АЛМАЖАНОВИЋ–СЛУКА-БЕКОВИЋ-РАЈИЧИЋ Пава в. СЛУКА-БЕКОВИЋ-РАЈИЧИЋ-АЛМАЖАНОВИЋ Пава

АЛПАР-ТУНТЕВ Марија – оперска певачица, сопран (Вац, Мађарска, 7. V 1931 – ). После завршене Музичке академије у Будимпешти (1959), први ангажман добила је у филхармонији мађарске престонице, као вокални солиста. Првак Опере у Сегедину била је од 1962. до 1969, за које време је остварила низ великих и захтевних улога из стандардног оперског репертоара. После успешног гостовања у насловној улози Тоске у НСаду (28. V 1967) прихватила је понуду управе СНП да постане стални члан ансамбла Опере (од 20. VIII 1969). У Опери СНП је од тада непрекидно деловала, наступајући искључиво у великим улогама, све до одласка у пензију (25. IV 1990). Поседовала је прави драмски сопран, изузетно моћан и продоран, глас какав се ретко среће и који је, уз њену стамену сценску појаву, био као предодређен за реализацију вокално најсложенијих женских ликова из оперске литературе. Временом, међутим, такви посебни гласови често (брже од осталих) губе на еластичности и певачкој линији (кантилени), која је потребна за успешно креирање једне велике оперске улоге. Отуда је и њен допринос новосадској оперској сцени био највећи у првој половини њеног ангажмана, 70-их г. прошлог века. Самостално или са ансамблом Опере гостовала је у земљи и у иностранству (Мађарска, Румунија, Немачка, Египат, Шпанија). Посебно се истиче њено гостовање у насловној улози Пучинијеве Турандот, у познатом оперском театру „Лисео“ у Барселони.

УЛОГЕ: Леонора (Моћ судбине), Ђоконда (Ђоконда), Леди Магбет (Магбет), Аида (Аида), Норма (Норма), Тоска (Тоска), Ћо-Ћо-Сан (Мадам Батерфлај), Јарославна (Кнез Игор), Леонора (Трубадур), Сантуца (Кавалерија рустикана), Елизабета (Дон Карлос), Абигаила (Набуко), Турандот (Турандот), Амелија (Бал под маскама).

ЛИТ: А-м, Сегедински уметници у „Тоски“, Дневник, 25. V 1967; М. Кујунџић, Пучини у малом прсту, Дневник, 30. V 1967; К., Нови сопран Опере, Нови Сад, 1969. бр. 1, с. 3; O. Pandi, Vasszapillàntàs az Aida bemutato jàra, Magyar Szó, 21. X 1969; Р. Поповић, Велика оперска представа, Политика, 22. X 1970; Б. Рацков, „Ђоконда“ од Амилкареа Понкијелија и диригента Имреа Топлака, Руковет, Суботица 1970, књ. XXXII, с. 682; М. Логар, Вердијев „Магбет“ први пут у нас, Борба, 22. V 1971; Б. Драгутиновић, Гостовање Новосадске опере. Скраћена верзија Вердијевог „Макбета“, Политика, 27. V 1971; В. Миросављевић, Ренесанса „Норме“, Дневник, 30. I 1972; А-м, Аплауз за „Норму“, Дневник, 1. II 1972; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 45; М. Хаднађев, Обнова Пучинијеве „Тоске“, Позориште, НСад 1973, бр. 10, с. 6; А-м, Друга верзија „Мадам Батерфлај“, Дневник, 5. II 1974; Б. Петровић, „Кнез Игор“ за јубилеј, Вечерње новости, 16. IV 1974; О. Панди, Смирена драма страсти. „Кавалерија рустикана“ Пјетра Маскањија с диригентом Лазаром Бутом, Дневник, 13. III 1977.

М. Д. М.

