ВИЛИЈАМС Томас Џон (Thomas John Williams) – енглески драмски писац (?, 1824 – ?, 8. IX 1874). Поред једне драме у два чина, написао је велик број фарси у једном чину. Писао је и комедијете, како их је називао. Преводио је Александра Диму Оца и Паола Ђакометија. У СНП је 1871. изведено његово Љубавно писмо у преводу Николе Крстића.
С. А. Ј.
ВИЛИЈЕМС Тенеси (Tennessee Williams) – амерички драмски писац (Колумбус, Мисисипи, САД, 26. III 1911 – Њујорк, 25. II 1983). Право име му је Thomas Lanier Williams. Студирао је књижевност на универзитетима у Мисурију, Ајови и Вашингтону. Већ као двадесетпетогодишњак добио је значајну награду за драмско стваралаштво, а 1945. и Пулицерову награду за комад Стаклена менажерија. В. је пре свега драмски писац, али је писао и песме и кратке приче. У Европи се прославио тек након Другог светског рата и убрзо је постао један од најигранијих америчких аутора. Био је пореклом са америчког југа и своје земљаке је довео на позоришне даске. То су људи без корена, обухваћени носталгијом за старим крајем и чежњом да уђу у друштво затворених, конзервативних и расистички охолих кругова. Он зналачки улази у емоционалну невољу индивидуе чије је осећање света одређено социјалном и политичком несигурношћу. То су странци и одбачени, без унутарње равнотеже и неспособни да се прилагоде животним условима. В. их црта неумитном психолошком анализом у натуралистичком концепту уз нешто болне ироније. Називају га песником изгубљених и гласником модерних људских судбина. Умро је у својој хотелској соби на необичан начин: угушио се чепом покушавајући зубима да отвори неку козметичку бочицу. Познати су му комади: Стаклена менажерија, Трамвај звани жеља, Тетовирана ружа, Мачка на усијаном лименом крову и др. У СНП су изведени његови комади Стаклена менажерија (1952) и Тетовирана ружа (1958).
БИБЛ: Tennessee Williams, Десет постаја на Camino Realu, прев.
Момир Јакшић, Згб 1963; Tennessee Williams, Изабране драме. Стаклена менажерија. Трамвај зван жудња. Тетовирана ружа. Мачка на врућом лименом крову. Прев. Иво Јуриша и Далиа Грин, Згб 1967.
ЛИТ: И. Јуриша, Tennessee Williams, у: Изабране драме, Згб 1967, с. 5-19; Ј. Христић, Позориште, позориште, Бгд 1977, с. 253; Страни писци, Згб 1968, с. 786; Ј. Ћирилов, Тенеси Вилијамс – писац наше младости, Политика, 1. III 1983.
Д. Р.
ВИЛИН АМАНЕТ – комедија у 5 слика, са музиком и певањем, за децу. Написао: Ватрослав Хладић. Прво извођење у Н-Оп 30. XII 1928. у Осијеку. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 4 пута.
В. В.
ВИЛИЋ Марко – професор, публициста, секретар Друштва за СНП (Бечеј, 2. X 1877 – Нови Сад, 6. IV 1943). У НСаду је завршио гимназију (1899), а на Филозофском факултету у Будимпешти дипломирао је 1904. Исте г. се запослио у новосадској Српској православној великој гимназији и у њој, са прекидом за време Првог светског рата, остао до 1920, када је прешао у Женску учитељску школу. Предавао је српски и латински језик, земљопис и историју. Био је политички ангажован у Радикалној странци, потом у Српској народној странци и после помирења са Јашом Томићем поново међу радикалима. Био је и посланик и објављивао политичке чланке у „Српском листу“, „Застави“ и „Радикалној речи“. На Главној скупштини ДСНП 1/14. XII 1912. изабран је за секретара ДСНП, после Милана А. Јовановића (в), са мандатом до 31. XII 1914. После Првог светског рата поново је био на овој дужности до 4. IX 1919, када му је усвојена оставка јер ће као посланик бити дуже одсутан из НСада. Од 1935. до Другог светског рата опет је био секретар ДСНП – „наметао се у оно време као главна личност у ДСНП, путовао с трупом у многа места и држао конференције о СНП (историјат и његове заслуге) – популарише га старомодно, неуспело, узалуд“ (Л. Дотлић). Поводом 75-огодишњице СНП, 1936, одликован је Орденом Југословенске круне IV реда.
