АРСЕНОВИЋ Наталија – драмски писац (Лесковац, 16. I 1886 – Београд, 1978). Отац јој је био познати лесковачки јорганџија Таса Ђорђевић. Основну школу завршила је у Лесковцу. Пошто је мало одрасла, имућни родитељи послали су је у васпитно-образовни завод у Вевеју у Швајцарској, где је провела нешто више од две г. Малолетна се удала за Љубишу Арсеновића (в) из Ниша. За њим је у току евакуације 1915. прешла са српском војском преко Албаније преживљавајући најтеже тренутке тог повлачења. Преко Солуна и Италије стигла је у Париз у којем је живела до 1922. и радећи у Централном одбору Црвеног крста веома се залагала за збрињавање и школовање српске омладине у избеглиштву и учествовала у разним добротворним акцијама. Вративши се у Југославију, живела је 1924. у Сарајеву. Потом се развела од Љубише и удала се за краљевског јавног бележника др Миливоја С. Драгомировића. Носилац је Албанске споменице. У избеглиштву је написала комад Лесковчани у Паризу, комедију у шест слика с певањем. У овој лакрдији претежно ревијалног типа са јефтиним комичним ефектима, драстично израженим карактерима, наглим токовима у радњи и умногоме у необразложеним обртима и ситуацијама, А. приказује необично путешествије једног богатог и патријархалног лесковачког трговца до Париза, у који је похитао да спречи свог сина да се ожени Францускињом. Пошто је неспретни Лесковчанин преживео више згода и незгода у варијетеу у Паризу, радо се помирио са ситуацијом, пригрлио снаху и чак је одвео у Лесковац. Комад је писан прилично погрешним лесковачким жаргоном и с мало локалног колорита. Упркос томе, био је популаран и извођен је 1926. у НП у НСаду, исте г. и поново 1931. у Скопљу, 1928. у Бгду и Сарајеву, а 1966. и у њеном родном Лесковцу. Написала је још три драмска комада: Бисерна кнегиња, Удај ми жену и Капетан Милан.

БИБЛ: Наталија Арсеновић, Лесковчани у Паризу, шаљива игра у пет чинова, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 70.

ЛИТ: А-м, „Лесковчани у Паризу“ (Премијера 21. V), Застава, 23. V 1926; Љ. Стојановић, И. Ристић и М. Мијајловић, Лесковац из женског угла, Лесковац 2012, с. 5-7.

Б. С. С.

АРСИЋ Јованка – глумица (Крушевац, 1. III 1926 – ). Завршила је Вишу занатлијску и Глумачку школу у Бгду. Радила је као службеник у Градском синдикалном већу и Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду од 29. IV 1946. до 1. X 1950. У професионално позориште ступила је у НК у Пули 7. X 1950. и у њему играла једну сезону. У СНП је била члан од 1. X 1951. до 31. VII 1952. Из НСада отишла је у НП у Вршцу (1952-1954), а потом је напустила глумачки позив и запослила се као службеник у ТВ Бгд.

УЛОГЕ: Филета (Максим Црнојевић), Понција (Дом Бернарде Албе), Госпођа Ната (Госпођа министарка).

ЛИТ: П. С. Петровић, „Максим Црнојевић“ на новосадској позорници, НС, 1951, бр. 33, с. 2; Ј. Виловац, Поводом премијере „Дом Бернарде Албе“ на новосадској сцени, СВ, 7. III 1952.

Ј. М.

АРТАКСЕРКСЕС – лакрдија у 1 чину. По немачком прерадио: Сава Рајковић. Музика: Алојзије Милчински.

Прво извођење у СНП 18. II 1872. у НСаду. – М. Суботић (Звекан), Ј. Поповићева (Марица), К. Хаџић (Гавра), Г. Пешић (Васа), Н. Рашић (Рашковић), Ђ. Соколовић (Соколић), А. Лукић (Ђука), Љ. Зорићева (Стева), Б. Хаџићева (Паја), М. Зорићева (Мита). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: Ј., „Артаксерксес“, „Савет гратис“, „Француско-пруски рат“, Позориште, НСад 1872, бр. 31, с. 126-127, бр. 32, с. 130-131.

