БЕК Виктор Аугуст – глумац, редатељ и преводилац (Беч, Аустрија, 26. VIII 1888 – Загреб, 20. X 1974). Средњу школу полазио је у Сремској Митровици, а Градитељску школу у Згбу, гдје је 1909, као ученик Ђ. Прејца, дебитирао у ХНК. Неко је вријеме у путујућим дружинама, а од 1912. до 1914. студира глуму и режију у Бечу. Ангажиран је од 1914. до 1924. у Осијеку, 1924/25. у Сарајеву, 1925/26. у Сплиту, од 1926. до 1928. поновно у Сарајеву, а од 1928. до краја живота у Згбу, дијелом у ХНК а дијелом у Загребачком драмском казалишту (доцније Драмско казалиште Гавела). Дјелујући преко шест деценија на позорници остварио је изванредно опсежан репертоар почевши од класичних јунака (Хамлет, Јаго, Фрањо Мор) па до продубљено креираних психолошких ликова у реалистичким драмама Гогоља, Достојевског, Толстоја, Чехова, Ибзена, Хауптмана, Пирандела и др. Посебно се истичу његова остварења у домаћем репертоару –Крлеже (Доктор, Голгота; Угарковић, Вучјак), Фелдмана (Доктор, У позадини), Божића (Отац, Љуљачка у тужној врби) и Матковића (Беритић, Вашар снова), као и комични ликови Нушића. Посљедњи пут је наступио 1971. као Фирс у Вишњику Чехова. У различним театрима режирао је дјела Шекспира, Голдонија, Шилера, Крлеже, Фелдмана и др. Одиграо је мноштво улога на радију и телевизији те у домаћим филмовима. Превео је неколико комада са њемачког (М. Сорбул, М. Асталош, А. Хамик, Е. Гербер, К. П. Росем). У ДНП је 1944. приказиван његов пријевод комедије Деда на продају А. Хамика, у локализираној верзији Ј. Геца. Камило Томпа је 1953. урадио његов портрет (цртеж пером).

ЛИТ: Б. Мркшић, Виктор Бек, Вјесник, Згб 10. I 1956; В. Ковачић, Виктор Бек, Политика, Бгд 10. VIII 1958; М. Гргичевић, Виктор Бек (некролог), Вјесник, Згб 22. X 1974; М. Шкиљан, Црвени саг који води до звијезда, Борба, Згб 26. X 1974.

С. Б.

БЕКЕФИ  Иштван (István Békeffy) – мађарски писац (Сегедин, Мађарска, 31. VIII 1901 – Будимпешта, Мађарска, 1977 ). Школовао се у Сегедину, Шопроњу, Нађвараду и  Будимпешти, где је завршио филозофски факултет. Каријеру је почео као новинар и убрзо постигао успех комедијама и фарсама. Као млад човек, пробио се међу популарне писце кабаретским комадима, скечевима и оперетама; чак је 1951. добио књижевну награду „Јожеф Атила“.  Од 1957. живи ван Мађарске са супругом, познатом мађарском глумицом Идом Тураи. Бавио се претежно комедијом, обично у заједници са писцима Ласлом Ваднајијем и Адорјаном Штелом. Написао је читав низ сценарија за филмове, а неколико његових текстова преточено је у филмске сценарије и филмовано. Највећи успех имала  је комедија Méltóságos asszony (Милостива госпођа), написана заједно са Адорјаном Штелом (в), која је обишла многе европске позорнице, па је и филмована, чак у неколико наврата. НПДб приказивало је 1940. ову комедију под насловом Госпођа полаже матуру, у преводу Жарка Васиљевића.

БИБЛ: Госпођа полаже матуру, ркп. превода у Библиотеци СНП, сигн. 1412.

Б. Кв. и М. В.

БЕКИЋ Бранко – секретар СНП (Нови Сад, 19. IX 1914 – Београд, 27. II 2006). Основну школу и гимназију завршио је у НСаду, а правни факултет у Бгду. Почео је у првим данима после ослобођења као службеник Градског реонског одбора у НСаду. У СНП је на дужности секретара од 1. XII 1944. до 15. VI 1947. Потом прелази у Бгд, где као администратор, организатор и руководилац обавља разноврсне дужности у области културе и уметности. Био је секретар дирекције Опере НП (1948-1950), директор артистичке установе „Адрија“ (1950-1952), управник Концертне пословнице Србије (1952-1962) а истовремено (1961/62) и директор фестивала југословенског играног и документарног филма, административни директор Опере НП (1962-1965), директор ансамбла народних игара „Коло“ (1966-1971). Од 1. VII 1971. је оперативни директор НП у Бгду. Одликован је Орденом рада са сребрним венцем (1975).

