БЕДЕН Жак (Jacques Beudein) – француски драмски писац (Париз, Француска, 2. IV 1796 – Париз, Француска, 6. IX 1880). Писао је у сарадњи са Проспер-Парфе Губоом, под заједничклм псеудонимом Проспер Дино (Prosper Dinaux). Био је директор париске банке Феликс и Огист Беден и комп. Бавио се и политиком. Три пута је, као кандидат умерењака, биран у Паризу за народног посланика. Подржавао је Гизоа и његову екипу. Револуција из 1848. прекинула је његову политичку актлвност. У доколици је писао позоришне комаде. Има их укупно пет. Један од њих, и први по реду извођења у Паризу, био је Живот једног коцкара (La Vie d´un joueur, 1827), у ствари је једна мелодрама која је имала посебног успеха, чему је допринела и сарадња Виктора Диканжа (Victor Ducange). Овај комад, под насловом Карташ, СНП је приказало 1874.

ЛИТ: -ст-, „Карташ“, Позориште, НСад 1874, бр. 56, с. 230-231.

С. А. Ј.

БЕДНАРСКИ Драгољуб-Драган – глумац (Травник, 7. I 1914 – Ријека, 21. XII 1976). Потјече из радничке породице. Нижу гимназију завршио је у Славонском Броду 1929. Гледајући као дјечак представе тадањих путујућих дружина Б. се загријао за казалиште, па је одмах након тзв. „мале матуре“ приступио путујућим глумцима, међу којима је, почевши као шеснаестогодишњи младић, остао (на прекиде) све до 1942. Био је прво у путујућим дружинама волонтер, па статиста у Згбу, па члан Пучког театра у Згбу, који је ускоро због напредних ставова распуштен, па члан такођер краткотрајног Драмског студија у Згбу. Од 1935. био је ангажиран у дружини Боре Данитија, која је радила око Топуског и Карловца, а касније се придружио дружини Душана Животића; из ње је пошао у партизане. У међувремену је имао краткотрајне ангажмане, као онај у СНП у НСаду 1940, из којег се поново вратио у Животићеву дружину. Када је ова притијешњена ратним приликама престала радити, Б. прима први стални ангажман у Осијеку, који траје од 1942. до 1945, да би потом дефинитивно прекинуо са чергарским глумачким животом. Као упорабив глумац и на махове редатељ (по властитом признању режирао је петнаестак комада) нашао је ангажмане у многим нашим казалишним кућама. Први ангажман након ослобођења му је у Бањој Луци (1946/47), затим у Панчеву (1947/49), Осијеку (1949/50), Сплиту (1951/52). Почетком 1952. примљен је за члана Драме СНП, али је овај ангажман прекинут већ послије неколико мјесеци јер није било могућности да му се ријеши стамбено питање. Од јесени 1952. све до пензионисања, 1972, члан је НК „Иван Зајц“ у Ријеци. Министарство за науку и културу Народне републике Хрватске посебно га је похвалило за улогу Фридрика у Крефтовим Цељским грофовима (1952). Г. 1961. прославио је тридесетогодишњицу умјетничког рада у НК „Иван Зајц“ у Ријеци улогом Спасоја Благојевића у Нушићевом Покојнику. О својим почецима сам је говорио да се у школи истицао као декламатор, да је нечим сличним замишљао и казалиште, које дотад није видио. Када је једна од ријетких казалишних трупа дошла у мјесто у Босни у којем је он боравио, без даљњега је уграбио прилику да пође са њом. Било му је тешко толико г. у лутајућим трупама, али, по сопственом мишљењу, на тај начин је завршио једну од најбољих глумачких школа, па сав уложени труд и није био узалудан. Иако је у путујућој дружини био навикао да игра све и сва, најмилији и најуспјелији његови ликови били су они из Нушићевих комедија. Тако је с успјехом тумачио Животу Цвијовића у Др, Јованчу Мицића у Путу око света, Јеврема Прокића у Народном посланику, Спасоја Благојевића у Покојнику и друге. Међу стотињак улога што их је тумачио посебно се истичу: Парон Тони у Голдонијевим Рибарским свађама, Паоло Скарпа у Жервеовој Каролини ријечкој, Гроф Тахи у Крефтовим Цељским грофовима, Јосина у Будаковом Клупку, Пиргополиник у Плаутовом Хвалисавом војнику, Томо у Будаковој Мећави, Нико Мариновић у Војновићевом Еквиноцију, Вук-сатир у Гундулићевој Дубравци, Војвода од Албе у Шилеровом Дон Карлосу, Петрушкин у Толстојевом Живом лешу, Зеус у Матковићевом Прометеју, Клаудије у Шекспировом Хамлету, Начелник у Цанкаревој Саблазни у долини св. Флоријана, Војни жупник у Брехтовој Мајци Храброст, Фрањо Мор у Шилеровим Разбојницима, Пунтила у Брехтовом комаду Газда Пунтила и његов слуга Мати, Вук Бубало у истоименој Ћопићевој драми, Витез Тобија у Шекспировој комедији На три краља, у комадима М. Горког: Сатин (На дну), Захар Бардин (Непријатељ) и Тјетјерев (Малограђани), Сирано де Бержерак у истоименој Ростановој драми, Помет у Дунду Мароју и многе друге. Б. је у току свог скоро четрдесетогодишњег глумовања, и у сталним казалишним кућама оставио, и поред неоспорног талента, много тога из живота путујућег глумца, који је из дана у дан мијењао улоге и сматрао се предодређеним да игра свашта. Услијед тога и његова упорна борба за сваку улогу за коју је сматрао да би му одговарала. Реализације те његове упорности нису увијек показивале да је био у праву.

