ГВОЗДЕНА ОБРАЗИНА (L’ homme au masque de fer) – драма у 5 одељења. Написали: Огист Арну и Нарсис Фурније. Прво извођење у Паризу, у театру „Одеон“, 3. VIII 1831.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 19. XII 1868. у НСаду. Превео: Александар В. Поповић. Подела узета са плаката: 10. VII 1869. у Белој Цркви. – Н. Зорић (Лудвиг XIII), Л. Телечки (Добиње), П. Маринковић (Барон Достанж), М. Суботић (Патер Одоан, Лувоа), М. Петровић (Помпињан), Ђ. Лесковић (Лонеј, Официр, Бастиљски лекар), Ф. Иличић (Дуовник), Л. Лугумерски (Бувар, Официр), М. Србендић (Канцелар), К. Хаџић (Нерли), Влајковић (Ришељеов часник, Слуга, Еврар), Н. Недељковић (Гастон), Ј. Бајзова (Марија Достанжева, Марија Сансијева, Марија калуђерица), Д. Ружић (Сен-Мар), Д. Новићева (Госпођица Обријева), Ј. Поповићева (Госпа Ландријева), Љ. Зорићева (Тома), Ђ. Соколовић (Бастиљски капелан). – Изведено 6 пута.

Премијера у СНП 19. III 1872. у НСаду. – Н. Зорић (Лудвиг XIII), П. Брани (Добиње), А. Лукић (Барон Достанж), М. Суботић (Патер Одоан, Лувоа), Ј. Бунић (Помпињан, Слуга), М. Станчић (Лонеј, Еврар), Н. Рашић (Духовник краљичин),  Живковић (Бувар, Официр), Г. Пешић (Канцелар, Официр, Бастиљски лекар), К. Хаџић (Нерли), Ђ. Соколовић (Часник кардинала Ришељеа, Бастиљски капелан), Н. Недељковић (Гастон), Ј. Маринковићка (Марија Достанжева, Марија Сансијева, Марија калуђерица), Ђ. Лесковић (Сен-Мар), Л. Хаџићева (Госпођица Обријева), Ј. Поповићева (Госпа Ландријева), Љ. Зорићева (Тома). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: Ф. О(беркнежевић), Наше народно позориште у Новоме Саду, Подлистак Заставе, 1869, бр. 9-10, с. 2; Ф. О(беркнежевић), Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 7, с. 139-143; А-м, „Гвоздена образина“, Позориште, НСад 1872, бр. 45, с. 183.

В. В.

ГВОЈИЋ Борислав – глумац и редитељ (Осијек, 21. III 1928 – Нови Сад, 17. IX 1995). Основно и средње школовање завршио је у родном граду. Студирао је глуму од 1950. до 1954. на београдској Позоришној академији, у класи проф. Раше Плаовића. Упоредо је на Филозофском факулету апсолвирао Историју уметности. Пре студија, од септембра 1948. до маја 1949, био је ангажован као глумац у СНП, где је играо низ мањих и епизодних улога. Члан НП у Нишу био је у сезони 1955/56, а 1956/57. у НП у Шапцу. Од 1957. до 1963. био је у Београдском драмском позоришту (Савремено позориште) у Бгду, где је играо епизодне улоге у савременом репертоару. Од 1965. је деловао као слободан филмски уметник (Живот је наш). Од 1977. је радио као редитељ Телевизије НСад.

УЛОГЕ: Реверенд Хатон (Острво мира).

ЛИТ: А-м, Борислав Гвојић (1928-1995), Алманах позоришта Војводине, 1997, бр. 30, с. 137.

Р. Л.

ГДЕ ЈЕ ЖЕНА (Wo ist die Frau) – шаљива игра у 4 чина. Написао: Рудолф Кнајзл.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 2. II 1904. у Сомбору. Превео: Милан Матејић. Подела узета са плаката представе одржане 31. XII 1904. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; С. Бакаловићка (Габријела од Венсборна), К. Васиљевић (Барон Венделин од Венсборна), А. Стојановић (Професор Херман Хохштет), М. Марковићка (Герда), М. Матејић (Евалд Габлинц), М. Марковић (Хилман Торилд), В. Виловац (Гревнштајн), К. Виловчевица (Г-ђа Гревнштајн), Ј. Стојановићка (Госпођица Корницова), М. Козловићева (Госпођица Герлартова), Д. Кранчевић (Таубер), С. Стефановић (Доктор Фолрат), Д. Васиљевићка (Рамерка), Ј. Барјактаровићка (Отилија), С. Лијанка (Ханс), С. Николићева (Лотика), Ђ. Маџарић (Писмоноша). – Изведено око 10 пута.

