БАРИЋ Иванка – драмска глумица (Сента, 26. X 1925 – Зрењанин, 20. IV 1991). Отац јој се  звао Радивој Димитријевић. Она је заправо и почела своју позоришну каријеру под својим девојачким презименом. Удајом за глумца и редитеља Милана Барића (в) почиње да наступа под његовим презименом. Завршила је основну школу и два разреда грађанске школе. У ВНП је дошла 1945, а већ идуће, 1946, прелази у НП у Панчеву, где остаје до 1948. У новосадски театар се враћа 1. IX 1949. и у њему остаје до 31. V 1951, када, заједно са мужем, који је Јеврејин, одлази у Израел. После 4 г. 1955, враћа се у Југославију и ступа у позоришни ангажман у НП у Сомбору, а већ идуће г. 1956, прелази у НП у Зрењанину. Наступала је у улогама драмско-лирског фаха.

УЛОГЕ: Лула (Вечити младожења), Вера, секретарица (Ливница), Анка (Госпођа министарка), Савета (Избирачица), Коштана (Коштана), Љубица Петровић (Сеоска учитељица).

ЛИТ: Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 7-8. III 1950; Ж. Бошков, Драматизована „Сеоска учитељица“, НС, 1951, бр. 6, с.2.

С. Ј. Д.

БАРИЋ Милан – глумац, редитељ и директор Драме (Скопље, 23. VIII 1915 – Зрењанин, 9. III 1995). Отац му се звао Јаков, а  право име Б. је било Моша Бераха. Завршио је осам разреда гимназије са великом матуром и Глумачку школу у Бгду. Позоришну каријеру започео је 1939. г. у Уметничком позоришту у Бгду, одакле 1941. одлази у рат. Као заробљеник отеран је у Немачку, где је остао до краја рата. По повратку бива ангажован у ВНП у НСаду 1945. као глумац и редитељ. Г. 1946. одлази у НП у Панчеву, где остаје до 1948. Поново се враћа у ВНП у НСаду 1. IX 1949, сада само као редитељ и директор Драме, и остаје у њему до 31. V 1951, када је разрешен дужности због одласка у Израел. По повратку из Израела, 1956, ангажован је у НП у Зрењанину. Био је ожењен глумицом Иванком Димитријевић-Барић (в).

УЛОГЕ: Стојан (Коштана), Лисандар (Сан летње ноћи), Алекс Моран (Десант у Норвешку), Теча Јаков (Госпођа министарка), II момак (Ђидо), Господин Јова (Ивкова слава), Јосип Лукич Бабелмандепски (Свадба), Милош Јовић (Вода са планине).

РЕЖИЈЕ: Варвари, Вечити младожења, Коштана, Ливница.

ЛИТ: Л. Дотлић, Марин Држић: Дундо Мароје, Дан, 15. III 1940; Л. Дотлић, Голдони: „Лажљивац“ – У преради, колективној режији и извођењу Уметничког позоришта, Дан, 26. II 1941; Б. Чиплић, „Десант у Норвешку“, СВ, 1946, бр. 400, с. 3; Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; А-м, „Ливница“ Ото Бихаљи-Мерин, НС, 1950, бр. 10, с. 1; Б. Чиплић, Игњатовићев „Вечити младожења“, ЛМС ,1950, књ. 66, с. 146.

С. Ј. Д.

БАРИШИЋ Анте – шеф тапетарске радионице, висококвалификовани радник (Лишане, СР Хрватска, 1. VI 1916 – Нови Сад, 26. IV 1974). Завршио је занатску школу и изучио јорганџијско-тапетарски занат. Радио је пре рата код приватних мајстора у НСаду, а затим у текстилној фабрици такође у НСаду, одакле је за време окупације одведен на принудни рад. Г. 1945. запослио се у текстилном предузећу „Соња Маринковић“ у НСаду, а затим је, 5. III 1947, дошао у СНП, у којем је остао до смрти. Главни одбор Народне скупштине АПВ наградио га је 1948. за савестан и успешан рад, а  управа СНП 1952. у писаној форми похвалила. Б. је доласком у СНП унео многе новине у посао који је обављао. Настојао је увек да се скице сценографа остваре и изведу беспрекорно, тачно и на време.

