АНА КАРЕЊИНА (Анна Каренина) – драма у 5 чинова (7 слика) по роману Лава Николајевича Толстоја. Прво сценско извођење у свету у драматизацији Е. Гироа 15. V 1907. у позоришту А. Антоана у Паризу, у нашој земљи у тој драматизацији први пут 12. IX 1907. у НП Бгд.

Прво извођење у НП 17. II 1927. у НСаду у драматизацији А. Сибирјакова. – Рд. Ј. Гец; Д. Спасић (Карењин), И. Прегарц (Ана Карењина), Н. Замфировићева (Сергије), Стеван Јовановић (Вронски), М. Живановић (Облонски), Р. Кранчевићка (Доли), М. Динић (Шчербатски), Љ. Јовановићева (Кнегиња Шчербатски), М. Грујићева (Кити), Т. Хаџић (Левин), Д. Врачаревићева (Мјахкаја), Д. Матејићка (Лидија), Ј. Гец (Серпуховски), М. Васић (Макотин), М. Вебле (Кампанети), Љ. Стојчевић (Иванић), П. Кокотовић (Голинчев), М. Подхраска (Барба), Б. Катићка (Грофица Нордстон), Сунарићева (Грофица Ролан), Р. Летић (Василије), Г. Миковић (Генерал), Б. Врачаревић (Владимир), Л. Лазаревић (Капитонович), С. Продановић (Јавшин), Љ. Јовановићева (Матрјона), М. Релићева (Анита), Ђ. Јечинац (Матвеј). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у Н-Оп 7. XI 1928. у Осијеку. – Рд. Л. Мансвјетова, сц. Ђ. Петровић; Б. Дрнић (Читач), Л. Мансвјетова (Ана Карењина), Т. Танхофер (Карењин), С. Човић (Серјожа), Ј. Мартинчевић (Вронски), В. Хладић (Стјепан Облонски), М. Гавриловићка (Доли), Т. Стојковић (Кнез Шчербацки), Л. Јовановићка (Кнегиња Шчербацка), И. Танхофер (Кити), Ј. Вујићка (Кнегиња Нордстон), Б. Јовановић (Јегор Корсунски), И. Јовановићка (Корсунскаја), А. Аћимовићка (Грофица Лидија Ивановна), Ј. Петричић (Весловски), И. Ракарић (Карл Фјодорович), М. Аћимовић (Вунић), М. Ганза (Лијечник), В. Веселиновић (Капитонић), И. Веселиновићка (Анушка), М. Ајваз (Матвеј), Р. Кранчевићка (Матрјона), Т. Михољчан (Носач). – Изведено 20 пута.

Прво извођење у НПДб 2. VI 1936. у Петровграду у драматизацији Радивоја Динуловића. – Рд. Р. Динуловић; М. Вујновић (Карењин), И. Петри (Ана Карењина), О. Спиридоновић (Серјожа), С. Јанићијевић (Вронски), Д. Левак (Јавшин), М. Живковић (Шчербатски), М. Спиридоновић (Кнегиња Шчербатски), Милена Петровић (Кити), К. Колашинац (Доли), Л. Јовановић (Стива), М. Мирковић (Дмитрич), В. Антоновић (Мужик), М. Поповић (Левин), М. Јовановић (Каћа), Ј. Краснић (Дача), Мица Петровић (Гулова). – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Ана Карењина, роман, прев. Љубица Анастасијевић и Милоје К. Сретеновић, Бгд 1908-1910.

ЛИТ: К. Николић, „Ана Карењина“, драма но роману Л. Н. Толстоја, премијера, Нови Сад, 1927, бр. 8, с. 6; О. С(уботи)ћ, „Ана Карењина“ – премијера 17. II, Застава, 19. II 1927; К. Николић, „Ана Карењина“, комад у 10 слика по роману Л. Н. Толстоја – Драматизовао А. Сибирјаков, Нови Сад, 1928, бр. 46, с. 5-6 ; Ј. П., Ана Карењина – њено лице и наличје у преради г. Динуловића, Северна стража, Петровград 1936, бр. 264, с. 3.

М. М.

АНА КРИСТИ (Anna Christie) – позоришни комад у 4 чина. Написао: Јуџин О’Нил. Прво извођење у Атлантик Ситију (САД), 8. III 1920, у нашој земљи 13. II 1926. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у НП у НСаду 19. XI 1927. Превео: Александар Видаковић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

А. К.

