ГЛАЗУНОВ  Александар Константинович (Александр Константинович Глазунов) – руски композитор и диригент (Петроград, 10. VIII 1865 – Париз, 21. III 1936). Музиком је почео да се бави као самоук још као тринаестогодишњак. После студија код Н. Римског-Корсакова (од 1879. до 1881) постиже успех својом првом симфонијом (1881), коју је Балакирјев извео убрзо по објављивању. Још није био пунолетан када му је то дело извео Лист у Вајмару, а он сам га је као диригент водио на светској изложби у Паризу. На Конзерваторијуму у Петрограду  именован је 1889. за професора композиције, а 1895. постао је директор ове институције и ту дужност обављао до 1928, када је отишао у Париз, где је остао до смрти. Аутор је превасходно инструменталних композиција, по чему се разликује од осталих руских композитора. За собом је оставио 9 симфонија, 2 балета и велик број оркестарских свита, концерата, вокалних дела, клавирских композиција и увертира. Важнија дела су му: симфонијске поеме Стјењка Разин, Кремљ, Пролеће; балет Рајмонда, Концерт за виолину и оркестар у а-молу, Финска фантазија, 7 гудачких квартета и др. Такође је у заједници са Римским-Корсаковим завршио оперу Кнез Игор А. Бородина, инструментирао два става Бородинове симфоније и његову Малу свиту. Његова дела ушла су у светски стандардни симфонијски и балетски репертоар. У СНП је игран његов балет Рајмонда.

М. Х.

ГЛАС КОЈИМ ГОВОРИ ВАТРА – рецитал. Избор стихова: Ђура Папхархаји.

Прво извођење у СНП 3. VII 1981. у Великој дворани нове зграде СНП у НСаду. – Рд. Б. Јајчанин, сц. М. Лесковац; Т. Кнежевић, М. Петровић, А. Ђорђевић, В. Попов, А. Плескоњић, И. Сувачар, К. Мартинов-Павловић, Р. Виги, М. Кањух, М. Ф. Мунтеану, М. Бенка; учествовао је и хор Музичког центра Војводине под вођством Ж. Здравковића. – Изведено 1 пут, глед. 940.

Ј. М.

ГЛЕЗЕР Мартин – драмски писац. Његов комад Признање изведен је у НПДб 1938.

ГЛИГИЋ-ШЕНБЕРГЕР Мира – корепетитор и секретар Опере (Нови Сад, 13. II 1919 – Нови Сад, 26. X 2006). Завршила је четири разреда гимназије у НСаду 1933. и осам разреда средње музичке школе (одсек соло-певање) у НСаду 1939. Од 1. IX 1946. до 15. IX 1948. радила је у разним установама као службеник, а од 16. IX 1948. до пензионисања, 31. VII 1980, непрекидно је члан СНП. Била је и асистент режије гошћи из Мађарске Иди Вершењи на припреми опере Моћ судбине 1968.

В. В.

ГЛИГОРИЈЕВИЋ Јован – оперски певач, баритон (Крушевац, 16. X 1914 – Београд, 18. IX 1979). Гимназију и Правни факултет завршио је у Бгду. Још за време студија певао је у „Обилићу“, а касније се потпуно посветио певању и завршио Државни конзерваторијум у Бечу. Од 1941. је члан Београдске опере. Од 1977. до 1979. предавао је соло-певање на Факултету музичке уметности у Бгду. Гостовао је широм Југославије и у Бечу, Берлину, Аугзбургу, Грацу, Женеви итд. Баритон меког тембра али знатне носивости, снажног сценског темперамента, истицао се као тумач робусних и негативних ликова, али такође и херојских, моделујући их подвученом импулзивношћу. У СНП је гостовао веома много: Фигаро – Севиљски берберин 22. VI, 3. VII, 4. VII, 26. VII и 28. VII 1949, Жорж Жермон – Травијата 9. III и 27. X 1950. и 1. IV 1961, Риголето у истоименој опери 26. XII 1952, Скарпија – Тоска 8. I 1965, Холанђанин луталица у истоименој опери 20. III 1966, Дон Карлос – Моћ судбине 24. X 1969, Тонио – Пајаци 1966, Набуко у истоименој опери 23. X 1967. и 16. I 1971. и Барнаба – Ђоконда 27. III 1971. Свога сестрића Миодрага Милановића (в) приватно је подучавао и припремио га за будућег првака Опере СНП.

