БЕЛИ Георг Фридрих (Georg Friedrich Belly) – немачки писац (Штолп, Померанија, 4. VI 1836 – Берлин, Немачка, 14. VII 1875). Отац му је био гостионичар и трговац вином, па је и од сина хтео да створи трговца. Пошто је Б. са најбољим успехом завршио грађанску школу у месту рођења, ступио је као ученик у једну књижару у Потсдаму (1852); колико год је волео да чита књиге, није марио да њима тргује, па је после две г. напустио занат, отишао у Берлин, почео каријеру књижевника и слушао предавања на Универзитету. Рано је умро; оставио је више лакрдија и комедија, које су данас готово заборављене; од њих су најпознатије: Monsieur Herkules (1863), Werther und Lotte (1863), Guten Abend, Herr Fischer (заједно са К. Лефлером 1865), Hohe Gäste (заједно са П. Анрионом, 1869), Der Herr Jubilar (1872), Murillos und Entsagung (1876). Са Гернером (в) је написао комад изведен и код нас. Б. једночинку Štempihar mlajši на словеначки је превео В. Ержен (Љубљана 1881), а једночинка Hohe Gäste, под насловом Високи гост, у преводу Димитрија Марковића (в) штампана је у НСаду 1938 („Позоришна библиотека“, бр. 37). У СНП је изведено његово Ни бригеша (In Sanssouci), 16. XI 1872, у преводу и преради Косте Трифковића.

С. К. К.

БЕЛИНИ Винћенцо (Vincenzo Bellini) – италијански композитор (Катанија, Италија, 1. XI 1801 – Пито, крај Париза, Француска, 24. IX 1835). Музику је учио најпре код свог деде, хоровође катедрале у Катанији, а затим на Конзерваторијуму Сан Себастијано у Напуљу. Као оперски композитор дебитовао је 1825, у малом позоришту Конзерваторијума, а свој први већи успех доживео је следеће г. опером Бјанка и Фернандо, на сцени Позоришта Сан Карло у Напуљу. После извођења опере Пирати (Il Pirata), у миланској Скали 1827, прелази у Милано, где је убрзо у средишту пажње уметничког света. Како је већина његових опера у Италији доживела неуспех, Б. напушта домовину прихватајући понуду да у Лондону диригује извођењима својих опера и напише ново дело за Париз. У октобру 1833. прелази у Париз, где је 1835. доживео тријумфално славље опером Пуританци (I Puritani). Интензиван осећајни живот, романтична преосетљивост, као и неуредност и несређеност његовог свакодневног живота, исцрпли су му организам. Попут толиких уметника из доба романтизма, умро је не доживевши зреле године. У спомен на његову рану смрт Доницети је написао Messu da Reguiem  и Lamento. Б. је написао 10 опера, 6 симфонија, 3 мисе и више вокалних дела, романси, арија и аријета. Тек пошто је умро, уочене су  праве вредности његовог стваралаштва. Б. је типичан представник италијанског белканто стила. Поклањајући сву пажњу мелодији и певачком гласу, остварио је оно што је касније Вагнер називао „уношење читаве једне страсти на позорници у јасну и разумљиву мелодију“. Својим  стваралаштвом утицао је на целокупну романтичну епоху, а нарочито на Шопена. Његова најбоља оперска дела као што су Норма, Пуританци и Месечарка (La Sonnambula) имају и данас своје место на репертоарима светских оперских кућа. У СНП се на репертоару налазила једино Норма, а извођени су у НСаду и Пуританци приликом гостовања Опере из Модене октобра 1973.

М. Х.

БЕЛИЋ Душан – директор Музичког центра и управник СНП (Србобран, 20. II 1939 – Петроварадин, 1. III 2019). Основну школу завршио је у родном месту, а затим се са породицом преселио у Панчево, одакле се школовао у Бгду: после средње школе завршио је Вишу школу за специјалне педагоге, а 1973. дипломирао на Одсеку организације Академије за позориште, филм, радио и телевизију. Један је од оснивача и председник Атељеа младих у Панчеву, где је аматерски и глумио од 1961. до 1975. Од 15. VII 1961. до 31. III 1965. предавао је у панчевачкој основној школи „Ђура Јакшић“; од 1. IV 1965. до 31. V 1974. запослен је у Културно-просветној заједници Општине Панчево, а од 1. VI 1974. до 30. XI 1975. у Градској библиотеци у Панчеву. Од 1. XII 1975. живи у НСаду, где је до 30. VI 1982. у Самоуправној интересној заједници културе Војводине и коначно у СНП: директор Музичког центра од 1. VII 1982. до 22. V 1983. и управник од 23. V 1983. до 4. VI 1987, када је прешао у Стеријино позорје, где је као генерални секретар радио до пензионисања, 2001. Дошавши на чело СНП после велике политичке афере око представе Голубњача, успео је да у ансамбл врати здраву и радну атмосферу, омогући да се после дугогодишњег одсуствовања са Југословенских позоришних игара Драма СНП врати у конкуренцију овог фестивала и припреми прославу 125-огодишњице СНП. За разлику од својих претходника, којима је драма била ближа, као познавалац оперско-балетске проблематике знатну пажњу је посветио овим сегментима и допринео унапређењу и њиховог репертоара и кадровског састава. Наставио је да сарађује са СНП и по одласку из њега – тако је личним везама (преко Сержа Вафијадиса – в.) успео да обезбеди да чувени грчки композитор Микис Теодоракис СНП и Центру Сава бесплатно уступи музику (комплетан нотни материјал) за балет Грк Зорба (1994); није стигао да уговори гостовање светског тенора родом из Модене (града-побратима НСада) Лућана Паваротија у СНП иако су преговори већ били поодмакли.

