ГОРЈАНЧЕВИЋ Софија – глумица. Члан СНП 1866.

ГОРКИ Максим, правим именом: Алексеј Максимович Пјешков (Алексей Максимович Пешков – Максим Горкй) – совјетски приповедач, романсијер, драмски писац, путописац, мемоарист (Нижњи Новгород, 28. III 1868 – Горки, 18. VI 1936). Припада и реду светских писаца, по значењу и утицају целокупног књижевног дела. Књижевним радом почео је да се бави крајем XIX века, када је написао неколико необично оригиналних приповедака којима је одмах скренуо пажњу на себе (Макар Чудра, 1892, Челкаш, 1895, Старица Изергил, 1895, Песма о соколу, 1895). Са богатим животним искуством човека који је, као босјак, прокрстарио Русијом, свој живот је описао као живот човека без школе и самоука (Детињство, Међу људима, 1912-1914, Моји универзитети, 1922). Али, радећи непрестано и имајући изузетно ауторитативан положај у совјетском друштву, стекао је врло широко образовање и био један од најутицајнијих писаца свога доба, уопште. Совјетска књижевна критика сматра га родоначелником и оснивачем социјалистичког реализма. У његовим романима, као у каквој вишетомној историји, описан је друштвени живот Русије, са разних страна и у разним временима (Фома Гордејев, 1899; Трое, 1900; Мати, 1906; Градић Окуров, 1909; Живот Матвеја Кожемјакина, 1910-1911; Дело Артмонових, 1925; Живот Клима Сангина, 1925-1936). Међу делима која се истичу лиризмом казивања нарочито се издваја дело Бајке о Италији. Као драмски писац познат је по делима: Малограђани, 1901; На дну, 1902; Непријатељи, 1906; Васа Железнова, 1910. и 1935; Јегор Буличов, 1932. Осим чисто белетристичког рада бавио се и критиком и есејистиком, тако да се може сматрати и значајним књижевним теоретичарем (зборник радова О књижевности, огромна преписка са писцима у Совјетском Савезу и свету, у којој се налази посебно значајна књига великог формата са око 700 страница, под насловом Горки и совјетски писци. Неиздана преписка,  Москва 1963). Значајан је и занимљив и по сећањима на своје савременике, од којих су неки портрети, на пример Толстоја, Лењина, Леонида Андрејева, Сергеја Јесењина и других, јединствени у светској књижевности. Један је од најплоднијих светских писаца. Разноврстан по форми коју примењује, обухватајући временски више од пола века интензивног руског и совјетског друштвеног живота, са преписком која је међу највећима што је један писац може имати, разноврстан је и по тематици и по вредности својих књижевних дела. То је писац чије је дело прожето романтично-борбеним духом, којим се посебно истичу Песма о соколу и Песма о буревеснику, у којима се предвиђа ново време великих нада у човекове моћи. Његове приповетке карактеристичне су по сликању конкретних животних ситуација у којима се крећу обични, свакодневни, народни људи, босјаци и просјаци, они „са дна“, али, често, са великом душом и срцем које може све да разуме и обухвати. У романима је обједињавао велике, преломне, тренутке свог, револуционарног, времена, кад су почињали штрајкови и буне, засновани на програмима радничке класе и кад су наступали јунаци са свешћу о револуционарном циљу који желе да остваре. Осећајући увек стварност, као човек који је сам све живео и проживљавао, заједно са великим хуманизмом и снажном друштвеном критиком, бивао је понекад и патетичан, донекле сентименталан и не увек реалистички уверљив. Толстој је о томе говорио као о врсти „претеривања“, а Лењин је истицао, упркос неким манама, „корисност“ његових дела. Драме му се по тематици не разликују много од осталих његових дела. Али, по форми, у њима, неоспорно, има много новог и друкчијег него што је, до тада, постојало у руској и совјетској књижевности. Пре свега, обрађивао је такозване велике, преломне, догађаје у животу људи и у животу читавог народа. Он је, уочавајући појаву малограђанства, непријатељства, пропадања појединих сталежа, људи са дна, који су и затровани животом, али и „осветљени“ неким унутрашњим пропламсајима, „доносио на свет“ читаву једну богату и разноврсну галерију ликова, грађана и малограђана, глумаца и босјака, учених људи и незналица. И сви они проносе сценом свој богати и, најчешће, несрећни и промашени живот од којег су много очекивали, а мало добили. Али, он није био песимист и није допустио својим људима да се препусте очају и нестану у безизлазу: он оставља наду и иза тврдокорних а промашених живота открива веру човекову у нови живот или сећање чини саставном лепотом онога што је било и прошло, а још траје као драга успомена. Можда, баш зато, није случајно што као драмски писац, у ово доба, доживљава једну врсту „ренесансе“ у свету: његова дела се често играју, у њима се види зачетак модерних драмских концепција ликова и радње, идеје из њих још су привлачне и актуелне. Са нешто тромијом радњом, рекло би се: без правих, класичних, драмских сукоба, али са једном необичном „унутрашњом тензијом“, његове драме су велика слика противуречних односа у друштву, у људима, у којима је све, у основи, више притајено него експонирано, као бол и сазнање, као судар и нада. У нашој књижевности он је био рано превођен и добро познат писац. Крајем XIX и почетком XX века, када је имао неприлика од царистичког система и није могао бити примљен у Академију наука и уметности, у нашој књижевности објављивани су написи који су га бранили. Његова сабрана дела издавана су код нас неколико пута, најпре у време жестоке борбе са цензуром између два рата, кад их је у Бгду штампао „Нолит“, и касније, одмах после ослобођења, ’40-их г., у издању „Културе“, а касније издање објавила је Српска књижевна задруга. Често навођен одмах после ослобођења, сматран творцем социјалистичког реализма и неприкосновеном величином која се пропагандистички наметала, био је, убрзо после тога, и мање издаван и још мање цењен као писац, да средином и крајем XX века опет буде признат за великог писца. Значај његовог књижевног дела и утицај тог дела били су, почетком XX века, врло велики. Одмах се осетило да се појавио један нов писац, са новим светом и новим схватањем књижевности: у литературу су масовно „ушли“ свакодневни људи, али они из народа, који скитају светом и страдају од живота. У њима је било исконске снаге и неке необјашњиве вере у моћ човековог ума и сазнања. Зато је остао пример писца хуманисте који човека не оставља без наде. У СНП су изведена његова драмска дела: На дну (1905, 1936, 1974), Васа Железнова (1938, 1948) и Варвари (1946).

