ШКОЛСКО ПОЗОРИШТЕ (1734-1813)

ШКОЛСКО ПОЗОРИШТЕ (1734-1813). Дуг низ деценија, од Козачинскове Траедокомедије до Вујићеве Крешталице, позоришни живот код Срба одржавао се и развијао само школским представама. Мада тај период започиње представом једне школске драме, у европско-украјинском смислу овога термина, импулс Е. Козачинског није, изгледа, имао већег одзива код писаца XVIII века. Они не прихватају овај драмски жанр и, уколико се уопште баве драмом, пишу и преводе или религиозне текстове блиске средњевековним мистеријама и миракулима, или световну драму по типу тадашње европске илуминистичко-сентименталистичке драмске литературе, као Доситеј и Емануило Јанковић. Позоришни живот овога времена није довољно истражен у историографији наше културе, тако да једва назиремо континуитет сценских збивања према малобројним досад откривеним подацима. Поуздано знамо само за неколико представа у XVIII веку које су учитељи припремали са својим ђацима приликом завршних полугодишњих или годишњих испита. Уз ђаке и ђачке родитеље, њима присуствују и други виђенији грађани и, по правилу, званична лица црквених и световних власти. Били су то веома свечани тренуци и у представе су се, изгледа, улагала за оно време знатнија материјална средства. Крајем XVIII века, подстакнуте јозефинистичким реформама у хабзбуршком царству, представе се јављају у краћим временским интервалима. Јосиф II објавио је одређену позоришну реформу – у бечком позоришту које од дворског постаје народно, отворено, забрањују се језуитске (школске) драме и оцвале италијанске барокне опере, а уводи се уметнички озбиљнији световни репертоар. Тада се у Бечу играју и Шекспирова дела. Грађански слој у тадашњој Јужној Угарској и Војној граници, где у великом проценту живе Срби, све више јача, па се снажи и потреба за разуђенијим духовним животом који се све више еманципује од средњевековних, конзервативних схватања. Од тридесетих г. XVIII века, а вероватно се тај обичај и раније упражњавао, помиње се вертеп као специфична врста представљања, који се одржао кроз цео XVIII и XIX век, а трајао је и у XX веку. И вертепске игре изводили су најчешће ђаци, припремљени од свештеника и учитеља. Постоји могућност да вертепском типу припада и представа из Сремских Карловаца 1740, али она се изводила у пролећно, ускршње време, а вертеп је био божићни, зимски обичај. Ову представу припремио је „магистар малих словенских школа“ Петар Рајковић, који ће касније предавати и у вишој латинској школи. Свакако, са својим малим ђацима. У архивама Митрополије сачувани су рачуни за златну и шарену хартију и флис-папир од којих су прављена позлаћена крила, за дебелу хартију од које су се правили клобуци, шешири, за помаде, пудер, за копље, за венце које је правила нека Немица. Реч је, очигледно, о обилато костимираној представи, судећи по реквизити била је религиозног садржаја, највероватније са библијском темом. С музичким ефектима, можда, јер се истом групом рачуна исплаћује и Немац што је метнуо нову кожу на бубањ. Маја 1753, судећи по једној окружници митрополита Павла Ненадовића, играла се „схоластичка комедија“ за Ђурђевдан на славјанском, па недељу дана доцније и на латинском језику. На те представе митрополит позива калуђере фрушкогорских манастира да дођу у Карловце. Не знамо о каквој драми је реч; из термина који је употребљен закључити се може једино да су представе играли ђаци. А из чињенице да се игра на словенском и на латинском могао би се извући закључак да се играла каква школска (језуитска) драма, свакако брижљиво очишћена од сваког трага католичког утицаја. Из неких успутних напомена у беседама Гаврила Стефановића Венцловића Милорад Павић је закључио: „У Будиму, или околним градовима, у Сент-Андреји можда, четрдесетих година такође су даване ђачке представе“. Ближих доказа за ово засад, међутим, нема. Крајем 1792. у Бечу почињу да излазе новине „Славено-сербскија вједомости“, које уређује и издаје Стефан Новаковић, бивши секретар Митрополије у Карловцима и српски придворни агент у Бечу. Штампане су двапут недељно у српској штампарији коју је Новаковић те г. купио од Курцбека, а продаће је 1796. будимском универзитету. Излазиле су до децембра 1794. У г. 1793. новине у три маха јављају о школским представама и то су прве новинске позоришне вести код Срба, са ембрионалним елементима позоришне критике. Двапут су вести из Темишвара, једном из Вршца. Позоришна збивања забележена у новинама у два града у истој г., две представе годишње у Темишвару, а чак три у Вршцу – нису ли ово подаци који наводе на