АНАЛФАБЕТА – комедија у 1 чину. Написао: Бранислав Нушић. Прво извођење у НП Бгд 30. X 1935.

Прво извођење у СНП 2. XI 1935. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. А. Верешчагин; С. Савић, С. Душановић, Н. Стојановић, Р. Ферари. – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 5. I 1940. у Сремској Каменици (са једночинкама Медвед и Школски надзорник). Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Б. Ђ. Нушић, Аналфабета, Бгд 1950.

ЛИТ: А-м, Б. Нушић: „Аналфабета“, Дан, 1935, бр. 135, с. 3.

В. В.

АНАЛФАБЕТА (Иво Лотка-Калински) – в. ВЛАСТ И АНАЛФАБЕТА

АНАСТАСИЈЕВИЋ Тоша – глумац (Трново, Јужна Србија, 28. II 1851 – Београд, 30. X 1895). На Великој школи у Бгду завршио је студије права и био је један од најобразованијих наших глумаца. Био је ожењен глумицом Евицом Матић, ћерком Милке Гргурове (в). Ступио је у НП у Бгду 1869, а од 1870. похађао је истовремено и Глумачку школу. Од јуна 1874. био је писар и архивар позоришних дела, а од октобра 1883. до 1894. и секретар НП у Бгду. Као глумац тумачио је драмске и карактерне улоге уметнички одмерено. У СНП је био кратко 1894.

УЛОГЕ: Маринко (Ђидо), Дражић (Љубавно писмо), Глостер (Краљ Лир), Ландри (Цврчак), Потишон (Стари каплар).

ЛИТ: А-м, Краљевско српско народно позориште у Београду, Позориште, НСад 1887, бр. 21, с. 103; А-м, Тоша Анастасијевић, Босанска вила, 1895, бр. 23-24, с. 367.

В. В.

АНАТОЛ (Anatol) – комедија у 5 чинова и 7 слика. Написао: Артур Шницлер. Прво извођење на чешком језику 1893. у Прагу, на немачком језику 3. XII 1910. истовремено у Берлину и Бечу, у нашој земљи 29. I 1916. у ХНК Згб.

Прво извођење у НП у НСаду 16. IX 1924. Превела: Нина Вавра. – Рд. Р. Веснић; М. Васић (Анатол), Д. Величковић (Макс), Р. Кранчевићка (Кора), Љ. Јовановићева (Бјанка), К. Цветковићка (Емилија), Ј. Кучера (Ана), Д. Бајић (Келнер), К. Сибирјакова (Илона), Ј. Силајџић (Франц). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у СНП (под насловом Анатолове љубави) 5. XII 1967. у НСаду. Превела: Рената Улмански. – Рд. С. Штукеља к. г., сц. и к. Б. Јовановић, к. г., муз. Д. Стулар; В. Животић (Анатол), П. Петковић (Макс), К. Мартинов (Кора), Р. Улмански (Габријела), З. Кримшамхалов (Бјанка), А. Веснић-Васиљевић (Елза), С. Јосић (Ани), П. Вртипрашки (Келнер, Франц), Ј. Бјели (Илона), С. Душановић (Барон Дибл), И. Ћирковић (Флидер), Д. Синовчић-Брковић (Берта), С. Утјешановић (Анета). – Изведено 15 пута, глед. 4196.

БИБЛ: Артур Шницлер, Анатол, прев. Рената Улмански, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1533.

ЛИТ: Мед., „Анатол“ – Српско народно позориште, Застава, 19. IX 1924; А-м, Анатол, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 15, с. 6; М. И . С., „Анатол“ од А. Шницлера – премијера 16/9, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 16, с. 6-7; А-м, Осам љубави у седам слика, Дневник, 3. XII 1967; Ј. Д(амњановић), Повратак Улманске у комедији „Анатолова љубав“, Политика експрес, 5. XII 1967; М. Кујунџић, „Анатолове љубави“, Дневник, 8. XII 1967; С. Кисић, Три позоришне премијере, Политика, 9. XII 1967; П. Поповић, Нови Сад: Дотирани кич, Борба, 16. XII 1967.

В. В. и Ј. М.