В. Кл.

ГОРСКАЈА Вјера – оперска певачица, солисткиња, мецосопран; руског је порекла. У лето 1920. гостовала је у НСаду као чланица београдског Оперско-балетског друштва, састављеног од Руса, да би од јесени 1920. постала члан Опере НП у НСаду и у њој остала до 14. X 1924, када је наредбом тадашњег министра просвете новосадска Опера укинута . У исто време била је и наставник Женске учитељске школе у НСаду, у којој је предавала певање. У Опери НП у НСаду певала је све значајније мецосопранске улоге – како кажу рецензенти „Заставе“ и „Јединства“: „пуним, звучним и јаким алтом“ и „ретко лепим гласом“, „одавала је савесну певачицу и глумицу вишег стила“ и „сваки њен гест и интонација били су одмерени“. У сезонама 1933/34. и 1934/35. и поново у сезонама 1938/39. и 1939/40. била је солисткиња Опере НП у Бгду.

УЛОГЕ: Лучија (Кавалерија рустикана), Ацучена (Трубадур), Сузуки (Мадам Батерфлај), Кармен (Кармен), xxx (Моцартов Requiem), Марта (Фауст), Ката (Продана невеста), Мадалена (Риголето), Ципра (Барон Циганин), Њања (Евгеније Оњенин), Марселина (Севиљски берберин).