В. П.

БЕКОВИЋ Миодраг (правим именом Емил-Људевит Слука) – драмски глумац (Нови Сад, 1884 – Приштина, 1915). Завршио је четири разреда гимназије у НСаду. Иако Словак по народности, понашао се у младости као ватрени српски родољуб под аустроугарском окупацијом. Први пут је ступио на сцену 1901. у СНП у НСаду, у којем је играо углавном епизодне улоге све до почетка 1903, када је са сестром, такође глумицом, Павом Слуком-Рајичић-Алмажановић (в), побегао у Србију и ступио у нишки „Синђелић“. Краће време, од 10. I 1905, играо је у НП у Бгду, па се опет вратио у „Синђелић“, где је био у првом уметничком плану репертоара. У НП у Бгду је коначно од 16. VIII 1906, када је променио веру и име: београдски полицијски писар Боривоје Бековић дао му је своје презиме. Као члан НП у Бгду живео је врло неуредним, боемским животом, који му је подривао здравље и због којег је више пута био отпуштан, упркос великој запослености у репертоару, и поново ангажован. Врло интелигентан, изузетно даровит, уз то лепог лика, елегантан и углађених манира, природан и непосредан, осећајно топао и с правилном, тонски пријатном дикцијом, тумачио је врло ефектно и неусиљено претежно психолошке улоге у модерној драми, затим салонске љубавнике већином лирске природе и отмену господу. Неко време био је изврсни и незамењиви уметнички партнер Маре Таборске. До краја каријере живео је у уметничкој слави као изузетно даровит глумац и као неизлечиви кафански боем, чак у понижењу. Живот је завршио тужно: у току евакуације изнурен и уништен зимом и глађу.

УЛОГЕ: Никола (Обичан човек), Први кмет (Иво кнез од Семберије), Лабуд (Гордана), Алфред Лимберл (Мали људи), Маркиз Силујет (Нарцис), Први момак (Сватови), Фредерик (Фернанда), Вељко (Шваља), Рудничанин (Станоје Главаш), Ставарака (Васанта­сена), Свирач (Епидемија), Жандар (Крив), Дамјан (Цар проводаџија), Лакај (Дипломате), Алија (Црни књаз са Семећа), Смиљанић (Сеоска лола), Драгонац (Пустињаково звоно), Момак (Мена), Радоња (Горски вијенац), Митровић (Пучина).

ЛИТ: А-м, „Нарцис“, трагедија у пет чинова од Алберта Емила Брахфогла, Браник, 1901, бр. 138, с. 3; М. Недељковић-Томин, Српско народно позориште у Вршцу, Родољуб, Вршац 1903, бр. 25, с. 2; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 2. XII 1903.

Б. С. С. и В. В.

БЕКОВИЋ-СЛУКА-РАЈИЧИЋ-АЛМАЖАНОВИЋ Пава — в. СЛУКА-БЕКОВИЋ-РАЈИЧИЋ-АЛМАЖАНОВИЋ Пава

БЕКСТВО (Escape) – комад у 10 епизода. Написао: Џон Голсворти. Прво извођење у Лондону, 12. VIII 1926, у нашој земљи 14. V 1928. у НП Бгд.