закључак о веома раширеном игрању у школама у то време. Чињеница да су ово готово једини подаци не треба да нас наведе да збир представа закључимо са данас познатима – потпуно је сигурно да ће се будућим истраживањима открити још читав низ представа. Априла 1793. одржани су свечани испити после полугодишта у све три основне српске школе у Темишвару – у градској 18, у предграђу Фабрика 19, а у предграђу Махала 20. априла. После испита је (12. V) као посебна свечаност уприличен „мајалес“ ђака Фабричке школе у парку, „Президентвертограду“, на којем је предвече изведена Комедија о нежном воспитанију детеј на посебно припремљеној летњој позорници. Ђаке је припремио учитељ Јован Крестић с великим успехом, па је ова представа поновљена у августу, приликом завршног годишњег испита и истовремене визитације школе. „Многочисленом народу“ оба пута је приказан текст који није идентификован – М. Павић претпоставља да би могао бити рађен по делу Вићентија Ракића Шест слов о воспитанију детеј. Јовану Крестићу помиње се само име, у литератури никаквих ближих обавештења нема. Понешто се ипак дало докучити. Г. 1794, 24. VIII, он приређује „торжествени испит по окончанију летнаго теченија“, па је за ту прилику припремио и штампао годишњи извештај „школе фабричке“. Из те брошурице, штампане код Стефана Новаковића у Бечу, могу се ишчитати подаци о школи који, ни претходне г. када је представа играна, нису могли бити битно различити. У 1794. школа је имала 92 ученика у две класе. У првој класи, у којој су млађи уденици: „начинатељи“,“срицајушти“ и „читајушти“ учитељ је био Јован Јовановић. „Втору класу“, у којој су „прозодисти“, „ортографисти“ и „етимологисти“, водио је главни учитељ Јован Крестић. Он је испитну представу свечано режирао, са „словом пред испитом“ које је говорио ђак Илија Поповић, други на ранг-листи етимологиста, и са дужим говором после испита којим се истакла Марија Стефановић, најбоља у најстаријем разреду. Први говор је на славено-сербском, конвенционалан поздрав упућен првенствено „надлежатељству школском“, а Маријин говор, на безмало чистом народном језику, обраћа се родитељима и тематски се поклапа са прошлогодишњом представом – био је о васпитању деце. Оба говора саставио је несумњиво Јован Крестић. Извештај нам може потврдити и ко су били званичници на приредби августа 1794, људи који су и претходне г. подржали представу. Директор свих школа Дистрикта био је Василије Поповић, а инспектор месни „гранд-рихтер“ Тома Стефановић. Даљих података о Крестићу засад нема, сем што се у грађи за Српски биографски речник Матице српске његово име налази међу претплатницима, „пренумерантима“ на књиге. Као парох у Арадској дијецези Јован Крестић се 1809. претплатио на књигу Нови Плутарх, а 1812, када је парох и члан Конзисторије, претплатио се на Ајзенманова Наставленија и Јакшеова Списанија училишна, дакле на едукативне књиге. Сигурно је реч о истој личности – учитељи су веома често у одмаклијем добу постајали свештеници. Трећа вест у Вједомостима, од септембра 1793, односи се на вршачку школу. „Истекше године учитељ ондешњи три је с децами произвео комедије: једну о Ироду, другу о богатом человеку и трећу о Злому оцу, а у свима трима приликами очевидно доказалосја колико образним вештма сербскиј наш род од младих ногтеј није способан. Он на све рожден видитсја. Родитељи и прочи доброжелатељи били су веселијем восхиштени да нису знали како учитељу захвалити, колико похвалити и возмездити младе ученике, који су превећ вредни да се у новинама публично похвале“. Реч је о учитељу Михаилу Крекићу, о којем, на жалост, не знамо ништа, сем што га М. Томандл налази у Баји као свештеника 1797, а поменута грађа МС открива да се као бајски парох претплатио 1801. на Стојковићеву Физику. Његовим представама, по насловима, можемо одредити време играња у „истекшој“ школској г. „Комедија о Ироду“ вероватно је била припремљена за божићне празнике, дакле у јануару 1793. „Комедија о богатом человеку“ сигурно је рађена по библијском мотиву о богатом и убогом Лазару који се везује за предускршње термине. Трећа, „комедија о злом оцу“, највероватније је извођена крајем августа, приликом завршног испита. Две прве су религиозни текстови, данас непознати, трећа „комедија“ је, бесумње, Јанковићев превод немачке драме Франца Ксавера Штарка Зао отац и неваљао син, која је дидактично дело световног карактера. Крекићеви ђаци су, очигледно, били добро припремљени, иначе новинска вест не би била надахнута онаквим национално-романтичним поносом. Много више сазнаје се о трећем учитељу