БИБЛ: На дан 25. јануара 1919. г. Српско народно позориште, после паузе за време рата, обновило је свој рад, Дан, 1937, бр. 16, с. 2; Апотеоза Српског народног позоришта, Нови Сад, 1941, бр. 905, с. 5-6.
ЛИТ: А-м, Позориште, Застава, 5. III 1919; А-м, Делегација Друштва за Српско народно позориште код бана Васовића, Југословенски дневник, 1935, бр. 27, с. 10; А-м, Српско народно позориште почело је своје гостовање у Суботици, Дан, 1936, бр. 32, с. 5; А-м, Српско народно позориште, Србобрански гласник, 1937, бр. 6, с. 1; В., Српско народно позориште из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 186, с. 2; (С), Друштво за Српско народно позориште одлучило да приступи самосталном раду у мањим местима Војводине, Дан, 1939, бр. 243, с. 5; А-м, Српско народно позориште свечано је прославило осамдесетогодишњицу, Дан, 1940, бр. 265, с. 3; А-м, Гостовање С.Н.П. у Иригу, Дан, 1941, бр. 31, с. 6.
В. В.
ВИЛИЋ Миладин – глумац и секретар СНП (Нови Сад, 5. VII 1905 – Нови Сад, 22. IV 1941). Његов отац Марко био је професор и директор препарандије у НСаду; основну школу, четири разреда гимназије и трговачку академију завршио је у НСаду. У сезони 1936/37. био је глумац и секретар СНП, а од 15. VIII 1937. до 22. IV 1941, када је убијен под мађарском окупацијом, глумац у НПДб.
УЛОГЕ: Октав (Господин Алфонзо), Стојан (Коштана), Господин Тоша, Дуле (Београд некад и сад), Државни тужилац (Слепи прозор), Микић (Васкрсење), Ађутант (Бела болест), Вукоман (Ђидо), Пјатјоркин (Васа Железнова), Рустан (Мадам Сан-Жен).
ЛИТ: А-м, Гостовање Српског народног позоришта у Сенти, Дан, 1937, бр. 49, с. 4; В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 187, с. 2; С., Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине, Војводина, Вршац 1938, бр. 17, с. 2.
В. В.
ВИЛИЋ-МОЖЊАК-ЦРНОБОРИ Мери – драмска глумица (Пула, 27. VIII 1913 – ?). Завршила је четири разреда гимназије. У СНП је ступила као почетница 1. IX 1935. и у њему остала до краја сезоне 1936/37; у сезони 1937/38. члан је НПДб; затим је у НП у Чачку и у НП у Мостару; за време рата је у „Србозару“ у Бгду, 1951. у Пули, а после тога у Згбу.
УЛОГЕ: Прва жена (Наш попа код богатих), Сушићка (Ујеж), Трећа девојка (Шокица), Ђаконова кћи (Васкрсење), Сарија (Покојник), Марица (Др), Девојка (Подвала), Салима (Сеоска лола), Куварица (Из љубави недовољно).
ЛИТ: А-м, Мери Можњак, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 10; Ј. С. Т., Премијере у Српском народном позоришту, Дан, 1935, бр. 107, с. 4; А-м, „Ujež“, Deutsches Volksblatt, 2. X 1935; (h. v.), U. J. E. ZS., Napló, 18. II 1936; А-м, Sokica, Napló, 18. II 1936; В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 186, с. 2; А-м, СНП успело да освоји симпатије Србобранаца, Србобрански гласник, 1937, бр. 3, с. 3.
В. В.
ВИЛНЕВ Теодор-Фердинан Валу де (Théodore-Ferdinand Vallou de Villeneuve) – француски драмски писац (Боаси-Сен-Леже, 5. V 1801 – Париз, 27. IX 1858). Ово презиме ствара незгоде истраживачима – може се наћи и као Девилнев (Devilleneuve) јер потиче од Валу де Вилнев, али каталог париске Националне библиотеке и већина приручника воде га под Villeneuve. Јавио се, као двадесетогодишњак, једним водвиљем, написаним у сарадњи са Дипетијем (Dupeuty). Комад није имао успеха, али то га није обесхрабрило. За тридесетак г. рада дао је око 140 текстова који су сви били написани у сарадњи, у првом реду са Дипетијем, Ксавијером (Xavier), Масоном (Masson) и Арагоом (Arago). У СНП је 1872, у преводу Васе Живковића, изведена драма Јелва, руска сиротица (Yelva, 1828), чији су аутори, поред В., Скриб и Деверже.
