ГОДИШЊА ДОБА (Die Jahreszeiten) – ораторијум у 4 дела. Музика: Јозеф Хајдн. Либрето: Барун ван Свитен. Прво извођење у Шварценбергу 24. IV 1801.

Прво извођење у нашој земљи 23. X 1964. у НСаду (претпремијера), 24. XI 1964. у НСаду (премијера). Превео: Душан Миладиновић. – Дир. Д. Миладиновић, хорове спремио и дир. Е. Гвоздановић, концертмајстор И. Марушевић. Солисти: О. Бручи, В. Куцуловић, Р. Немет. Суделују Хор и Оркестар Опере СНП. – Изведено 6 пута, глед. 2829.

Ј. М.

– ораторијум у 4 дела. Музика: Јозеф Хајдн. Либрето: Барун ван Свитен. Прво извођење у Шварценбергу 24. IV 1801.

Прво извођење у нашој земљи 23. X 1964. у НСаду (претпремијера), 24. XI 1964. у НСаду (премијера). Превео: Душан Миладиновић. – Дир. Д. Миладиновић, хорове спремио и дир. Е. Гвоздановић, концерт-мајстор И. Марушевић. Солисти: О. Бручи, В. Куцуловић, Р. Немет. Суделују Хор и Оркестар Опере СНП. – Изведено 6 пута, глед. 2829.

Ј. М.

ГОЈКИЋ Радоје – драмски глумац (Јагодњак, Србија, 12. III 1913 – Јагодњак, Хрватска, 21. III 1989). Завршио је шест разреда гимназије. Први пут је ступио на сцену 1932. у Академском позоришту у Бгду. Почетком 1938. краће време је ангажован у НП у Бгду. Од 1. VIII 1938. до 31. VII 1941. члан је НПДб, а од 5. VIII 1941. до 5. X 1944. ДНП у Панчеву. Био је добар драмски, претежно карактерни глумац  са лепим смислом за психолошку студију и са правилном дикцијом.

УЛОГЕ: Милош (Вода са планине), Аљоша (Браћа Карамазови), Др Петровић (Ожалошћена породица), Драган (На леђима јежа), Жак (Буцов), Станко (Каплар Милоје), Јанко (Моји ђетићи), Иван (Вечна младост), Фердинанд (Сплетка и љубав), Алекса Жунић (Сумњиво лице), Василије (Покондирена тиква), Директор државних социјалних установа (Аутомат), Најпер (Мадам Сан-Жен).

ЛИТ: А-м, „Браћа Карамазови“ Ф. Достојевски, редитељ: Алек. Верешчагин, Југословен, Кикинда 1939, бр. 455, с. 3; А-м, „Сумњиво лице“ Бранислав Нушић, Југословен, Кикинда 1939, бр. 508, с. 3; С., Позориште, Војводина, Вршац 1940, бр. 7, с. 3; Д. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 1940, бр. 226, с. 6.

Б. С. С.

ГОЈКИЋ-МАТИЈАШЕВИЋ Милена-Мила – глумица (Београд, 1916 – ?). Глумачку каријеру је започела у НПДбС, где је члан од 1. VIII 1940. до 6. IV 1941; за време Другог светског рата је у ДНП у Панчеву. У сезони 1952/53.  је у НП у Чачку, а 1953/54. у НП у Сомбору.

УЛОГЕ: Служавка (Аутомат), Анка (Породица Бло), Лиза (Чикина кућа), Госпођа Басано (Мадам Сан Жен).

В. В.

ГОЈКОВИЋ Гордана – оперска певачица, мецосопран (Загреб, 1916 – ?). У Згбу је завршила Филозофски факултет 1941. и Државни конзерваторијум 1950. Од 1. II 1947. до 31. VIII 1953. је члан Земаљског казалишта лутака у Згбу, најпре као службеник, а затим као глумица и певачица. У Опери СНП ангажована је као солист од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954.

УЛОГЕ: Мадалена (Риголето), Горава (Морана), Улрика (Бал под маскама).

ЛИТ: А-м, Обнова „Риголета“, НС, 1954, бр. 73-74, с. 6; М. Кујунџић, Бал под маскама, НС, 1954, бр. 77, с. 2; Н. Петин, Опера „Морана“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 81, с. 1-2.

В. П. и В. В.

ГОЛ Франц (Franz Gaul) – аустријски сликар, карикатурист, сценограф, костимограф и аутор балетских либрета (Беч, 29. VII 1837 – Беч, 3. VII 1906). Школовао се у Бечу, Венецији, Немачкој, Холандији и Паризу. Од 1868. је у бечкој Опери: најпре као костимограф (до 1870), а од 1879. до смрти шеф опреме; у међувремену је костимограф у Минхену. Нарочиту пажњу поклањао је историјској верности инсценације и костима. Израдио је око 300 портрета личности из театра и око 3500 скица за костиме. По његовим нацртима израђивани су костими за поједине премијере у старом загребачком казалишту (оригинални нацрти чувају се у Архиву и музеју ХНК). Цртао политичке карикатуре и хумористичке сцене из позоришног света. Заједно са Јозефом Хасрајтером (в) написао је либрето за балет Вила лутака  (муз. Јозефа Бајера), који је у СНП изведен 1972.