АНДЕРСЕН Лудвиг (Ludwig Andersen – право име: Ludwig Strecker) – немачки либретист и музички издавач (Мајнц, Немачка, 31. I 1883 – Визбаден, 15. IX 1978). Студирао је права на универзитетима у Минхену, Берлину и Лајпцигу, где је дипломирао и 1906. докторирао из области правних наука. Путовао је по иностранству до 1909, када је постао сувласник музичке издавачке куће „B. Schott’s Söhne“ у Мајнцу, коју је његов отац са породицом Шот основао 1874. После очеве смрти (1943) водио је посао у њој са братом Вилијем, а од 1956. самостално. Био је потпуно посвећен савременим композиторима (Вернер Ек, Паул Хиндемит, Карл Орф) и подржавао њихове каријере на разне начине. Тако је, заједно са композитором В. Еком (в), написао и либрето за Чаробну виолину по Францу Почију (в), коју је СНП извело 1966.

В. В.

АНДЕРСОН Роберт Вудраф (Robert Woodruff Anderson) – амерички драмски писац (Њујорк, 28. IV 1917 – Њујорк, 9. II 2009). Као аутор једночиних драмских комада и мјузикала јавља се још као студент на Харварду (1940). Док је служио у америчкој морнарици награђен је, од ратног министарства за најбољу војничку драму Дођи кући марширајући (Come Marching Home, 1945), која је затим извођена на Универзитету у Ајови и у Удружењу доминиканских фратара у Њујорку. По повратку у цивилни живот примљен је у Рокфелерову заједницу за драмског писца, а од 1946. до 1950. организовао је наставу и предавао драматургију на Америчком брзом професионалном позоришном програму обуке. Члан Удружења драмских писаца постао је септембра 1953. а био је члан још неколико удружења књижевника. Бавио се и позоришном критиком и непосредно после рата учио код Џона Геснера, познатог критичара и историчара позоришта. Први А. комад који је игран на Бродвеју, Чај и симпатија (Tea and Sympathy, 1953) донео му је велик успех и доживео рекордан број извођења. Приказан је у многим земљама света, а по њему је начињен и филм са Ингрид Бергман у главној улози. Г. 1954. приказан је и његов комад Целог лета (All Summer Longv), а 1959. Тиха ноћ, самотна ноћ (Silent Night, Lonely Night). У то време вредно је писао и за телевизију и радио и предавао у познатом Глумачком студију. Омнибус његових једночинки Знаш да не могу да те чујем кад вода тече (You Know I Can’t Hear You when the Water is Running) изведен је на Бродвеју 1967. и примљен с подједнаким одушевљењем и код критике и код публике. Г. дана касније, 1968, А. је гледаоцима понудио нешто сасвим супротно: потресну, тешку драму Никада нисам певао за свога оца (I Never Sang for my Father). У међувремену, не престаје да пише за све медије који му омогућују ефикасан и непосредан контакт са толико разноврсним и толико неухватљивим „обичним“ човеком данашњице. Награђен је Оскаром за филмски сценарио Прича о калуђерици (The Nun’s Story, 1959, са Одри Хепберн у главној улози). У СНП су 1970. изведене три његове једночинке под заједничким насловом Сексирама из збирке Знаш да не могу да те чујем кад вода тече.

БИБЛ: Цело дуго лето, драма у два чина, прев. Никола Милић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 824; Чај и пријатељство, прев. Нада Ћурчија-Продановић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 750; Та, откуд могу да те чујем кад вода тече, прев. Драгослав Андрић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1661.

ЛИТ: З. Јовановић, О сексу у позоришту, Дневник, 16. IV 1970; С. Б(ожовић), Шала о сексу, Вечерње новости, 28. IV 1970; М. Кујунџић, Ћаскање о љубави, прељуби и сексу, Дневник, 3. V 1970; П. М(арјановић), „Сексирама“ Роберта Андерсона, Позориште, НСад 1970, бр. 7, с. 9.

Д. Р.

АНДРЕ ШЕНИЈЕ (Andres Chénier) – опера у 4 чина. Музика: Умберто Ђордано. Либрето: Луиђи Илика. Прво извођење у Милану, 28. III 1896, у нашој земљи 10. XI 1927. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 26. VII 1951. у НСаду. Превео: Миливој Ст. Предић. – Рд. Ј. Путник, дир. Д. Жупанић, В. Тополковић, сц. Б. Дежелић, к. Б. Јовановић, к-граф М. Олењина; О. Бингулац (Шеније), Љ. Љубичић, к. г. (Мадалена), Ј. Стефановић-Курсула, И. Варговић (Жерар), Љ. Јанковић (Контеса и Мадлон), М. Врчевић (Берси), М. Хаднађев (Руше, Флевиј и Танвиј), Д. Бурић (Инкредибиле), К. Марцикић (Опат), Д. Балтић, В. Нецков (Матије), С. Михајловић, П. Клоц (Дима, Шмит и Мајордомус), М. Марцикић (Ла Легреј). – Изведено 6 пута, глед. 1700.

