ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА – старинска трагикомедија у 6 слика, са епилогом. Написао: Јаков Игњатовић. Прво извођење (драматизације Петра С. Петровића 11. V 1932. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 27. VIII 1932. у НСаду, у драматизацији Александра Илића. – Рд. П. Матић; Н. Динић (Софра Кирић), М. Миљуш (Пера), П. Матић (Шамика), Љ. Левак (Катица), Ђ. Козомара (Чамча), Л. Лазаревић (Кречар), Д. Левак (Полачек, Јуцин брат), Ж. Моачанин (Пепи), Х. Вугринчићева (Матилда), М. Штефанек (Лујза), Р. Ферари (Јуца Соколовић), М. Динићка (Христина), З. Николићка (Соса), Ј. Јевтићева (Перуника), П. Слука (Соколовићка), Г. Николић (Лаћман), С. Савић (Момак). – Изведено 8 пута.

Прво извођење у НПДб 19. III 1940. у НСаду. Драматизација: Александар Илић, музика: Стеван Христић. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан, дир. С. Христић; М. Ајваз (Софра Кирић), М. Миљуш (Пера), Б. Јовановић (Шамика), И. Јовановић (Катица), С. Душановић (Чамча), Љ. Филиповић (Кречар), И. Душановић (Сара), В. Савић (Полачек), А. Стојковић (Пепи), М. Ерцеговић (Матилда), З. Антонијевић (Лујза), И. Танхофер (Лула Соколовић), К. Шербан (Христина), Б. Андоновић (Соса), Р. Петровић (Перуника), Р. Кранчевић (Лулина мати), Б. Станојевић (Лулин брат), С. Пашалић (Момак у кафани), М. Јекнић (Један лаћман), Р. Ферари (Тијана), Б. Дечермић (Један говорник), Н. Стојановић (Глас). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 6. IV 1950. у НСаду. Драматизација: Петар С. Петровић. – Рд. М. Барић, сц. С. Максимовић, пом. рд. М. Васиљевић, к. М. Бабић-Јовановић; С. Душановић (Софра Кирић), А. Краљевић (Пера), С. Јовановић (Шамика), Ј. Бјели (Катица), Б. Татић (Чамча), В. Милин (Кречар), И. Душановић (Кречарка), М. Миладиновић (Дафина), С. Животић (Фрау Соколовић), И. Барић, Б. Белић-Балтић (Лула), Н. Митић (Полачек), М. Коџић (Лујза), А. Војтов (Пепика), Љ. Секулић (Матилда), М. Тошић (Фарер), Ф. Живни (Јован), М. Тасић (Глиша), И. Слијепчевић, Р. Симић (Танасије), С. Шалајић (Лаћман), Р. Шобота (Нестор Профит), Б. Ђуришевић (Прва девојка), Љ. Бамбураћ (Друга девојка), Ј. Душановић (Подофицир), М. Тополовачки (Стражар), С. Молеров (Стари гавалир), Б. Веснић (Млади гавалир), Р. Кранчевић, Н. Хет (Стара дама), А. Веснић (Млада дама), Х. Татић (Прва оговарача), С. Перић-Нешић (Друга оговарача), Р. Улмански (Пастирица), Б. Павловић (Гатара), Ј. Силајџић (Примаш), М. Шилић  (Матилдхен), Н. Кнежевић (Први џепарош), Ђ. Молдовановић (Други џепарош), К. Марцикић, В. Керешевић (Трећи џепарош), Ф. Кнебл (Четврти џепарош). – Изведено 17 пута, глед. 8084.