АЛФАНО Франко (FrancoAlfano) – италијански композитор и пијаниста (Посилипо крај Напуља, 8. III1875 – Санремо, 27. X1954). Школовао се у Напуљу на Конзерваторијуму Сан Пјетро а Мајела (Conservatiorio di San Pietro a Maiella), a 1895. се уписао на Конзерваторијум у Лајпцигу. Следеће г. је започео каријеру као пијаниста у Берлину и компоновао своју прву оперу – Миранда (Miranda), која никада није ни издата ни изведена; 1898. написао је оперу Извор Еншира (La Fonte di Enschir). У Париз се преселио 1900. и тамо писао балетску музику за „Фоли-Бержер“. За време боравка у француској престоници видео је извођење Васкрсења (по Толстоју) гостујуће позоришне трупе из Москве, чија га је фабула толико заинтересовала да је, на либрето који је написао његов пријатељ новинар Ћезаре Анау (Cesare Hanau), компоновао истоимену оперу (Risurrezione) и њоме постигао светски успех. Вративши се у Италију 1914, постао је професор композиције у Болоњи. Од 1923. до 1939. био је директор Конзерваторијума „Ђузепе Верди“ у Торину, од 1940. до 1942. интендант „Teatra Massimo“ у Палерму, од 1942. до 1947. директор Опере Академије „Санта Ћећилија“ у Риму и потом, до 1950, директор Конзерваторијума „Ђоакино Росини“ у Пезару. За све то време написао је још седам опера: Сенка Дон Ђованија (L’ombra di Don Giovanni, 1914), Легенда о Сакунтали (La leggenda di Sakuntala, 1921), Мадона Империја (Madonna Imperia, 1927), Последњи лорд (L’ultimo Lord, 1930), Сирано де Бержерак (Суrапо de Bergerac, 1936), Доктор Антонио (II Dottor Antonio, 1949) и Каваљери и лепотица (I cavalieri е la bella, недовршена). Након смрти Ђакома Пучинија, диригент (и Пучинијев зет) Артуро Тосканини поверио му је да заврши Пучинијеву оперу Турандот на основу композиторових скица. А. је написао завршни дует и финале опере, али је незадовољни Тосканини знатно интервенисао на његовој музици. А. је писао и музику за балете – Лоренца (Lorenza), Напуљ (Napoli) и Везув (Vesuvius), који су 1901. играни у Паризу. Аутор је и неколико симфонија и свита за оркестар и клавир, као и мноштва песама. У СНП је 1958, 1960. и 1982. извођена Пучинијева Турандот са његовом дописаном завршницом.

В. В.

АМАР Иван – в. Омар Мика

АМБРОЗИЋ/АМБРОЖИЋ Катарина – историчар уметности (Мостар, 27. III 1925 – Београд, 7. IX 2003). Дипломирала је на Филозофском факултету у Бгду 1948, а докторирала у Љубљани 1956. тезом о Надежди Петровић. Од дипломирања кустос је Народног музеја у Бгду, а касније његов научни саветник и руководилац Одсека за страну уметност. Предавала је историју уметности на Факултету политичких наука у Бгду. Организовала је многе изложбе у земљи и иностранству. Објавила је више стотина радова из историје уметности, наше и стране, теорије уметности и ликовне критике. Била је стални ликовни критичар „Књижевних новина“ и Радио-Бгда. Ужа истраживачка специјалност су јој биле историја и теорија модерне уметности. Поред научног и критичарског рада бавила се и превођењем, о чему сведочи двадесетак стручних књига преведених са француског, немачког и италијанског језика. СНП је 1964. играло њен превод (у заједници са Иванком Марковић) драме Јаје Ф. Марсоа.

ЛИТ: И. Симеоновић-Ћелић, Катарина Амброзић, Тајанства уметности, Бгд 2005; Ј. Јованов, Катарина Амброзић, Ристо Стијовић, Бгд 2006; О. Красић-Марјановић, Катарина Амброзић: библиографија, Бгд 2006.

Б. Кв.

АМЕЛИЈА ИДЕ НА БАЛ (Amelia al ballo) – комична опера у 1 чину. Музика и либрето: Ђан-Карло Меноти. Прво извођење у Филаделфији, 1. IV 1937.

Прво извођење у нашој земљи у СНП: 25. VI 1955. Превели: Милан Асић и Душан Стулар. – Рд. Ј. Жгањер к. г., дир. М. Асић, сц. С. Максимовић, к. С. Церај-Церић; Ј. Асић (Амелија), Љ. Јанковић (Пријатељица), В. Кошир (Муж), В. Цвејић (Љубавник), С. Губанић (Прва собарица), Х. Михајловић (Друга собарица), Р. Немет (Шеф полиције). – Изведено 3 пута, глед. 806.

В. П.