Премијера у СНП 9. II 1957. у НСаду – Рд. М. Сабљић к. г., дир. Г. Чила, сц. В. Маренић к. г., к. С. Јатић, к-граф Љ. Костина, пом. рд. В. Карешевић; О. Бингулац (Шеније), Д. Фирфова (Мадалена), Д. Дуић (Жерар), Љ. Јанковић (Контеса и Мадлон), М. Врчевић, Ј. Мартиновић (Берси), М. Хаднађев (Руше), Р. Немет (Флевиј), Н. Кнежевић (Танвиј), В. Цвејић (Инкредибиле), В. Нецков, Д. Балтић (Матије), Б. Грубач (Опат), П. Златар (Дима, Мајордомус), Ђ. Молдовановић (Шмит), М. Марцикић (Ла Легреј), Ј. Прокић, С. Живанчев, С. Балаћ (солисти у балету). – Изведено 3 пута, глед. 880.

ЛИТ: Н. Грба, „Андре Шеније“, Дневник, 14. II 1957.

В. П.

АНДРЕЈЕВ Јелена – балетска играчица (Нови Сад, 12. VIII 1933 – Нови Сад, 14. IX 1998). Завршила је четири разреда гимназије. Под именом Хелена Браун игром почиње да се бави још 1938. у Балетском одсеку Музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду , као ученица Магде Ковач, а наставља рад код Милене Чутуковић-Поповић, која 1939. и 1940. води одсек; затим је две г. била у приватној балетској школи Милише Милосављевића, две г. код Марине Олењине у Бгду и једну сезону у школи шпанских игара О. Торес, такође у Бгду. Краће време је радила у Балетској школи у Будимпешти, а после рата је поново сарађивала са М. Чутуковић-Поповић у Балетском одсеку Државне музичке школе. Играчку каријеру је започела 1948. у уметничком ансамблу Централног дома ЈНА. У СНП је први пут ангажована као солиста Балета од 1. III 1950. до 31. VIII 1954. Од 1. IX 1954. до 31. VIII 1955. солиста је Балета у ХНК „Иван Зајц“ у Ријеци, а од 1. IX 1955. до 30. IX 1955. у МНТ у Скопљу. Од 1. X 1955. до 15. VIII 1965, када је разрешена ради одласка у иностранство, поново је радила у СНП. Деловала је и као педагог, а 1971/72. радила је са балетском групом модерног балета у „Естради“ у НСаду. Први пут се појавила у солистичкој улози 1950, као Супарница у Шехерезади. Стасита и темпераментна, истакла се као карактерна играчица. За свој рад два пута је похваљена. Са СНП је наставила да сарађује и као пензионер: тако је као гост 1984. урадила кореографије за две драмске представе (Човек је човек и Чекајући кабаре). Од 1987. скоро до смрти водила је плесни студио у „Партизану II“ у НСаду.

УЛОГЕ: Зарема (Бахчисарајска фонтана), Звезда Даница, Бугарка и Мајка (Охридска легенда), Чијара (Франческа да Римини), Циганка (Лицитарско срце), Гитана (Шпански капричо), Дијана (Силвија), Берта (Жизела), Циганка (Ђаво у селу).

ЛИТ: Н. Петин, Последња балетска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 5; Н. Грба, Жорж Бизе, „Кармен“, СВ, 22. XI 1952; М. И-ћ, Београдски деби новосадских оперских уметника, Дневник, 8. IV 1954; М. Антић, „Бахчисарајска фонтана“, Дневник, 7. V 1957; Н. Грба, „Бахчисарајска фонтана“, Дневник, 10. V 1957; Св. С(авић), Десет година у својој кући, Дневник, 28. XI 1957; С., Премијера „Силвије“ Леа Делиба, Дневник, 5. VI 1958; М. Малетић, „Жизела“, Дневник, 9. III 1962; С. К(рнета), Деца за децу, НС спорт плус, 1994, бр. 3, с. 19; С. Савић, Јелена Андрејев (1933-1998), Алманах позоришта Војводине, 2000, бр. 33, с. 104-106.

Љ. М.