ЛИТ: А-м, Велики руски уметнички концерат у Новом Саду, Застава, 27. VII 1920; Д. П., „Кавалерија рустикана“, Застава, 30. XI 1920; Д. Јевђевић, Оперско вече 26. јануара у новосадском позоришту, Јединство, 29. I 1921; Д. П., „Трубадур“, Застава, 20. II 1921; Ј. Хр(аниловић), Премијера опере „Кармен“, Јединство, 5. VII 1921; О. С(уботи)ћ, „Кармен“, Застава, 29. IX 1921; А-м, Моцартов „Requiem“, Слобода, 1922, бр. 7, с. 3; А-м, Концерт г-ђе Горскаје, Јединство, 22. IV 1922; А-м, „Фауст“, Јединство, 2. VI 1922; А-м, „Трубадур“, Застава, 12. IV 1923; О. С(уботи)ћ, Јапанско вече, Застава, 9. X 1923; А-м, Rigoletto, Bácsmegyei Napló, 20. II 1924; А-м, Cígany báró, Bácsmegyei Napló, 21. II 1924; Renault, Мадам Батерфлај, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 3, с. 6.

В. В.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ – историјски догађај при свршетку XVII века. Написао: Петар Петровић Његош. Претпостављено прво извођење 2. II 1851. у Рисну, у кући богатих Ришњана Ћатовића (тајно, а под вођством Николе Ђурковића).

Прво извођење у СНП 8. II 1902. у НСаду. За позорницу у 2 раздела удесио: Антоније Хаџић. Музика: Исидор Бајић. Пролог написао: Лаза Костић. Апотеозу као епилог написао: Јован Живојновић. – Рд. Д. Спасић; Д. Ружић (Владика Данило), А. Лукић (Игуман Стефан), А. Ботић (Јанко Ђурашковић), Е. Слука (Сердар Радоња), С. Шикопарија (Иван Петровић), С. Стефановић (Вукота), Ј. Душановић (Кнез Раде), А. Стојановић (Кнез Роган), М. Николић (Кнез Јанко), П. Добриновић (Војвода Драшко), В. Виловац (Војвода Батрић), М. Матејић (Обрад), Д. Спасић (Вук Мићуновић), Д. Илкић (Вук Мандушић), Ђ. Бакаловић (Поп Мићо), Д. Спасићка (Сестра Батрићева), М. Марковић (Хаџи-Али Медовић), М. Динић (Скендер-ага), Д. Барјактаровић (Мустај кадија), xxx (Риџал Осман), М. Тодосићка (Баба), С. Бакаловићка (Прва коловођица), Д. Матејићка (Друга коловођица), Д. Васиљевићка (Трећа коловођица), З. Добриновићка (Четврта коловођица), Д. Николићка (Пета коловођица), К. Виловчевица (Шеста коловођица). У Прологу: М. Марковићка. У Апотеози: Т. Лукићка (Вила), К. Васиљевић (Милош Обилић), Д. Ружић (Владика Данило), Д. Спасић (Вук Мићуновић), М. Николић (Црногорац). – Изведено 14 пута.

ЛИТ: А-м, Горски вијенац на позорници у Новом Саду, Позоришни лист, Бгд 1902, бр. 2, с. 472; Т. О(стојић), О Горском вијенцу, Позориште, НСад 1902, бр. 14, с. 56-59; А-м, „Горски вијенац“, саставио П. П. Његош. За позорницу приредио А. Хаџић, музика И. Бајић, Браник, 1902, бр. 17, с. 3; Жеравица, У суботу 20. јануара приказан је у славу 50-годишњице Његошеве: „Горски вијенац“, Застава, 28. I 1902; М. С(ави)ћ, Горски вијенац, Позориште, НСад 1902,  бр. 17, с. 74-75; А-м, Свечана представа „Горског вијенца“, Позориште, НСад 1902, бр. 17, с. 75-76; Његошевац, „Горски вијенац“ на позорници, Бранково коло, 1902, бр. 6, с. 190-192; А-м, „Горски вијенац“ на нашој позорници, Позориште, НСад 1902, бр. 18-19, с. 84-85; А-м, „Горски вијенац“, Нова искра, Земун 1902,  бр. 1, с. 30;  К., Са приказа „Горскога вијенца“ у Сомбору, Позориште, НСад 1902, бр. 20, с. 101-102; Р. Јовановић, „Горски вијенац“ на сцени, Позоришни живот, Бгд 1963, бр. 23, с. 1-2.

В. В.