ЛИТ: А-м, Првак Београдске опере Јован Глигоријевић пева у „Риголету“, СВ, 25. XII 1952; А-м, Гостовање, НС, 1953, бр. 54, с. 4; А-м, Гостовање, НС, 1953, бр. 57-58, с. 8.

В. П. и В. В.

ГЛИГОРИЋ Велибор – књижевник, позоришни критичар, историчар књижевности (Рипањ код Београда, 28. VII 1899 – Београд, 3. X 1977). Отац Димитрије Глигорић Сокољанин био је учитељ и песник. Основну школу учио у Рипњу и Бгду, ниже разреде гимназије у Трећој београдској, више разреде лицеја завршио је у Турнону, а матурирао у Болијеру. Права је започео 1919. у Паризу, а завршио 1924. у Бгду. Покренуо је више часописа и био њихов уредник: „Нова светлост“ 1920, „Раскрсница“ 1923. и „Савременик“ 1955, а уређивао је и „Савремени преглед“ 1926/27. и „Уметност и критика“ 1939. Од 1926. до 1941. радио је као правни савтеник у Министарству трговине и индустрије. Током Другог светског рата био је у логору у Бањици 1941-1943. и на присилном раду у Немачкој 1943-1945. После рата постављен је за директора Драме НП у Бгду, а убрзо и за управника. Од 1947. до 1958. био је управник Југословенског драмског позоришта. Упоредо са позоришним пословима хонорарно је предавао  југословенску књижевност на Филозофском факултету од 1946. до 1958, а за редовног професора по позиву изабран је 1959. За редовног члана САНУ изабран 1958, секретар САНУ био је 1960/61. а председник од 1965. до 1971; био је и уредник „Гласника САНУ“, члан комисија за додељивање јулских, октобарских и НИН-ових награда. Одликован је Орденом заслуга за народ са златном звездом и Орденом Републике са златном звездом.

БИБЛ: Лица и маске, ЛМС, 1928, књ. 315, с. 152; Бошко Токин, Ибзенова стогодишњица; Једна одлична студија о Ибзену, ЛМС, 1928, књ. 316, с. 245-249; Позориште „Господина цео свет“, Бгд 1931; Из књижевног и позоришног света, Бгд 1937; Критике, Бгд 1945; Позоришне критике, Бгд 1946; Проблеми драмске литературе, Позориште, 1948, бр. 3, с. 53-58; Портрети глуме, НСад 1973; Светле поруке прошлости, Политика, 29. IX 1968; Сто година Народног позоришта у Београду, Сцена, 1969, бр. 1, с. 56-62; Биће позоришта, НСад 1977.

ЛИТ: С. Галогажа, Случај књижевника Велибора Глигорића, Књижевне новине, Згб 8. X 1930; А-м, СНП прославило је своју 90-годишњицу, НС, 1952, бр. 33, с. 1; А-м, Југословенско драмско позориште предало је бисту П. Добриновића СНП, НС, 1952, бр. 41-42, с. 3; Н. Јешић, Часописи Велибора Глигорића, Књижевна историја, 1975, бр. 30, с. 299-325; Критички радови Велибора Глигорића, Бгд 1983.

М. Л.

ГЛИГОРИЋ-РАКИЋ Ксенија – балетска играчица (Аранђеловац, 30. VI 1934  – ). Завршила је две г. Позоришне академије у Бгду 1950. Била је ученица Милорада Јовановића. Од 15. XII 1950. до 31. VIII 1955. припада балетском ансамблу СНП, где стиче и статус солисте (1. IX 1953). Први пут се појавила  у солистичкој улози 1951. као Звезда Даница у Охридској легенди. Крхке фигуре и продуховљеног изгледа, припадала је изразито лирским играчицама. Иселила се у Америку, одакле је стални сарадник – дописник из Њујорка београдског балетског часописа „Orchestra“ од његовог оснивања 1995.

УЛОГЕ: Лакомислена девојка (Ђаво у селу), Јелена (Ромео и Јулија), Рајмонда (Рајмонда), Аурора (Копелија), Дама у белом (Каваљер с ружом), Богиња љубави (Франческа да Римини), Нимфа (Поподне једног Фауна), Одета (Лабудово језеро).