ЛИТ: М., „Јелва“, Позориште, НСад 1873, бр. 6, с. 23.
С. А. Ј.
ВИЛНЕР Алфред Марија (Alfred Maria Willner) – аустријски либретист (Беч, 11. VII 1859 – Беч, 27. X 1929). У Бечу је изучио правне науке, у којима је одбранио и докторат, али се својом струком није бавио; радио је неко време као фељтонист-журналист, а опробао се и као композитор. Написао је већи број оперетских либрета, између осталих: Доларска принцеза са Фрицом Гринбаумом (в), музика Лео Фал (в) – у СНП 1912; Луксембуршки гроф са Робертом Боданским (в), музика Франц Лехар (в) – у СНП 1911; и два либрета са Хајнцом Рајхертом: Три девојчице, према Шубертовој музици компоновао А. Берте – у НП 1922. и Фраскита са музиком Ф. Лехара – у НП 1925.
В. В.
ВИЛОВАЦ Војислав – глумац (Станово код Крагујевца, 29. II 1872 – Нови Сад, 16. IV 1941). Потиче из сељачке породице. Гимназију је учио у Крагујевцу, да би после шестог разреда прешао у Војну академију у Бгду. Међутим, морао је да напусти школовање још као питомац – ражалован је због боемског начина живота. Неко време је радио као управно-политички чиновник у Нишу. По оснивању нишког позоришта „Синђелић“ 1887. постао је његов непрофесионални глумац. Чиновнички посао је напустио 1892. и прикључио се позоришној трупи Николе Симића Бате која је гостовала у Нишу. Његова прва улога, Јусуф у Јурмуси и Фатими, окарактерисана је као професионална. Из ове трупе одлази у трупу Фотија Жарка Иличића, где игра са братом Драгутином, који је убрзо напустио глуму и посветио се правима. На гостовању у Нишу прешао је у „Синђелић“, у којем игра национални репертоар, популарне „народне комаде са певањем и пуцањем“. Међутим, када је „Синђелић“ запао у кризу, 1893. сели се из једне у другу путујућу дружину: прво игра код Ђорђа Ђуре Пелеша, затим се враћа код Фотија Иличића, па одлази код Петра Ћирића. Ту упознаје своју будућу супругу Катицу Јаношевић (в). Наиме, њен тадашњи супруг Петар Јаношевић постао му је побратим и, како је био болестан од сушице, заветовао га је да се ожени Катицом после његове смрти, што је В. и учинио. Привремено је напустио театар због трудноће своје супруге и водио кафану у Сарајеву 1899. Члан СНП постаје 1901. и напушта га 1905. због свађе са управником Б. Нушићем. Међутим, 1909. враћа се у СНП и остаје до избијања Првог светског рата 1914, па поново од 1919. до пензионисања 1925, мада и даље игра. У овом позоришту је постигао и највећи успех као глумац, али и оперски певач. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 1919. представом Ђидо, а 35. годишњицу 1927. представом Саћурица и шубара. Налазио се у групи уметника који су више пута покушавали да под именом СНП, које се изгубило у етатизацији театра, врате стару славу „народног мезимчета“. Истицао се реалистичким начином игре, за разлику од тада доминантне патетичне глуме. Својим снажним баритоном могао је да задовољи све захтеве драмских комада са певањем, као и оперски репертоар. Учествовао је као резервни официр у Српској војсци у балканским ратовима. У Првом светском рату мађарске власти су га интернирале у Јасберњ, где је са глумцем Милошем Хаџи-Динићем импровизовао позориште за српске интернирце. Мађарски окупатори су га одмах по уласку у НСад 1941. по кратком поступку осудили на смрт. Стрељан је са групом српских родољуба и тајно сахрањен у заједничкој гробници. Имао је троје деце: Зорку, глумицу (в), Милана и Јована, глумца (в). Одликован је орденом Светог Саве V реда и Орденом југословенске круне V реда.