В. В.

АРХЕОЛОШКА ИСКАПАЊА КОД СЕЛА ДИЉ – комедија. Написао: Иво Брешан. Праизведба 11. VII 1981. на археолошком локалитету Брибирска глава, у извођењу Глумачке дружине „Хистрион“, у оквиру XXVII Сплитског љета.

Прво извођење у СНП 25. II 1986. у НСаду. – Рд. Љ. Георгиевски, ас. рд. Д. Тавчиоски, сц. Љ. Чадиковски и Љ. Георгиевски, к. Ј. Петровић-Бадњаревић, драматург Ј. Њаради, лектор Р. Кнежевић и Б. Јајчанин, сц. покрет И. Клеменц; В. Животић (Проф. Крунослав Шарић / Филист), Т. Станић (Младен Јурковић / Хераклид), С. Шалајић (Јере Комадина / Тимеј), М. Шијачки-Булатовић, Д. Синовчић-Брковић (Мара / Теста), А. Плескоњић-Илић, Г. Ђурђевић (Јасна / Аристомаха), М. Петковић (Миле Божина / Теодот), А. Царић (Дивна), Д. Пешић (Стипе гостионичар), Б. Јајчанин (Мате / Каликрат), М. Петроње (Перо / Сосија), М. Шмит (Марко Јуре / Архонид / Протос), Н. Билбија (Звоне / Поликсен / Ратник), А. Гајин, М. Гајић (Ловре Калип), П. Момчиловић (Фране / Хипарин). – Изведено 32 пута, глед. 7756.

ЛИТ: Н. Симин, Брешан на други начин, Дневник, 24. II 1986; М. Кујунџић, Моћ силе, немоћ разума, Дневник, 27. II 1986; П. Матеовић, Варљива ноћ, Политика експрес, 5. III 1986; Д. Пејић, Примамљива „Искапања“, АС, Сарајево, 7. III 1986.

Ј. М.

АРХИПОВА Надежда – оперска певачица и вокални педагог (негде у Русији, 1895 – Шабац, 29. VIII 1967). После одлично завршеног Конзерваторијума била је солисткиња Опере у Одеси. Од 1920. до 1922. је радила у Осијечком казалишту, од 1922. до 1927. у Опери у НСаду, а потом, врло кратко, у Вараждинском казалишту. Од 1927. до 1929. деловала је у Трупи ДСНП као певачица, корепетитор и диригент, учествујући по потреби и у драмским представама. Заједно са мужем Н. Барановим (в) отворила је 1929. у НСаду приватну певачку школу, окупљајући у њој многобројне ђаке и приређујући, с најдаровитијима, веома запажене концерте на чијим програмима је превладавала оперска музика – арије, дуети, терцети и одломци из руских, италијанских, немачких, француских и домаћих опера, чиме је ова школа у то време донекле испуњавала празнину у оперском животу НСада насталу после укидања Новосадске опере. Ученици те школе били су концертна певачица Даринка-Беба Капамаџија, оперски солисти Љубица Љубичић (в), Геза Шенбергер (в), Александар Маринковић (в), Влада Поповић (в) и др. Неки од њених ученика били су истакнути хористи Новосадске и Београдске опере. После смрти свога мужа (1933) школу је водила сама. Г. 1938. прешла је у Бгд, где је радила као приватни вокални педагог све до неколико г. пред смрт. За заслуге на унапређењу наше вокалне културе додељена јој је, на предлог Удружења музичких уметника Србије, државна пензија. А. је била лирско-колоратурни сопран лепог и добро школованог гласа, а као педагог испољила је темељну упућеност у проблеме вокалне технике и велико стрпљење, опрезност и такт у раду са својим ученицима.

УЛОГЕ: Ханица (Три девојчице), Виолета (Травијата), Назмија (Пут око света), Рези Лојдл (Код белог коња), Ђилда (Риголето), Олимпија (Хофманове приче), Јелена (Никола Шубић Зрињски), Розина (Севиљски берберин), Батерфлај (Мадам Батерфлај).