ЛИТ: Л. (Марковић) М(ргу)д, „Где је жена“, шаљива игра у четири чина, написао Р. Кнајзл, превео М. Матејић, Браник, 1904, бр. 292, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Где је жена, Позориште, НСад 1904, бр. 42, с. 230-231; А-м, Позориште у Вуковару…, Сриемске новине, Вуковар 1905, бр. 68, с. 4-5; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 12. X 1905.

В. В.

ГЕЈША (Geisha) – оперета у 3 чина. Музика: Сиднеј Џонс. Текст: Овен Хол и Хари Гринбенк. Прво извођење у Лондону, 25. IV 1896, у нашој земљи 16. V 1899. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 24. X 1925. Превео: Драгомир  Брзак. Архива СНП не располаже премијерским плакатом; подела узета са плаката представе изведене 26. X 1925. – Дир. Ф. Селински, рд. К. Клеменчић; М. Оливијери-Илић (Гејша), Д. Врачаревићка (Жилијета), Ј. Вујићева (Нами), К. Муравцева (О Кику Сан), М. Шевченкова (О Хана Сан), А. Трегубова (О Кикото Сан), О. Тургењева (О Камурасаки Сан), Ј. Равскаја (Једна гејша), В. Јовановићка (Леди Констанс Вин), М. Михлова (Моли Самур), Ј. Матићева (Мери Верзхингстон), Б. Чолић (Ферфакс), С. Вендеровић (Кенингхем), Г. Миковић (Кеди), В. Калинин (Гримстн), Н. Аплечијев (Стенли), С. Писек (Ка-Гана), М. Вебле (Такамен), К. Клеменчић (Вун-Чи), М. Оџић (Имари). – Изведено 15 пута.

Премијера у НПДб 30. III 1940. у НСаду  – Дир. П. Ивановић, рд. Д. Кранчевић, сц. М. Шербан, к-граф М. Чутуковић-Поповић; М. Петровић (О Мимоза Сан), Мира Илић (О Кини Сан), З. Суботин (О Хана Сан), И. Рунић (О Кикото Сан), М. Суботин (О Коморусаки Сан), И. Јовановић (Жилијета), Б. Јовановић (Вун-Чи), Б. Андоновић (Нама), М. Ајваз (Имари), Н. Стојановић (Такамини), Б. Дечермић (Ка-Тана), Р. Кранчевић (Констанса Вен), И. Душановић (Моли Сејмур), М. Ерцеговић (Мери Вортингтн), Стојан Јовановић, к.г. (Ферфакс), М. Миљуш (Кунингам), Б. Станојевић (Бронвил). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Гејша“, Застава, 27. X 1925; А-м, Позориште, Нови Сад, 1925, бр. 20, с. 6; А-м, „A gesak“, Délbacska, 27. X 1925; A. Miklautz, Geisha – Erstaufführung, Deutsches Volksblatt, 27. X 1925;  А-м, Наши у Сомбору. „Гејша“, Застава, 4. VI 1926; (lf), Gesak, Bácsmegyei Napló, 16. IV 1926; А-м, Позоришна сезона  закључена, Дан, 2. IV 1940.

В. П.

ГЕЉЦЕР Василиј Фјодорович (Василий Фёдорович Гельцер) – руски балетски уметник и педагог (Москва, 7. I 1841 – Москва, 12. I 1909). По завршетку Московске балетске школе примљен је у Бољшој театру у којем се истицао играчким и глумачким способностима. Познат је као мимичар (улога Малајца у опери А. Симона Песма тријумфалне љубави – Песнь торжествующей любви, 1899). Од 1894. до 1901. био је режисер балетске трупе; од 1898. педагог-мимичар у Московској балетској школи. Истовремено је радио као педагог у Московском конзерваторијуму. Заједно са В. П. Бегичевим 1876. написао је сценарио за балет П. И. Чајковског Лабудово језеро, који је у СНП  премијерно изведен 19. XI 1960.