представљачу Козми Јосићу (Сомбор, 1. IX 1765 – Пешта, 4. VII 1835). У Сомбору је завршио славено-сербску основну и латинску школу православне црквене општине. Г. 1780. завршио је учитељски течај код Аврама Мразовића у Сомбору. Радио је као учитељ у Сомбору и Суботици, да би 1891. доспео у Пешту, где је био учитељ до 1812, када је изабран за професора сентандрејске препарандије, која је те г. почела са радом. Вршио је дужност директора пештанске основне („нормалне“) школе, а радио је и са ђацима Србима из католичких основних школа – недељом и празником. У Препарандији је био декан, сениор наставничког већа првих 15 месеци рада школе, а предавао је граматику и стилистику. Када је учитељска школа из Сентандреје пребачена у Сомбор, 1816, Јосић је због болести остао у Пешти, није се вратио у родни град. А био је изабран за професора у Сомбору, у списку претплатника на Доситејевог Мезимца 1818. забележен је као „педагогических народа сербскаго училишт сомборских словенскија граматики и стила заслужниј професор“. Био је вредан књигољубац – од 1794, када га видимо као претплатника на Рајићеву Историју, у списковима пренумераната име му се често јавља, све до 1833, када је „ислужени препарандије професор и општества члан“ у Пешти. Књизи је и на активан начин био одан. Из Стратимировићеве преписке сазнаје се да је 1802. растурао књиге и уписивао претплатнике. Он је „попечитељ изданија“ књиге Нума или процветајуштиј Рим, коју је Глигорије Трлајић превео од руског филозофа Михаила Хераскова, а штампана је у Пешти 1801. Из податка да је био „печатниј погрешностеј исправитељ“ за Доситејевог Мезимца (Пешта 1818) сазнајемо да је он први утврђени коректор код Срба. Познавао је језике – латински, немачки и мађарски. Са латинског је превео Regule ingenuitatis и та педагошко-методска упутства прилагодио је српским школама. Његове књиге су и: Таблица аритметическаја (Будим 1794), Правила честног опхожденија (Беч 1794), Собраније неколиких речеј (Будим 1800, 1814²), Брачноје пјеније… (Будим 1804), Пјеснопјеније… Стефану Станковичу (Будим 1829). Пештански лист „Zeitung für und for Ungarn“ (Pest, 1802, Bd. III, 1, 62-63) сведочи да је Јосић изгледа први увео штампање документације о школском раду. Ту се каже да је он, почевши од 1792, сваке г. два пута издавао програме, позиве, обавештења за испите своје школе, којих се до 1802. накупило двадесет, од чега ни половина није сачувана, а знамо да је ту праксу наставио јер библиографије бележе сличне његове публикације у 1805, 1808, 1815. и 1820. По узору на њега и други српски учитељи су издавали сличне брошуре. Међу овим књижицама најважније су једна из 1794. и једна из 1796, обе с насловом Разглаголствије между учениками Косми Јосича (прва штампана у Бечу, друга у Пешти). То су текстови, тријалози, које су његови ученици изводили приликом „јавноторжествених“ испита 28. VIII 1794, односно 31. VIII 1796 (по старом). То су, јасно, дидактички драмски текстови, што потврђује и мото на другој књижици узет из Хорација: Играјуште учимсја Ludendo discimus. На почетку ових књижица (свака по осам страница) Јосић је штампао и поделе улога у представама. Тако сазнајемо први пут имена ђака-аматера. На приредби 1794. подела је следећа: Натанаил – Стефан от Ракичевић; Силуан – Стефан Јорговић; Петр – Јован Мушкатировић. Стефан је син Николе от Ракичевића који је у Прагу 1791. добио угарску потврду породичног племства од 1771. са придевком Топлички, за себе, своју жену Јелисавету рођену Најдаши и децу Јосифа, Павла, Стефана и Марију. Јелисавета је као официрска удовица, добивши пензију 1813, живела у НСаду. Стефан је, видимо то из школских извештаја Козме Јосића, био 1794. као „псалтирац“ оцењен првом класом, а по завршетку разреда био је „превасходан“. На јавном испиту у марту 1794. говорио је „слово после испита“ на немачком, а на испиту у септембру „слово после испита“ на мађарском. Други Стефан, Јорговић, такође је био међу најбољим ученицима Козме Јосића: превасходан 1793, а најбољи међу псалтирцима и на полугодишту и на крају 1794. Говорио је „слово после испита“ на мађарском на полугодишњем испиту, а на годишњем септембарском испиту 1794. био је ретор „слова пре испита“ на славено-сербском. О њему не знамо више ништа. (У списковима пренумераната јављају се Јорговићи: Георгиј, бајски трговац, 1801; Георгиј, егерски трговац, 1802; Петар, парох у Вршцу, 1801; Јосиф, доктор филозофије и професор у Араду, 1804. и 1806; један од њих могао би бити отац Стефанов). Јован Мушкатировић свакако има везе са писцем истог имена (Сента, 1743? – Пешта, 