АЛЕВИ Лидовик (Ludovic Halévy) – француски књижевник (Париз, Француска, 1. I 1834 – Париз, Француска, 8. V 1908). Син је француског политичара Леона Алевија и синовац Фромантала Алевија, француског композитора. Рано је почео да пише за сцену. У сарадњи са Анријем Мејаком (в) створио је комичну оперету, тј. извесну врсту водвиља са музиком. Друго царство је волело да ужива и да се забавља. А. и Мејак ће постати главни и најплоднији забављачи париске позоришне публике, типични представници париског духа, „ватрени, осетљиви и чак горки у иронији“ сликајући оно што се обично зове париски живот. Чувени су њихови текстови за оперете. „У тим либретима грдне а ипак танане лакрдије“ – речено је за ову двојицу либретиста – „чија фантастична иреалност као да се приближава каткад Мисеовој комедији, у тој помамној шали која разваљује све ствари од традиционалног поштовања, у политици, у моралу у уметности, и која не признаје ништа озбиљно до потрагу за уживањем… Вешто се мешају хладна иронија и чулна опијеност. Иначе су оперетска либрета неотесани безобразлуци или сентименталне неукусности” (Г. Лансон). За текстове њихових оперета и опера музику ће давати Жак Офенбах, прирођени Француз који је компоновао лако као од шале и у исти мах забавно. Њему су се придруживали Ш. Лекок, А. Касперс, Гастино итд. А. је писао сатиричне студије, приче и романе у којима се открива као „деликатан писац“; Мејак је стварао разноврсне комедије „оригиналне фантазије“, док Офенбахове композиције „припадају пре свега Другом царству“. Међу њиховим комедијама ваља истаћи петочину Фруфру (1869), међу оперетама – Лепу Јелену (1865), свакако ремек-дело у својој врсти. А. је био члан Француске академије (1884). А. и Мејак су написали дела: Орфеј у паклу (1861), Ветрењаче (1862), Лепа Јелена (1865), Париски живот (1867), Мала маркиза (1867), Велика војвоткиња де Жеролстен (1867), Разбојници (1869), Фруфру (1869), Трикош и Каколе (1871), Госпођа чека господина (1872), Краљ Кандол (1873), Бабје лето (1873), Ни око шта (1874), Лопта (1874), Кармен (1875), Мали војвода (1879), Лолита (1879), Муж дебитанткиње (1879), Мамзел Нитуш (1886) итд. Неуморни А. је и аутор романа Господин и госпођа кардинал (1879) и Кардиналове кћери (1880). Неке комаде је написао сам; тако је, на пример, свој роман Поп Коста из 1882. прерадио у комедију (1891). СНП је извело А. дела: Летовање (са А. Милоом), Бабје лето, Слепи миш (муз. Ј. Штраус), Трикош и Каколе и Лепа Јелена.

ЛИТ: Св. Петровић, Мелак и Халеви: Трикош и Каколе, У позоришту, Бгд 1928, с. 121-122.

Ж. П.

АЛЕКСАНДРА (Alexandra) – драма у 4 чина. Написао: Рихард Фос. Прво извођење у Лајпцигу, 1886.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 4. XII 1891. у НСаду. Превео: Славко Св. Милетић. – Рд. П. Добриновић; Д. Ружићка (Председниковица пл. Ебертијева), Д. Спасић (Ервин), Т. Лукићка (Александра), М. Марковић (Др Андреја), К. Васиљевић (Антон Мел), Ј. Жикић (Герланд), К. Жикићка (Лемовица), Л. Рајковић (Лечник), С. Станковић (Вратар), С. Стефановић (Христоф), Т. Ловренчићева (Шарлота). – Изведено 16 пута.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), „Александра“ – драма у 4 чина од Рихарда Фоса, Браник, 1891, бр. 149, с. 4; □, Српско народно позориште, Застава, 1891, бр. 186, с. 2-3; Ј. Хр(аниловић), Александра, Позориште, НСад 1891, бр. 34, с. 139, бр. 35, с. 142-143; Ј. Храниловић, „Александра“, драма у 4 чина од Рихарда Фоса. превео Сл. Милетић, Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107; М. О. гимн, Врањево, у уторак 14 (26) јула гледали смо: „Александру“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 30, с. 3; Мија, У четвртак 20. августа приказана је „Александра“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 35, с. 3; А-м, „Александра“, драма у 4 чина од Р. Фоса. превео Славко Св. Милетић, Весник, Панчево 1893, бр. 2, с. 2.

В. В.