Р. Б.

БАРЈАКТАРОВИЋ Адела-Јелена-Ана – драмска глумица (рођ. 1874 – Београд, 12. XI 1908). Супруга глумца Душана Б. (в). Пореклом је Немица из Војводине. Глумачку каријеру почела је 1898. у путујућој дружини Петра Ћирића и у њој остала до краја 1899, од 1900. до 1903. је у трупи Љубомира-Лале Мицића, од 1904. до 1906. је у СНП у НСаду, од 1906. до 1907. поново код Петра Ћирића; у сезони 1907/08. је у дружини Михаила-Ере Марковића и кратко, пред смрт, 1908, код Николе Хајдушковића. Даровита, осећајна, уз то лепог лика и појаве, са пријатном бојом гласа и изразито правилном дикцијом, али и са мало немачког нагласка, тумачила је запажено сентименталке, љубавнице и драмске улоге. На гостовању у Љубљани (1906) играла је „веома лепо, да је била више пута бурно изазвана од раздрагане публике“ (београдски „Мали журнал“, 1906, бр. 332).

УЛОГЕ: Клариса (Код белог коња), Рафаела (Отаџбина), Марија Антоновна (Ревизор), Анета од Риверола (Франсијон), Милица (Ђула), Јелица (Моравка), Милица (Гуска), Кадуна (Три хајдука), Теа (Мраморна срца), Нурија (У долини), Фаншета (Звонар Богородичине цркве у Паризу), Станка (Тако је морало бити), Надија Федоровна (Царев гласник), Милева (Саћурица и шубара), Мара (Пепељуга, Р. П. Т.), Босиљка (Сеоска лола).

ЛИТ: Ј.Хр(аниловић), Ревизор, Позориште, НСад 1904, бр. 24, с. 130-131; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Библиотекар“, шаљива игра у четири чина, написао Г. Мозер, превео Галац, Браник, 1904, бр. 296, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар, 25. VIII 1905; А-м, Јелена Барјактаровић, Бранково коло, 1908, бр. 48, с. 778.

Б. С. С.

БАРЈАКТАРОВИЋ Душан – драмски глумац (Београд, 1872 – Зворник, 1910). Први пут је ступио на сцену 1892. у путујућој дружини Ђуре Протића и у њој остао до 1893; 1894/95. је у СНП; 1896. је члан НП у Бгду; 1897. у трупи Фотија Иличића; од 1898. до 1899. је у трупи Петра Ћирића, 1900. код Петра Христилића, од 1900. до 1902. код Љубомира-Лале Мицића; од 1902. до 1904. поново је у СНП, 1905. у „Светом Сави“ Димитрија Гинића; од 1. XII 1905. до 16. VIII 1906. је по други пут у НП у Бгду; од 1907. до 1908. је у трупи Михаила-Ере Марковића и од 1909. до 1910. код Јована-Јаноша Марковића. Живот је завршио трагично: као члан Марковићеве трупе, заљубљен у лепу глумицу Десу Ђермановић, која је такође играла с њим, убио ју је у наступу љубоморе, па одмах затим извршио самоубиство – све у Зворнику. Б. се већ од почетка истицао великим даром и стваралачком снагом, нарочито у тумачењу сложенијих драмских улога. Приликом свог другог дебитовања за ангажман у СНП 1902. у улогама Ријона (Женски пријатељ) и Максима Црнојевића у истоименом комаду Л. Костића оцењен је од стране рецензента др Јована Грчића: да је „добро одскочио од медиокритета“, да има „озбиљан дар“, да је „деби био сретан и успео“, јер је „интелигентан, пажљив и озбиљан глумац“, који „уме и фриволним испадима да даде тип безазлена ћеретања и у томе би се на њега могли угледати неки од наших домаћих“. Одликовао се изванредно правилном, тонски пријатном и складном дикцијом и снажном емоционалношћу, искрен у доживљају и непосредан у уметничком изразу.