В. В.

ГОЛА ЕВА (Ève toute nue) – комедија у 3 чина. Написао: Пол Нивоа. Прво извођење у Паризу 8. X 1927, у нашој земљи 17. IX 1928. у ХНК Згб.

Прво извођење у Н-Оп 5. II 1929. у Осијеку. Превео: Славко Батушић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ј. Кулунџић; И. Бранковић-Танхофер (Андре), А. Алигер (Жерар), П. Кокотовић (Дивије), Ј. Вујићка (Жилијет), И. Веселиновићка (Собарица), Т. Михољчан (Кућепазитељ). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: А-м, A Noviszad-oszijeki szintársulat szuboticai vendészereplése, Bácsmegyei Napló, 1929,  бр. 119, с. 7.

В. В.

ГОЛГОТА – драма у 3 чина. Написао: Миливој Ст. Предић. Прво извођење 15. XII 1907. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 24. II 1908. у Сомбору. Подела узета са плаката представе одржане 18. VI 1908. у Сенти. – Рд. Д. Спасић; Т. Лукићка (Госпођа Алексићка), М. Марковићка (Олга), Љ. Иличић (Жарко), М. Матејић (Петровић), Б. Николић (Трајко Ташевић), К. Васиљевић (Протић), Д. Васиљевићка (Костићева), Р. Спиридоновић (Жуткић), Н. Сланкаменац (Ђурић), М. Николић (Николић), Д. Кранчевић (Полицијски комесар), С. Стефановић (Ђока), М. Тодосићка (Ката), Д. Матејићка (Јулча). – Изведено 17 пута.

Премијера у СНП 1. X 1925. у Тителу. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: М. Марковићка (Госпођа Алексићка), П. Алмажановићка (Олга), М. Душановић (Жарко), Ђ. Козомара (Петровић), М. Живановић (Протић), А. Рашковић (Ђурић), Н. Динић (Ђока), М. Авировићева (Ката), М. Марковић, С. Савић. – Изведено око 10 пута.

БИБЛ: М. Ст. Предић, Голгота, НСад 1908.

ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, „Голгота“, драма у три чина, написао Миливој Ст. Предић, Браник, 1908, бр. 35, с. 2; А-м, Српска народна позоришна дружина, Слога, Сомбор 1908, бр. 8, с. 3; Раул, 24. фебруара (8. марта) приказан је комад „Голгота“, Наше коло, Сомбор 1908, бр. 10, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Женски свет, НСад 1908, бр. 3, с. 67; А-м, „Голгота“ од Предића, Браник, 1909, бр. 229, с. 3; Ј. Ж., „Голгота“, драма у три чина од М. С. Предића, ЛМС, 1909, књ. 256, с. 69; А-м, Голгота, Позориште, НСад 1909, бр. 14, с. 54-55; (Ј.) Г(рчић), „Голгота“, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 16, с. 62-63; А-м, У четвртак је приказана „Голгота“, Слога, Сомбор 1910, бр. 11, с. 5; В., У среду 10. марта 1926. г. приказана је „Голгота“ од М. Предића, Ново време,  Стари Бечеј 1926,  бр. 12,  с. 4; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица 1926, бр. 33, с. 4; А-м, Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 17, с. 4.

В. В.

ГОЛД-ПУТАР Нада — в. ПУТАР-ГОЛД Нада

ГОЛДОНИ Карло (Carlo Goldoni) – италијански драматичар (Венеција, 25. II 1707 – Париз, 6. или 7. I 1793). Отац му је био лекар. У Павији је студирао правне науке (1731), а адвокатску праксу је започео у родном граду, где је касније постао ђеновски конзул, али је ову дужност напустио да би се бавио адвокатуром у Пизи. Од 1748. је био писац позоришта „Сант Анђело“ у Венецији, за које је, поред осталог, само у једној г. написао 16 комада. Три г. касније постао је писац позоришта „Сан Лука“. Венецију је заувек напустио 1761. отишавши у Париз, где је остао до краја живота пишући комаде за тамошње италијанско позориште и бавећи се и педагошким радом. Свесно је тежио да превазиђе импровизаторску форму комедије дел арте, да јој да књижевну форму комедије са националним цртама. Молијерова комедија карактера била му је узор, али он је створио свој сопствени стил заснован на традицији италијанског народног позоришта. Према подацима које је сам дао, написао 150 дела, међу њима комедије свих врста, лакрдије, драме, трагедије и оперска либрета. Трајну вредност имају његове комедије карактера у којима се доказују његов разноврсни песнички таленат. У светској књижевности налази се на првом месту по умешности да из безазленог конфликта створи праву позоришну радњу. Најпознатија су му дела: Слуга двају господара (Il servitore de due padroni, 1745), Лажљивац (Il Bugiardo, 1750), Мирандолина (La Locandiera, 1751), Радознале жене (Le donne curiose, 1752 ) и многа друга. У СНП су приказани: Лажљивац, односно У лажи је плитко дно (1862), Слуга двају господара (1938), једночина комична опера на Хајднову музику Апотекар (Lo speciale, 1941), Мирандолина (1951) и Лек за жене или Уображена болесница (La finta ammmalata, 1955).

