БЕДНАРСКИ Драгољуб-Драган

БЕДНАРСКИ Драгољуб-Драган – глумац (Травник, 7. I 1914 – Ријека, 21. XII 1976). Потјече из радничке породице. Нижу гимназију завршио је у Славонском Броду 1929. Гледајући као дјечак представе тадањих путујућих дружина Б. се загријао за казалиште, па је одмах након тзв. „мале матуре“ приступио путујућим глумцима, међу којима је, почевши као шеснаестгодишњи младић, остао (на прекиде) све до 1942. Био је прво у путујућим дружинама волонтер, па статиста у Згбу, па члан Пучког театра у Згбу, који је ускоро због напредних ставова распуштен, па члан такођер краткотрајног Драмског студија у Згбу. Од 1935. био је ангажиран у дружини Боре Данитија, која је радила око Топуског и Карловца, а касније се придружио дружини Душана Животића; из ње је пошао у партизане. У међувремену је имао краткотрајне ангажмане, као онај у СНП у НСаду 1940, из којег се поново вратио у Животићеву дружину. Када је ова притијешњена ратним приликама престала радити, Б. прима први стални ангажман у Осијеку, који траје од 1942. до 1945, да би потом дефинитивно прекинуо са чергарским глумачким животом. Као упорабив глумац и на махове редатељ (по властитом признању режирао је петнаестак комада) нашао је ангажмане у многим нашим казалишним кућама. Први ангажман након ослобођења му је у Бањој Луци (1946/47), затим у Панчеву (1947/49), Осијеку (1949/50), Сплиту (1951/52). Почетком 1952. примљен је за члана Драме СНП, али је овај ангажман прекинут већ послије неколико мјесеци јер није било могућности да му се ријеши стамбено питање. Од јесени 1952. све до пензионисања, 1972, члан је НК „Иван Зајц“ у Ријеци. Министарство за науку и културу Народне републике Хрватске посебно га је похвалило за улогу Фридрика у Крефтовим Цељским грофовима (1952). Г. 1961. прославио је тридесетгодишњицу умјетничког рада у НК „Иван Зајц“ у Ријеци улогом Спасоја Благојевића у Нушићевом Покојнику. О својим почецима сам је говорио да се у школи истицао као декламатор, да је нечим сличним замишљао и казалиште, које дотад није видио. Када је једна од ријетких казалишних трупа дошла у мјесто у Босни у којем је он боравио, без даљњега је уграбио прилику да пође са њом. Било му је тешко толико г. у лутајућим трупама, али, по сопственом мишљењу, на тај начин је завршио једну од најбољих глумачких школа, па сав уложени труд и није био узалудан. Иако је у путујућој дружини био навикао да игра све и сва, најмилији и најуспјелији његови ликови били су они из Нушићевих комедија. Тако је с успјехом тумачио Животу Цвијовића у Др, Јованчу Мицића у Путу око света, Јеврема Прокића у Народном посланику, Спасоја Благојевића у Покојнику и друге. Међу стотињак улога што их је тумачио посебно се истичу: Парон Тони у Голдонијевим Рибарским свађама, Паоло Скарпа у Жервеовој Каролини ријечкој, Гроф Тахи у Крефтовим Цељским грофовима, Јосина у Будаковом Клупку, Пиргополиник у Плаутовом Хвалисавом војнику, Томо у Будаковој Мећави, Нико Мариновић у Војновићевом Еквиноцију, Вук-сатир у Гундулићевој Дубравци, Војвода од Албе у Шилеровом Дон Карлосу, Петрушкин у Толстојевом Живом лешу, Зеус у Матковићевом Прометеју, Клаудије у Шекспировом Хамлету, Начелник у Цанкаревој Саблазни у долини св. Флоријана, Војни жупник у Брехтовој Мајци Храброст, Фрањо Мор у Шилеровим Разбојницима, Пунтила у Брехтовом комаду Газда Пунтила и његов слуга Мати, Вук Бубало у истоименој Ћопићевој драми, Витез Тобија у Шекспировој комедији На три краља, у комадима М. Горког: Сатин (На дну), Захар Бардин (Непријатељ) и Тјетјерев (Малограђани), Сирано де Бержерак у истоименој Ростановој драми, Помет у Дунду Мароју и многе друге. Б. је у току свог скоро четрдесетгодишњег глумовања, и у сталним казалишним кућама оставио, и поред неоспорног талента, много тога из живота путујућег глумца, који је из дана у дан мијењао улоге и сматрао се предодређеним да игра свашта. Услијед тога и његова упорна борба за сваку улогу за коју је сматрао да би му одговарала. Реализације те његове упорности нису увијек показивале да је био у праву.

ЛИТ: А-м, Појачање новосадске Драме, НС, 1952, бр. 37, с. 4; А-м, Драгољуб Беднарски, Казалишни лист, бр. 2, фебруар 1961.

И. Ф.