Премијера у СНП 27. IV 1963. у НСаду. Драматизација: Димитрије Ђурковић. – Рд. Д. Ђурковић к. г., сц. П. Пашић к. г., к. Божана Јовановић к. г., муз. сарадник Д. Стулар, игре М. Дебељак, пом. рд. Д. Милосављевић; П. Вртипрашки (Софра Кирић), С. Тошић (Сока), Ј. Бјели (Катица), М. Шијачки-Булатовић (Ленка), М. Адамовић (Пелагија), Ђ. Јелисић (Шамика), В. Станковић (Пера), Д. Милосављевић (Милан), Л. Богдановић (Чамча), С. Јовановић (Кречар), И. Хајтл (Полачек),  Б. Микоњић (Млади Полачек), Д. Синовчић-Брковић (Матилда), А. Веснић (Лујза, Мимика и Отилија), Љ. Раваси (Фрау Свирак), Р. Комненовић (Госпођа Соколовић), З. Вуковић (Јуца), М. Радаковић (Милка Милеуснић), Р. Којадиновић (Уча), С. Шалајић (Нестор Профит), М. Тошић (Молер), В. Матић (Старешина лопова), Драгиша Шокица, Д. Колесар (Голаћ), Т. Јовановић (Стевица Огњан), З. Стојиљковић (Журналист), Добрила Шокица (Госпођа са успоменама), И. Слијепчевић (Нотарош), Љ. Кончар (Кавалир), И. Душановић (Проводаџика), Н. Митић (Бубњар), Д. Куцуловић, О. Маринковић, Р. Фајн, М. Мирковић (Девојке Шамикине), Ђ. Молдовановић (Поп), Д. Ивковић (Жена Кречарева). – Изведено 6 пута, глед. 3388.

БИБЛ: Тридесет година из живота Милана Наранџића, роман, НСад 1860; Милан Наранџић, роман, II књ. НСад 1863; Чудан свет, роман, НСад 1869; Трпен спасен, Стражилово, 1874. и 1875; Васа Решпект, роман, Отаџбина, 1875; Вечити младожења, роман, Бгд 1878; Стари и нови мајстори, роман, НСад 1883; Пита 1000 форината, Стражилово, 1886; Вечити младожења, роман, Бгд 1910; Милан Наранџић, роман, I и II књ. НСад 1910; Вечити младожења, старинска трагикомедија у 6 слика, с епилогом. Према истоименом роману Јакова Игњатовића драматизовао Петар С. Петровић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 19; Одабрана дела Јакова Игњатовића, I-VIII, НСад 1948-1953; Крај Софронија Кирића (Вечити младожења), комад у 2 дела. Према истоименом роману и другим делима Јакова Игњатовића драматизовао Димитрије Ђурковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1118.

ЛИТ: А-м, Данас у Војвођанском народном позоришту премијера „Вечитог младожење“ од Јакова Игњатовића, СВ, 6. IV 1950; Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; А-м, Награде Министарства за културу и науку НР Србије, НС, 1950, бр. 4-5, с. 1; Б. Чиплић, Игњатовићев „Вечити младожења“, ЛМС, 1950, књ. 366, св. 2, с. 146-151; А-м, Данас је прво извођење нове драматизације „Вечитог младожење“, Дневник, 27. IV 1963; А-м, „Ми же Сентандрејци целог света славни“, Дневник, 27. IV 1963; М. Кујунџић, Кус петао – пиле довека. „Вечити младожења“ Јакова Игњатовића, у драматизацији и режији Димитрија Ђурковића, Дневник, 29. IV 1963.

М. Р.

ВЕЧНА МЛАДОСТ – комедија у 3 чина (4 слике). Написао: Павле Шебешћен.

Прво извођење у НПДб 12. IX 1939. у Сомбору. – Рд. С. Лајтнер, сц. М. Шербан; Т. Танхофер (Петар), М. Јекнић (Иван), В. Савић (Каубски), А. Стојковић (Јован), Н. Стојановић (Комесар), С. Душановић (Аутор), М. Ерцеговић (Олга), Р. Петровић (Вера), Ж. Станојевић (Радник), М. Николић (Суфлер). – Изведено 9  пута.

Прво извођење у НПДбС 21. X 1939. у Великој Кикинди. – Рд. А. Верешчагин; М. Аврамовић (Петар), Р. Гојкић (Иван), В. Милин (Каубски), А. Верешчагин (Јован), С. Бурја (Комесар), Н. Смедеревац (Аутор), В. Тодоровић (Радник), Н. Ворни (Олга), З. Андрић (Вера). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: Н. С., Премијера „Вечне младости“, Ми и ви, Бгд 1939, бр. 11, с. 28-29; Л. Дотлић, Вечна младост, Дан, 1940, бр. 4, с. 4; А-м, „Вечна младост“, комедија у три чина од Павла Шебешћена, Нови Сад, 1940, бр. 853-854, с. 6.

