БАЛЗАК Оноре де (Honoré de Balzac)

БАЛЗАК Оноре де (Honoré de Balzac) – француски романсијер (Тур, Француска, 20. V 1799 – Париз, Француска, 20. VIII 1850). Школе је учио у Вандому, Туру и Паризу. Рано одлучује да постане писац. Већ у двадесет првој г. објављује трагедију Кромвел (1820). Под псеудонимима издаће најпре тридесетак авантуристичких романа. Немиран и неуравнотежен, као и многи његови јунаци, купује штампарију и постаје послован човек, али у томе подухвату нема нимало среће. Тек Шуанима (1829) славно отпочиње серију својих ремек-дела. Задужује се кад, како и где стигне, и двадесет година, гоњен од поверилаца, води у исти мах живот дендија и „робијаша пера“. Ради невероватно много, ноћу, испијајући по педесет шољица кафе. Након несређеног зивота, испуњеног свакојаким непредвиђеним околностима, замишља, издаје и делимично остварује своју Људску комедију (1833), која обухвата деведесет једно дело. Од 1832, међутим, у вези је са Госпођом Ханском (писма Странкињи). После смрти њеног мужа, тек 1850, успева да се ожени њоме, већ озбиљно болестан (умреће након пет месеци). Написао је око сто педесет дела. Он је творац реалистичког романа у Француској и у свету. Његов је значај превасходно у томе што, у јеку романтизма, замишља роман као документарно књижевно дело („највећи магазин докумената које имамо о људској природи“). Више из меркантилних него из књижевних или драматуршких побуда написао је штошта и за позорницу (сем оне младалачке трагедије); на жалост, није се својим позоришним творевинама ни обогатио ни прославио. Али позориште је за њега било „велико искушење и велика нада“. Он ће за шеснаест дана и ноћи (спава само по три сата) написати трагедију Школа за породице; али му је позориште „Ренесанс“ одбија (1839). Први пут ће бити играна 1910. Међутим, Б. је упоран. Његов Вотрен, позоришни комад о робијашу који постаје полицајац, први пут је изведен 14. III 1840. Критика је нашла да је дело написано „без здравог разума, без духа, без стила и без инвенције“. И полиција забрањује приказивање, нашавши сличност између једне глумачке власуље и фризуре краља Луј-Филипа. Без успеха су приказане и Кинолине мајсторије, 12. III 1842, у „Одеону“. Сличне ће судбине бити и Маћеха, давана први пут 25. V 1848. у „Историјском позоришту“. Међутим, мелодрама Памела Жиро (Б. је тада у Петрограду) доживљава потпуну пропаст. Једини позоришни успех доћи ће после Б. смрти и донеће му га Смутљивац или Меркаде, написан 1838-1840, у пет чинова. Први пут је приказан 23. VIII 1851. у позоришту „Жимназ“, пошто га је вешти А. Денери преудесио за позорницу и свео на три чина. Тек ту се Б. био некако снашао. „Он је боље но иједан његов претходник уочио и насликао необуздану лакомост спекуланата. Његова је комедија продорна студија свих друштвених и моралних реперкусија новчане грознице, њена оштра и дубока сатира с акцентима који подсећају на Молијера“ (др Д. З. Милачић). Иначе је тек за наших дана угледало света и Б. необјављено позориште, врло занимљиво само по себи, које је открио и до танчина проучио др Д. З. Милачић (четрдесет позоришних пројеката, петнаест започетих драма у одломцима и три потпуно довршена дела). И на позорници СНП је извођен Меркаде (у преради А. Денерија).

ЛИТ: D. Z. Milatchitch, Le Théâtre de Honoré de Balzac, Paris 1930; D. Z. Milatchitch, Le Théâtreinédit de Honoré de Balzac, Paris 1930; Др Д. З. Милачић, Балзак. Живот и рад, СКЗ, коло XLV, књ. 309, Бгд 1949.

Ж. П.