УЛОГЕ: Петроније Шиша (Иво, кнез од Семберије), Јаков Недељковић (Тако је морало бити), Гостионичар (Мали људи), Опат Тереј (Нарцис), Чанданака (Васантасена), Петар (Црни књаз са Семећа), Циганин (Сеоска лола), Драгонац (Пустињаково звоно), Војвода Батрић (Горски вијенац), Севастијан (Прециоза), Угљеша (Цар Душан Силни), Миљко (Суђаје), Мигел (Отаџбина), Держиморда (Ревизор), Јован од Кариљака (Франсиљон), Монтано, Дужде (Отело), Митар (Моравка), Гијо (Капетан Јован), Гревнштајн (Где је жена), Мулеон (Мраморна срца), Хосе (У долини), Монс (Звонар Богородичине цркве), Витез (Ксенија), Рамузин (Слепи миш), Славко Плетикосић (Наш човек), Илија (Јанковић Стојан), Дух (Фауст), Лормоа (Лутка), Јован капетан, Радоје (Максим Црнојевић), Манојло Кукић (Протекција), Митар (Покондирена тиква), Пиргон (Уображени болесник), Милош Обилић (Апотеоза), Милош Обилић (Задужбина цара Лазара), Која (Дивљуша), Аламуња (Барон Тренк), Осман (Зулумћар), Бошко Југовић (Косовска трагедија), Макса (Циганин), Слуга (Фромон и Рислер), Господин (Мраморна срца), Беноа (Црвени талар), Војтех (Једанаеста заповест), Писар (Царство мрака), Монтеки (Ромео и Јулија), Кмет Павле (Потера), Јовица Јерковић (Народни посланик), Розенкранц (Хамлет), Саларино (Млетачки трговац), Сима Јеремић (Свет), Циганин (Коштана), Цар Лазар (Бој на Косову), Мита-Курјак (Ивкова слава), Марко Марић (Пљусак), Кристоф (Проба за оперу), Драгонц (Пустињаково звоно).
ЛИТ: б., У четвртак 13.(26) о. м. гледали смо дело: „Господар од ковница“, Застава, 15. XII 1901; -а., У четвртак,3. јануара гледасмо: „Роман сиромашног младића“, Застава, 5. I 1902; А-м, У понедељак, 6. децембра, приказан је „Стари бака и његов син хусар, Застава, 8. XII 1904; Л. (Марковић) М(ргу)д., „Ревизор“, шаљива игра у пет чинова, написао Никола Гогољ, с руског превео П. Тодоровић, Браник, 1904, бр. 270, с. 3; А-м, Скупштина „Друштва за Српско народно позориште, Застава, 30. XII 1905; А-м, Јуче, у среду, гледали смо у нашем народном позоришту први пут „Ксенију“, Застава, 26. XI / 9. XII 1909; Ј-а, С. Н. П. у Кикинди, Застава, 17/30. XI 1910; А-м, „Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 15, с. 2, бр. 16, с. 2; Ј. Грчић, „Продана невеста“ комична опера у 3 чина од Беджиха Сметане, Браник, 1911, бр. 226, с. 1; Ј. Грчић, „Дротар“ оперета у једној предигри и 2 чина од Франћишка Лехара, Браник, 1911, бр. 230, с. 1; Ј., Зулумћар, Застава, 17/30. XII 1911; А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1912, бр. 10, с. 2; А-м, Косовска трагедија – на позорници, Застава, 26. XI / 9. XII 1913; А-м, Прослава Виловцу Војиславу (рубрика Вести), Застава, 1. VII 1919; А-м, 25-годишњица г. Виловца, Застава, 4. VII 1919; А-м, Главна ствар – Народно позориште, Застава, 10. X 1923; Ми, Нушићев дан – Народно позориште, Застава, 20. X 1923; А-м, Признање нашим новосадским глумцима, Застава, 30. IV 1925; А-м, Глумачки јубилеј, Застава, 27. V 1927; А-м, Гостовање београдских глумаца – „Риђокоса“, Застава, 14. IV 1928; А-м, Наши стари уметници на позорници, Застава, 20. IV 1928; Л. Дотлић, О традиционалним везама између новосадског и београдског позоришта, ЛМС, 1951, бр 367, с. 71; Д. Попов, Виловчеви – глумачка породица, Свеске за историју Новог Сада, 1992, св. 3, с. 37-54.