В. В.

ВЕШТА СЛУШКИЊА – шаљива игра у 3 чина. Написао: Лаза Телечки.

Прво извођење у СНП 21. I 1863. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: Д. Ружићка (Слушкиња), А. Савић (Слуга). – Изведено 1 пут.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште. Н. Сад. 21. I 1863. „Вешта слушкиња“, Даница, 1863, бр. 6, с. 95.

В. В.

ВЕШТИЦА (La sorcière) – драма из инквизиторских времена у 5 чинова. Написао: Викторијен Сарду. Прво извођење у Паризу, 15. XII 1903, у нашој земљи 17. II 1904. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 7. IV 1907. у Панчеву. Превео: Коста Н. Христић. Подела узета са плаката представе одржане 29. XII 1909. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Кардинал Хименес), К. Васиљевић (Дон Енрик), А. Лукић (Дон Лонец), М. Х. Динић (Карденос), М. Николић (Клеофас), М. Матејић (Оливијера), М. Марковић (Рамиро), Р. Спиридоновић (Фра Евгеније, Фарес), Ј. Антонијевић (Фра Ернардо), Б. Савић (Дон Агилар, Колар), Д. Кранчевић (Тариљо), С. Стефановић (Жил Андрес), Ђ. Маџарић (Први сељак), В. Виловац (Други сељак), Ј. Милутиновићка (Зораја), Р. Кранчевићка (Хуана), М. Тодосићка (Африда), Д. Васиљевићка (Мануела), Д. Николићка (Фатима), Л. Нишлићка (Ајша, Друга сељанка), К. Виловчевица (Дона Рафина, Прва сељанка), М. Јосићева (Дона Сирена), О. Освалдова (Загир). – Изведено 19 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), „Вештица“, драма у 5 чинова од Викторијена Сардуа, Браник, 1907,  бр. 285, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар 1907, бр. 76, с. 5; Раул, 18 (30) марта приказана је драма „Вештица“, Наше коло, Сомбор 1908, бр. 13, с. 3; А-м, Вештица, Позориште, НСад 1909, бр. 30, с. 118; (Ј.)Г(рчић), Вештица, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 32, с. 127.

В. В.

ВИГИ Рената – драмска глумица (Нови Сад, 23. IX 1951 – ). Завршила је Драмски студио СНП 1972. Први ангажман остварила је у новосадском Позоришту младих (6. IX 1973 – 30. IX 1976), а потом прешла у Драму СНП (1. X 1976), где је остала до пензионисања, 23. IX 2016. На 27. сусрету војвођанских позоришта у Суботици (1977) добила је глумачку награду за улогу Ђине у Гастарбајтер опери; добитник је и похвале Удружења драмских глумаца Србије (1980) за улогу Агафје у Чинговој Пасквелији. Још као полазник Драмског студија играла је у представама СНП; нарочито је запажена у Ршумовићевој Шуми која хода. Лепе појаве, ванредног гласа и музикалности, са смислом за сценски покрет и игру, В. је играла младе и савремене девојке и субрете обилато користећи своје певачке и играчке способности и могућности. Била је стални члан вокално-инструменталног састава „Лабораторија звука“.

УЛОГЕ: Певач сонгова (Ујеж), Ђина (Гастарбајтер опера), Милена (Мала ноћна алгебра), Даша Висоцка (Коме откуцава часовник), Агафја (Пасквелија), Валерија (Лов на дивље патке), Софија (Зла жена и џандрљив муж), Старица (Долња земља), xxx (Глас којим говори ватра), Дама друга (Венчање), xxx (Хајд’ у парк кабаре), Лепојка (Капетан Џон Пиплфокс), Милева Николин (Светислав и Милева), Јованка (Протекција), Грејс Шели (Владајућа класа).