УЛОГЕ: Мустај кадија (Горски вијенац), Принчивале (Мона Вана), Дон Фернандо де Азеведо (Прециоза), Стеван Душан Силни (Цар Душан Силни), Скарпија (Тоска, Сарду), Карло фон дер Нот (Отаџбина), Луцијан од Риверола (Франсијон), Сигур Снажни (Поход на север), Максим Црнојевић (Максим Црнојевић), Ријон (Женски пријатељ), Феруз-паша (Три хајдука), Дијоген (Мраморна срца), Сержан Хелбиг (На починак), Лорд Дарлингтон (Лепеза), Михаило Строгоф (Царев гласник), Громени (Позоришне лудорије), Едгар (Краљ Лир), Поповић (Сеоска лола), Управитељ позоришни (Мамзел Нитуш), Милан (Љубавно писмо), Скалкин (Чикина кућа), Господин (Галеото).

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Краљ Лир, Позориште, НСад 1902, бр. 7, с. 26; А-м, Д. Барјактаровић, Браник, 1902, бр. 98, с.3; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1902, бр. 30, с. 958; -Ј-, „Цар Душан Силни“, трагедија у пет чинова, написао Милош Цветић, Браник, 1904, бр. 258, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Мона Вана, Позориште, НСад 1904, бр. 12, с. 82-83; А-м, Душан Барјактаровић на београдској позорници, Позориште, НСад 1904, бр. 14, с. 91; Б. М., Српско народно позориште, Трговачке новине, НСад 1904, бр. 47, с .2; А-м, Отело у Зворнику, Браник, 1910, бр. 134, с. 3.

Б. С. С.

БАРЛОВИЋ-МИЛОВАНОВИЋ-ВУКСАН Зора — в. ВУКСАН-БАРЛОВИЋ-МИЛОВАНОВИЋ Зора

БАРНЕТ Френсис, рођ. Хоџсон (Frances Hodgson Burnett) – енглеско-америчка драмска списатељица и романсијер (Манчестер, Енглеска, 24. XI 1849 – Пландон, Лонг Ајленд, држава Њујорк, САД, 29. X 1924). У првом браку удата за др Барнета у Вашингтону, а у другом за глумца Стивена Таунсенда (Stephen Townesend). Аутор, између осталих, комада Есмералда (Esmeralda, 1882), Забављачева кћи (The Showman’s Daughter, 1891), Госпа од вредности (A Lady of Quality, 1897), Хосеова лепа сестра (The Pretty Sister of José, 1903), Зора сутрашњице (The Dawn of a Tomorrow, 1908), Џуди О’Хара (Judy O’Hara, 1911). Њен комад Мали лорд (Little Lord Fauntleroy, 1888) СНП је приказало 1920.

С. А. Ј.

БАРНС Питер (Barnes Peter) – драмски писац (Лондон, 10. I 1931 – Лондон, 1. I 2004). Завршио јe Marling School у Строуду.  Једно  време је радио у националној ваздухопловној служби (Roial Air Force), а касније је радио за Лондонски округ. У својим каснијим годинама окреће се филму, радију и телевизији. Радио је као филмски критичар и сценариста. Написао је велики број сценарија за филм и телевизију, позоришних и радио комада. Сматра се  обнављачем барокног, фантастичног, дивљег и гротескног драмског стила постелизабетинског периода. Важио је за маштовитог писца који је на сатиричан начин представљао владајуће класе. Најпознатија дела су му: Владајућа класа 1969, Леонардова последња вечера и Поподне демона 1970, Опчињени 1974. У СНП изведена његова драма Владајућа класа 1985.

М. Л.