1809) који је у то време био адвокат и сенатор у Пешти, уз то „месни надзиратељ“ српске школе, па је редовно присуствовао испитима и „разглаголствијима“. Писац Мушкатировић оженио се 1771. Катарином Недељковић. Имао је пет синова и две кћери. Петар, даровит младић, свршен правник, умро је 1803. и Мушицки му пише жалобну еклогу. Јованов син Александар рођен је 1790, а Симеон 1793. Кћери су му биле Јелисавета и Пулхерија. Јосићев ученик није могао бити унук писца Мушкатировића, како би то исто име наговештавало, али је могао бити један од двојице до данас неидентификованих синова рођених после најстаријег Петра. И Јован је, разуме се, међу најбољим ученицима. Г. 1793. као „превасходан међу часослов­ци“ говорио је „слово пред испитом“; следеће г. на полугодишту као „превасходан међу псалтирци“ имао је исти задатак. Сва тројица ученика су 1794. у најстаријем разреду школе, која има „букварце или начинатеље, часословце или ортоеписте и правописце или псалтирце“. Из извештаја за 1800. видимо да је Јосић увео и четврти разред – граматисте, али тада већ Ракичевић, Јорговић и Мушкатировић нису били међу ученицима. Док се ови ученици помињу у прегледима и историјама српског позоришта само по именима, тројица његових глумаца из 1796. остали су незапажени. Међутим, текст другог „разглаголствија“ даје и поделу улога за ту представу: Милутин – Димитриј Костић; Радослав – Јован Трифоновић; Хранимир – Антониј Монастерлић. За Димитрија Костића дало се сазнати да му је отац, Павле, био трговац у Пешти и да је са братом Ђорђем био на лицеју у Братислави 1799. Септембра 1794. као „превасходни часословац“ говорио је „слово по испиту“, што значи да је две г. доцније био у четвртом разреду. О Јовану Трифоновићу зна се доста јер је постао угледна личност нашег јавног живота. Рођен је у Пешти 20. VI / 2. VII 1788. После школовања у Пешти отишао је на братиславски лицеј, а касније се посветио трговини. Био је међу највиђенијим српским грађанима у Пешти, биран не разне градске функције (епитроп сиротињски, члан комунитета, сенатор). Г. 1837. примљен је за члана МС, за коју је наредне три деценије вредно радио важне и одговорне послове. У почетку су то били рачуноводствени задаци, а већ 1839. замењивао је потпредседника Петра Рајића који је на путу, а председник Текелија је ретко био у Пешти. Г. 1840. и званично је изабран за „вицепредседатеља“, што је значило да је практично водио Матицу. Г. дана доцније поднео је оставку да би уступио место Платону Атанацковићу, којег је ипак често замењивао председавајући седницама, нарочито 1842, када је Атанацковић био на Сабору у Сремским Карловцима, а Текелијина смрт налагала многе хитне послове. Био је дуго „старешина содружества“ – први за економска питања. Као стар човек, 1864, преселио је Матицу у НСад, а сам остао у Пешти. Тада је биран за надзорника Текелијанума, али је те части морао да се одрекне због сасвим слабог вида. Умро је 2. VIII 1870. у Феслауу код Беча, а сахрањен је у Пешти. Ревностан љубитељ културе и књижевности, био је претплатник на многе српске књиге, помажући тако њихово издавање и ван Матице. Трећи члан Јосићевог ђачког глумачког трија, Антониј Монастерлић, засада се не да идентификовати. Можда је син пештанског трговца Илије и брат сенатора Александра. Јосићева представљања нису била развијене представе; то се није могло ни очекивати од десетогодишњака. Текстови су разговори без унутрашње радње, „глумци“ играју роле ученика, дакле без потребе за трансформацијом. Но, и сама чињеница да се оригинално писани текстови казују позоришним језиком, ма како ембрионалним, добит је у развитку српског позоришта. Јосићевим трагом у свему је пошао сегедински учитељ Јаков Пејаковић. И он је збивања у својој школи објављивао у штампаним књижицама. Засад знамо за четири: Извештеније јавнаго испитанија из 1798, Разглаголствије между учениками Јакова Пејаковића из исте г. и две поздравне беседе из 1799: једна је Јовану Јовановићу, епископу бачком и сегединском, а друга је Слово благодарственоје по окончању испитанија, које је господи посетитељима и родитељима говорио ученик Илија Живковић марта 1799. Најзначајније је, разуме се, Разглаголствије изведено јавно „на крају првог теченија“ 1798. То није прва Пејаковићева представа – из текста се види да је други семестар 1797. такође завршен оваквим „разглаголстви­јем“, што значи да је Пејаковић аутор најмање два драмска текста, као и Козма Јосић. На полеђини насловног листа штампана је подела улога: Мојсеј – Јован Веселиновић; Натан – Александар от Белан; Соломон – Марко