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, Архипова у „Три девојчице“, Застава, 29. X 1922: А-м, „Никола Шубић Зрињски, Застава, 28. XI 1922; Ђ. М., „Риголето“, Застава, 9. II 1923; О. С(уботи)ћ, „Хофманове приче“, Застава, 27. III 1924; A. Miklautz, Erstaufführung „Barbier von Sevilla“ von Gioachino Rossini, Deutsches Volksblatt, 31. X 1924; А-м, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 17. XI 1924; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица 17. V 1925; Р., Гостовање Новосадске оперете, Књижевни север, Суботица 1926, књ. 2, с. 168; А-м, Повратак Вараждинаца, Нови Сад 1927, бр. 3, с. 7; А-м, Нада Архипова, Нови Сад 1930, бр. 4, с. 3; А-м, Покушај обнове опере и оперете у Новом Саду, Нови Сад 1931, бр. 34, с. 3; O. Tolveth, Schülerkonzert im Offiziersheim, Deutsches Volksblatt, мај 1931; А-м, Велики успех оперског вечера у Петровграду. Певачка школа гђе Наде Архипове из Новог Сада претставила се синоћ у својој правој вредности, Дан, 31. III 1937; В. Поповић, Баранов и Архипова, Позориште, НСад 1972, бр. 9-10, с. 12-13.

В. П.

АРЦИБАШЕВ, Михаил Петрович (Михаил Петрович Арцыбашев) – руски писац (Харковска губернија, Русија, 24. X1878 – Варшава, Пољска, 3. III 1927). Познат је као приповедач и романсијер, један од најизразитијих представника тзв. декадената. Дела су му пуна грубих натуралистичких детаља, описа страве и ужаса, еротике, аморала, нихилизма, осећања безизлаза. Најпознатији му је роман Сањин (1907). Октобарску револуцију примио је непријатељски и емигрирао. У Варшави је писао памфлете против совјетске власти и уређивао белогардејске новине. Код нас је много превођен између два рата. На сцени СНП играна су два његова дела: Љубомора (1921) и Сањин (драматизација истоименог романа, 1929).

БИБЛ: О љубомори (приповетка), прев. Драг. М. Тодоровић, Бгд 1921; Сањин (роман), прев. Љубомир Ј. Максимовић, Бгд б. г.; Сањин (роман), с руског прев. Драгослав П. Ђорђевић, Бгд 1910.

ЛИТ: А. Б. Х., Арцибашев, „Љубомора“, Република, IV, 1920, бр. 31; А-м, Арцибашев. „Љубомора“. Представа у Београду, 1920, Позоришни годишњак 1918-1922, с. 16; В. Живојиновић, Арцибашевљева „Љубомора“ у Београду (15 апр. 1920), Мисао, III, 1920, с. 1210; „Љубомора“ Арцибашева на новосадској позорници, Истина, 1921, бр. 5, с. 13; Цицварић Крет, О Сањину. Одбрана и критика, Београд 1910; В. Зоровски, Базаров и Сањин, у: Изабрани књижевно-критички чланци, Бгд 1950, с. 66-89.

Б. К-ћ

АСАФЈЕВ Борис Владимирович (Борис Владимирович Асафьев, псеудоним Игор Глебов) – руски композитор и музиколог (Петроград, Русија, 29. VII 1884 – Москва, Русија, 27. I 1949). Најпре је студирао филозофију, а затим музику на Конзерваторијуму у Петрограду (композицију код А. Љадова). Од 1910. до 1937. био је музички саветник и композитор Маријинског театра у Лењинграду. Своје стваралаштво А. дели целог живота између композиције и музикологије. Од 1920. води Музичко-историјско одељење Државног института историје и уметности, а од 1925. је професор (и оснивач) Музиколошког факултета на Лењинградском конзерваторијуму. Од 1943. у Москви такође руководи Институтом историје уметности при Академији наука СССР-а. Г. 1948. постаје председник Савеза совјетских композитора. Као композитор, сем оркестарских и вокалних дела, написао је и 10 опера (дечје) и 27 балета, од којих су најуспелији: Пламен Париза, Бахчисарајска фонтана и Кавкаски заробљеник, па се с правом може рећи да је његов уметнички опус намењен првенствено позоришту. Музички језик А., обликован на традицијама музичке класике, технички је углађен и примарно мелодичан. Најзначајнија дела су му балети. У СНП је 1950. и 1957. игран његов балет Бахчисарајска фонтана.