АМЕРИКАНАЦ У ПАРИЗУ (An American in Paris) – балетска ревија у 4 слике. Музика: Џорџ Гершвин. Прво извођење у Њујорку, 13. XII 1928.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 26. III 1961. у НСаду (са балетом На лепом плавом Дунаву). – Рд. и к-граф Г. Македонски, дир. М. Фајдига, сц. Д. Ристић к. г., к. Б. Јовановић к. г.; Т. Ивковић (Нинет), Ђ. Милошевић (Бил), М. Тапавица (Билова вереница), П. Масларевски (Марсел), Ж. Миленковић (Макро, Турист, Човек кога волим), В. Јелкић, М. Живановић (Гангстери, Блуз, Звездани пут), Ј. Михајловић, Ј. Прокић (Пријатељице ноћи, Ученице, Немир), Р. Бозо (Пријатељица ноћи, Блуз), Н. Маринковић (Пријатељица ноћи, Герла), М. Врховец (Пријатељица ноћи, Васпитачица, Мулаткиња), М. Плавшић, О. Радоњић, С. Илијћ (Туристи, Герле), Х. Неделко (Турист, Блуз, Звездани пут), Ж. Радоњић (Турист), М. Месаровић (Дама у сивом, Звездани пут), С. Живанчев (Каваљер даме у сивом, Блуз, Звездани пут), А. Пундов (Полицајац, Звездани пут), В. Поповић (Полицајац), С. Васиљев, С. Хатвагнер (Ученице, Герле), Ј. Кнежевић (Певачица, Летње доба), Р. Миловановић (Певач, Неко ме воли), М. Матић (Човек кога волим), Женски ансамбл (Неко ме воли ), В. Филиповић, Ј. Палашти (Герле). – Изведено 10 пута, глед. 3646.

Премијера у СНП 20. XI 1978. у НСаду (у оквиру Четири балета). – Рд. и к-граф М. Штамбук, к. г., дир. Херберт фон Карајан (магнетофонски снимак Берлинске филхармоније); сц. Д. Станић, к. г., к. М. Берберовић, к. г.; В. Чебски (Прометник, Морнар, Играч), М. Бана (Госпођица, Играчица – Тулуз Лотрека), А. Узелац, Г. Тот, Ђ. Нађ (Госпођице, Перје-кокоте), Љ. Марковић, Е. Курунци (Госпођице), М. Гиковски (Госпођица, Перје-кокота, Играчица – Тулуз Лотрека), В. Поповић (Колпортер, Играч), Д. Јеринкић (Младић, Љубавник, Морнар), Р. Варга, Б. Курунци (Младићи, Љубавници), С. Стојадиновић (Госпођица са пудлицом, Кан-кан играчица), Т. Пандуровић (Гувернанта, Кан-кан играчица), Н. Бикицки (Дама, Кан-кан играчица), Л. Милер, А. Кетиг (Даме, Кан-кан играчице, Играчице – Тулуз Лотрека), М. Прибил (Дама), Н. Антић (Праља, Проститутка, Играчица – Тулуз Лотрека), А. Пундов (Војник, Верглаш), И. Фетаховић (Војник, Носач, Морнар), В. Јелкић (Продавац, Трговац), М. Грујић (Кокота, Кан-кан играчица, Стриптизета), Т. Чебски (Кокота, Мери Попинс, Проститутка, Љубавница, Играчица – Тулуз Лотрека), А. Христидис (Стари господин, Играч), Н. Узелац (Стари господин, Морнар, Играч), М. Суботички (Студенткиња, Перје-кокота), И. Игњатовић (Бој, Играч), Г. Теглаши (Просјакиња, Перје-кокота), Ж. Новков (Сликар), Р. Вучић (Американац), Б. Максић (Цвећарка), И. Грња (Кан-кан играчица), М. Шарчевић (Перје-кокота, Визија). – Изведено 16 пута, глед. 5708.

Премијера у СНП 17. XII 1985. у НСаду (са представом Балада о месецу луталици). – Рд. и к-граф С. Перван, дир. И. Топлак, сц. М. Табачки, к. г., к. В. Дорић, к. г.; М. Бабушка (Американац), Б. Његован, Г. Станковић (Девојка), М. Милер, Е. Курунци (Њене пријатељице), М. Безмаревић, Д. Крстић (Примадона), М. Рушкуц (Уличарка), З. Радојчић (Коцкар), Ј. Јојкић, С. Феле, Г. Станковић, Г. Теглаши (Играчице), З. Панић, Б. Курунци, З. Радојчић, В. Халаку, М. Петровић (Играчи), Д. Крстић, И. Грња, Б. Тешановић (Уличарке), В. Поповић, Д. Влалукин, А. Христидис, П. Марић (Коцкари). – Изведено 8 пута, глед. 4379.