Хаџић. Јован Веселиновић је син Георгија који је био заступник пештанске универзитетске штампарије за српске и влашке књиге у Сегедину, уз то и „варошки камерариус“. За Јована се може рећи једино то да је после школе остао у Сегедину – 1809. претплатио се на једну књигу као сегедински грађанин. Александар Белан је син веома угледног трговца и сенатора сегединског Аркадија, за којег Шафарик тврди да је на немачком написао једну драму. Њу је превео Антоније Арнот под насловом Несретно племе илити Шта може охолост и својељубије учинити. Ово дело се помиње као рукописно и код Шафарика му је једини траг. О Александру засад знамо само да је рођен у Сегедину 1789, да је студирао на академији у Братислави, па касније био, као и његов отац, сенатор у Сегедину. А о Марку Хаџићу ни толико – сасвим је неидентификован. Јосићева и Пејаковићева „разглаголствија“, као и остала која још нису откривена, била су дијалошке моралне поуке. Са доста вероватноће може се претпоставити да их је инспирисала књига француске списатељке Марије ле Пренс де Бомон коју је на нашем језику издао Аврам Мразовић: први део 1787, а други 1793. Тај Поучителниј магазин за децу рађен је у дијалогу, са именима лица „која међу собом разговор водити буду“, а суштина се своди на моралистичке поуке просветитељског типа. Са друге стране, „разглаголствија“ веома подсећају на један старински књижевни род, на средњевековне контрасте, у којима су се такође најчешће расправљала морална питања. Тих контраста или, како су их звали, „прења“ било је и у књижевности XVI века на југословенском приморју. За ђачке представе, знане и засад незнане, писане су, боље рећи прерађиване, црквене драме крајем XVIII и почетком XIX века. То није била богато развијена драмска врста код нас; знамо за само неколико дела. Црквену драму негује Вићентије Ракић (Земун, 1750 – манастир Фенек, 1818). Био је прво трговачки помоћник у Земуну (под световним именом Василије) па војни свештеник у Шапцу, а од 1798. живео је и писао у Трсту. Тамо је пријатељевао са Доситејем и на његов позив прешао 1810. у Србију за првог наставника новоосноване богословије. По слому устанка био је игуман у Фенеку. Његова Жертва Аврамова, рађена по италијанском писцу Луиђију Гроту, била је много читана, почевши од 1799, када је штампана чак у четири издања, три у Будиму и једно у Котору. После тога штампана је још најмање шест пута, последње издање је из 1884. Уз Жертву штампао се увек и дијалог, изгледа оригиналан, Собеседованије грешника с Богоматерију. Ракићу се приписују још два драмска дела написана на самом крају XVIII века – Алекса, божији човек и Мученица Варвара. Жертва Аврамова се играла – Милован Видаковић сведочи да су у НСаду учитељи представљали ово дело и још Цара Уроша и Прекрасног Јосифа, негде пред крај XVIII века. Михаило Владисављевић (Владислављев, Владислављевић), писац химни, ода и елегија, издао је 1801. у Будиму Победоносни триумф или Торжество пресветлом Воскресенији Христовом. Видаковић је рођен у Вуковару 1759. Био је учитељ; у Сусеку се помиње 1809, у Иригу почев од 1814, у Земуну од 1823. Као стар човек био је 1826. код кнеза Милоша у Пожаревцу, заједно с Јоакимом Вујићем, који о томе прича. Нема трагова о позоришној употреби овог његовог дела, као што се не зна ни за играње Плача Рахили, дела Константина Маринковића (Нови Сад, 1784 – Нови Сад, 1844). Овај дугогодишњи парох и катихета школовао се у родном месту, у Будиму и Кежмарку, а богословију је завршио у Сремским Карловцима. Плач Рахили (Будим 1808) није једино његово дело – неки аутори у драме убрајају његов превод дијалошког немачког дела Откровеније Америке (Будим 1809). Највише се писало о драми Христов гроб, која је на трећи дан Ускрса 1802. извођена у НСаду. Аутор текста је Јеврем Секулић, адвокат из Земуна, који је лично поставио ову добро припремљену представу у тадашњој гимназијској згради. Сачувана су имена неких од Секулићевих „глумаца“: Василије Бајић, рођен у Вуковару 1780, школован у братиславском лицеју, доцније учитељ у Руми, где је и умро; Сава Ковачевић, доцније новосадски воскар и лецедер и велики књигољубац; Сава Милић, вероватно доцнији поштански експедитор из Петроварадина; Фема Милутиновић, чији се очух презивао Фиљковић; Ђока или Ђука Мунћан – неидентификован, мада је могуће да је реч о Георгију Мунтеануу, који је касније био црквени појац у Пешти; Јаков Ризић, такође неидентификован; Петар Тадић, вероватно доцнији колар из НСада; Јоца Угљешић, о којем такође ништа не знамо. Секулићева представа није била чисто ђачка, иако се држала