АНТОНОВИЋ-ВЕСЕЛИНОВИЋ-ЋОСИЋ Бранка в. ВЕСЕЛИНОВИЋ-ЋОСИЋ-АНТОНОВИЋ Бранка

АНТУНОВИЋ Валеријан (Valère Friml Antunović) – диригент, композитор и либретист (Осијек, 2. или 26. X 1888 – Осијек, 6. III 1937). Отац му је био Антун Рихард Фримл, аустријски официр и банкар, те су он и брат му Оскар, библиограф, креирали презиме од очевог личног имена користећи понекад и оба презимена. Школовао се у Осијеку и Згбу, а музичке науке похађао у Прагу, Бечу, Берлину и Паризу. Неко је вријеме дјеловао као диригент изван земље, а за вријеме Првог свјетског рата био је војни диригент у Марибору. Као врстан пијанист био је чест гост наших и страних концертних дворана. Бавио се и педагошким радом, предавао је клавир, певање и теорију музике. Написао је низ инструменталних и вокалних композиција од којих треба споменути Хрватске складбе, Зрињско-Франкопанску, Пјесму слободе, На гробу бискупа Strossmayera и др. Његови сценски комади (Ђаволица, Хоћеш, нећеш, мораш, Мали јунак, Три сретна пара, Живи капут, Закулисне тајне, Зачарана принцеза) извођени су на југославенским позорницама. Компоновао је и многе забавне мелодије, за које је углавном сам писао и текстове, као и модерне плесове (Нинон, Прољетни сан, Румба, Та бајна ноћ, Tap-trot, Twist, Води ме у рај итд.) које је сам финанцирао за штампу у Осијеку, али и у Бечу. Био је члан глазбене секције Клуба хрватских књижевника. Његов комад („глазбена прича у 5 чинова“) Зачарана принцеза, за који је Ј. Урбан (в) написао музику, изведен је у Н-Оп 1930.

ЛИТ: А-м, Смрт глазбеника Valère Antunovića, Ћирилометодски вјесник, 1937, бр. 3/4, с. 29; М. Малбаша, Глазбени живот у Осијеку, Осјечки зборник, 1965, бр. 9/10, с. 176–177.

П. Ц.

АНУЈ Жан (Jean Anouilh) – француски драмски писац (Бордо, Француска, 23. VI 1910 – Лозана, 3. X 1980). Отац му је био кројач, а мати виолинисткиња. У Бордоу је ишао у вишу основну школу „Колбер“. Као осамнаестогодишњак прешао је у Париз и учио у колеџу „Шаптал“. Затим се уписао на Правни факултет, али је, због сиромаштва, после г. и по дана морао да прекине студије. Запослио се као секретар позоришта Луја Жувеа, али је због неслагања са њим напустио запослење и прешао у један уред за оглашавање. Био је и генерални секретар разних позоришта. За позориште се заинтересовао када му је било петнаест г. и више из њега није избијао. Посебне симпатије је имао за дела Мисеа, Маривоа, Пирандела, Шоа и Клодела. Пресудан утицај је на њега имало дело Жана Жиродуа. Са двадесет и две г. приказао је свој први комад. После његовог извођења одлучио је да живи од позоришта и помало од филма. Исте г. се и оженио. Затим је, на разним париским сценама, непрестано све до наших дана, па и у наше дане, излазио пред публику са по једним или више комада. Њихов је број данас знатан. Писац их је поделио на црне, ружичасте, бриљантне, костимиране, шкргућуће. Заједничка им је пишчева природа, састављена од белине, чистоте, идеала. Јер А. нема много илузија о човеку. Човек, по њему, не ваља. Али у човеку постоји тежња ка бољем, вишем, племенитијем. То боље, више, племенитије је и његов идеал. Он за њим упорно тежи, иако, идући за њим, никада не успева да га достигне. Али тежња се вечно обнавља, као што се обнавља и пад који је њена последица. А. због тога није реалистичан писац. Он је песник који пише у прози и који се служи позориштем да би саопштио своју визију о човеку. По томе песничком у себи он се додирује са Жиродуом, од којег се, по свему осталоме (игром идеја, каприциозношћу у њиховом везивању, узлетима интелекта) разликује: док је први писац главе, други је писац срца. А. је због тога ближи просечном човеку, мада упорно подвргава критици његов осећајни живот. Бавио се и режијом, адаптацијама и писањем сценарија и филмских дијалога. За режију је 1959. добио награду „Доминик“. Адаптирао је, између осталог, Тартифа и Богојављенску ноћ. Г. 1970. добио је велику светску награду „Чино дел Дука“. Исте г. му је додељена и награда француске позоришне критике. СНП га је открило после Другог светског рата. Приказало је два његова комада: Коломбу 1955. и Женски оркестар 1967. Поред тога, 1973. је извело балет Госпођице са кровова, за који је он написао либрето.