Прво извођење у Н-Оп 16. IX 1931. у НСаду. Превео: Бранко Гавела. – Рд. Б. Гавела; П. Кокотовић (Детектив у цивилу), Т. Танхофер (Мат Денет), С. Косова (Улична девојка), М. Ајваз (Први казнионички стражар), Е. Петровић (Други казнионички стражар), Т. Михољчан (Један полициста), И. Лајтнер (Један кажњеник), И. Танхофер (Једна дама с кратком косом), И. Веселиновићка (Једна собарица), М. Ганза (Стари господин), Т. Стојковић (Мали трговчић), М. Гавриловићка (Његова супруга), Л. Јовановићка (Њезина сестра), М. Аћимовић (Поморски капетан), Ј. Ракуша (Човек у спортским хлачама), Ј. Вујићка (Његова супруга), А. Алигер (Први пољски радник), Стојан Јовановић (Други пољски радник), В. Веселиновић (Сељак), Љ. Драгићка (Мала девојчица), Р. Кранчевићка (Мис Грејс), И. Прегарц (Мис Дора), Ј. Мартинчевић  (Свећеник), И. Ракарић (Звонар). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: Б. М. В., „Бекство“, комад у 10 епизода од Џона Голсвортија, Дунавска пошта, 1931, бр. 28, с. 6; А-м, Бекство,  Позоришни лист, НСад-Осијек 1931, бр. 9, с. 1-2; А-м, Бекство, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 29, с. 3.

В. В.

БЕЛА БОЛЕСТ (Bílá nemoc) – драма у 3 чина. Написао: Карел Чапек. Прво извођење у Прагу, 29. I 1937, у нашој земљи 10. IV 1937. у НП Сарајево.

Прво извођење у НПДбС 11. I 1938. у Крагујевцу. Превео: Радован Лалић. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; М. Мајић (Сигелијус), Љ. Стојчевић (Др Гален), М. Томић (Барон Криг), Р. Алмажановић (Први асистент на клиници), В. Милин (Други асистент на клиници), С. Савић (Први професор), Ђ. Козомора-Босанчић (Маршал), О. Стојадиновић (Маршалова кћи), М. Вилић (Ађутант и Трећи губавац), В. Ивановић (Министар), Љ. Лазарева (Сестра), М. Мирковић (Новинар), Г. Николић (Први губавац и Један из гомиле светине), Ј. Јукић (Други губавац), Д. Беговић (Отац), Љ. Јовановић (Мајка), М. Ђорђевић (Кћи), С. Јанићијевић (Син и Млади Криг). – Изведено 4 пута (скинуто са репертоара после изрицања полицијске забране извођења у НСаду).

Премијера у НПДб 25. I 1938. у НСаду. – Рд. Ф. Делак, сц. М. Шербан, текстове за дијапозитиве и радио-емисије написао У. Чобанов; Б. Јовановић (Сигелијус), Ј. Петричић (Др Гален), Љ. Филиповић (Барон Криг), В. Савић (Први асистент на клиници), С. Миљковић (Други асистент на клиници и Спикер краткоталасне станице ЦО-23), М. Драгин (Први професор), А. Масалов (Други професор), С. Врговић (Трећи професор), Н. Гашић (Четврти професор и Први губавац), Д. Билуш (Маршал), В. Дријак (Маршалова кћи), С. Јовановић (Ађутант), С. Бурја (Генерал), С. Душановић (Министар народног здравља), М. Стојадиновић (Господин, Трећи губавац и Један из гомиле светине), К. Шербан (Сестра и Новинарка), М. Миљуш (Новинар), В. Зељковић (Други губавац), М. Ајваз (Отац), Р. Кранчевић (Мајка), И. Јовановић (Кћи), Ц. Јакелић (Син), Ј. Петровић (Млади Криг и Спикер), С. Репак (Министар пропаганде), Р. Петровић (Спикер главне станице). – Изведено 1 пут, глед. око 950. После премијере представа полицијски забрањена, а рд. Ф. Делаку наређено да напусти НСад.

ЛИТ: У. Чоб(анов), Велики успех Чапекове „Беле болести“ на новосадској сцени, Дан, 27. I 1938; A-m, „Fehér betegség“ – Szenzaciós rendezéseben adták elő Noviszádon Csapek modern drámáját, Reggeli Ujság, 27. I 1938; М. Шербан, Инсценација Чапекове „Беле болести“ (репродукција), Војвођански зборник, НСад 1938, с. 155; Др К. Георгијевић, Карел Чапек, СКГ, 1938, књ. LIV, нова серија, с. 258-276; Ф. Делак, Чапекова „Бела болест“ у Новом Саду, Споменица СНП, 1861-1961, НСад 1961, с. 417-420.

М. Р.

БЕЛА ГАРДА (Белая гвардия) – комад у 4 чина (7 слика). Написао: Михаил Афанасјевич Булгаков по своме роману Бела гарда, односно под насловом оригинала Дани Турбиних. Прво извођење у Москви 1926.