ЛИТ: М. Милошевић, Велики успех новосадског балета, Дневник, 17. I 1955; С. Плесац, „Лабудово језеро“ и један даровит ансамбл, НС, 1955,  бр. 92-93, с. 1 и 3; Н. Г(рба), Извесно освежење, Дневник, 5. I 1957; Др А. М., Опера и балет код нас, Зрењанин, 1957, бр. 248, с. 5; Ј. Шулхоф, Лабудово језеро, Дневник, 24. I 1960; Н. Грба, Виртуозност игре, Дневник, 6. I 1961; В. Миросављевић, Шанса за младе, Дневник, 10. XII 1968; Б. Рушкуц, Балетска премијера у СНП. Успела авантура, Дневник, 15. XII 1968.

Б. К-ћ

ГЕОРГИЕВСКИ  Љубиша – редитељ и драматизатор (Битољ, 30. V 1937 – Скопље, 6. XII 2018). Свој професионални рад у позоришту почео је као глумац у НП у Битољу. Режију је уписао 1957. на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду. Дипломирао је 1961. у класи проф. Вјекослава Афрића. Као слободан уметник режирао је у свим републикама и покрајинама, осим Црне Горе. У сталном ангажману био је у НП у Зеници (1972-1975). Режирао је у Пољској 1971. и у Румунији 1973. Његове су представе извођене с великим успехом у Москви, Бечу, Варшави, Букурешту, Софији и у многим местима у Југославији. Написао је књигу есеја Свет – сан. Поставио је тридесет четири домаћа драмска текста и драматизација, од тога двадесет четири праизвођења. Режирао је дела двадесет два југословенска писца, од којих шест македонских, пет српских, два хрватска, два словеначка, пет босанско-херцеговачких и два албанска. Режирао је неколико уметничких филмова, шест ТВ-драма. За свој редитељски рад добио је више награда и признања: Стеријину награду, награде Фестивала малих и експерименталних сцена у Сарајеву, награде на Сусретима БиХ у Јајцу, Удружења драмских уметника, награду за најбољу драматизацију у Војводини и друге. Професор је глуме на Факултету драмских уметности у Скопљу. За СНП је к. г. драматизовао и режирао Пасквелију Живка Чинга. Касније је, опет к. г., режирао и Молијеровог Дон Жуана (1984), Брешанова Археолошка искапања код села Диљ (1986) и Шоовог Дон Жуана у паклу (1986). После распада Југославије и увођења вишестраначког система, Љ. је као високи функционер ВМРО-а обављао и функцију председника Скупштине своје нове државе а последњих г. је на дужности амбасадора бивше југословенске републике Македоније у Бгду.

БИБЛ: Свет – сан, Студентски збор, Скопље 1979.

ЛИТ: А-м, Љубиша Георгиевски преговара са СНП, Дневник, 27. III 1979; Д. Николић, Црвене зоре пасквелске, Дневник, 11. X 1979; С. Бабић, Магични преображај новеле. Редитељ Љубиша Георгиевски изванредно је преточио реч Живка Чинга у свет сцене у комаду „Пасквелија“ у СНП, Дневник, 13. XII 1979; Л. Мазова, Треба да се биде секогаш нов, секогаш, ист, односно свој, Нова Македонија, Скопље 16. III 1980; А-м, Признања ансамблу „Пасквелије“, Дневник, 19. XII 1980; Д. Пенчић-Пољански, О „Дон Жуану“, Радио Бгд, II програм, 31. X 1984; М. Кујунџић, Слатки живот чудовишта природе, Дневник, 2. XI 1984; Ј. Ћирилов, Љубавник и смрт, Политика, 7. XI 1984; М. Кујунџић, Моћ силе, немоћ разума, Дневник, 27. II 1986; П. Матеовић, Варљива ноћ, Политика експрес, 5. III 1986; Д. Пејић, Примамљива „Искапања“, АС, Сарајево 7. III 1986; М. Кујунџић, Човек човеку човек, Дневник, 23. XI 1986; Б. Јовановић, Само ђаво не верује, Позориште, НСад 1986, бр. 4-5; С. Божовић, Редитељска „симултанка“, Позориште, НСад 1987, бр. 1.