БИБЛ: Антигона, прев. Радован Ившић, Згб 1963.

ЛИТ: С. А. Јовановић, Жан Ануј, Република, Бгд 1952, 17, 24; В. Дубравчић, Потсмех илузијама, Дневник, 19. VII 1955; Д. Поповић, Жан Ануј: „Коломба“, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 148; Ј. Буљовчић, Значајно гостовање, Руковет, Суботица 1956, јун, с. 279-282; М. Капетановић, Биљешке о Анују, Сусрети, 1960, књ. 1, с. 277-298; Д. Сувин, Два вида драматургије, Згб 1964, с. 97-99; М. Тополовачки, Утицај хеленизма на савремену драму. Софокле – Жан Ануј: Антигона, Позориште, Тузла 1965, бр. 6, с. 581-589; П. Поповић, У кругу неспоразума, Борба, 25. IX 1967; М. Буњевац, Анујев „Бекет“, Позориште, Тузла 1969, бр. 2, с. 173-177; М. Буњевац, Анујев калеидоскоп, Бгд 1972.

С. А. Ј.

АНФИСА (Анфиса) – драма у 3чина с предигром. Написао: Леонид Николајевич Андрејев. Прво извођење у Театру Њезлобина у Москви 1910, у нашој земљи 17. IX 1920. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у Н-Оп 12. V 1928. у Сомбору. Преводилац непознат. Архива СНП не раполаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Л. Мансвјетова; Л . Мансвјетова (Анфиса), А. Гавриловић (Фјодор Иванович), В. Хладић, Т. Танхофер, М. Аћимовић, М. Гавриловићка, И. Бранковић-Танхофер, З. Вуксан-Барловић. – Изведено 6 пута.

ЛИТ: С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осјечко позориште у Сомбору, Застава, 1928, бр. 114, с. 4; Ј. Debreceni, Anfisa, Bácsmegyei Napló, 1928, бр. 9, с. 164.

В. В.

АНЦЕНГРУБЕР Лудвиг (Ludwig Anzengruber) – аустријски приповедач и драматичар (Беч, Аустрија, 29. XI 1839 – Беч, Аустрија, 10. XII 1889). Рођен у породици ситног чиновника која потиче из сељачког слоја, похађао је реалку (1851-1855), али је због очеве смрти морао прекинути школовање; током две г. (1856-1858) учио је књижарство и глуму и осам г. је био члан путујућих позоришних дружина – у Бечком Новом Месту, Кремсу и другим провинцијским местима. Као глумац сиромашних путујућих дружина био је и у нашим крајевима – у Апатину, Осијеку, Сремској Митровици, Винковцима, Вараждину, Кањижи итд.; сиротовао је и као журналиста – сарадник бечких листова „Wanderer“ и „Kikeriki“ (1868/69), а његов материјални положај се нешто поправио када је 1869. постао канцеларијски практикант полицијске дирекције у Бечу. Но већ 1871. његова драма Кирхфелдски свештеник (Der Pfarrer von Kirchfeld) доживела је велик успех, што му је омогућило да отада живи као слободан писац. Истина, написао је већи број приповедака из сеоског живота, неколико врло успелих, и неколико романа; његова прозна дела спадају у најзначајнија достигнућа аустријског критичког реализма. Но, А. је до данас остао познатији као драматичар; додуше, он је написао 22 драме, али су га преживеле, поред поменуте, још Кривоклетник (Der Meineidbauer, 1871) и Четврта заповест (Das vierte Gebot, 1877). Код нас је А. иначе мало превођен и није био особито познат; на словеначки је преведен Krivoprisežnik,za slovenske odre priredil Humunkulus (Љубљана 1911). Међутим, први успех и веома добар пријем код нас је доживела његова драма у преради и посрби Паје Марковића Адамова (в), некадашњег студента аустријских универзитета у Бечу и Грацу, што је вероватно више заслуга прераде него што је има оригинал. У СНП је изведено: Поп Доброслав (1894, прев. П. Марковић Адамов, музика Хуга Доубека) и Грижа савести (1928).

ЛИТ: С. К. Костић, Österreichische Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn, Wien 12. Jahg. (1966), Heft 2/3, с. 196-202.

С. К. К.