ГОСПОДА ГЛЕМБАЈЕВИ – драма у 3 чина из живота једне аграмерске патрицијске обитељи. Написао: Мирослав Крлежа. Прво извођење 14. II 1929.  у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 26. X 1929. у Вараждину. Подела узета са плаката представе одржане 1. X 1931. у НСаду. – Рд. П. Коњовић, сц. Ђ. Петровић; Ј. Мартинчевић (Игњат Глембај), И. Прегарц (Баруница Кастели), Т. Танхофер (Леоне Глембај), С. Косова (Сестра Анђелика), Т. Стојковић (Титус Андроникус Фабрици), П. Кокотовић (Пуба Фабрици), М. Аћимовић (Паул Алтман), Б. Дрнић (Алојзије Силбербранд), А. Алигер (Фон Балочански), В. Веселиновић (Камердинер), И. Лајтнер (Један слуга). – Изведено око 30 пута.

Прво извођење у Трупи ДСНП 2. XII 1929. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

Прво извођење у НПДб 13. VI 1936. у Петровграду. Подела узета са плаката представе одржане 26. I 1937. у НСаду. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; А. Рашковић (Игњат Глембај), И. Танхофер (Баруница Кастели), Т. Танхофер (Леоне Глембај), С. Кос (Сестра Анџелика), Г. Николић (Титус Андроникус Фабрици), Ј. Петричић (Пуба Фабрици), М. Аврамовић (Паул Алтман), Б. Јовановић (Алојзије Силбербранд), В. Савић (Фон Балочански), М. Мирковић (Камердинер). – Изведено 9 пута.

Обновљено као премијера у НПДб 9. XI 1939.  у НСаду. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; Н. Митић (Игњат Глембај), И. Танхофер (Баруница Кастели), Т. Танхофер (Леоне Глембај), И. Јовановићка (Сестра Ангелика), Љ. Филиповић (Титус Андроникус Фабрици), Ј. Петричић (Пуба Фабрици), А. Стојковић (Паул Алтман), Б. Јовановић (Алојзије Зилбербранд), И. Ђурђевић (Фон Балочански), Б. Дечермић (Камердинер). – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 20. XII 1946. у НСаду. – Рд. Ј. Кулунџић, сц. М. Шербан; Љ. Иличић (Игњат Глембај), О. Животићка (Баруница Кастели), С. Раваси (Леоне Глембај), Љ. Драгић-Стипановић (Сестра Ангелика), М. Ајваз (Титус Андроникус Фабрици), П. Стојановић (Пуба Фабрици), Б. Татић (Паул Алтман), С. Јовановић (Алојзије Зилбербрант), Д. Антонијевић (Фон Балочански), Л. Лазаревић (Камердинер). – Изведено 22 пута, глед. 9888.

БИБЛ: Мирослав Крлежа, Господа Глембајеви, Згб 1928.

ЛИТ: А-м, Новосадско-осјечко позориште у Суботици, Југословенски дневник, 1930, бр. 138, с. 5; А-м, „Господа Глембајеви“, Југословенски дневник, 1930, бр. 140, с. 4; А-м, Прва представа Новосадско-осјечког позоришта у Новом Саду, Југословенски дневник, 1931; бр. 264, с. 5; А-м, Позоришна дворана „Хабаг“ у четвртак 1. октобра 1931. Господа Глембајеви, Позоришни лист, 1931, бр. 1, с. 5; Др Г., „Господа Глембајеви“, драма у 3 чина, Нови Сад, 1931, бр. 41, с. 2; А-м, „Die Herren von Glembay“, Deutsches Volksblatt, 1931, бр. 3557, с. 5-6; С. Секулић, Гостовање Новосадско-осјечког позоришта у Н. Саду, Глас народа, Сомбор 1931, бр. 40, с. 2; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Н. Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 287, с. 5; -a-, A Glembajok, Hiradó, 1932, бр. 104, с. 4; П. Мојсиловић, „Господа Глембајеви“, драма Мирослава Крлеже у градском позоришту, Млада Југославија, 1932, бр. 17, с. 3; А. П., Наше народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 29, с. 2; А-м, Крлежа: „Господа Глембајеви“, Дан, 1937, бр. 17, с. 6; С. Динчић, Ликвидација глембајевских трансакција, Дан, 1937, бр. 19, с. 4; А-м, Пропаст „глембајевштине“ пред новосадском позоришном публиком у успелој режији Т. Танхофера, Покрет, НСад 1937, бр. 145, с. 4; (l. e.), Glembai urak, Napló, 1937, бр. 95, с. 11; М. Хћ, Мирослав Крлежа: Господа Глембајеви, Суботичке новине, 1937, бр. 15, с. 4; А-м, Szinház – Krlezsa: A Glembajok, Hiradó, 1937, бр. 131, с. 3; А-м, О ранијим представама „Господе Глембајевих“ у Н. Саду, ВС, 1946, бр. 7, с. 10-11.