ЛИТ: Н. Петин, Последња балетска премијера у Н. Саду, НС, 1952,  бр. 43-44, с. 5; Ј. Путник, Поводом премијере балета Новосадске опере, Дневник, 22. XII 1953; Ј. Прокоп, Копелија, НС, 15. IV 1954; О. Церовић, На сталном успону. Дон Хуан – Поподне једног Фауна – Половецке игре, Дневник, 30. VI 1954; А-м, Гостовање чланова Балета СНП-а у Суботици, Дневник, 12. XI 1954; О. Церовић, Лабудово језеро. Велики успех новосадског Балета, Дневник, 12. I 1955; М. Милошевић, Велик успех новосадског Балета, Дневник, 17. I 1955; С. Плесац, Значајан успех Новосадског балета. „Лабудово језеро“, НС, 1955, бр. 92-93, с. 2-3.

Љ. М.

ГЛИНГЕР А. – драмски писац. Заједно са О. Таусигом (в) написао је комад Рогоња, који је у НПДб изведен 1936.

ГЛИШИЋ Боривоје-Бора – позоришни критичар, књижевник, театролог, преводилац, новинар (Крагујевац, 31. XII 1908 – Београд, 11. XII 1988). Студирао је права на Сорбони, али су га више привлачили позориште и естетика, те се још за време боравка у Паризу определио за позоришну уметност и књижевност. Слушао је предавања из естетике код Бергсона и упоредо је у непосредном контакту са сценом Жоржа Питоефа. У Паризу и касније у Лисабону, Мадриду, Риму, Милану, Женеви, Прагу и другим европским градовима темељно је упознао светски театар. Од 1932. је радио у „Политици“ као новинар, 1940. је дописник овог листа из Лондона. После априлског рата, 1941, вратио се у окупирану земљу и све време до ослобођења живео је илегално у околини Крагујевца. За управника НП у Крагујевцу постављен је 1944. Његовом представом реквијема Велика битка отворен је овај театар у слободном граду. У Бгду је 1945. постао уредник „Гласа“, касније главни и одговорни уредник „Дуге“, а од 1950. до средине шездесетих посветио се искључиво позоришној критици на страницама „НИН“-а. Многобројне позоришне огледе објављивао је у листовима и часописима: „Политика“, „Борба“, „Ослобођење“, „Побједа“, „Глас“, „Вјесник у сриједу“, „Књижевне новине“, „Спектакл“, „Дело“, „Књижевност“, „Сцена“, „Театрон“, „Позориште“ (Тузла), „Позориште“ (СНП, НСад) и др. Преводио је са француског дела Молијера, Бодлера, Русоа, Пруста, Барбиса, Монтерлана, Камија, Гијуа и др., а са енглеског Џејмса, Фицџералда, Колдвела, Вајлдера, Рајта. Најпознатији су му радови у вези са позориштем, а сматра се једним од наших најбољих савремених позоришних критичара; врстан и елоквентан познавалац живе уметности позоришта, он је поуздан водич кроз живот позоришта и драме у Србији и шире од почетка педесетих до краја шездесетих г. 20. века. Добар је познавалац и тумач Нушићеве комедиографије и заговорник светских вредности овог српског комедиографа.

БИБЛ: Позориште – Историјски увод у проучавање сценске уметности, Бгд 1964; Нушић – њим самим, Бгд 1966.

Р. Л.