ЛИТ: М. Кујунџић, Радовање гњилом семену, Дневник, 26. I 1977; С. Божовић, На путу до резултата; Вечерње новости, 28. I 1977; С. Св. Милетић, Отуђеност без заштите, Борба, 8. II 1977; Д. Николић, Црвене зоре пасквелске. Живко Чинго: „Пасквелија“, Дневник, 11. X 1979; В. Мићуновић, Премијера Чингове „Пасквелије“; Политика, 11. X 1979; К. Савић, Глумцима с љубављу. Рената Виги, едиција „Стражилово“, Ириг 1980, с. 100-101; П. Матеовић, Мук уместо смеха, Политика експрес, 12. III 1981; М. Кујунџић, Похвала глупости и остало, Дневник, 24. I 1982; М. Кујунџић, Тамбурашко посело, Дневник, 16. III 1983; Д. Пенчић Пољански, Светислав и Милева, Радио Бгд, Други програм, 18. III 1983; Р. Путник, Светислав и Милева, Радио Бгд, Трећи програм, 21. III 1983; М. Кујунџић, Право на лудило, Дневник, 21. V 1985.

Д. В. и М. Л.

ВИДАКОВИЋ Александар – књижевник, новинар, преводилац (Београд, 11. IX 1896 – Београд, 1. II 1940). Ерудита, финих енглеских манира, активни и предузимљиви културни радник, познавалац светских језика (немачки, француски, италијански, мађарски, енглески и шпански). Гимназијско школовање у Бгду прекида му ратни вихор Првог светског  рата па с породицом одлази у Солун, а 1916. на острво Крф. До пролећа исте г. енглеска влада упутила је групу српских ђака на школовање у Енглеску, а од 350 српских ђака, колико их је тада било на Оксфорду, најбољи је В. У Енглеској проводи пуних 6 г. (1916-1921). По повратку у домовину прихвата дужност секретара Савеза здравствених задруга, али тај му посао не одговара и до краја живота остаје без сталног запослења. Најважнији период његовог књижевног стваралаштва је сарадња у ЛМС и СКГ у којима објављује приказе и есеје из енглеске књижевности. Од критичара цени Вилијема Хазлита, о којем је писао докторску тезу. Журналистички рад започиње у енглеским и америчким часописима, а од 1933. постаје стални дописник „Политике“ из САД а затим из Лондона. Био је секретар ПЕН-клуба у Бгду, уредник Библиотеке добитника Нобелове награде и познати књижевни преводилац (Тамни цвет, Лагуна, Прича о два града) и преводилац драма које су изведене у НП у Бгду. Објавио је две књиге репортажа из САД и Енглеске и роман Марин Сорго 1936. Превео је драму Јуџина О’Нила Ана Кристи, која је у СНП изведена 1927.

ЛИТ: И. Секулић, In memoriam Александру Видаковићу, Из домаћих књижевности II,  Бгд 1977, с. 152-155; Б. Момчиловић, Сарадња Александра Видаковића у ЛМС, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, 1971, XIV/2, с. 597-609; Н. Милинков, Биобиблиографски оглед о Александру Видаковићу, Годишњак Филозофског факултета у НСаду, XIV/2, 1971, с. 611-616.

В. Кч.

ВИДАКОВИЋ Петар – драмски глумац. За члана СНП ангажован је 21. IV 1863. Тумачио је углавном улоге у комадима с певањем. На седници УО ДСНП 19. IX 1865. је, због неког испада, отпуштен, али је ова одлука суспендована „до првог ма и најмањег ексцеса“ пошто је УО примио писану молбу са потписима 63 Сомборца да буде задржан у ансамблу. Решење о отпуштању је дефинитивно стављено ван снаге на седници УО ДСНП 7. IV 1866.

УЛОГЕ: Мађарски гласник (Ђурађ Бранковић), Миљко (Зидање Раванице), Мартин (Госпође и хусари), Теофил (Смрт Стефана Дечанског), Блашко (Сеоба Србаља), Дезоне (Мишел Перен), Чуч (Немања, Суботић), Певач (Војнички бегунац), Мустафа (Миљко Мрконић), Капула (Краљева сеја), Вурм (Сплетка и љубав), Доктор (Вампир и чизмар), Крчмар (Стари бака и његов син хусар), Чувар (Ђурађ Бранковић).