ЛИТ: А-м, Појачање новосадске Драме, НС, 1952, бр. 37, с. 4; А-м, Драгољуб Беднарски, Казалишни лист, бр. 2, фебруар 1961.

И. Ф.

БЕДНАРСКИ-КАИТАС Мара — в. КАИТАС-БЕДНАРСКИ Мара

БЕЗ ЖЕНИДБЕ (Ohne Heirat) – шаљива игра у 1 чину. Написао: Јохан Јозеф Хајнрих Мирани.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 14. III 1873. у НСаду. – М. Суботић (Барон Фламер), Н. Зорић (Мерк), И. Сајевићка (Адела), А. Сајевић (Артур Кебок), А. Лукић (Валтазар Лебах), Н. Рашић (Вајгл). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: -Л-, „Без женидбе“, Позориште, НСад 1873, бр. 34, с. 135; А-м, Народно позориште, Суботички гласник, 1874, бр. 21, с. 3; а-ћ, У Баји,  15-ог јула 1874, Суботички гласник, 1874, бр. 29, с. 2.

В. В.

БЕЗ КРИВИЦЕ КРИВИ (Без вины винованые) – комедија у 3 чина с прологом. Написао: Александар Николајевич Островски. Прво извођење у Москви 15. I 1884, у нашој земљи 31. I 1922.  у НП у Сарајеву.

Прво извођење у СНП 1. XI 1950. у НСаду. Превела: Лидија Мансвјетова. – Рд. Ј. Љ. Ракитин, сц. С. Максимовић, к. М. Бабић-Јовановић, к. г.; Љ. Секулић (Отрадина), М. Миладиновић (Анушка), Б. Богдановић (Муров), Р. Улмански (Шелавина), С. Перић-Нешић, С. Тошић (Галчиха), Н. Митић (Дудукин), С. Молеров (Иван), М. Коџић (Коринкина), О. Животић (Кручинина), С. Шалајић (Незнамов), Б. Татић (Шмага), Ф. Живни (Пећа). – Изведено 22 пута, глед. 10.239.

БИБЛ: А. Н. Островски, Изабране комедије и драме, прев. Кирил Тарановски,  Бгд 1946.

ЛИТ: Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 1950, бр. 1904, с.3; Б. Чиплић, Поводом пет драмских представа Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951,  књ. 368, с. 114; М. Лесковац, Војвођанско народно позориште на V фестивалу у Сомбору, НС, 1951, бр. 13-14,  с. 2.

М. М.

БЕЗ ТРЕЋЕГ – драма у 3 чина. Написао: Милан Беговић. Прво извођење 1. X 1931. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 6. X 1931. у НСаду. – Рд. Т. Танхофер, сц. Д. Петровић; Т. Танхофер (Марио), И. Прегарц (Гига), В. Долинај (Франциска). – Изведено 13 пута.

Прво извођење у НПДб 3. XI 1936. у НСаду. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; Т. Танхофер (Марко), Љ. Мартинчевић-Драгић (Гига). – Изведено 8 пута.

Обновљено у НПДб 25. V 1940. у Суботици са Б. Каталинић к. г. у улози Гиге. – Изведено 1 пут.

Прво извођење у СНП 3. VI 1952. у НСаду. – Рд. Љ. Радичевић, сц. В. Маренић; Б. Каталинић к. г. (Гига), М. Поповић-Мавид (Марко). – Изведено 8 пута, глед. 1730.

БИБЛ: Милан Беговић, Без трећег, Бгд 1933.