БАРОН ФРАЊА ТРЕНК – слика из сеоског живота у 4 чина с певањем. Написао: Јосип Еуген Томић. Прво извођење у нашој земљи 6. V 1880. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 13. XII 1907. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; М. Марковић (Фрања Тренк), А. Лукић (Марко), М. Марковићка (Јелица), Љ. Иличић (Станка), А. Стојановић (Тома), М. Матејић (Ива), С. Стефановић (Фрања), Д. Кранчевић (Лука), Н. Сланкаменац (Блажо), Д. Матејићка (Јања), Ј. Стојановићка (Ивка), Д. Васиљевићка (Ружа), С. Станојевић (Наковић), К. Васиљевић (Вид), Д. Спасић (Костреш), Р. Спиридоновић (Фра Гргур), П. Добриновић (Бележник), Б. Николић (Пандур), Д. Иличићка (Први дечко), Р. Кранчевићка (Други дечко), М. Тодосићка (Циганка). – Изведено око 10 пута.

БИБЛ: Барун Фрањо Тренк, Згб 1881.

ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), „Барон Фрања Тренк“, Позориште, НСад 1907, бр. 26, с. 159; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 19. II 1907; Ст., У недељу 16/29. марта гледасмо слику из сеоског живота „Барона Фрању Тренка“, Слога, Сомбор 1908, бр. 12, с. 4; А., Мала примедба, Трговачке новине, 1912, бр. 3, с. 7; А-м, Новосадска позоришна дружина под управом Петра Крстоношића, Панчевац, 1922, бр. 35, с. 1.

М. М.

БАРОН ЦИГАНИН (Der Zigeunerbaron) – оперета у 3 чина. Музика: Јохан Штраус. Либрето, према Мору Јокаију: Игнац Шницер. Прво извођење у Бечу, 24. X 1885, у нашој земљи 30. III 1895. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП 17. III 1922. у НСаду. Превео: Петар Брани. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Д. Тришлер; С. Добрић (Калман), М. Оливијери (Арсена), М. Добрићка (Мирабела), М. Оџић (Карнеро), Д. Врбањац (Отокар), Р. Алмажановић (Граф Хомонаи), Д. Кранчевић (Шандор Баринкаи), А. Салви (Ципра), М. Левова (Сафи), М. Вебле (Пали), К. Клеменчић (Михаил), И. Павлов (Јожи), Д. Белић (Фери), М. Пашко (Хоролд), Н. Липсицкаја (Шегрт). – Изведено 26 пута.

Претпремијере у СНП: 9. VI 1974. у Врбасу, 14. VI у Суботици (Д. Бугарин – Жупан, К. Бачлија к. г. – Мирабела), 1. и 8. X у НСаду. Премијера 19. X 1974. у НСаду. Превео: Стеван Лањи. – Рд. Л. Шереги, к. г., сц. Л. Чинади, к. г., к. М. Стојановић-Маурич, к-граф Ж. Миленковић, дир. И. Топлак, хорове спремио И. Топлак, концертмајстор Ј. Ковач; Д. Балтић (Хомонаи), Ф. Кнебл (Карнеро), В. Куцуловић, А. Мандић (Баринкаи), С. Дракулић (Калман), Г. Којадиновић (Арсена), Ј. Јечменица, З. Ђуришић (Мирабела), Ф. Пухар (Отокар), И. Давосир-Матановић (Ципра), В. Ковач-Виткаи (Сафи), К. Марцикић (Пишта и Први Циганин), П. Микалачки (Писар), Ј. Васиљев (Други Циганин), Ч. Милушић (Трећи Циганин), С. Стојадиновић, А. Узелац, И. Игњатовић, В. Чебски (Солисти балета). – Изведено 32 пута, глед. 13.515.

ЛИТ: А-м, Cigány báró, Bácsmegyei Napló, 1924, бр. 51, с. 6; М. Хаднађев, „Барон циганин“ Јохана Штрауса, Позориште, НСад 1974, бр. 9, с. 7; M. Molcer, Cigánybáró. Az újvidéki Szerb Nemzeti Színház bemutatója Szabadkán, Magyar szó, 11. VI 1974; А-м, Ma este a Népszínházban. Az újvidéki Szerb Nemzeti Színház bemutatója, Magyar szó, 14. VI 1974; О. Панди, Добре старе мелодије, Дневник, 27. X 1974.

Ј. М. и В. В.