ЛИТ: А-м, Радња око народног позоришта. Седница позориштнога одсека, Србски дневник, 29. V 1863; А-м, У недељу, 29. дек.: „Смрт краља Дечанског“, Србски дневник, 31. XII 1863; А-м, У недељу 12 јануара даван је „Владислав“, драма од Ј. Поповића, Напредак, 16. I 1864; А-м, У недељу 11. јан.: „Владислав, краљ бугарски“, Србски дневник, 19. I 1864;  А-м, У четвртак 23. јануара играо се комад „Мишел Перен или Ухода преко воље“, Напредак, 30. I 1864; С. Д., У Суботици, 23. марта, Застава, 31. III 1866.

В. В.

ВИДАКОВИЋ Славка – библиотекар (Пелагићево, код Брчког, 18. VIII 1939 – ). Основну школу завршила  је у родном месту, а гимназију са испитом зрелости у Брчком. Од 1959. студирала је најпре на Филолошком факултету у Бгду, а затим на Филозофском факултету у НСаду (немачки језик и књижевност), где је 1965. и дипломирала. У току студија је, 1963, краће време била службеник НО општине НСад. Од 21. X 1965. је радила као библиотекар СНП; стручни библиотекарски испит положила је 1970. у Народној библиотеци у Бгду. Добар библиотечки стручњак, савесна и експедитивна на послу. После њеног доласка Библиотека СНП је сређена је по децималном систему, делимично је уведен и предметни каталог Библиотеке, а њен књижни фонд и периодика, систематским набавкама, више су но удвостручени. Непосредно и активно учествовала је у самоуправним органима СНП; бирана је у Позоришни савет и Савет Општег сектора СНП те у разне одборе и комисије, а у листу „Позориште“ редовно је објављивала списак новонабављених књига и часописа. Пензионисана је 31. VIII 1995.

БИБЛ: Библиотека Српског народног позоришта, Библиотекарски годишњак Војводине 71, г. IX, НСад 1972, с. 94-102.

Л. Д.