В. В.

ГОСПОДА И ДРУГОВИ – комедија. Написао: Фадил Хаџић. Прво извођење у Сатиричном казалишту „Јазавац“ у Згбу 31. X 1984.

Први пут у СНП 29. I 1985. у НСаду. – Рд. Ж. Орешковић, ас. рд. А. Трипковић, сц. Б. Максимовић, к. С. Јатић, избор музике Г. Ленђел, лектор Ж. Ружић; В. Животић (Господин Едо Дворски), З. Кримшамхалов (Госпођа Елвира Дворски), С. Шалајић (Господин Исидор пл. Дворски), Љ. Ракић (Анђела Дрндак), М. Шијачки-Булатовић (Валерија), Т. Јовановић (Друг Шпиро), М. Шмит (Друг Ђуро), Д. Пешић (Флоки), А. Царић (Мирјана), А. Ђорђевић (Милиционар), Ф. Тапавички (Веља Дрндак). – Изведено 84 пута, 25.211 глед.

ЛИT:М. Кујунџић, Да ли борба или чорба, Дневник, 1. II 1985; П. Матеовић, Господа и другови, Политика експрес, 6. II 1985.

J. M.

ГОСПОДАР КОВНИЦА (Le Maître de Forges) – позоришна игра у 4 чина а 5 слика. Према своме истоименом роману написао Жорж Оне. Прво извођење 15. XII 1883. у Паризу (под насловом Un Mariage d’argent), у нашој земљи 26. VIII 1884. у НП Бгд (под насловом Љубав и понос).

Прво извођење у СНП почетком 1885. у Панчеву. Превео: Милован Ђ. Глишић. Подела узета са плаката представе одржане 28. I 1886. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; П. Добриновић (Мулине), Д. Ружић (Филип Дерблеј), К. Васиљевић (Башлен), В. Миљковић (Блињи), А. Десимировић (Префон), С. Ђурђевић (Октав), С. Кестерчанек (Ђенерал), М. Банић (Серван, Гобер), А. Милојевић (Префект), Мита Петровић (Понтак), В. Димитријевић (Слуга), С. Вујићка (Клара Болијеова), Л. Хаџићева (Атенаида), Д. Ружићка (Маркиза Болије), З. Милојевићка (Бароница Префонтова), С. Бркићева (Сузана), Савета Миљковићка (Бригита). – Изведено 16 пута.

Премијера у СНП 8. II 1890. у НСаду, под насловом Господар од ковница. – Рд. П. Добриновић; П. Добриновић (Мулине), Д. Ружић (Филип Дерблеј), К. Васиљевић (Башлен), В. Миљковић (Војвода Блињи), М. Марковић Мика (Префон), М. Димитријевић (Октав), Д. Настасић (Серван), К. Делини (Префект), Ђ. Бакаловић (Понтак), Ј. Стојчевић (Гобер), М. Ивковић (Слуга), С. Вујићка (Клара Болијеова), Т. Лукићка (Атенаида), Д. Ружићка (Маркиза Болијеова), Св. Миљковићка (Бароница Префонова), М. Марковићка (Сузана). – Изведено 6 пута.