М. Х.

АСИЋ Милан – диригент (Загреб, 23. VIII 1917 – Суботица, 19. IX 1986). После завршене средње школе студирао је дириговање (проф. Ф. Лотка) и композицију (проф. К. Одак) на Музичкој академији у Згбу, где је и дипломирао 1943. Од 1945. до 1954. живео је у Суботици и радио као диригент и директор суботичке Опере и Филхармоније. У СНП је радио од 1. X 1954. до 31. VIII 1955. као диригент Опере и са ансамблом Опере и Балета припремио и дириговао представе Дон Пасквале, Лабудово језеро, Кавалерија рустикана и Амелија иде на бал – либрето за ову комичну оперу Ђан-Карла Менотија је заједно са Д. Стуларом (в) превео на наш језик. У јесен 1955. вратио се у Згб, где је преузео дужност уметничког директора Загребачке комедије и ту функцију обављао две сезоне. Од 1957. је поново у Суботици, као диригент у НП и шеф оркестра Суботичке филхармоније. А. је био диригент лаког, прецизног покрета, са истанчаним смислом за динамичко нијансирање музичког дела; дириговао је опере, оперете и симфонијску музику. Наступао је у Суботици, Згбу, Осијеку, НСаду, Бгду, Сомбору и Нишу и снимао је за Радио Згб и Радио НСад. Као организатор музичког живота у Суботици и диригент тамошњег оркестра, А. је добитник неколико значајних награда: две награде града Суботице, награда АП Војводине и награда СР Србије (1950). Супруга Јелка рођ. Шокчевић била је глумица и певачица, а ћерка Звјездана Шарић драматург СНП.

ДИРИГОВАЊА: Бал под маскама, Дон Пасквале, Кавалерија рустикана, Амелија иде на бал, Мадам Батерфлај, Мала Флорами, Девојачки сајам, Лабудово језеро и др.

ЛИТ: М. Милошевић, Велик успех Новосадског балета, Дневник, 17. I 1955; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 48.

Н. П.

АСИЋ рођ. Шокчевић Јелка – драмска глумица и оперска и оперетска певачица (Загреб, 27. VI 1922 – Загреб, 10. IX 1979). У родном граду похађала је гимназију и завршила Државну глумачку школу 1942. Упоредо је учила певање и балет. У школи је била запажена као изузетан глумачки талент, па је примљена је за члана ХНК у Згбу 1942. и у њему остала до 1945. У НП у Суботици је наступала од 1. X 1945. до 31. VIII 1954; затим је била члан СНП од 1. IX 1954. до 31. VIII 1955, потом у „Комедији“ у Згбу од 1. IX 1955. до 1957. и отада поново у НП у Суботици. Опхрвана болешћу, прерано је сишла са сцене и отишла у пензију 1976. По својој предспреми, што је потврдила и разноврсношћу свога репертоара, не само у драми него и у опери и оперети, била је једна од најсвестранијих и најкомплетнијих сценских уметница наше земље. Занимљиве сценске појаве, са лицем класичне хероине, вибрантне емоционалности и интелигенције, изванредно суптилне говорне културе, са гласом толико лепим и тако добро школованим, са успехом је наступала и у великим оперским улогама као што су Виолета у Вердијевој Травијати и Ћо-Ћо-Сан у Пучинијевој Мадам Батерфлај. Иако предодређена да се уврсти међу прваке водећих позоришта, њена глумачка судбина својим далеко најпретежнијим делом везана је за суботичко позориште. На тој сцени тумачила је неуморно и талентовано огроман и веома разноврстан репертоар, од светске и домаће класике до савремене драме, укључујући ту, понекад, и велике улоге у опери и оперети. Иако је срећа уметника глуме пре свега у глумљењу, у сценском оживљавању многих и разноврсних ликова велике драмске литературе, може се рећи да је њој та срећа била изузетно обилно дарована. Крхка телом, али свим бићем одана својој уметности, она је свој огромни репертоар носила са задивљујућом снагом и истрајношћу. Њен се дар није изгубио и њено дело није остало без значаја и одјека. Била је од почетка до краја глумица југословенског ранга, позната и цењена и у југословенским размерама. Награђена је са седам награда на Сусретима војвођанских позоришта, седам награда Удружења драмских уметника Србије и одликована Орденом заслуга за народ. Супруг Милан био је диригент, а ћерка Звјездана Шарић драматург СНП.