у гимназији. Он није ни учитељ ни професор, а неки од његових „глумаца“ били су изнад ђачког узраста. Можда се чак овде ради о чисто аматерској представи 11 г. пре Вујићеве Крешталице. Веома значајно име је Марко Јелисејић (Футог, око 1776 – Арад, између 1826. и 1832). Презиме му, у претплатама на књиге, има још варијетета: једном се пише као Јелисевић, двапут као Јелисејевић, а пет пута као Јелисејић. Учио је католичку гимназију у НСаду од 1791, али је 1794/95. из првог вишег разреда, „човечности“, искључен „због крађе, дрскости и пијанства“. Прешао је у Кечкемет у реформатску гимназију и изгледа да је тамо матурирао. Могуће је да је у Темишвару похађао учитељски курс. Г. 1799. добио је место учитеља другог разреда српске основне школе у Бечкереку, где је остао до 1805. Из спискова пренумераната у МС сазнајемо да се те г. претплатио на два примерка Вујићеве француске граматике као учитељ „друге нормалне класе“ и профееор латинског у Баји. Те г. његов син Максим је био ученик треће класе латиниста у Баји. Учитељевао је и предавао славено-сербски, те почетне курсеве немачког и латинског у Карловцу. Не знамо тачно у ком времен­ском интервалу, али 1809. се из Карловца претплатио на Ивановићеву књигу Нови Плутарх. Судећи такође по списку пренумераната, био је учитељ 1814. и наставник 1820. у Темишвару, док га као учитеља треће класе спискови бележе 1823. и 1826. у Араду. Један његов ученик из Бечкерека, Аркадије Пејић, тврдио је да је М. Јелисејић 1787. завео у Великом Бечкереку српско школско позориште које је дуже радило. Пејић се пребацио најмање за десет г. – причао је о овоме у старости – јер је Јелисејић 1787. био још дете. Стога се Јелисејићу не могу придавати атрибути „праоца српског позоришта“ нити Пејићу „првог српског именованог глумца“, како понегде стоји у старијој литератури о позоришној историји. Пејић је и о Јелисејићевој смрти погрешно обавестио: тврдио је 1832. да је његов учитељ умро пре тридесет г.; међутим, он је 1826. сасвим сигурно још био жив. Аркадије Пејић се родио у Великом Бечкереку 23. X 1789, а умро у Темишвару, где је био дуго трговац, 14. XII 1866. Није могао, како је тврдио, играти код Јелисејића 1787, јер тада још није био ни рођен. Ако је глумио као десетогодишњак, а играо је генерала Брауна у комаду Александар и Наталија, онда су Јелисејићеве представе биле 1799. или још касније. Уосталом, Јелисејић долази у Бечкерек 1799. Милован Видаковић је оставио сведочење да је Јелисејић „више пути из историје сербске с похвалом на позоришту играо“. Не зна се колико је тих представа било, а игране су између 1799. и 1805, не знамо прецизно када. У том времену постоји, међутим, само једна једина драма из српске историје, а то је Рајићева прерада Козачинскове Траедокомедије штампана 1789. под насловом Трагедија сиреч печалнаја повест о смерти последњаго цара сербскаго Уроша V и о паденији сербског царства. Видаковићеве речи биле би доказ да се Урош V играо код Јелисејића. Могуће је да је изгубљена Јелисејићева једночинка, чији рукопис је знао Шафарик под насловом Окајаниј или новоизбраниј краљ, имала тему из домаће историје, па ако је и она играна у Бечкереку, била би тачна Видаковићева тврдња о више домаћих историјских дела на репертоару Јелисејићевог позоришта. Рукопис те драме у једном чину био је тридесетих г. код Аркадија Пејића и ту му се траг замеће, заједно са другим изгубљеним Јелисејићевим рукописом, са драмом Девица из Маријенбурга или вождскоје фамилији описаније. Ово је био превод или прерада драме немачког писца Франца Кратера (1758-1830). Мада веома слабо дело, ова је драма и после Јелисејића привлачила пажњу наших људи од пера: на наговор М. Видаковића, превео ју је тадашњи гимназиста из Земуна Марко Карамата и са Видаковићевим предговором штампана је 1836. Драма истога наслова била је и међу изгубљеним рукописима Јоакима Вујића. Објашњење за оволико интересовање је тема драме, женидба Петра Великог царицом Катарином, за наш свет веома занимљива. Две Јелисејићеве драме штампао је из поштовања према свом учитељу Аркадије Пејић, у Будиму 1832. и 1833. То је Велизариј, всадническоје (ритерско) позориште у три дејствија названо и Добродетељному токмо добродетељ мзда јест Александер и Наталија или Петар Велики, цар росијскиј, жалосноје позориште у пет дејствија. Прво дело је драматизација познатог романа Франсоа Мармонтела (1723-1799) из римске историје Јустинијановог времена. Превео га је на наш језик још Павле Јулинац и издао га 1776. Да ли је Јелисејић сам начинио драматизацију по Јулинчевом преводу, или је