Ј. М.

ГЕОРГИЈЕВИЋ Крешимир – књижевни историчар, преводилац и рецензент (Нова Градишка, 5. I 1907 – Београд, 14. X 1975). Завршио је реалку у Сремској Митровици, Филозофски факултет у Згбу 1929. и докторирао са тезом „Адам Мицкјевич и српскохрватске народне песме“ на Филозофском факултету у Прагу 1934. Боравио је на студијама у Варшави 1930/31. и у Паризу 1936/37. Радио је као суплент гимназије у Сремској Митровици од 1930. до 1933, професор гимназије у НСаду од 1933. до 1941, приватни доцент на Филозофском факултету у Бгду од 1937. до 1941, професор гимназије у Шапцу 1941/42, па је отпуштен из службе. После рата је директор гимназије у Петровграду (Зрењанину) 1944/45, сарадник Просветног одељења главног НОО у НСаду 1945, директор и професор Наставног течаја у НСаду 1945/46, доцент за западнословенске језике, а касније професор хрватске књижевности на Филозофском факултету у Бгду (1946-1958) и хонорарни професор Филозофског факултета у НСаду. Објавио је велик број књижевно-историјских студија, есеја и приказа, који делимично чине његове збирке Књижевне студије и огледи (НСад 1952) и Хрватска књижевност од 16. до 18. столећа у Северној Хрватској и Босни (Згб 1969). У НСаду је пре и непосредно после рата писао књижевне и позоришне приказе поводом премијера дела Ј. С. Поповића, Б. Нушића, А. Н. Островског и Л. Леонова на сцени СНП. Преводио је са пољског, чешког и словачког на српскохрватски језик. За репертоар СНП превео је са чешког драму Мати К. Чапека (1945), а са  словеначког Свет без мржње М. Пуцове (1946).

БИБЛ: Новија хрватска комедија од Илирског покрета до краја XIX века, Бгд 1934; А. Н. Островски – поводом приказивања његове драме на новосадској сцени, Дан, 21. I 1941; Премијера „Најезде“, СВ, 19. III 1945; Пред премијеру „Кир Јање“, СВ, 1. IV 1945; Пред премијеру „Народног посланика“, СВ, 24. IV 1945; О постанку и изворима Јакшићевих драма, Зборник МС за књижевност и језик, 1953, књ. 1.

ЛИТ: Б. Чиплић, „Свет без мржње“, СВ, 18. II 1946; М. Живанчевић, In memoriam – Крешимир Георгијевић, Croatica V, 1975, бр. 6, с. 281-282.

С. Ј.

ГЕОРГИЈЕВИЋ Светозар – књижевни и позоришни критичар, лектор у Драми СНП (Нова Градишка, 25. VIII 1908 – Београд, 26. VI 1988). Брат Крешимира Георгијевића (в). Основну школу и гимназију завршио је у Сремској Митровици, а студије југословенске књижевности на Филозофском факултету у Бгду 1934. Од 1934. до 1936. је професор у Госпићу, од 1936. до 1937. у Ваљеву и од 1937. до 1941. у НСаду. Од 1941. је у Сремској Митровици без запошљења; средином новембра 1943. одлази у партизане. Одмах после ослобођења је председник Комисије за утврђивање штете на културним споменицима Војводине. Од 1945. до 1950. је гимназијски професор у НСаду, за које време ради хонорарно као лектор на драмским представама СНП. Од 1950. до 1954. је професор у Врњачкој бањи и Трстенику, а од 1954. професор Више педагошке школе у Зрењанину, па у Нишу. Објављивао је приказе књижевних и лингвистичких дела у листовима и часописима: СКГ, „Политика“, „Гласник ЈДП“, ЛМС итд.

БИБЛ: приредио књиге и написао предговоре: Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгијића, Бгд 1952; Јосип Козарац, Мртви капитали, Бгд 1953.

ЛИТ: Р. Алексић – М. Станић, Поводом Георгијевићевог приказа наше граматике, Настава и васпитање, Бгд 1953, бр. 3, с. 195; Ђ. Рашовић, О системи глаголских облика и о једном покушају да се она наруши, Књижевност и језик, Бгд 1961, бр. 1, с. 39-51.