УЛОГЕ: Нора (Нора), Леонардова жена (Крвава свадба), Антигона (Антигона), Виолета (Травијата), Ћо-Ћо-Сан (Мадам Батерфлај), Амелија (Амелија иде на бал).

ЛИТ: О. Новаковић, Коме припада жена, НС, 1955, бр. 94-95; О. Новаковић, Варијације на представу „Крвава свадба“ од Лорке, НС, 1955, бр. 96-97; Ј. Максимовић, Две нoвосадске представе, Зрењанин 28. V 1955; И. Рацков, Скица за портрет Јелке Асић, Позориште, НСад 1971, бр. 6; В. Поповић, Јелка Асић, Позориште, НСад 1972, бр. 6; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 47; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 46-48.

В. П.

АСТРОВА Ирена – глумица и певачица (Владивосток, Русија, 10. XI 1910 – Шибеник, 25. II 1961). Кћи руског царског официра који је доцније, као емигрант у Белој Цркви, продавао новине. Основну школу и Руски женски институт (гимназију) са завршним испитом завршила је у Белој Цркви 1927; затим је четири семестра студирала на Филозофском факултету у Згбу и две г. учила соло-певање у Глазбеном заводу у Згбу. Први пут је ступила на сцену у јесен 1929. у Оперети Радослава Веснића (в) у Бгду. У сезони 1930/31. била је члан Трупе ДСНП. Сезоне 1931/32. и 1933/34. провела је у НП у Сарајеву (у међувремену је била у путујућим позориштима). У сезони 1935/36. била је ангажована у НП у Скопљу, а 1936/37. у НП у Бањој Луци. До рата и одмах после рата била је запослена у ХНК у Осијеку, а затим у НПЗб на Цетињу, НП у Тузли, НК у Задру, НК „Иван Зајц“ на Ријеци и НК у Шибенику. „Највише успеха је имала у певачким улогама, јер је певала врло пријатним и доста развијеним мецосопраном, технички дотераним. Истицала се и у драмско-карактерним улогама, али се тешко ослобађала руског нагласка“ (Б. С. Стојковић).

УЛОГЕ: Биби (Мис Чоколада), Ханица (Три девојчице), Силва (Кнегиња чардаша), Лилијана (Центрифугални играч), Соња (Путем искушења).

ЛИТ: А-м, „Мис Чоколада“, оперета од Б. Грина, премијера, Нови Сад, 1930, бр. 44, с. 3; А-м, „Три девојчице“, музика Франца Шуберта у облику оперете, у преради Вертера, Нови Сад, 1930, бр. 48, с. 2; А-м, Позориште: „Путем искушења“, Југословенски дневник, 1931, бр. 7, с. 4; А-м, „Кнегиња чардаша“, Југословенски дневник, 1931, бр. 13, с. 4, бр. 15, с. 2; Б. Бркић, „Центрифугални играч“, Југословенски дневник, 1931. бр. 104, с. 5;Народно позориште Босанске крајине1930–1980, Бањалука 1980, с. 24–25.

В. В.