превео, прерадио неку од постојећих немачких драматизација, тешко је рећи, мада текст даје више основа за прву тврдњу. То је за своје доба било добро дело са моралистичком тенденцијом о пролазности и варљивости свега, али и са сентименталистичко-бидермајерском разнеженошћу, са добрим дијалозима, са русоовским одјецима о приближавању природи и са елементима комике. Друга драма уклапа се у култ Петра Великог који су код нас зачели писци XVIII века, посебно Захарије Орфелин. Ово је сентименталистичка драма, а изворни аутор јој није утврђен. Има у себи много дидактичности, али и елемената мелодраме, приближава се повремено шилеровској драматургији, представља доста изразит приклон од драматургије XVIII ка драматургији XIX века. Помињана дела Јелисејићева могла су бити окосница репертоара његових ђачких представа. Зна се да је са ђацима играо и некакву драму о Ироду, али није јасно да ли је то била позоришна представа или вертепско извођење. О популарности Јелисејићевих представа сведочи налаз М. Павића да су песме из Велизарија и Александра и Наталије сишле са позорнице у публику, певале се и записивале у рукописне песмарице грађанске лирике. Мојсеј Игњатовић рођен је 1777. у Вуковару, где је завршио основну школу. Г. 1739. почео је учити у католичкој гимназији у НСаду, заједно са Лукијаном Мушицким (тада Луком Јемушићским). Други разред завршио је у евангелистичкој школи, па онда итишао у Осијек и Печуј. За учитеља основне школе у НСаду постављен је 1802. и на том месту остао до 1831, с тим да је његов, трећи, разред био час завршни основне, а час почетни гимназијски разред. Једно време био је помоћни наставник Учитељске школе у Сомбору, од 1836. администратор у Вуковару, а потом директор свих школа у Срему. Пензионисан је 1841, а умро је, изгледа, 1843. Шафарик је једном за њега написао „vir egregie doctus“ (изванредно учен човек); другом приликом, међутим, оптуживао га је да је ленштина. Имао је сукоб са новосадским Цинцарима који су га оптуживали да њихову децу шиба задојен мржњом према њиховом етникуму. Директор католичке гимназије у НСаду јавља 4. XI 1811. Вишој школској управи у Ђуру да је Мојсеј Игњатовић крајем октобра давао позоришне представе „највише са својим ученицима“. Изводили су нецензурисана дела, непозната тужиоцу, па овај тражи да се учитељ због тога казни и да се представе забране. Његово тражење није уважено, али нема података да је наставио свој позоришни подухват. То је све што чињенице кажу о школским представама 1811. Изгледа да Игњатовићеви „глумци“ нису били само ученици, што значи да су његове представе заправо биле нека прелазна фаза од дотадашњих школских ка Вујићевим аматерским представама. И поред рђавог искуства, Игњатовић није сасвим заборавио позориште. Шафарик пише директору гимназије у Сремским Карловцима јануара 1825. да је „Новосадско содружество, под правленијем Игњатовићевим“ издало објаву да ће играти позоришни комад под именом Атилије Регул. Не зна се шта је Игњатовић представљао 1811, али знамо да је 1801. превео са руског драмско дело Агар у пустињи, а 1809. штампан је његов превод са немачког драме Марија Меншчиков, а 1803. драма Артело, придворни шаљивчина. Прва драма је дело једне француске списатељице, мадам де Жанлис, али је Игњатовић употребио руску прераду. Артело је рађен по немачком писцу Карлу Екартсхаузену. Марију Меншчиков написао је на немачком угледни, образовани, књигољубиви новосадски трговац Јован Михаиловић. Судећи по списковима пренумераната, он је послове започео у Вуковару (1814-1827), прешао у НСад (1827-1843), да би се на крају опет појављивао као вуковарски трговац (1847-1868). Г. 1813. издао је М. Игњатовић и превод дела неутврђеног писца Первоје настављеније к благонаравију у шест разговоров межђу материју и кћерју, моралистички спис дијалошког облика. У време када се Вујић јавља својим прерадама страних драма, видимо, није усамљен. Исто то чини и М. Игњатовић, истина мање интензивно од Јоакима. Школско позориште, нарочито у XIX веку, веома је важно јер одржава и даље развија традицију представљања, започету Козачинсковом представом. Оно се све више еманципује од школе и од цркве и на тај начин утире пут доцнијем аматерском и професионалном позоришту. Међутим, још увек нема пуне свести о широј потреби за позориштем. Нема ни довољно драмских дела. Делима већ поменутим ипак се не исцрпљује библиографска листа драма код Срба до 1813. Уз преводе Доситеја и Емануила Јанковића, уз Јоакимове драмске послове, ваља поменути још неколицину писаца. Аврам Мразовић је 1803. издао превод