ВИЛОВАЦ Војислав – глумац (Станово код Крагујевца, 29. II 1872 – Нови Сад, 16. IV 1941). Потиче из сељачке породице. Гимназију је учио у Крагујевцу, да би после шестог разреда прешао у Војну академију у Бгду. Међутим, морао је да напусти школовање још као питомац – ражалован је због боемског начина живота. Неко време је радио као управно-политички чиновник у Нишу. По оснивању нишког позоришта „Синђелић“ 1887. постао је његов непрофесионални глумац. Чиновнички посао је напустио 1892. и прикључио се позоришној трупи Николе Симића Бате која је гостовала у Нишу. Његова прва улога, Јусуф у Јурмуси и Фатими, окарактерисана је као професионална. Из ове трупе одлази у трупу Фотија Жарка Иличића, где игра са братом Драгутином, који је убрзо напустио глуму и посветио се правима. На гостовању у Нишу прешао је у „Синђелић“, у којем игра национални репертоар, популарне „народне комаде са певањем и пуцањем“. Међутим, када је „Синђелић“ запао у кризу, 1893. сели се из једне у другу путујућу дружину: прво игра код Ђорђа Ђуре Пелеша, затим се враћа код Фотија Иличића, па одлази код Петра Ћирића. Ту упознаје своју будућу супругу Катицу Јаношевић (в). Наиме, њен тадашњи супруг Петар Јаношевић постао му је побратим и, како је био болестан од сушице, заветовао га је да се ожени Катицом после његове смрти, што је В. и учинио. Привремено је напустио театар због трудноће своје супруге и водио кафану у Сарајеву 1899. Члан СНП постаје 1901. и напушта га 1905. због свађе са управником Б. Нушићем. Међутим, 1909. враћа се у СНП и остаје до избијања Првог светског рата 1914, па поново од 1919. до пензионисања 1925, мада и даље игра. У овом позоришту је постигао и највећи успех као глумац, али и оперски певач. Двадесетпетогодишњицу уметничког рада прославио је 1919. представом Ђидо, а 35. годишњицу 1927. представом Саћурица и шубара. Налазио се у групи уметника који су више пута покушавали да под именом СНП, које се изгубило у етатизацији театра, врате стару славу „народног мезимчета“. Истицао се реалистичким начином игре, за разлику од тада доминантне патетичне глуме. Својим снажним баритоном могао је да задовољи све захтеве драмских комада са певањем, као и оперски репертоар. Учествовао је као резервни официр у Српској војсци у балканским ратовима. У Првом светском рату мађарске власти су га интернирале у Јасберњ, где је са глумцем Милошем Хаџи-Динићем импровизовао позориште за српске интернирце. Мађарски окупатори су га одмах по уласку у НСад 1941. по кратком поступку осудили на смрт. Стрељан је са групом српских родољуба и тајно сахрањен у заједничкој гробници. Имао је троје деце: Зорку, глумицу (в), Милана и Јована, глумца (в). Одликован је орденом Светог Саве V реда и Орденом југословенске круне V реда.

УЛОГЕ: Петроније Шиша (Иво, кнез од Семберије), Јаков Недељковић (Тако је морало бити), Гостионичар (Мали људи), Опат Тереј (Нарцис), Чанданака (Васантасена), Петар (Црни књаз са Семећа), Циганин (Сеоска лола), Драгонац (Пустињаково звоно), Војвода Батрић (Горски вијенац), Севастијан (Прециоза), Угљеша (Цар Душан Силни), Миљко (Суђаје), Мигел (Отаџбина), Держиморда (Ревизор), Јован од Кариљака (Франсиљон), Монтано, Дужде (Отело), Митар (Моравка), Гијо (Капетан Јован), Гревнштајн (Где је жена), Мулеон (Мраморна срца), Хосе (У долини), Монс (Звонар Богородичине цркве), Витез (Ксенија), Рамузин (Слепи миш), Славко Плетикосић (Наш човек), Илија (Јанковић Стојан), Дух (Фауст), Лормоа (Лутка), Јован капетан, Радоје (Максим Црнојевић), Манојло Кукић (Протекција), Митар (Покондирена тиква), Пиргон (Уображени болесник), Милош Обилић (Апотеоза), Милош Обилић (Задужбина цара Лазара), Која (Дивљуша), Аламуња (Барон Тренк), Осман (Зулумћар), Бошко Југовић (Косовска трагедија), Макса (Циганин), Слуга (Фромон и Рислер), Господин (Мраморна срца), Беноа (Црвени талар), Војтех (Једанаеста заповест), Писар (Царство мрака), Монтеки (Ромео и Јулија), Кмет Павле (Потера), Јовица Јерковић (Народни посланик), Розенкранц (Хамлет), Саларино (Млетачки трговац), Сима Јеремић (Свет), Циганин (Коштана), Цар Лазар (Бој на Косову), Мита-Курјак (Ивкова слава), Марко Марић (Пљусак), Кристоф (Проба за оперу), Драгонц (Пустињаково звоно).

ЛИТ: б., У четвртак 13.(26) о. м. гледали смо дело: „Господар од ковница“, Застава, 15. XII 1901; -а., У четвртак,3. јануара гледасмо: „Роман сиромашног младића“, Застава, 5. I 1902; А-м, У понедељак, 6. децембра, приказан је „Стари бака и његов син хусар, Застава, 8. XII 1904; Л. (Марковић) М(ргу)д., „Ревизор“, шаљива игра у пет чинова, написао Никола Гогољ, с руског превео П. Тодоровић, Браник, 1904, бр. 270, с. 3; А-м, Скупштина „Друштва за Српско народно позориште, Застава, 30. XII 1905; А-м, Јуче, у среду, гледали смо у нашем народном позоришту први пут „Ксенију“, Застава, 26. XI / 9. XII 1909; Ј-а, С. Н. П. у Кикинди, Застава, 17/30. XI 1910; А-м, „Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 15, с. 2, бр. 16, с. 2;  Ј. Грчић, „Продана невеста“ комична опера у 3 чина од Беджиха Сметане, Браник, 1911, бр. 226, с. 1; Ј. Грчић, „Дротар“ оперета у једној предигри и 2 чина од Франћишка Лехара, Браник, 1911, бр. 230, с. 1; Ј., Зулумћар, Застава, 17/30. XII 1911; А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1912, бр. 10, с. 2;  А-м, Косовска трагедија – на позорници, Застава, 26. XI / 9. XII 1913; А-м, Прослава Виловцу Војиславу (рубрика Вести), Застава, 1. VII 1919; А-м, 25-годишњица г. Виловца, Застава, 4. VII 1919; А-м, Главна ствар – Народно позориште, Застава, 10. X 1923; Ми, Нушићев дан – Народно позориште, Застава, 20. X 1923; А-м, Признање нашим новосадским глумцима, Застава, 30. IV 1925; А-м, Глумачки јубилеј, Застава, 27. V 1927; А-м, Гостовање београдских глумаца – „Риђокоса“, Застава, 14. IV 1928; А-м, Наши стари уметници на позорници, Застава, 20. IV 1928; Л. Дотлић, О традиционалним везама између новосадског и београдског позоришта, ЛМС, 1951, бр 367, с. 71; Д. Попов, Виловчеви – глумачка породица, Свеске за историју Новог Сада, 1992, св. 3, с. 37-54.

М. Л.