БИБЛ: Терговци, прев. Е. Јанковић, Лајпциг 1787; Љубомировић или пријатељ прави, прерада М. Јандрића, Згб 1821; Поштанска крчма, прев. М. Соколовић, Скопље 1940; Мирандолина, Лажац, прев. Д.  Иванишевић и И. Јеленовић, Згб 1950; Кавана, прев. Ј. Белан, Згб 1950; Мирандолина, прев. Б. Руцовић, Бгд 1951; Лукава удовица, прев. Ф. Чале, Згб 1962.

ЛИТ: Страни писци, Згб 1968, с. 273-274; D’Amico, Повијест драмског театра, Згб 1972, с. 213-222.

Д. Р.

ГОЛИА Павел – позоришни управник, драматург, редитељ, драмски писац и преводилац (Требње, 10. IV 1887 – Љубљана, 16. VIII 1959). Нижу гимназију завршио је у Новом Месту (1899-190З), а аустроугарску официрску школу у Карловцу (1904-1907). Као пешадијски натпоручник служио је у 97. пуку у Трсту (1907-1913) и у 17. пуку у Љубљани (1914). За време Првог светског рата, као аустријски официр, пребегao je 1915. Русима; потом је најпре заробљеник а онда добровољац у Првој српској добровољачкој дивизији у Одеси и по руским логорима прикупља југословенске борце. У борбама на Добруџи (1916) рањен је, а потом се борио у 6. руском стрељачком пуку (1917) на румунском фронту. Toкoм 1918. члан је француске војне мисије као експерт за јужнословенска питања. Дошавши у Москву, живео је као новинар, занимајући се нарочито за живот Художественог театра. После рата долази у Љубљану (крајем 1918), где је убрзо постављен за драматурга (1919) и директора (1922-1923) Драме СНГ. Затим је био редитељ и управник осјечког казалишта (1923-1925) и в. д. директора Драме НП у Бгду (1925). Вративши се у Љубљану, радио је као равнатељ Драме (1925-1943), а после Другог светског рата и в. д. управника СНГ (1945-1946), када je пензионисан. Бавио се поезијом и позориштем. Песме је објављивао у часописима: „Слован“ (1914-1915), „Љубљански звон“ (1914-1915, 1919, 1921, 1926-1928), „Словенски југ“ (1916-1917), „Свобода“ (1919), „Женски свет“ (1926-1927), „Уметност“ (1942-1943), „Нови свет“ (1946-1952) и другде. Објавио је песничке збирке: Večerna pesmarica (Љубљана 1921), Pesmi o zlatolaskih (Љубљана 1921), Pesmi (Љубљана 1936), Izabrane pesmi (Љубљана 1951). Осим драматуршких, управничких, редитељских и других позоришних послова, огледао се и као плодан позоришни писац и преводилац. За љубљански театар је писао позоришне игре: Ветлехемска легенда или Краљ безправних (1928), Братомор на Метави (1935), Добруџа 1916 (1938); за децу: Srce igračk (1932), Uboga Ančka (1935) и друге, које су објављене у књигама. Драматизовао је и роман Ј. Јурчича Десети брат (1926), а по И. Шилиху препевао Pravljicu o carjeviču Jeruslanu (1950). За СНГ је пpeвeo и низ позоришних комада: са српскохрватског: М. Беговић, Brez tretjega (1931); М. Милошевић, Јубилеј (1932); са немачког и француског: Л. Вернеј, Sestična iz Varšave (1928); Ј. К. Жером, Fani, tate, strici… (1928); Ј. Н. Нестрој, Утопљеница (1929); Ф. Херцег, Северна лисица (1940); и са руског: М. Горки, На дну (Љубљана 1946). Од његових позоришних игара за децу у Н-Оп су 1933. извођени Чудновати доживљаји малог Ђурице (Jurček).

БИБ: Potrčkove poslednje sanje, Љубљана 1923; Триглавска бајка, Љубљана 1927; Princeska in pastorček, Љубљана 1931; Jurček, Љубљана 1932; Kulturna prireditev v Črni mlaki, Љубљана 1933; прев. М. Горки: На дну, Љубљана 1946; Sneguljčica, Љубљана 1950; Igre, Љубљана 1953.

ЛИТ: Ж. Д. Петровић, Павел Голија, Вардар, 11. XII 1932; А-м, Павел Голија (биобиблиографија), Летопис САЗУ, 1952/53, бp. V, c. 116-120; (Ф. Кум6атовић), O Golievih igrah za mladino, у књизи: П. Голија: Igre, Љубљана 1953, с. 475-487; Ј. Видмар, Павел Голиа, Летопис САЗУ, 1959, бр. Х, с. 34-39; Ј. Мунда, Голија Павел, Лексикон писаца Југославије, НСад 1979, том II, с. 255-256; Ј. Видмар, Павел Голиа, Стварање, 1981, бр. 8/9, с. 994-1012.

Ђ. П.