ЛИТ: А-м, Без трећега, Позоришни лист, НСад 1931, бр. 2, с. 1-2; А-м, Премијера Беговићеве драме „Без трећега“…, Нови Сад 1931, бр. 42, с. 3; А-м, Гостовање новосадско-осечког позоришта у Сомбору, Глас народа, Сомбор 1931, бр. 42, с. 5; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Новом Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 274, с. 5; А-м, Harmadik nélkül, Hiradó, Велики Бечкерек, 1932, бр. 112, с. 5; А-м, Милан Беговић и његова драма „Без трећега“, Дан, 1937, бр. 29, с. 8; А-м, Беговићев дијалог кроз три чина на новосадској сцени, Дан, 1937, бр. 31, с. 6; А-м, Гостовање народног позоришта у Суботици, Невен, Суботица 1937, бр. 15, с. 2; А-м, Милан Беговић: Без трећега, Суботичке новине, 1937, бр. 17, с. 4.

В. В.

БЕЗАЗЛЕНИ (Dans saa candeur naïve) – комедија у 3 чина. Написао: Жак Девал. Прво извођење у Паризу, 14. I 1926.

Прво извођење у нашој земљи у Н-Оп 2. X 1928. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Л. Мансвјетова; Л. Мансвјетова, Ј. Мартинчевић, Ј. Вујићка, В. Хладић, В. Веселиновић, П. Кокотовић, Новаковић, Адамовићка. – Изведено 11 пута.

ЛИТ: А-м, „Безазлени“, Застава, 1928, бр. 280, с. 3; (dj), Bolondok – Jaques Deval vígjátéka a városi szinházban, Bácsmegyei Napló, 1929, бр. 139. с. 8.

В. В.

БЕЗДУШНИК – шала у 1 чину. Написао: Момчило Милошевић.

Прво извођење у НП 14. V 1925. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Р. Веснић; Б. Цветковић, К. Цветковићка, Р. Кранчевићка, М. Душановић, Стеван Јовановић. –  Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, „Бездушник“ (14. о. м. премијера), Застава, 1925, бр. 106, с. 2; А-м, „Бездушник“, Јединство, 1925, бр. 1552, с. 3; А-м, A lelketlen, Délbácska, 1925, бр. 112, с. 3.

В. В.

БЕЗЂЕКОВСКИ Бора – мајстор власуљар-маскер-фризер (Праг, Чешка, 15. XI 1886 – Ниш, 10. VI 1947). Фризерски занат изучио је у Прагу, а у Бечу је изучавао власуљарство и маскирање. После успешно завршеног заната запослио се у Државној опери у Бечу, а затим је радио у позориштима у Варшави, Берлину, Хамбургу, Цириху, Барселони и Милану, одакле 1920. долази у НП Бгд. У СНП је дошао 1927, а истовремено је, по договору са управом СНП, имао и своју дамско-фризерску радњу у НСаду. У СНП је остао до јуна 1936. Б. је 1. X 1936. ступио у НПДб и у њему остао до 15. VIII 1937. Од 1939. до 6. IV 1941. запослен је у НПДбС, а за време рата до ослобођења налази се у ДНП у Панчеву. Од децембра 1944. до 31. XII 1945. је поново члан СНП. Почетком фебруара 1946. одлази у НП Ниш, где остаје до своје смрти. Од 1927. до 1939. Б. је био наставник у стручној школи фризерских радника у НСаду и члан многих испитних комисија. Стручне радове објављивао је у листу „Фризер“ у Бгду. Супруга Катица је у НПДб радила као костимер.

Р. Б.

БЕК (Beck) Маргита – помоћни редатељ, драматург, драмска глумица и пјевачица (алт), списатељица и преводилац (Загреб, 11. V 1899 – Загреб, 21. II 1977). Започела је као глумица у казалишту у Вараждину 1919/20, а затим је ангажирана као алтистица у оперном збору ХНК. Како је те г. започела радом глумачка школа, талентиранији чланови оперног ансамбла ХНК, предвиђени за наступе у оперетама, били су упућени на глумачко усавршавање у ту школу. Међу одабраницима нашла се и Б., која је предавањима и вјежбама присуствовала као хоспитант. Наступила је први пут 28. VIII 1922. у улози Прве женице у Војновићевом Еквиноцију. Отада је све до конца сезоне 1924-25. пјевала у збору, играла мање улоге у драми, вршила дужност помоћног редатеља, те учила виолину код знаменитог загребачког педагога Вацлава Хумла. Касније је наступала у Сарајеву и НСаду (гдје је погрешно називана Матилдом). Неколико г. провела је на усавршавању у њемачким казалиштима, а најзначајнију дјелатност развила је за дугогодишњег боравка у Паризу, гдје је од 1924. до 1940. дјеловала као глумица и пјевачица, писала за казалиште и филм на француском језику, те превела и адаптирала многа дјела за француску позорницу, међу њима и Беговићеву драму Без трећега, која је изведена у Паризу 1936. с великим успјехом. Написала је на француском драме L´affaire Joubrowska, La societé anonyme, La femme arrivée, Aventurière ou folle. Поновно је ангажирана у ХНК 1941-1945. у својству асистента режије. Посљедњих је г. живјела подучавајући ђаке и студенте француском и енглеском језику.

П. Ц.