ЛИТ: Д. Радмановић, Препород уз бољу организацију, Позориште, НСад 1982, бр. 8-9, с. 9; А-м, Душан Белић управник СНП, Политика експрес, 24. V 1983; А-м, Душан Белић, управник Српског народног позоришта у Новом Саду, Политика, 24. V 1983; А-м, Управник Српског народног позоришта, Позориште, НСад 1983, бр. 1-2, с. 3.

В. В.

БЕЛИЋ Е. – глумица; члан СНП од 1936. до 1937, када је СНП гостовало у Србобрану. Играла је епизодне улоге.

В. В.

БЕЛИЋ-БАЛТИЋ Бранислава-Бранка – глумица (Крагујевац, 30. VI 1914 – Приштина, ?). Била је супруга оперског певача Душана Балтића (в). До 1938. радила је као службеник у Бгду; г. 1939. је завршила глумачку школу и у сезони 1939/40. била члан НП у Бгду. У сезони 1940/41. је у НПДб, 1944/45. у НП у Нишу, од 1945. до 1947. у СНП, 1947/48. у НП у Сарајеву, од 1949. до 1951. поново у СНП, 1951/52. у НП у Суботици, 1952/53. у НП у Титограду, од 1954. до 1955. у НП у Сомбору, 1955/56. у НП у Панчеву, од 1956. до 1958. опет у НП у Сомбору и од 1959. до смрти у Српској драми ПНП у Приштини.

УЛОГЕ: Пела (Зла жена), Секретарица Станојевића (Кад је среда – петак је), Тишка (Своји смо – споразумећемо се), Мери Тилфорд (Невине), Терика Керекеш (Госпођа полаже матуру), Олга (Најезда), Мања, Раја (Туђе дете), Анфиса Тихоновна (Вуци и овце), Наталија (Васа Железнова), Елиза Дулитл (Пигмалион), Гина (Ожалошћена породица), Порција (Млетачки трговац), Вештица (Дугоња, Видоња и Трбоња).

ЛИТ: Л. Дотлић, Кад је среда – петак је, Дан, 21. XI 1940; Л. Дотлић, Господа полаже матуру, Дан, 31. XII 1940; Л. Дотлић, Своји смо – ми ћемо се споразумети, Дан, 18. I 1941; Л. Дотлић, Стерија: „Зла жена“, Дан, 21. II 1941; Др К. Георгијевић, Премијера „Најезде“, СВ, 19. III 1945; Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 22. VII 1945; Ј. К(улунџић), Шоов „Пигмалион“ на сцени Војвођанског народног позоришта, ВС, 1947, бр. 9, с. 9-10; В. Поповић, „Ожалошћена породица“ од Нушића, ЛМС, 1949,  књ. 364, с. 370;  Б. Ч(иплић), Нушићева „Ожалошћена породица“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 26. XI 1949; Р. В(еснић), Тумачи Шајлока и Порције о својим улогама, НС, 1950, бр. 4-5, с. 4.

В. В.

БЕЛИЋ-ВАЈС Драгутин – глумац и члан оперског хора (Осијек, 1892 – ?). До Првог светског рата радио је као трговац мануфактурном робом и трговачки путник. Одмах после рата је био у оперском хору у осјечком казалишту. Од 1921. до 1923.  и од 1926. до 1927. био је члан оперског хора у НП у НСаду. Играо је и епизодне улоге у драми, опери и оперети.

УЛОГЕ: Други грађанин (Народни посланик), Новак (Јесењи маневар), Фери (Цигански барон), Гумплвизер (Три девојчице), Корикони (Слепи миш), Беноа (Лутка), Јосиф (Травијата), Гастон (Босонога играчица).

В. В.