ЛИТ: М. Г., „На лепом плавом Дунаву“ и „Американац у Паризу“. Разговор са кореографом Георгијем Македонским и носиоцима главних улога, Дневник, 25. III 1961; Н. Грба, „На лепом плавом Дунаву“ и „Американац у Паризу“, Дневник, 28. III 1961; А-м, Balett és Revű. A kék Duna és Egy Amerikai Párizban. Két tancjáték bemutató a Szerb Népszinházban, Magyar Szó, 30. III 1961; Д. Н., Класика у новој форми, Дневник, 20. XI 1978; С. Савић, Четири балета, Дневник, 27. XI 1978; М. Сујић-Виторовић, Играли су пуним срцем, Политика, 11. XII 1978; Н. С(авкови)ћ, Американац у Новом Саду, Дневник, 16. XII 1985; М. Сујић-Виторовић, Музика тренутка, Политика, 22. XII 1985; М. Зајцев, Игра без полета, Борба, 26. XII 1985; С. Кошничар, Чудесан спој музике, времена и покрета, Позориште, НСад 1985, бр. 4/5, с. 3-4.

Љ. М.

АМЕРИКАНСКА ЈАХТА У СПЛИТСКОЈ ЛУЦИ – комедија у 3 чина. Написао: Милан Беговић. Прво извођење 4. I 1930. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 24. X 1933. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 3. XI 1935. у НСаду. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Љ. Јовановић (Контеса Кате де Милеси), В. Качаник (Конте Кеко), С. Душановић (Конте Руђе), Н. Стојановић (Конте Моме), Р. Петровић (Ђиђета Дунда), Љ. Левак-Красић (Фиб), Ђ. Козомара (Филип Ј. Тудор), А. Маслов (Ле Прентис), Г. Николић (Дон Вице), З. Ковачевић (Јако), И. Душановић (Мали Џим), Д. Кременовић (Послужитељ у банци), В. Милин (Певач), Љ. Поповић (Певачица). – Изведено 14 пута.

Прво извођење у НПДб 16. VI 1936. у Петровграду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, Беговићева комедија „Американска јахта у сплитској луци“, Нови Сад, 1933; бр. 54, с. 2; С. Ж., „Американска јахта у сплитској луци“ од М. Беговића, Нови Сад 1935, бр. 40, с. 3; Ј. С. Т., М. Беговић: „Американска јахта у сплитској луци“, Дан, 1935, бр. 129, с. 6.

В. В.

АМЕРИКАНСКИ ДВОБОЈ ( ? ) – комедија у 3 чина. Написао: Франтишек Ксавер Свобода. Прво извођење у Прагу ?

Прво извођење у нашој земљи у Н-Оп 1. VI 1929. у Сомбору. Превела: Нина Вавра. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

В. В.

АМФИТЕАТРОВ, Александар Валентинович (Александр Валентинович Амфитеатров) – руски писац (Калуга, Русија, 14. XII 1862 – Леванто, Италија, 26. II 1938). Студирао је права и писао о својим многобројним путовањима по словенским земљама и Италији. Плодан, али доста површан писац. Писао је фељтоне, скице, приповетке и драме. Уређивао је мање значајне часописе. Због сатиричног фељтона о царској породици („Господа Обманови“) био је прогнан, да би 1905. емигрирао у Париз. Вратио се непосредно пред Октобарску револуцију, али није прихватио совјетску власт. После 1920. поново је емигрирао на Запад, где је и умро. На сцени СНП игран је његов комад Стара врлина (1920).

БИБЛ: Стара врлина. Драмска кажа у једном чину. Са руског превео Р. Ј. Одавић. Бгд 1906.

ЛИТ: А-м, „Стара врлина“ од Амфитеатрова. Представа на београдској позорници 1902. г., Позоришни годишњак, Бгд 1900-1903, с. 10; А-м, Амфитеатров А. – „Стара врлина“. Драмска кажа у једном чину, Политика, 1909, бр. 1849, 1850.

Б. К-ћ