ВИДМАР Јосип – књижевни критичар и теоретичар (Љубљана, 14. X 1895 – Љубљана, 11. IV 1992). Основну школу и класичну гимназију похађао је у родном граду. Матурирао је са одличним успехом 10. VI 1914. и  ујесен исте г. се уписао на Високу техничку школу у Прагу. Крајем Првог семестра вратио се у Љубљану и 1. III 1915. је мобилисан у аустријску војску. На Дњепру, 13. IX 1915, пребегао је на руску страну. У заробљеништву, углавном у Дњепропетровску, где је радио као технички цртач, остао је до маја 1918, а у Љубљану је дошао 30. XI 1918, десетак дана пре Цанкареве смрти. Убрзо се вратио студијама, уписао чисту филозофију и литературу и студирао у Бечу, Кракову, Згбу, Прагу, Бону, Паризу и Љубљани. Дипломирао је 18. X 1928. на љубљанском Филозофском факултету. Од 11. XI 1934.  до маја 1942. био је драматург СНГ у Љубљани, одакле је 9. V 1942. отишао у партизане. Већ 1940. почео је да сарађује са комунистичком партијом Југославије и један је од организатора Друштва пријатеља Совјетског Савеза. У његовом стану је 27. IV 1941. основан Антифашистички савез радног народа Словеније, који убрзо мења име у Освободилна фронта. В. је најпре члан њеног Извршног одбора, а од 14. I 1943. до 27. IV 1953. и председник. Заједно са Борисом Зихерлом, Иваном Јерманом, Савом Северовом и Бојаном Ступицом, августа 1941, основао је Одбор Освободилне фронте за СНГ. Као већник II заседања АВНОЈ-а 29. XI 1945, у име словеначке делегације, предложио је да се Јосипу Брозу Титу додели звање маршала Југославије. Јануара 1944, на I конгресу културних радника Словеније, одржаном у Семичу, заједно са Борисом Кидричем и Маријаном Брецељем, иницирао је оснивање СНГ, потписао акт о томе и акт о 8. II (дан Прешернове смрти) као словеначком културном празнику. У Чрномељу је 24. II 1944. изабран за председника Народноослободилачког већа Словеније. Од 1945. до 1952. био је председник Президијума Народне скупштине НР Словеније и члан Президијума Народне скупштине Југославије, а од 1945. до 1955. председник Већа народа Народне скупштине Југославије, члан Председништва Народног фронта, односно ССРНЈ, посланик Савезне и републичке Скупштине. Редовни професор теорије драме на Akademiji za igralsko umetnost у Љубљани био је од 1. XII 1945. до 28. II 1950, потом од 19. V 1950. директор Института за књижевност Академије наука, а од 27. X 1952. до 1976. председник Slovenske akademije znanosti in umetnosti. Од 1952. до 1958. био је председник Савеза књижевника Југославије, а као члан Међународног одбора за мир и шеф наших парламентарних и културних делегација боравио је у Енглеској, Француској, Кини, Индији и Совјетском Савезу. За почасног доктора књижевних наука љубљанског универзитета промовисан је 18. X 1966. Од 1966. до 1969. био је председник Савета академија СФРЈ. Члан Председништва СР Словеније био је од 1974. до 1982, а члан Савета Федерације од 1967. до 1974. и од 1982. Био је редовни (1949) и почасни члан (1976) Slovenske akademije znanosti in umetnosti, члан Српске академије наука и уметности (1961), Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (1969), Македонске академије наука и уметности (1969), Академије уметности ДР Немачке (1975), Војвођанске академије наука и уметности (1981), те дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности (1951) и Румунске академије наука и уметности (1965). Још као ђак сарађивао је у гимназијском листу „Бисери“. Први рад објавио је 1911. у гласилу напредне омладине „Naša bodočnost“, а прву критику 1913, у „Ljubljanskom zvonu“, под именом познаника Јосипа Шеста, потоњег редитеља. Сарађивао је у свим значајнијим словеначким часописима тога времена („Naši zapiski“, „Maska“, „Dom in svet“, „Modra ptica“ и др.). Заједно са Маријем Когојем и Антоном Подбевшеком покренуо је часопис „Trije labodi“, чија су једина два броја изашла 1922. У „Domu in svetu“ објавио је 1924. критику драме Veronika Deseniška Отона Жупанчича, којом је васпоставио Левстикову критичку принципијелност и напристрасност и која означава прави почетак В. континуираног бављења критиком и позориштем. Од марта 1925. до фебруара 1927. издавао  је и, углавном, сам испуњавао часопис „Kritika“, први те врсте у Словенији. Од 1928. до 1930. полемисао је у „Ljubljanskom zvonu“ са католичким песницима и књижевним идеолозима о мишљењу, моралу и уметности залажући се за рехабилитацију словеначке критичке мисли, која је после Левстика и Цанкара запала у озбиљну кризу. Посебно значајне идеолошке спорове изазвао је чланком „Божја мисао и откровење“. Објавио је 1932. прву књигу, Културни проблем словенства, којом је изазвао кризу у „Ljubljanskom zvonu“ јер је цела револуционарна група напустила редакцију. Слично се догодило и са часописом „Dom in svet“. На В. књигу оштро је реаговао Едвард Кардељ објављујући у љубљанској „Književnosti“, из броја у број, расправу под називом „Nacionalno vprašanje kot znanstveno vprašanje“ (Национално питање као научно питање), да би коначни суд о њој („субјективно прихватљива – објективно реакционарна“) уобличио у свом значајном делу „Razvoj slovenskega vprašanja“ (Развитак словеначког националног питања), објављеном 1939. под псеудонимом Sperans. Много г. касније, поводом основне Кардељеве замерке да се националном питању мора прићи са гледишта научне социологије и марксистичке мисли, а не лирски медитативно, В. је написао: „Морам да напоменем да ни до данас нисам схватио зашто до националне свести треба долазити научним путем“. Са групом књижевника која је напустила „Ljubljansko zvono“ (Фердо Козак, Фран Албрехт и Станко Лебен) 1933. покреће, издаје и уређује часопис „Sodobnost“ активно сарађујући све до 1940. Доласком на дужност драматурга СНГ уређује од јесени 1935. до маја 1942, дакле од првог до седамнаестог броја, „Gledališki list“ објављујући текстове о нашим и иностраним драматичарима и њиховим делима. Иако усредсређен на решавање најодговорнијих задатака које је нови живот постављао пред њега, В. се одмах по ослобођењу земље враћа литерарној критици, позоришту, али и полемици. У часопису „Sodobnost“ штампао је 1956. медитацију о Лењину и Толстоју, која је била повод полемици о улози погледа на свет у уметности са Борисом Зихерлом и совјетским теоретичарем Михаилом Лифшицом. Редовно објављује есеје, чланке, студије, позоришне критике и преводе са руског, француског (између осталог, целокупна Молијерова дела), српскохрватског, чешког и немачког. Библиографија В. дела издатих на словеначком, српскохрватском, македонском, мађарском, француском, чешком, албанском и немачком језику прелази 1300 јединица. В. везе са НСадом, СП и СНП датирају још од јесени 1955, када је искрено и здушно подржао концепт о установљењу ЈПИ и прихватио молбу делегације новосадских културних радника (Радомир Радујков, Младен Лесковац, Бошко Петровић, Милош Хаџић), подстакнутих предлогом Ива Андрића, да стане на чело СП. За председника СП именован је Одлуком Градског већа НСада 29. III 1956, а са ове дужности, на лични захтев, повукао се 2. VI 1983. После тога је члан Главног одбора СП. Дубоко уверен у мисију позоришта у култури и духовном животу у целини сваког народа, В. је у прилог постојања Позорја писао „да се велика позоришна уметност може развити само из значајне домаће драматике, односно да национално позориште и није ништа друго до значајна национална драмска литература и њене сценске реализације. Стога Позорје и јесте сасвим јединствен и у историји културних народа сасвим усамљен пример целисходног и промишљено организованог рада за унапређење и развој целог сектора културног живота који обухвата креативан рад од литерарне драмске продукције до сценских реализација драмских дела преко којих се може живо и интензивно развијати и ширити укус и културност наших народа“. Први пут, у својству председника СП, посетио је СНП 12. IV 1956. Том приликом га је Р. Радујков, управник СНП и потпредседник СП, упознао са историјом Позоришта, а посебно са садржином Позива на оснивање СНП из 1861, чије су се основне идеје у потпуности подударале са В. ставовима о улози и бићу националног театра. Истовремено су му предочени и радни и сценски услови у којима делује СНП а у којима ће се убудуће одржавати и ЈПИ. Од тог тренутка па све до отварања зграде СНП, 1981, В. је у свим приликама истицао да СНП, па самим тим и СП, морају добити прикладну зграду која ће обезбеђивати услове за нормалан рад. Са овим проблемом он је 1969. упознао и друга Тита, поново 30. V 1970. приликом посете Председника Републике представи СНП (Село Сакуле, а у Банату), изведеној на XV ЈПИ. Тадашња Титова изјава да СНП после сто и више г. постојања треба коначно да добије своју зграду, спремност и напори Скупштине САП Војводине и Града НСада за изградњу позоришног здања које би „трајно служило уметности и доприносило остваривању најплеменитијих људских тежњи“ у потпуности су се поистоветили са његовим вишегодишњим залагањима. В. приврженост СНП и људима који су га водили умногоме је утицала да често буде неформални, изузетно срдачни домаћин појединцима, солистима и ансамблима СНП приликом њихових боравака и гостовања у Љубљани. У знак поштовања СНП га је изабрало за члана Одбора за прославу 125-огодишњице свога постојања и рада. Уважавајући и ценећи његов изузетни допринос унапређењу савремене југословенске драмске књижевности и популарисању позоришне уметности у граду у којем је основано прво професионално позориште код нас, делегати свих већа Скупштине општине НСада донели су 1. VI 1970. посебну законску одредбу којом су В. прогласили за Почасног грађанина. Једином почасном грађанину НСада, од његовог ослобођења до данас, уручени су тада Повеља и Златни кључ Града. Додељене су му (1980) Повеља Града НСада и спомен-значка, а 1983. Почасна повеља Града НСада, „града који је толико заволео да се у њему, одмах после Љубљане, осећа као код куће“. В. је добитник Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу домаће драмске позоришне културе (1965), Прешернове награде (1966), Награде АВНОЈ-а (1967),  Награде „Бранко Гавела“ (1971), Признања СР Словеније (1975), Жупанчичеве награде (1975), Кидричеве награде (1975), Златне плакете илегалца (1975), Златне плакете и Повеље Борштниковог сречања (1977) и Његошеве награде (1981). Носилац је Партизанске споменице 1941, те орденā народног ослобођења I реда (1944), братства и јединства I реда (1944), заслуга за народ I реда (1944), југословенске заставе I реда (1955), јунака социјалистичког рада (1960), Републике са златним венцем (1968), југословенске заставе са лентом (1968), југословенске звезде са лентом (1975), Chevalier (1964) и Comandier (1985) des Arts et des Lettres, Polonia restituta (1968) и Ordre national de la Légion d’honneur (1975).