В. В.

ГЕРЕ Карољ (Károly Gerő) – мађарски драмски писац (Хевизђерк, 18. X 1856 – Будимпешта, 29. X 1904). Био је секретар Мађарског народног позоришта. Добитник је једне од књижевних награда Мађарске академије наука. Писац малог значаја, писао је народске позоришне комаде с певањем, неке од њих директно за велику мађарску глумицу Луизу Блаха. Његови комади имали су водвиљске карактеристике, понекад са благим присенком фриволности, што је било привлачно за одређену категорију публике. Најпопуларнији његов комад, Женидба на пробу (Próbaházasság), шаљива игра у три чина с певањем, изведен је први пут у СНП 10. IV 1899. у преради Петра Крстоношића. Игран је тада десетак пута, да би 1924. поново био постављен на сцену СНП.

Б. Кв.

ГЕРНЕР Карл Аугуст (Karl August Görner) – немачки драмски писац и позоришни радник (Берлин, 29. I 1806 – Хамбург, 9. IV 1884). Потиче из породице високог чиновника Министарства финансија која је одржавала живе везе са позоришним величинама онога доба. Као дете је у родитељској кући упознао Ифланда (в) и чувену глумачку породицу Унцелман (Unzelmann), а са познатим глумцем Лудвигом Девријеном (Ludwig Devrient, 1784-1832) становао је у истој кући. Како се у њему рано развила љубав према позоришту, он је као шеснаестогодишњи дечак, по зими, кришом напустио родитељски дом и ступио у позориште, најпре у Штетину, па у Кетену (Köthen). Као осамнаестогодишњак је основао сопствену трупу и са њом обилазио Хале, Кемниц, Фрајберг, Цитау, Будишин итд. Од 1827. је у Штрелицу (Strelitz), где је постао главни редитељ; 1848. је у Бреслави, од 1853. у Берлину, а од 1857. до смрти у Хамбургу. Спада у истакнуте немачке глумце и редитеље, а био је и изванредно плодан писац. Успех је доживео већ првим комадом Баштован и баштованка (Gärtner und Gärtnerin, 1826) и за наредних шест деценија обогатио је немачку сцену за око сто педесет позоришних комада, од којих је више од сто сабрано у разне збирке (Almanach dramatischer Bühnespiele, 11 свезака, 1851-1868; Lustspiele, две свеске, 1856-1872; Possenspiele, 1862; Deutsches Theater, 1865. итд.). Неговао је шаљиву игру за децу и састављао декламаторе. Његова дела, понекад рађена према туђим идејама, уживала су својевремено у немачком језичком подручју ширу популарност, па је разумљиво што су још за његовог живота била позната и код нас, и то више у прерадама него у стварним преводима, што, с обзиром на њихов број, у великој мери отежава установљавање оригинала. За посрбу Ни бригеша стоји да је „лакрдија у два чина, по италијанском написао Гернер и Белије, за српску позорницу прерадио Коста Трифковић“ („Позориште“, 1872, с. 340). Међутим, није се могло установити ко је Белије. Од његових многобројних  позоришних комада у СНП је изведено: Нови племић (Der geadelte Kaufmann), 9. VII 1868, у преради Лазе Телечког; Мила (Erste Gastrolle des Fräuleins Veilchenduft oder Theatralische Studien), 27. I 1872, у преради Косте Трифковића; Ни бригеша (In Sanssouci), 16. XI 1872, у преради Косте Трифковића; Сланик (Salz der Ehe), 26. I 1873, у преради Спире Димитровића Котаранина; Поклон, 3. XII 1887, у преводу Саве Петровића; Снежана (Schnewittchen), 1. I 1913.

БИБЛ: Мила, шала у једној радњи (монолог), по (К. А.)  Гернеру, за

српску позорницу прерадио Коста Трифковић, Позориште, НСад 1875, бр. 22-24; и у Зборнику позоришних дела, НСад 1884, св. 3, с. 31-44.

ЛИТ: В. Милинчевић, Коста Трифковић – живот и дело, Бгд 1968, поглавље „Посрбе и прераде“, с. 209-221.

С. К. К.