Прво извођење у нашој земљи у НПДбС 26. III 1940. у Вршцу. Превео: Евгениј Русанов. – Рд. А. Верешчагин; Ђ. Козомора (Турбин), А. Верешчагин (Никољка), К. Сибирјакова (Јелена Васиљевна), В. Милин (Талберг), П. Милосављевић (Мишлајевски), М. Аврамовић (Шербински), С. Бурја (Стиџински), М. Мирковић (Лариосик), Ф. Живојевић (Лакеј, Други официр), С. Савић (Максим), В. Тодоровић (Први официр), Р. Гојкић (Трећи официр), Ј. Лукић (Петљурин војник), Љ. Лазарева, К. Бабић, З. Андрић, З. Чокановић, А. Милосављевић (Кадети). – Изведено 9 пута.

ЛИТ: С., Позориште, Војводина, Вршац 1940, бр. 10, с. 3.

М. М.

БЕЛАСКО Давид (David Belasco) – амерички позоришни писац (Сан Франциско, САД, 25. VII 1853 – Њујорк, САД, 15. V 1931). Почео је каријеру као глумац, затим режисер па драмски писац. Португалац пореклом, Б. је свој велики јужњачки темперамент потпуно сагорео у театру и за театар. Никада није био велики аутор, али је увек био успешан – успешнији као режисер него као писац. За собом је оставио велик број дела, од којих многа више не постоје, чак ни у рукопису. Седам пута је оптуживан за плагијат и увек ослобађан. Б. дела, прављена по мери за публику његовог времена и поднебља, доживљавала су често оштре речи критике. Његов комад Срце Мериленда, који је тријумфовао у театрима Вашингтона и Њујорка, изазвао је у Лондону 1900. ироничан подсмех Џ. Б. Шоа. Писао је (често у сарадњи) прво садржај дела, а затим делио радњу на чинове креирајући дијалоге кроз мизансцен директно на позорници. Тако је створио и своје најбоље дело Повратак Питера Грејма (1911) заједно са Сесилом де Милом. Иза себе је оставио и занимљиву аутобиографију Моја животна прича (1914-1915) и књигу о својим богатим позоришним искуствима Позориште кроз глумачки улаз (1919). Из огромног броја његових позоришних дела, у која спадају оригиналне драме као и велик број адаптација, два су доживела да буду и музички обрађена. Његову Мадам Батерфлај (1900) претворили су познати либретисти Илика и Ђакоза у либрето чувене Пучинијеве истоимене опере, док су либретисти Ћивинини и Зандонаи у истом смислу и за истог аутора обрадили Девојку са златног запада (1905) у либрето под насловом Девојка са запада. Од опера са његовим темама у СНП је извођена Мадам Батерфлај.

Б. Р.

БЕЛЕ РАКЕТЕ ЛЕТЕ НА АМСТЕРДАМ – запис за извођење на позорници. Написао: Витомил Зупан.

Праизвођење у СНП 14. X 1972. у НСаду. Превео: Гојко Јањушевић. – Рд. Д. Ђурковић, сц. В. Маренић к. г., к. Ј. Петровић, муз. З. Христић к. г.; С. Шалајић (Томић), В. Вртипрашки (Миле), Љ. Јовић (Лела). – Изведено 24 пута, глед. 1837.

БИБЛ: Витомил Зупан, Беле ракете лете на Амстердам, Сцена, НСад, VIII, књ. 1, бр. 3-4, 1972, с. 168-190, прев. Гојко Јањушевић.

ЛИТ: С. Божовић, „Ракета“ на рампи, Вечерње новости, 22. VIII 1972; В. Миросављевић, Зашто „Беле ракете лете на Амстедам“?, Дневник, 13. X 1972; С. Божовић, Награђен текст на сцени, Вечерње новости, 14. X 1972; С. Божовић, „Ракете“ које се гасе, Вечерње новости, 16. X 1972; L. Gerold, Díjazott, de felszínes mű látványos szórakoztató előadásban. Vitomil Zupan darabja a Ben Akibában, Magyar Szó, 18. X 1972; М. Мирковић, Како лете беле ракете, Политика експрес, 24. X 1972; С. Милетић, Гротескна игра о самоћи, Политика, 1. XI 1972.

Ј. М.