ГЛИШИЋ Милован Ђ. – књижевник, преводилац (Градац, срез ваљевски, 6. I 1847  – Дубровник, 20. I 1908). Родом је из сељачке  породице, отац му се звао Ђорђе, мајка  Јевросима. Мајка је знала да чита (не и да пише), што је у оно време била велика реткост. Г.  је сам почео да учи, па су га у Ваљеву одмах примили у II разред основне школе, коју је завршио са одличним успехом. Одмах се запослио као практикант у начелству. У I разред гимназије у Бгду ступио је као седамнаестогодишњак. Како му је отац ускоро умро       (1865), морао је сам да се издржава: био је и ђак и слуга. Ипак, био је добар ђак. Сваки слободан тренутак посвећивао је читању и посебно учењу страних језика. Још као гимназијалац почео је да преводи. Гимназију је завршио 1871, а 1872. се уписао на Велику школу: две г. је провео на техничким студијама, али је из материјалних разлога прешао на Филозофски факултет. Испите је  полагао редовно, али због једног неуспеха, уверен да му је учињена неправда, прекинуо је студије 1875. Социјалистичком покрету пришао је 1870, а 1872. је три месеца одлежао у затвору због недозвољеног преношења из Земуна књиге Србија на Истоку Светозара Марковића. Те 1872. умрла му је мајка, па је у Бгд довео своју млађу сестру, коју је издржавао и школовао. Писао је и преводио, преписивао туђе ствари, радио коректуру. Сарађивао је у листовима „Врзино коло“, „Враголан“ и „Преодница“, коју је и уређивао 1873/74. У часопису „Отаџбина“ објавио је причу Рога и наставио као сарадник. Био је помоћник уредника „Српских новина“ 1875. За време српско-турских ратова 1876-1878. упућен је да ради у ратном Прес-бироу, где је као зналац страних језика био од велике користи. У том времену поверено му је и издавање „Српских новина“. За коректора Државне штампарије постављен је 21. XII 1878, а 27. III 1881.  постао је драматург НП у Бгду са III класом, 14. II 1890. драматург II, а 20. XI 1894. драматург I класе и на тим пословима остао до 1898. После двогодишње присилне пензије (1898-1900) добио је место библиотекара и помоћника управника Народне библиотеке Србије, на којој дужности га је и смрт затекла – у Дубровнику, где се налазио на опоравку. Аутор је 27 приповедака, 2 позоришна комада, 10 хумористичких прилога и спевова, великог броја превода са руског, француског и немачког језика (14 књига превода и преко 40 краћих превода објављених у листовима и збиркама) и око 40 преведених позоришних комада. Неки од његових превода (Мртве душе Гогоља, Рат и мир Толстоја, Обломов Гончарова) цене се као најбољи преводи у нашој књижевности. Његови преводи драмских дела остали су у рукопису; неки су сачувани и касније извођени. За написе које није много ценио, или није хтео да се зна да их је он написао, користио је псеудониме – Мехмед Корчин Ухељукчи, **, Паланчанин, Сенадин, Срдан, Леон. За комедију Подвала, која је штампана 1885, добио је награду Матице српске. У СНП игране су две његове комедије: Подвала (1891, 1921), Два цванцика (1922, 1946) и преводи: Ж. Оне: Господар ковница (1885, 1925); Ожје и Сандо: Наследник (1886); Ж. Ожје: Све за сина (1887); О. Блументал: Ђаволове стене (1891); И. И. Мјасницки: Зец (1893, 1919); Е. Лабиш: Из захвалности (1889); Г. Мозер: Поручник Рајф (1905); Е. Лабиш и М. Мишел: Зет (1905); Сарду и Моро: Мадам Сан-Жен (1924); И. И. Мјасницки: Опрости ми (1925). Био је члан Српског књижевничког друштва, члан Управног одбора и потпредседник Српске књижевне задруге. Одликован је Орденом Светог Саве IV реда (2. VIII 1893), Таковским крстом (11. IX 1900) и Орденом Светог Саве III реда (8. IX 1904).

БИБЛ: Приповетке. I-II, Бгд 1879, 1882; Два цванцика. Шала у четири чина, Бгд 1882; Подвала. Комедија, Бгд 1883;  Целокупна дела I-II, Бгд 1928.

ЛИТ: Т. С. Виловски, Из позоришта, Видело, 1883, бр. 50, с. 2-3; А., Подвала, Јавор, 1883, бр. 20-22, с. 630-634, 662-665, 697-701; Ј. Грчић: Подвала, ЛМС, 1885, књ. 144, с. 127-138; Ј. Скерлић,  Милован Ђ. Глишић, Писци и књиге, II, Бгд 1922; Ж. Бошков, Глишићева „Подвала“, Зборник МС за књижевност и језик, 1958, бр. IV-V, с. 133-158; Г. Добрашиновић, Милован Ђ. Глишић. Живот и дело, Сабрана дела, Бгд 1963, с. 7-81; Г. Добрашиновић, Библиографска грађа о Миловану Глишићу, Сабрана дела, II, Бгд 1963, с. 461-519; В. Савић, Милован Ђ. Глишић. Споменица о 150. годишњици рођења, Ваљево 1997.

Д. Н.