БИБЛ: Културни проблеми словенства, Љубљана 1932; Др Франце Прешерн, Љубљана 1954; Медитације, Љубљана 1954; Записи и критике, Згб 1954; Књижевне критике, I, Бгд 1955; Dramaturški listki, Љубљана 1962; Дробни есеји, Марибор 1962; Полемике, Љубљана 1962; Srečanje z zgodovino, Марибор 1963; За и против, Бгд 1963; Мисли, Љубљана 1964; Књижевне критике, II, Бгд 1964; Литерарни есеји, Љубљана 1966; Dnevniki, Љубљана 1968; Gledališke kritike, Љубљана 1968; Драматуршки записи, НСад 1968; Иван Цанкар, Љубљана 1969; Одговори, Љубљана 1970; Slovenske razprave, Љубљана 1970; Прешерн, Цанкар, Жупанчич, НСад 1972; Избрана дела, Марибор 1975; Разумијевање књижевног стварања, Сарајево 1977; Монографија „Отон Жупанчич“, Љубљана, 1978; Критичка размишљања, Бгд 1978; Образи, Љубљана 1979; Presoje, Љубљана 1980; Есеј о лепоти, Трст 1981; Моји савременици, Сарајево – Згб 1981; Mrtvaški ples, Љубљана 1982; Два разговора, Љубљана 1983, Медитације, Титоград 1985.