Премијера у СНП  9/21. III 1895. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; П. Добриновић, М. Николић (Мулине), Д. Ружић (Филип Дерблеј), Ј. Тодосић (Башлен), М. Марковић Мика, М. Хаџи-Динић (Војвода Блињи), К. Васиљевић (Пре­фон), Д. Спасић (Октав), Ј. Душановић (Серван), Ј. Жикић, Лука Поповић (Префект), Ђ. Бакаловић (Понтак), Т. Илић, Т. Станковић (Гобер), С. Стефановић (Слуга), С. Бакаловићка (Клара Болијеова), Т. Лукићка (Атенаида), Д. Ружићка (Маркиза Болијеова), Ј. Весићева (Бароница Префонова), З. Ђуришићева (Сузана). – Изведено 5 пута.

Премијера у СНП 13/26. XII 1901. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; М. Николић (Мулине), Д. Ружић (Филип Дерблеј), Ј. Душановић (Башлен), М. Марковић Мика (Војвода Блињи), К. Васиљевић (Барон Префон), А. Стојановић (Октав), М. Матејић (Серван), В. Виловац (Префект), Ђ. Бакаловић (Понтак), Е. Слука (Гобер), С. Бакаловићка (Клара Болијеова), Т. Лукићка (Атенаида), С. Вујићка (Маркиза Болијеова), Д. Васиљевићка (Маркиза Префонова), З. Добриновићка (Сузана), М. Радошевићева (Служавка). – Изведено 14 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 6. XI 1925. – Рд. Ј. Гец; М. Хаџи-Динић (Мулине), Д. Спасић (Филип Дерблеј), С. Колашинац (Башлен), Ј. Гец (Војвода Блињи), М. Васић (Префон), Н. Дивјак (Октав), И. Михаиловић (Ђенерал), Л. Лазаревић (Гобер), Б. Чолић (Понтак), М. Јекнић (Серван), М. Оџић (Префект), Љ. Јовановић (Маркиза Болије), Д. Берн (Бароница Префон), И. Прегарц (Клара Болије), Р. Кранчевићка (Атена), З. Петровић (Сузана), М. Степановић (Слуга маркизин), М. Продановић (Слуга Филипов). – Изведено 10 пута.

Прво извођење у ДНП 2. II 1944. у Панчеву. – Рд. Ј. Путник, сц. В. Ребезов; М. Јелић (Мулине), Љ. Иличић (Филип Дерблеј), Р. Гојкић (Башлен), М. Јаснић (Војвода Блињи), Ж. Котрошан (Барон Префон), Ж. Мишчевић (Октав), В. Милин (Генерал Понтак), С. Симић (Гобер), Н. Јефтић (Де Серван), Р. Шобота (Префект), М. Петровићева (Клара Болије), М. Миљковићева (Бароница Префон), О. Животићка (Маркиза Болије), И. Душановићка (Атена), З. Деспотовићева (Сузана), М. Гојкићка (Бригита), С. Беба (Слуга). – Изведено 9 пута.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, „Господар ковница“, позоришна игра у четири чина, написао Жорж Оне, превео Милован Ђ. Глишић, Браник, 1886, бр. 12, с. 3; -Л-, Господар ковница, Позориште, НСад 1886, бр. 19-20, с. 74-75 и 78-79; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1886, бр. 6, с. 207-209; -ша, 28. 1. „Господар ковница“, позоришна игра у 4 чина од Жоржа Онеа, превео М. Ђ. Глишић, Застава, 1886, бр. 16, с. 1; А-м, Такви су нам преводи потребни, Наше доба, НСад 1886, бр. 32, с. 3; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1886, бр. 12, с. 411; К-ћ, Господар ковница, Позориште, НСад 1887, бр. 39, с. 178-179; С., Господар од ковница, Позориште, НСад 1890, бр. 17, с. 66-67; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 6, с. 4; Р., „Господар од ковница“, позоришна игра у 4 чина, а 5 слика. Написао  Жорж Оне, Браник, 1892, бр. 8, с. 4; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1892, бр. 4, с. 2; Ј. Храниловић, „Господар од ковница“, позоришна игра од Жоржа Оне-а, превео М. Симић, Јавор, 1892, бр. 9, с. 139-141; Р., Господар од ковница, Позориште, НСад 1892, бр. 4, с. 15; М. Д., „Господар од ковница“, позоришна игра у 4 чина а 5 слика, написао Ж. Оне, превео М. Ђ. Глишић, Весник, Панчево 1893, бр. 16, с. 2; М. С(ави)ћ, Господар од ковница, Позориште, НСад 1895, бр. 24, с. 94-95; -Б-, О приказаној позоришној игри у 4 чина „Господар од ковница“, Стража, НСад 1895, бр. 21, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Српство, Вршац 1898, бр. 90, с. 3; А-м, „Господар од ковница“, позоришна игра у 4 чина од Жоржа Онеа, Браник, 1901, бр. 153, с. 3; б., У четвртак 13 (26) о. м. гледали смо дело: „Господар од ковница“, Застава, 15. XII 1901; (Ј.) Г(рчић), Господар од ковница, Позориште, НСад 1901, бр. 41, с. 218; А-м, У суботу 25. марта приказано је дело „Господар од ковница“, Слога, Сомбор 1906, бр. 14, с. 14; О. С(уботи)ћ, „Господар ковнице“, Застава, 10. XI 1925; А-м, Позориште, Нови Сад, 1925,  бр. 26, с. 6-7; А-м, Народно позориште у Новом Саду, Comoedia, 1925, бр. 11,  с. 21.