М. Л.
ВИЛОВАЦ Јован – глумац, редитељ, критичар, новинар, директор и главни уредник „Дневника“ (Нови Сад, 18. XI 1920 – Нови Сад / Институт Сремска Каменица, 27. X 1994). Потиче из глумачке породице: отац Војислав, мати Катица рођ. Роква и сестра Зора Петровић, као и зет Јован Петровић (посрбљени Еуген Унтервегер). Основну школу и гимназију завршио је у НСаду. На театарску сцену у НСаду ступа г. дана после матуре 1939. као хонорарни глумац. Пред Други светски рат уписује Правни факултет у Бгду. Рат је тешко проживео – мађарски окупатори убили су му оца, мати умире г. дана касније, а он остаје без посла. У лето 1943. присилно одлази у радни батаљон и ту остаје у тешким условима до септембра 1944, а током рата повезује се са покретом отпора. Током 1945. покушао је да оформи омладинско камерно позориште. Септембра 1946. ангажован је у Председништву владе у Бгду у Комисији за испитивање ратних злочина у Војводини, у којој ради до априла 1947, када је на лични захтев враћен кући. Убрзо се запослио у Покрајинском одбору инвалида и иницирао организовање инвалидског позоришта које је гостовало по Војводини. Од јула 1947. до априла 1949. члан је СНП, које у то време носи име ВНП; затим одлази на функцију начелника Одељења за позориште Повереништва за просвету и културу, да би крајем децембра прешао у новинарство, у „Слободну Војводину“. Глуми се није више никад враћао, али је везу са театром одржавао пишући критике о представама. Од 1. I 1974. ради као главни уредник, а од 1. I 1975. као директор новинско-издавачке и штампарске куће „Дневник“. У листу „Дневник“ остаће запамћен као успешан руководилац; објавио је велик број текстова, увео нове рубрике, покренуо и уређивао магазин „Панорама“ 1954/55, „Дневникове“ календаре и био главни уредник „Наше сцене“. Као угледни позориштник обављао је функцију председника Извршног одбора Стеријиног позорја, као члан жирија учествовао је на Сусретима професионалних позоришта Војводине. Фебруара 1979. прешао је у Градску скупштину за саветника и 1. XII 1983. отишао је у пензију. Добио је више признања и награда: Октобарску награду и Повељу града НСада, Награду за животно дело Друштва новинара Војводине.
УЛОГЕ: Нотаријус Мишић (Кир-Јања), xxx (Аналфабета), xxx (Школски надзорник), xxx (Скамполо), xxx (Обичан човек), Попива (Дундо Мароје), Леандар (Скапенове подвале), xxx (Обичан човек), Василије Данилович Вожеватов (Девојка без мираза), Костја Голушкин (Дан одмора), Пићоркин (Васа Железнова), Мита (Лажа и паралажа).
РЕЖИЈЕ: Поп Ћира и поп Спира.