ЛИТ: В. Бартол, K kritikam Josipa Vidmarja, Razgledi, Трст 1952; М. Крлежа, Једро све умјетности је човјек, Књига и свијет, IV, Згб 1960; Ј. Јаворшек, Spremna beseda k „Mislim“, Љубљана 1964; Е. Кардељ, Josip Vidmar in revolucija, Delo, Љубљана, 15. X 1975; Б. Новаковић, Критичка мисао Јосипа Видмара (у В. књизи Критика размишљања, с. 281-295), Бгд 1978; Ф. Задравец, Јосип Видмар, НСад 1981.

М. Р.

ВИДМАР-СТРИТАР Нада – оперска певачица, сопран (Брук на Литви, Аустрија, 28. V 1917 – Љубљана, 3. I 1990),супруга Јосипа В. (в). Завршила је Музичку академију у Љубљани. Била је првакиња Опере СНГ у Љубљани. Гостовала је на свим југословенским оперским сценама и у Аустрији, Белгији, Холандији, Бугарској, Италији, Совјетском Савезу, Чехословачкој,  Израелу итд. Г. 1954. добила је Прешернову награду, а 1974. диплому Савеза музичких уметника Југославије. Лирско-колоратурни сопран, веома гибак и уједначен, кристалне звучности и  ванредне технике, В-С. се одликовала и високом музичком и сценском културом. Са значајним успехом наступала је и као концертна и ораторијумска певачица. У СНП је гостовала два пута: као Лучија ди Ламермур 5. III 1957. и као Виолета у Травијати 24. IV 1962.

В. П. и В. В.