Л. Д.

ГОСПОДИН АЛФОНЗ (Monsieur Alphonse) – комедија у 3 чина. Написао: Александар Дима Син. Прво извођење у Паризу, 26. XI 1873, у нашој земљи 8. IV 1877. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у НП 7. IX 1921. у НСаду. Превео: Драгомир Л. Стевановић. Подела узета са плаката представе одржане 29. XI 1922. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Монтеглен), Стеван Јовановић (Октав), С. Савић (Реми), В. Ивановић (Диједоне), П. Рајичићка (Рајмонда од Монтеглена), К. Виловчевица (Госпођа Гишар), З. Душановићка (Адријена). – Изведено 5 пута.

Прво извођење у БНП СДб 21. III 1935. у НСаду. Превео: Витомир Богић. – Рд. В. Богић; В. Богић (Монтеглен), З. Црногорчевићева (Рајмонда), П. Богатинчевић (Октав), А. Паранос, к. г. (Госпођа Гишар), С. Бурја (Реми), М. Петровићева (Адријена), С. Репак (Диједоне). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у СНП 22. XII 1936. у Старом Бечеју. – Рд. Ђ. Козомара; М. Мајић (Монтеглен), Ђ. Козомара (Октав), А. Маслов (Реми), А. Ђорђевић (Диједоне), Н. Нешовић (Госпођа Гишар), М. Ђорђевић (Адријана). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: В., „Господин Алфонс“, Застава, 1921, бр. 204, с. 2; Хр., „Господин Алфонс“ од А. Диме-Сина, Јединство, 1921, бр. 677, с. 2; В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 187, с. 2.

В. В.

ГОСПОДИН БРОТОНО (Monsieur Brotonneau) – комедија у 3 чина. Написали: Робер де Флер и Гастон де Кајаве. Прво извођење у Паризу, 8. IV 1914, у нашој земљи 30. IV 1924. у НП Сарајево.

Прво извођење у НП 14. X 1924. у НСаду. Превео: Љ. Арсеновић. – Рд. Р. Веснић; М. Васић (Господин Бротоно), Д. Величковић (Маркиз де Бервиљ), Стеван Јовановић (Вилијам Ерер), Ђ. Козомара (Жак Ерер), Д. Бајић (Лардије), М. Душановић (Фридел), Љ. Стојчевић (Пимар), Л. Лазаревић (Оноре), Д. Матејићка (Тереза Бротоно), Р. Кранчевићка (Лујза Жерве), Љ. Јовановићева (Целестина). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: М., Премијера „Господин Бротоно“, Застава, 1924, бр. 236, с. 3.

В. В.

ГОСПОДИН ДИРЕКТОР (Monsieur le directeur) – весела игра у 3 чина. Написали: Александар Бисон и Фабрис Каре. Прво извођење у Паризу, 12. II 1895, у нашој земљи 13. XII 1896. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП 11. III 1919. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Ј. Кучера, Д. Матејићка, М. Х.-Динић, Д. Спасић. – Изведено 4 пута.

ЛИТ: В. М., Позориште и уметност, Слобода, 1919, бр. 49, с. 3.

В. В.