АЛЕКСАНДРИЋ Зоран – оперски певач, баритон (Београд, 10. VI 1941 – ). Био је солист хора академског КУД „Бранко Крсмановић“ у Бгду и певање учио код Бисерке Цвејић (в) и Станоја Јанковића (в). Од 1972. је солист Београдске опере. У СНП је наступио као Енрико у Лучији ди Ламермур 13. XII 1975, 29. III 1976. и 4. IV 1976,  као Банк Бан 23. III 1976. и као Жорж Жермон у Травијати 24. и 30. V 1976.

В. П. и В. В.

АЛЕКСАНДРОВИЋ Ксенија Јевгенијевна, рођ. Наглова – глумица и певачица. У СНП је ангажована у сезони 1929/1930. као члан хора, а повремено је наступала и у мањим солистичким улогама, као што је, на пример, Субрета у оперети Оли-Поли, коју је критика изузетно похвалила.

ЛИТ: А-м, „Оли-Поли“, оперета од Валтера Колоа, Нови Сад, 1930, бр. 5, с. 2; Б., Премијера оперете „Оли-Поли“, Отаџбина, НСад 18. II 1930.

В. В.

АЛЕКСАНДРОВИЋ Славко – глумац (Крушедол, 25. V 1903 – Смедерево, 5. VI 1941). Глумачку каријеру почео је 1931. као члан Дечјег позоришта Димитрија Гинића на Коларчевом универзитету у Бгду, затим наставио у „Рибници“, у Животићевом позоришту, у Позоришту удружења глумаца (1940) и Београдског малог позоришта које је такође основао редитељ Животић. Од 1. XII 1940. до погибије у великој експлозији на смедеревској жељезничкој станици био је ангажован у Секцији НПДб.

УЛОГЕ: Јоца (Граничари), Лазар (Хајдук Станко), Ахмед-бег (Ајша), Послужитељ (Аутомат), Рустен (Мадам Сан-Жен), Први бећар (Чучук Стана).

ЛИТ: А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4; Б. Стојковић, Историја српског позоришта, Бгд 1979, с. 765, 767, 937, 946; З. Т. Јовановић, Највећа глумачка трагедија у историји српског глумишта, Позориште, бр 10, НСад 1991, с. 24, 27; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине (1936–1941), Бгд–НСад 1996, с. 431, 475; П. Волк, Београдско глумиште, Бгд 2001, с. 648.

С. Ј. Д.

С. Ј. Д.

АЛЕКСИЈЕВИЋ Властоје – правник, публициста и драмски писац (Нови Сад, 19. X 1911 – Београд, 14. XII 1969). Пошто је 1936. у Бгду завршио Правни факултет, радио је најпре као адвокатски приправник. Од 1937. до 1939. био је запослен као чиновник па пристав и најзад (1939-1944) шеф Правног одсека у Општем одељењу Народне скупштине. После рата је кратко био чиновник АВНОЈ-а и секретар Дирекције транспорта владе НР Србије (1945-1947); секретар и правни референт Министарства саобраћаја НР Србије био је од 1951. до 1954, а од 1954. правни саветник грађевинске коморе ФНРЈ. Чланке из области књижевности, друштвених наука и права (нпр. Рад др Валтазара Богишића на националном законодавству, 1932), осврте на књижевне и културне појаве те књижевне и позоришне приказе објављивао је у листовима и часописима. Уређивао је часописе „Наш саобраћај“ (1949-1951) и „Билтен Савезне Грађевинске коморе“ (1954-1956) и био члан редакције „Науке и технике“ (1946-1948). Аутор је синопсиса о Николи Тесли (1956) и о народном хероју Пинкију (1962). Опробао се и као драмски аутор оригиналним текстом Поноћна драма (у ДНП 1943) и истоименом драматизацијом приповетке Косте Руварца Карловачки ђак (у ДНП 1944).

БИБЛ: Војнички запис једног редова-ђака, НСад 1936; Биографија Јаше Томића у развоју личне идеологије, Бгд 1938; Један портрет – Д-р Славко Милетић, Бгд 1940; Наша жена у књижевном стварању, Бгд 1941; Инж. Славко Бокшан, НСад 1954.

В. В.