БИБЛ: Пред премијеру „Волпоне“ од Б. Џонсона у Војвођанском народном позоришту, СВ, 23. II 1950; „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; Две премијере, СВ, 7. XII – 8. XII 1950; „Дубровачка трилогија“ на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951; Импресије са једне пробе, СВ, 28. II 1952; Поводом премијере „Дом Бернарде Албе“ на новосадској сцени, СВ, 7. III 1952; Глумачки портре Бранка Татића (поводом тридесетогодишњице уметничког рада), СВ, 13. III 1952; Педесет година на даскама које живот значе, СВ, 17. III 1952; Новости које ће интересовати публику, СВ, 10. IV 1952; Тенеси Вилијамс: „Стаклена менажерија“, СВ, 12. XII 1952; Стеријина „Зла жена“ на новосадској позорници, Дневник, 23. I 1953; Пут и горак и леп, Дневник, 15. II 1953; Војновићев „Еквиноцио“, Дневник, 1. III 1953; „Људи без вида“ – премијера у СНП-у, Дневник, 14. VI 1953; Шта припрема наша нова сцена, Дневник, 13. IX 1953; „Покондирена тиква“ на новосадској сцени, Дневник, 12. III 1954; Машкарате испод купља, Дневник, 11. X 1957; Бљештаве и беле боје, Дневник, 26. I 1958; Замисли које треба да оправдају поверење, Дневник, 21. IX 1958; Чаробњак који доноси кишу, Дневник, 10. X 1958; Власт, Дневник, 26. X 1958; „Тетовирана ружа“ Тенеси Вилијамса, Дневник, 2. XI 1958; „Кула вавилонска“ Душана Роксандића, Дневник, 16. XI 1958; Од мирног бола до трагичног патоса, Дневник, 22. III 1959; Политика репертоара, Дневник, 29. III 1959; Чести парадокси, Дневник, 5. IV 1959; Како се рађало „народно мезимче“, Дневник, 31. I 1960; Сцена и стварност, Дневник, 7. II 1960; На споредном колосеку, Дневник, 26. IV 1960; Савремена драма и гледалац, Дневник, 4. IX 1960; Вредносна инспирација, Дневник, 18. X 1960; Шесто позорје, Дневник, 13. V 1961; Столетница, Дневник, 19. XI 1961; У свечаном расположењу, Дневник, 21. XI 1961; Мементо ганутљиве нежности, Дневник, 14. III 1963; Осмо позорје, Дневник, 26. VI 1963; Природни одлазак животне међустопе, Дневник, 21. XI 1964; Гостовање Српског народног позоришта у Совјетском савезу. „Халелуја“ отворила врата, Дневник, 10. XII 1966; Гостовање Српског народног позоришта у Совјетском савезу. Аплаузи на отвореној сцени, Дневник, 12. XII 1966; Гостовање Српског народног позоришта у Совјетском савезу. Још једна потврда вредности, Дневник, 18. XII 1966; На крилима славе, Дневник, 25. XII 1966; За један дуг живот, Дневник, 26. III 1967; Срдачан аплауз Пражана новосадском ансамблу, Дневник, 14. IV 1967; Путовање за још једну афирмацију, Дневник, 9. IV 1967; Гостовање Националног позоришта из Будимпеште у Новом Саду. Широка скала друштвених гравитација, Дневник, 16. X 1969; Гостовање Националног позоришта из Будимпеште у Новом Саду, Епска легенда, Дневник, 17. X 1969; Кућа без куће, Позориште, НСад 1968, бр. 2, с. 1; После XIX сусрета војвођанских позоришта, Позориште, НСад 1969, бр. 8, с. 2-3; Писцу Јожефу Шулхофу (Прочитано на јубилеју поводом његове четири деценије рада), Позориште, НСад 1970, бр. 7, с. 7; Лука Дотлић, позоришни публициста (Нови Сад). Снови и стварност, Дневник, 16. XII 1970.
ЛИТ: А-м, Српско народно позориште гостовало је с успехом у Сремским Карловцима, Дан, 23. III 1940; А-м, Српско народно позориште извело је о Видовдану специјалну представу за народ, Дан, 30. VI 1940; А-м, С. Н. П. гостовало је са успехом у Тителу, Дан, 14. III 1941; А-м, Молијер: „Скапенове подвале, ВС, 25. III 1948; А-м, А. Н. Островски: „Девојка без мираза“, ВС, 25. III 1948; А-м, Дан одмора, ВС, 25. V 1948; В. Поповић, Дундо Мароје на новосадској позорници, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 613; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 380, с. 363; А-м, „Девојка без мираза“ у извођењу Војвођанског народног позоришта, СВ, 4. VII 1948; Г. Д(ивљак)-А(рок), Жива присутност, Дневник, 20. IV 1965; М. Кујунџић, Новинар остаје веран новинама, Дневник, 4. XII 1983; Д. Попов, Виловчеви – глумачка породица, Свеске за историју Новог Сада, 1992, св. 3, с. 37-54; А-м, Занос и страст новинарства, Дневник, 29. X 1994; Д. Попов, Јован Виловац (1920-1994), Алманах позоришта Војводине, 1996, бр. 29, с. 144.
М. Л.