I 1953; Ј. Стојановић, Јелисавета Марковић, Политика, 8. III 1959; Б. Поповић, У посети код Јелисавете Марковић, НИН, 8. XI 1959; Љ. Сабљић, Разговор с добитницом Октобарске награде Ј. Марковић, Борба, 11. XI 1962; А.-С. Петровић, После једне награде, Политика, 2. XII 1962; Ј. Стојановић, Јелисавета Марковић, Зборник радова о превођењу, Бгд 1966, с. 92-95; Ж. П. Јовановић, Библиографија превода Јелисавете Марковић, Зборник радова о превођењу, Бгд 1966, с. 96-99.

С. А. Ј.