АЛЕКСИЋ-ГОШИЋ Александра – драмска глумица (Београд, 1886 – Скопље, 1914). Њен отац Вујица Алексић, из старе београдске породице, био је економ Душевне болнице у Бгду; мати јој се звала Василија. Када је завршила основну школу родитељи су је уписали у Вишу девојачку школу, у којој су васпитаване чиновничке кћери и коју је похађала и њена старија сестра Ана (доцније удата Паранос), која ју је касније, као привремена чланица која је успешно напредовала, повезала и са НП у Бгду, где је А. почела да глуми највероватније августа 1909, када је ангажована као приправница, заједно са Милицом Бошњаковић и Ружицом Томић. Позоришне листе нису сачуване, па се не зна тачно шта је играла на београдској сцени, али се може претпоставити да је као почетница приказивала мање улоге и пре свега статирала и певала у хору, што је већ била превасходна обавеза свих глумачких приправника. Зна се да је у Бгду остала до краја сезоне 1910/11, јер је на крају сезоне, од једанаесторо приправника, задржано само троје (међу њима се нашао и А. Златковић); ње није било. Тада је добила ангажман у СНП у НСаду, где је остала до 16. VII 1913. У сезони 1911/12. венчала се у Петроварадину са глумцем Николом Гошићем (в) и почела да наступа под његовим презименом. Заједно са мужем, на позив Б. Ђ. Нушића, добила је ангажман у НП у Скопљу (1914), али није имала среће: ту је неочекивано умрла, врло млада, оставивши за собом недораслог сина Зорана, којег је отхранила старија сестра Ана. У НСаду се нарочито истакла као Ева у драми М. Праге Алилуја (1912). Исте г. је са СНП била на великој турнеји по Босни и Херцеговини.

УЛОГЕ: Милева (Саћурица и шубара), Барух Спиноза (Уријел Акоста), Ева (Алилуја).

ЛИТ: Краљевско српско народдно позориште, Позоришни годишњак, 1909/10. и 1910/11, Бгд 1911, с. 4, 31; К., Алилуја, Застава, 1912, бр. 282, с. 2-3; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1912, бр. 20, с. 2.

Ж. П.

АЛИГЕР Аманд – глумац и оперски певач (Пардубице, ЧССР, 13. VIII 1904 – Загреб, 28. XI 1990). Као дете долази са родитељима у Згб, где завршава основну школу, четири разреда гимназије и Државну глумачку школу. У ХНК у Згбу је од 1923. до 1926, у Бгду од 1926. до 1928, у Н-Оп од 1928. до 1933, па у ХНК у Осијеку до 1942. Г. 1951. дефинитивно се враћа у Згб и у ансамблу Драме ХНК заузима значајно место истичући се тумачењем карактерних и психолошких улога. Прославио је 35-огодишњицу уметничког рада 1961. у улози Кремптона у Шоовој драми Никад се не зна. Наступао је на филму, писао о позоришту и за позориште. Пензионисан је 1964.

УЛОГЕ: Себастијан (На три краља), Загорко (Дубравка), Мориц (Пролеће се буди), Хамлет, Полоније (Хамлет), Тартиф, Оргон (Тартиф), Фауст (Фауст), Карло (Разбојници), Фердинанд (Сплетка и љубав), Руј Блаз (Руј Блаз), Деренчин (Робиња), Наполеон (Наполеон I), Леоне (Господа Глембајеви), Лембах (У агонији), Бискуп (Глорија) итд.

ЛИТ: А-м, У комедији „Посао са Америком“…, Нови Сад, 1931, бр. 42, с. 3; А-м, „Три пут Маргарета“, Југословенски дневник, 1932, бр. 229, с. 5; А-м, „Школа“ од Лечицког, Нови Сад, 1932, бр. 42, с. 3; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Новом Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 273, с. 3.

С. Ј. Д.

АЛИЛУЈА (Alleluja) – драма у 3 чина. Написао: Марко Прага. Прво извођење у Риму, 12. II 1892, у нашој земљи 21. III 1900. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 5. I 1912. у НСаду. Превели: Антун Кисић и Винко Кисић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: – рд. П. Добриновић; П. Добриновић (Александар Фара), Д. Васиљевићка (Елиза), А. Гошићка (Ева), Д. Спасић (Иван Конте), М. Матејић, К. Васиљевић, М. Х. Динић, Н. Гошић. – Изведено 14 пута.

Премијера у СНП 20. V 1919. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: – рд. К. Васиљевић; К. Васиљевић (Александар Фара), Д. Васиљевићка (Елиза), М. Хаџићева (Ева), Р. Алмажановић (Роко), П. Кокотовић, В. Виловац, Д. Кранчевић. – Изведено 2 пута.

Премијера у СНП 20. IV 1937. у Панчеву. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Д. Милутиновић к. г. (Александар Фара), Н. Нешовићка (Елиза), Д. Раденковић (Флавио), М. Мајић (Ђовани), И. Душановићка (Ема). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: К., Алилуја, Застава, 1912, бр. 282, с. 2-3; Ј. Грчић, Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 3, с. 1; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1912, бр. 4, с. 2; А-м, Синоћ смо гледали социјалну драму од италијанског драматичара Марка Праге – „Алилуја“, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 60, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1912, бр. 20, с. 2; А-м, Szerb színészet, Torontál, Велики Бечкерек 1912, бр. 125, с. 2; А-м, Из канцеларије Српског народног позоришта, Јединство, 1919, бр. 23, с. 2; А-м, „Алилуја“, Јединство, 1919, бр. 26, с. 2; Бајле, „Алилуја“, Слобода, НСад 1919, бр. 105, с. 3; А-м, „Алилуја“, Застава, 1919, бр. 104, с. 3; В., Гостовање народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 190, с. 1.