АНЏАПАРИДЗЕ Зураб Иванович (Зураб Иванович Анджапаридзе) – совјетски оперски певач, тенор (Кутаиси, Грузија, СССР, 12. IV 1928 – Тбилиси, Грузија, 12. IV 1997). Студије певања завршио је 1952. на Конзерваторијуму у Тбилисију. Од 1952. до 1958. је био члан Грузијског театра опере и балета у Тбилисију, од 1959. до 1970. московског Бољшог театра, а од 1970. је поново у Тбилисију. Гостовао је у ЧССР, Пољској, Бугарској, Италији (миланска „Скала“), Грчкој, Југославији, Румунији и Канади. У СНП је наступио као Радамес у Аиди 8. III 1971. Волуминозни драмски тенор особеног баритоналног тембра и широке вокалне изражајности, маркантне и стамене појаве, А. је донео Радамеса мање као љубавника а више као војсковођу, мужевно, војнички. Али у завршном, предсмртном дуету његов јунак био је смирен, у топлој и стишаној кантилени.

ЛИТ: М. П., Зураб Анџапаридзе, Дневник, 4. III 1971; J. M., Andzaparidze Radamese, Magyar Szó, 13. III 1971; В. П(оповић), Гостовања у новосадској Опери, Позориште, НСад 1971, бр. 7, с. 12.

В. П. и В. В.

АПИЋ Васа – драмски глумац (Жабаљ, 14. I 1924 – Вршац, 27. I 2006). Завршио је два разреда грађанске школе и Државну позоришну школу у НСаду 1949. Од септембра 1949. до 31. VIII 1951. био је глумац у Градском народном позоришту у Сремској Митровици, а у СНП од 1. IX 1951. до 31. VIII 1952, када је отишао у НП Сомбор.

УЛОГЕ: Први Циганин (Ивкова слава), Чиновник (Број 72), Ива „Памуклијаш“ (Дорћолска посла), Млади адвокат (Живи леш), Први послужитељ (Госпођа министарка).

В. В.

АПЛЕЧИЈЕВ Николај (Николай Аплечиев) – члан оперског хора и инспицијент (Архангелск, 1894 – ?). У НП у НСаду дошао је 1. IX 1924. и до пролећа 1925. радио као реквизитар; а од 1925. до 1927. је био инспицијент у Опери и члан Хора (тенор). Појављивао се и у мањим солистичким улогама. Пред Други светски рат отишао је у Америку.

УЛОГЕ: Томи Стенли (Гејша), Санчо (Фраскита), Перков (Војвода Брана).

ЛИТ: (l. f.), Gesák – A Noviszadi szintársulat második vendégjátéka, Bácsmegyei Napló, 16. IV 1926.

В. П. и В. В.

АПОСТОЛОВ Светислав – балетски играч (Скопље, 6. VIII 1947 – ). Завршио је 3 разреда Државне позоришне школе – Балетски одсек у НСаду 1965. Од 16. VIII 1965. до 15. VIII 1969. припадао је балетском ансамблу СНП. Први пут се појавио у солистичкој улози 1966. као Црнац у Копелији. Успешно је остваривао поверене му епизодне солистичке улоге, класичне и карактерне, и игре, испољавајући свој од природе леп скок, брзину и лакоћу покрета.

УЛОГЕ: Pas de trois (Лабудово језеро), Гренгоар (Есмералда), Франц-дете и Трепак (Шчелкунчик).

ЛИТ: В. Милосављевић, Прича о лепој Циганки. Балет Чезара Пуњија „Есмералда“ у режији и кореографији Ике Отрина, Дневник, 18. IV 1969; Б. Рушкуц, Отринова „Есмералда“, балет Чезара Пуњија под диригентском палицом Имреа Топлака, Дневник, 22. IV 1969; Ж. Миленковић, Озбиљан уметнички задатак, Позориште, НСад 1969, бр. 6-7, с. 4.

Љ. М.

АПОТЕКАР (Lo speziale) – комична опера у 1 чину. Музика: Јозеф Хајдн. Либрето: Карло Голдони. Прво извођење у Бечу, 1768.

Прво извођење у нашој земљи у НПДб 11. II 1941. у НСаду (заједно са једночинком Служавка господарица). Са немачке прераде либрета Роберта Хиршфелда из 1895. превео: Петар Павловић. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан, дир. С. Бомбардели; С. Грегор (Семпронио), Н. Ђуранец (Менгоне), К. Јовановићка, к. г. (Грилета), Б. Рудко (Волпино). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: Ђ. Игњатовић, Двема оперским премијерама Бановинско позориште обнавља оперу у Н. Саду, Дан, 13. II 1941; А-м, Реприза опере „Апотекар“ – Гостовање гђе Катарине Јовановић, Дан, 21. II 1941.

В. В.