БЕЛКИЋ Ђорђе – глумац (Београд, 20. IV 1882 – Београд, 30. III 1923). Члан НП у Бгду био је од 1904. до 1922. са прекидом за време Првог светског рата. У сезони 1909/10. завршио је Глумачку школу при НП, у првој генерацији. Био је надарен и за сликање. Са успехом је наступао као карактерни глумац и комичар, али су га боемски живот и нарушено здравље прерано одвели у смрт. Нема података о ангажману у СНП.    

БЕЛО Адолф (Adolphe Belot) – француски драмски писац и романописац (Поент-а-Питр, Гваделупа, 6. XI 1829 – Париз, Француска, 17. XII 1890). Студирао је права и био адвокат у Нансију. Путовао је по Бразилу и Сједињеним Америчким Државама. У књижевности се јавио 1855. краћом приповетком Казна (Châtiment). Г. 1857. Позориште „Водвиљ“ му је извело комедију На селу (A la campagne). До славе је дошао две г. касније, 1859, када му је изведен Цезаров тестамент (Le testament de César Girodot), написан у сарадњи са Едмоном Вијетаром (Edmond Villetard), изведен у Позоришту „Одеон“, где је приказан скоро 200 пута, а затим га је преузела Француска комедија, у којој се такође дуго држао на репертоару. На новосадску позорницу овај је комад стигао 1896. Други његов велики успех је драматизација Додеовог романа Фромон и Рислер (Fromont jeune et Risler aîné), који је СНП приказало 1900. Б. је, иначе, познат као врло плодан писац. У каталогу париске националне библиотеке наслови његових дела испуњавају седам и по двостубачних страна. Познат је и по томе што је своје драме претварао у романе, а понекад и романе у драме. Чувени су и скандали које су његови романи изазивали. Волео је шкакљиве теме и провокативне наслове који су само увећавали број продатих примерака. За неке романе продаване испод руке и чуване у тзв. црним фондовима библиотекā с разлогом се сматра да су производ његове маште. Љубитељ коцке и велики познавалац света коцке, писао је бескрајне романе-фељтоне, не успевајући да од њихових прихода утоли своју незајажљиву страст.

С. А. Ј.

БЕЛОВИЋ Мирослав – редитељ (Илиџа крај Сарајева, 7. VIII 1927 – Београд, 31. III 2005). Школовао се најпре у Бгду, на Филозофском факултету и у Драмском студију НП. Позоришну режију студирао је у Лењинграду и Стратфорду на Ејвону. Дипломирао је на на Академији за позоришну уметност у Бгду. Од 1948. је редитељ у ЈДП у Бгду, а више г. је био и управник овог позоришта. Од 1963. је самостални (слободни) уметник и професор Факултета драмских уметности у Бгду. Награђен је Седмојулском наградом 1961, Наградом „Бранко Гавела“ за рад на домаћим текстовима, Октобарском наградом града Бгда и Стеријиним наградама – за сценску адаптацију Капетана Џона Пиплфокса 1963. и три пута за режију: Омер и Мерима 1970, Мистер Долар 1973. и Дундо Мароје 1977.  Највеће признање за његов дугогодишњи рад на радију је Grande Prix d´Italia за режију Птица А. Обреновића – на Европском такмичењу радио-драме у Риму. Поред редитељског и педагошког рада, Б. је аутор више драмских текстова, драматизација и сценских адаптација и читавог низа театролошких есеја и чланака; био је и председник Југословенског центра ИТИ-ја. Његове драме и драматизације извођене су у театрима у Бгду, Приштини, Ужицу, Крагујевцу, Нишу, Пироту, Зрењанину, Лесковцу, Вршцу, Зајечару и Шапцу. Режирао је широм земље и у иностранству – у Москви, Лењинграду, Софији, Трсту… У СНП је, к. г., режирао Љубавно писмо 1975, а његова драматизација Радовићевог Капетана Џона Пиплфокса изведена је 1982. Портретисали су га Феђа Соретић (уље на платну, 1973), Сава Сандић (биста, бринза, 1974) и Божидар Продановић (цртеж оловком, 1978).

БИБЛ: Дом тишине (са Ј. Ћириловим), 1958; Дечак и виолина, 1958; Бегунци (са Ј. Ћириловим), 1960; Легенда о Бошку Бухи (са С. Пешићем), 1970; Омер и Мерима, 1970; Лирски записи, 1985; Редитељска дилема, 1986.

ЛИТ: А-м, Мирослав Беловић, редитељ, Дневник, 4. XII 1970; М. Стојановић, Беловићева режисерска увјерења, Вјесник, Панорама суботом, 9. V 1987; Ј. Ћирилов, Сензибилан и рањив, Лудус, 2005, бр. 124-126, с. 24.

В. В.

БЕЛОЖАНСКИ Јелена — в. ВАЈС-БЕЛОЖАНСКИ Јелена