В. В.

АЛМАЖАНОВИЋ Раденко – драмски глумац (Лесковица, Клисура, Румунија, 7. II 1891 – Смедерево, 5. VI 1941). Отац му је био свештеник. А. је завршио 4 разреда гимназије у Темишвару, а потом привредну трговачку школу у Бечу и био неко време трговачки помоћник у радњи Нанчића у Белој Цркви. Глумачку каријеру је почео у СНП 12. II 1912, када је оно гостовало у Сомбору, и у њему је остао све до почетка Првог светског рата, када се СНП распушта а он бива мобилисан у аустроугарску војску и убрзо бачен на руски фронт, где пада у руско заробљеништво. Из заробљеништва се враћа 1919. и наставља са радом у СНП, где се и жени колегиницом Павом Слуком-Рајичић (в). Но тај брак није био дугог века, растали су се. У СНП остаје до 1923. Затим одлази у НП Скопље (1923-1930), па у НП у Бањој Луци (1930-1933); у сезони 1933/34. је у СНП, 1934/35. у НПДб – Секција, 1935/36. у НП на Цетињу, 1936/37. у НП у Сарајеву, а од 1937. до 1941. је у НПДб у НСаду. Погинуо је у великој експлозији у Смедереву 5. VI 1941. Прославио је 25-огодишњицу уметничког рада у Крагујевцу у Секцији НПДб 15. III 1938. у улози Онуфрија у представи Дани нашег живота Л. Н. Андрејева. Том приликом је одликован орденом Св. Саве V степена. А. је био талентован глумац и веома се професионално односио према своме позиву. Даровит глумац, играо је с подједнаким успехом драмски и оперетски репертоар, мада су у његовом опусу преовладале карактерне улоге. Глумцу маркантне појаве и изузетних гласовних изражајних могућности често су повераване главне улоге које су биле запажене како од публике тако и од колега и критичара.

УЛОГЕ: Мурат (Бој на Косову), Кузман (Ивкова слава), Максимилијан Мор (Разбојници), Тубал (Млетачки трговац), Галкин (Чикина кућа), Гилденстерн (Хамлет), Жак Прево (У новој кожи), Стариков (Женидба), Хлопов (Ревизор), Мацан (Два цванцика), Жуглар (Годенове кћери), Аћим (Царство мрака), Клеменс Вурцбахер (Барон Тренк), Арсојевић (Смрт Уроша Петог), Председник (Ивкова слава), Павле Поповић (Сеоска лола), Маршал од Пасаржа (Стари Хајделберг), Матић (Јубилеј), Маркиз (Весела забуна), Валтер Хинцелман (Код Белог коња), Гробар (Еквиноцијо), Станојло (Ђидо), Монтеки (Ромео и Јулија), Фредерик (Слепи прозор), Вацлав Јунек (Људи на санти), Цибула (Матура), Кир Јања (Кир Јања), Хаџи Тома (Коштана), Онуфрије (Дани нашег живота), Маријан Шокчевић (Шокица), Маринко (Ђидо), Старац Зосима (Браћа Карамазови), Сер Франсис Чесни (Карлова тетка), Оронт (Господин од Пурсоњака), Милоје (Каплар Милоје), Тураи (Игра у дворцу), Вук Пљештић (Чучук Стана), Талберг (Бела гарда).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица, 1912, бр. 21, с. 2; Јорик, „У балчаку мача“, Застава, 11. III 1920; О. С(уботи)ћ, „Царство мрака“ (премијера), Застава, 24. XI 1921; А-м, „Женидба“ од Н. В. Гогоља, Застава, 28. III 1923; А-м, Успела премијера „Каплар Милоја“ од Б. Нушића, Југословенски дневник, 1933, бр. 108, с. 5; А-м, „Коштана“ у Молу, Југословенски дневник, 1933, бр. 269, с. 6; А-м, „Кин“, успела комедија од А. Диме, Нови Сад, 1934, бр. 2, с. 2; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине, Војводина, Вршац, 1938, бр. 16, с. 2; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд, 1939, бр. 6388, с. 9; А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећање на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4; З. Т. Јовановић, Највећа глумачка трагедија у историји српског глумишта, Позориште,  бр 10, Нови Сад 1991, с. 24; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине, Нови Сад 1996. с. 26, 121, 131, 177, 350, 353, 357-358,  360, 368, 373, 376, 379, 381, 388, 390, 405, 407, 408, 417, 418, 420, 423, 424, 428, 431, 435, 475, 476, 479, 511, 512; П. Волк, Београдско глумиште, Београд 2001. с. 649.

.

С. Ј. Д.