Пастирске игре Х. Ф. Гелерта, а 1808. први превод једног Коцебуовог дела, Человекомрзост и раскајаније. Мразовићеви преводи, мада намењени читању, сигурно нису прошли незапажено, бар не код учитеља, тада јединих позоришних посленика. Мразовић (Сомбор, 12. III 1756 – Сомбор, 8. II 1826) се школовао у Сомбору, Сегедину, Печују и Пешти. Као двадесетједногодишњак он је руководилац српског школства за Печујски школски округ, што значи да му се поверава и образовање учитељског кадра за нове „нормалне“ школе. Једно време исту дужност обављаће и за цео Банат, па се може рећи да је био најважнија личност световне реформе основних школа код Срба. Његова словенска граматика била је општеусвојени уџбеник. Већ је поменут његов превод са немачког Поучителног магазина за децу. Висок педагошки ауторитет, Мразовић је, бесумње, имао утицаја на њему подређене учитеље, па и на њихову оријентацију ка дијалошким и драмским делима. Није познато име преводиоца „шаљиве и увеселителне комедије“ Оскорбљениј младожених, која је на славјаносербске „стихове сложена“ и штампана 1803. у Будиму. Знамо, међутим, преводиоца „хероическог позоришта“ Стрелци од Јозефа Маријуса фон Бабоа. Ту драму из времена Петра Великог превео је са немачког и штампао 1804. Антоније Јосифовић (1777-1806), будимски грађанин, правник, практикант у Намесничком већу. Петар Саранда има трагедију Сенека из 1807. Наслов каже да је реч о класицистичком мотиву, али са елементима веома модерног приступа – реч је о делу Хајнриха фон Клајста. Саранда је био трговац у НСаду, али је трговину брзо заменио за магистратску службу. Био је „вашарбиров“, поткњиговођа магистрата, па „сиротињски отац“. Изгледа да је био школован. У списковима пренумераната, где се његово име среће веома често између 1809. и 1841, у више махова је назначен као адвокат. Глигорије Трлајић (Мол, 25. I 1766 – Ресноје крај Харкова, 28. IX 1811): после основне школе био је свињар, па одтумарао у свет и у Сегедину завршио гимназију, те студирао у Будиму и Бечу. Био је секретар код руског посланика у Бечу, радио у српским штампаријама у Бечу и Будиму, путовао Европом… Од 1796. живео је у Петрограду и Москви. Постављен је за професора историје и статистике на Педагошком институту у Петрограду, а пред смрт је био професор Универзитета у Харкову. Писац је стручних дела на руском и француском и белетристике на руско-сербском. У рукопису је оставио оригиналну драму Всеблаг или ретки супруг, али она није сачувана. Трлајић је био просветитељски оријентисан, па нема сумње да је и његова драма писана из просветитељских побуда. Не зна се да је икада играна. Јован Дошеновић (Почитељ, Лика, 20. X 1781 – Будим, 1813) учио је у манастиру Крупа и у Задру, а на универзитету у Падови докторирао је 1806. Бавио се трговачким пословима у Трсту, а од 1809. живео је у Пешти. У рукопису је оставио драму Петар Велики или Торжество невиности – још једну драму која код нас негује култ великог цара. Нема сумње да је у овом периоду било написано или преведено још драма. На жалост, нису се сачувале. Али су и та нама непозната дела могла бити, попут Вујићевих изгубљених драма, део репертоара школског позоришта. Јер што се више приближавамо Вујићевој Крешталици 1813, оскудне вести о ђачким представама садрже све више елемената световног позоришта, са све мање едукативних елемената.

ЛИТ: Paul Jos. Šafařík’s Geschichte der serbischen Literatur, Праг 1865; А. Хаџић, Постанак и развитак српског позоришта, ЛМС, 1887, књ. 151; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, Бгд 1907; Ј. Скерлић, Прве српске позоришне представе, Писци и књиге I, Бгд 1907; Р. М. Грујић, Српске школе, Бгд 1908; М. Савић, Почеци позоришних представа у Војводини, Споменица за СНП 1861-1921, НСад 1921; Р. Антић, Из рукописа Милована Видаковића, Прилози за књижевност, језик и фолклор, 1925, књ. V, с. 151-153; С. Матић, Белешке о српској црквеној драми, Гласник Историског друштва. 1931, књ. IV, 1935, књ. VIII; С. Шумаревић, Позориште код Срба, Бгд 1939; М. Кићовић, Школско позориште код Срба у току XVIII и на почетку XIX века, Зборник радова САНУ, Бгд 1952, књ. 17, с. 99-126; Д. Кириловић, Један прилог историји српског школског позоришта, Зборник за књижевност и језик МС, НСад 1954; М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба, Бгд 1970; В. Ерчић, Историјска драма код Срба од 1736. до 1860, Бгд 1974; М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Бгд 1979; В. Ерчић, Козачинскиј. Траедокомедија, НСад 1980; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, НСад 1982.

Б. Кв